Српска партизанка порокала Швабе

[korkanj]

A evo tih istih rusa,em sto su pljackali i otimali nemcima zabole me patka, ali sto su kod nas plackali i otimali krenuvsi samo od manastira pa nadalje.Evo vam nesto ako niste znali,(sumnjam da ste znali bar vecina nije) pa procenite sami.

Objelodanjena tajna operacija uništavanja posmrtnih ostataka Hitlera, njegove supruge Eve Braun, šefa nacističke propagande Jozefa Gebelsa i kompletne Gebelsove porodice.

Agenti Sovjetske obaveštajne službe KGB spalili su ostatke nacističkog lidera Adolfa Hitlera 1970. godine i bacili ih u reku u Nemačkoj, po direktnom naređenju svog šefa Jurija Andropova, izjavio je glavni arhivist iz ruske Federalne službe bezbednosti, general Vasilij Hristoforov.
On je prvi put u ekskluzivnom intervjuu za Rusku novinsku agenciju "Interfaks" potvrdio niz događaja koji je doveo do uništavanja Hitlerovog tela.
Hristiforov je rekao da se u dokumentima koja nose oznaku "strogo poverljivo" navodi da je tadašnji šef KGB-a Andropov, uz prethodnu saglasnost rukovodstva Komunističke parije, naredio tajnu operaciju uništavanja posmrtnih ostataka Hitlera, njegove supruge Eve Braun, šefa nacističke propagande Jozefa Gebelsa i kompletne Gebelsove porodice.
Prema njegovim rečima, Andropov je doneo odluku da se unište ostaci nacističkih lidera i njihovih porodica, jer su KGB i sovjetsko rukovodstvo strahovali da bi Hitlerovo grobno mesto moglo postati svetilište za one koji podržavaju nacističke ideje.
Hristiforov navodi da je operaciju pod tajnim imenom "Arhive" provela grupa specijalnih agenata KGB-a u Magdeburku na istoku Nemačke, gdje su tela u tajnosti pokopana 21. februara 1946. godine, na lokaciji gdje se nalazio sovetski vojni objekat.
On je naglasio da su, nakon operacije provedene 4. aprila 1970. godine, sastavljena dva protokola. U prvom je dokumentovano otvaranje grobnice sa ostacima nacističkih lidera i njihovih porodica, a u drugom su navedeni detalji fizičkog uništenja.
"Ostaci su spaljeni na lomači izvan grada Šonebeka, oko 11 kilometara udaljenog od Megdeburga, a onda prikupljeni i bačeni u rijeku Bideric", navodi se u drugom dokumentu, tvrdi Hristiforov.
Tela Hitlera, Eve Braun i Gebelsove porodice pronašla je sovjetska vojska u maju 1945. godine.
Tela Gebelsa i njegove supruge pronađena su 2. maja u bašti štaba nacističkog rajha, dok su tijela njihove djece pronađena sledećeg dana.
Tela Hitlera i Eve Braun otkrivena su 5. maja u krateru od artiljerijske granate, izvan njihovog bunkera u Berlinu.
Prema istorijskim spisima. Hitlerova smrt bila je kombinacija samoubistva hicem iz pištolja i trovanja cijanidom 30. aprila 1945. godine, kada je sovjetska vojska ušla u prestolnicu nacističke Nemačke - Berlin.
Početkom juna te godine, sovjeti su u tajnosti pokopali tela u šumi nedaleko od Njemačkog grada Ratenaua, da bi osam meseci kasnije, ostaci ponovo bili iskopani i pokopani u garnizonu u Magdeburgu.
Međutim, u martu 1970. godine, sovjeti su odlučili da napuste garnizon i da objekat predaju pod kontrolu civilnih vlasti tadašnje Istočne Nemačke.
Hristiforov je naglasio da je, sve dok je grobno mjesto nacističkih lidera bilo na teritoriji sovjetskog garnizona, to bila tajna koju stranci ne bi mogli da otkriju, ali je zbog preseljenja sovjetske jedinice , donesena odluka da se Hitlerovi ostaci ne zakopavaju ponovo, već da budu spaljeni.
On je dodao da je od Hitlerovog tela ostao deo vilice i lobanje koji se čuvaju u Rusiji i da nema sumnje da su to originali, te da drugih ostataka nacističkog lidera nema ni u jednoj drugoj zemlji. Hristiforov je, komentarišući nedavne medicinske izvještaje da su arheolog i ekspert za kosti Nik Belantoni i profesor genetike Linda Strozboro sa Univerziteta u Konektikatu izrazili sumnju u autentičnost ostataka Hitlerove lobanje, rekao da američki istraživači nikada nisu podnijeli zahtjev za DNK-a uzorkom ruskom FSB-u.
"Međutim, ukoliko i uzmete te ostatke, nije jasno sa čim će biti upoređeni", naglasio je general.
U aprilu 2000. godine u Moskvi, na izložbi o Drugom svetskom ratu, prvi put je bio izložen deo Hitlerove lobanje, na kojoj se videla rupa od metka.

 

[ljuta_mamba]

Глупост!

То са хиљадама је претеривање, које је из ''револуционарне'' литературе ушло у јавни дискурс. У књизи ''Београдска операција'' укупни непријатељски губици, што ће рећи мртви, рањени и заробњени ( при чему је због оваквог партизанског понашања донета наредба у РККА да се заробљеници одмах прослеђују у позадину) процењују ''до 16.000''. Највећи немачки губици су били на Старом смедеревском путу, код Болеча, ( група Штетнер), где су и сахрањени. У немачкој историографији се истиче да је Београд плански напуштен под борбом.

У осталом, за саме борбе у Београду додељен је само један орден Хероја СССР-а, код Винче један и код Ритопека још два.
Примера ради за јунаштво током операција форсирања Дунава код Вуковара, звање Хероја Совјетског Савеза добило је седам војника и морнара, за форсирање Дунава код Апатина – 11, а за форсирање Дунава код села Батина – 19 (!) особа. Осим тога, две особе су добиле звезду Хероја СССР-а за борбе током ширења мостобрана које су уследиле одмах након преласка Дунава код Апатина и Батине.

Да се разумемо и ових ''до 16.000'' је претеривање, с обзиром да су немачке јединице које су учествовале у борбама за Београд, касније се нашле на Сремском фронту.

pa nije bas.....ja o toj operaciji znam dosta,i to od ucesnika sa obe strane

postreljali su mnogo,oko 20.000 ljudi,sigurno,i jedan savet,nemoj nemacku dokumentaciju uvek uzimati zdravo za gotovo...i oni su bili indoktrinirani i zagadjeni ideologijom,te je dokumentacija nekada i namerno umanjivana

koliko ja znam o streljanjima......okolina beograda....zeleznik-bele vode-zarkovo.....zestoke bitke konacno su se partizani probili ulicom ace joksimovica danasnjom ka pozeskoj i dalje ka centru...u ovim selima su okruzili mnoge nemce,posto su se predali,pobili su ih.....nemci su se borili do zadnjeg daha,tj dokle su mogli,jer su manje vise znali sta ih ceka

sa druge strane od pancevca i danasnje ulice despota stefana.....probijali su se rusi......zestoke bitke kod botanicke baste gde su se nemci ukopali,posto su rusi probili tu liniju,nemci su se razbezali,a postoje i price,da su im beogradjani,pojedinima,obicni vojnicima davali i civilna odela,da se izvuku,jer su partizani ubijali sve zivo u uniformi

sa druge,tj vec trce strane od pravca prigradskih kako avalskih tako i grocanskih sela,probijanje prvog prstena je bilo zestoko.......posto su se probili,partizani su krenuli ka drugom prstenu i banjici i trosarini,tom pravcu.....tu se po probijanju prstena predali neki nemci,a ovi ih pobili...pobijeni su negde oko danasnje kasarne 4 juli i banjice

partizani ulazeu grad.....na crvenom krstu...kod skole ubijaju zarobljenike...u danasnjem skolskom dvoristu........,na vracaru i savskom vencu,koga god vide...pokokaju.....zarobljena je i cela nemacka pekara,vojni intendanti,pekari,na vracaru i tu streljani

neko rece obilicev stadion.........takodje centar

krece se sa probijanjem treceg prstena oko kalemegdana...tu su se vojnici uglavnom izvukli....a zbirna tacka za skupljanje je bila zeleznicka stanica danasnja...tu su presli savski most

ostupnica se cuvala iz velike zgrade muzeja zeleznice ,a ono sto srbi nisu znali,to su bili podzemni tuneli kojima je bio prosaran ceo centar

sreca je da ljudi,koji su oslobadjali beograd nisu culi za nista vise sem cucavca,te se vojska povukla kroz kanalizaciju i tunele...recimo zgrada skole tesla i ruski dom u kraljice natalije,su cuvali ostupnicu u tom delu grada ka stajgi,kada se vojska povukla,branioci su nestali...kao i iz muzeja zeleznice

elem....rusi su nasi stari poznanici i oni su znali za jadac......srecom kasno su rekli ovima,ali su ondfa ovi poceli da bacaju u kanalizaciju benzin,da pale da bacaju bombe rucne,i tako to,.......onda smo mi hteli da ih naucimo pameti,i da miniramo celu kanalizaciju.....tu su ih rusi spasli.....jer su sisli dole za nama i sve odminirali.....ima scena u filmu,koji je ovde malo poznat,i uopste se malo zna u srbiji o oslobodjenju glavnog grada,film se zove...provereno min njet....gde se vidi da je zesca prtzina u bgd bila pod zemljom nego nad

elem.....stize naredba da se ne pretera...te se zabranjuje da se ubijaju nemci....i kazu,ko ubije nemce zarobljenike,ide prvi preko save i dunava za njima...jer smo se mi kod bezanije dobro ukopali

naravno...bolelo je to mnoge uvo...recimo 31.partizanska brigada,sastavljena upravo od srba iz centralne srbije,je "pobedila" po broju ubijenih zarobljenika i nisu predali ni jednog

oni su prvi presli za bezaniju

a ima i anegdota jedna........kada su nasi presli reku,hteli smo da srusimo most,onaj koji smo vam mi napravili...i jos uvek ga koristite,bez da mora da se zatvara svako malo da se renovira

e,tada je jedan junak...jedan od onih pravih,koji se retko pamte,a ne ovi po kojima skole i ulice nose imena a vikali ljudima juris i napred,inace covek je bio pravi beogradjanin i ucitelj po struci

on je video par dana pre povlacenja da su nemci minirali most,kada su se povukli tj povlacili,on je uzeo asov od jednog poginulog vojnika,otisao na most i isekao zice koje vode do exploziva

zato su rusi i partizani i mogli neometano da krenu u dalje teranje neprijatelja

 

[NickFreakyrgios]

Можемо свашта додати племенито нашим ослободиоцима , и њиховом образовању!?

Posle Misiceve smrti u januaru 1921, Bojovic je postavljen za
nacelnika Glavnog generalstaba vojske i mornarice Kraljevine SHS, da godinu
kasnije bio smenjen. Doziveo je, kao sto je poznato, duboku starost. U
aprilskom ratu 1941. postavljen je za pomocnika vrhovnog komandanta kralja
Petra II Karadjordjevica. Kada je stigao u Tuzlu, sve je vec propalo. Posto
je kao veliki vojskovodja uzivao ugled, Nemci su ga postedeli uz obavezu da
ostane u kucnom pritvoru. I on nikada nije izasao iz svog dvorista za vreme
rata. Kad su '44. partizanske jedinice usle u Beograd, nekoliko nadobudnih
partizana upalo je u Bojovicevu kucu. Videvsi njegovu sapku i cinove poceli
su da ga zlostavljaju, tako da ga je sin Dobrica jedva zastitio. Vojvoda
Petar Bojovic umro je 21. januara 1945. U prisustvu najblizih rodjaka, bez
ikakvih pocasti, sahranjen je na Novom beogradskom groblju, u grobu svog
brata Luke s kojim je zajedno zavrsio vojnu akademiju.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Петар_Бојовић

Изгледа да су према неким нашим официрима великанима више поштовања имали Немци него наши ослободиоци!

 

[Ненад]

Можемо свашта додати племенито нашим ослободиоцима , и њиховом образовању!?

Posle Misiceve smrti u januaru 1921, Bojovic je postavljen za
nacelnika Glavnog generalstaba vojske i mornarice Kraljevine SHS, da godinu
kasnije bio smenjen. Doziveo je, kao sto je poznato, duboku starost. U
aprilskom ratu 1941. postavljen je za pomocnika vrhovnog komandanta kralja
Petra II Karadjordjevica. Kada je stigao u Tuzlu, sve je vec propalo. Posto
je kao veliki vojskovodja uzivao ugled, Nemci su ga postedeli uz obavezu da
ostane u kucnom pritvoru. I on nikada nije izasao iz svog dvorista za vreme
rata. Kad su '44. partizanske jedinice usle u Beograd, nekoliko nadobudnih
partizana upalo je u Bojovicevu kucu. Videvsi njegovu sapku i cinove poceli
su da ga zlostavljaju, tako da ga je sin Dobrica jedva zastitio. Vojvoda
Petar Bojovic umro je 21. januara 1945. U prisustvu najblizih rodjaka, bez
ikakvih pocasti, sahranjen je na Novom beogradskom groblju, u grobu svog
brata Luke s kojim je zajedno zavrsio vojnu akademiju.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Петар_Бојовић

Изгледа да су према неким нашим официрима великанима више поштовања имали Немци него наши ослободиоци!

Додај то да су комуњаре из његове гајбе изнели све осим војводског одела и да су га скојевци пребили видевши га у њему јер није имао шта друго да обуче када је изашао у потрагу за храном. Двоје деце су му измучили у затвору па су се самоубили, а треће, сина Добрицу(касније га лажно прогласили командантом четничке БГ организације да би имали алиби што су их поубијали) су убили у априлу 1945.

 

[вук са Авале]

Стрељали 20.000?!!!

Е ти си га баш претерао!

У југословенској историјографији, што се тиче немачких јединица које су учествовале у борбама у и око Београда, баратало се цифрам од око 30.000 за борбену групу ''Шнекенбург'' у граду и око 30.000 за борбену групу Штетнер. Ове цифре би биле тачне, само под условом, да су немачке јединице у потпуности биле формацијски попуњене ( што није био случај са јединицама Вермахта или Вафен С.С.-а октобра 1944.).

Реална процена, којом се задњих петнестак година барата, јесте да се у граду налазило нешто мање од 20.000 непријатељских војника, а на прилазима Београду, у рејону Гроцка-Смедерево, нешто више од 20.000.

Као што сам навео, најжеће борбе су вођене на Смедеревском путу. Након борби увече 15. октобра чеони делови борбене групе Штетнер пробили су се до предграђа Београда, односно до Малог Мокрог Луга, да би већ поподне 16. октобра биле разбијене од стране 14. гардијске механизоване бригаде РККА, уз садејство 5. ударне дивизије НОВОЈ. Главни терет борби на прилазима Београду су поднеле 15. гардијска механизована бригада, самостални пук 236. стрељачке дивизије, 5. гардијска самостална мото-стерљачка бригада ( из правца Београда), 74. и 233. стрељачка дивизија РККА ( из правца Смедерева), уз садејство 21. ( Београд) и 23. ( Смедерево) српске дивизије. Након пробоја обруча код Зуца, до Шабачког мостобрана, по немачким подацима, успело је да се пробије 12.000 припадника борбене групе Штетнер.

Е сада, када се узму ови подаци у обзир, испада, по теби, да немачке трупе готово нису имале мртвих у борбама, већ су се масовно предале партизанима, а ови их стрељали.

Професор се зове Миладин Зарић.

А што се тиче утврђивене Бежаније, па погледај битку код Батине ( у њој је учествовала и дивизијска група „Штефан“ која је формирана од пука „Тврђава Београд“), у руској историјографији оцењене као најтеже коју је РККА водила у Југославији, па како су прошли.
А упорност бранилаца на Беломанастирској греди објашњава се не само дисциплином и нацистичком пропагандом већ и самим њиховим пореклом. Мађари, Хрвати и војвођански Немаци били су инспирисали да очајнички бране свој завичај од „хорди са истока“-махом Руса из 233. дивизије и Срба из новоформираних 12. и 51. војвођанске бригаде.

 

[ljuta_mamba]

moji su nemci iz srema,tako da o sremskom frontu i uopste tim zavrsnim danima rata znam dosta...pogotovo o upornosti i istrajnosti u borbi kroz srem i slavoniju

 

[Jebivet@r]

Kad su pominjani ovakvi i onakvi Folksdojceri, setih se price za nekog gaulajtera iz Bataje ili okoline, za koga je narod trazio da se postedi, kad je zarobljen. Koliko istine u tome ima, ne znam, a da li je na kraju postedjen, ne mogu da se setim.

 

[krauterbox]

А колико ли је Срба порокала та партизанка( да не кажем кур..)?

Мислим, пошто су партизани уз помоћ русо-монгола побили много више Срба него Немаца.

Сачувај ме Боже, бандитске правде!

 

[Kraški lovac]

О томе причам, такви су харали по Србији и показали се као много већа стока од окупатора. Ебеш ослободиоца који је већи крвник од окупатора. Какав је уопште то ослободилац?

 

[korkanj]

О томе причам, такви су харали по Србији и показали се као много већа стока од окупатора. Ебеш ослободиоца који је већи крвник од окупатора. Какав је уопште то ослободилац?

Pa to je titova poznata izreka

 

[Kraški lovac]

Pa to je titova poznata izreka

Која изрека?

 

[korkanj]

Која изрека?

„Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali” rekao je J. B. Tito deset dana po zauzimanju Beograda ..

Mislim da to imas bas ovde na forumu opsirnije, a text je postavio " aka_Koča " pod temom ZLOCINI KOMUNISTA 10-04-2009 u 15:44 i nastavlja se dalje

A to nije rekao za Zagreb usta ga .ebem mrtva pokvarena ljigava,jer su u Zagrebu nemci docekivani cvecem poljubcima pozdravima i suzama radosnicama daboga da mu zemlja kosti izbacila iz kuce cveca ako je u opste tamo pokopan smrad smrdljivi
pozdrav

 

[Battlecat]

Moze da bude samo Jugoslovenska partizanka, posto oni nisu tad tako gledali kao danas. Ovi danas se loze i na patriotizam i komuniste i cetnike i pitaj Boga sta , a nemaju veze sa vezom. NIsta specijalno oko ovoga i moze i da se promeni ovaj retardirani naslov koji je gori nego i oni propagandni naslovi TOGA vremena I to na obe strane

A evo i anegdota u sred tog haosa i toga svega dodje taj neki seoski namesnik sta god da trazi da se daje zito i porez neki i sta vec. Sad moja prababa odnela nesto sta ima a nije to kao bilo dovoljno. I ovaj sedeo na konju i pocne da urla tu pred svima i da se cima kao na nju zbog toga. Njoj kako prekurcilo uhvati neku letvu tu pored i opali ga u glavu, onako kako sedeo sa konja padne dole u nesvest. Tako ga u nesvesti i odneli, posle par dana i umro. Vise stari pricali to , nego o samom ratu. Baba gangsta madafaka

 

[Kor]

Слушао сам пре једно 15-ак година причу од очевидца, партизанског официра који је служио у Подгорици да је тамо било преко 2000 немачких војних заробљеника. У једном тренутку (послератне године) је било великих проблема са исхраном војске а и ти немачки заробљеници су исто морали да једу. Тада је дошла команда са врха да се сви до једног побију како не би трошили ионако танке залихе хране. Толико о партизанском и комунистичком хуманизму. Овакве ствари није ни Стаљин радио, људи драги!!!!

 

[Ненад]

Један леп текстић о идолу свих антисрпских кољача, усташа, балиста, бугараша и осталих који су под комуњарским именом ,,ослободили'' Србију.

КАКО НАСТАЈЕ ЗЛО: ТИТО

Како се формирају такве личности и како уопште доспевају на високе положаје?

Јосип Броз Тито рођен је 7. маја 1892. године у селу Кумровцу у Аустроугарској (данас у Хрватској). Село је било забачено и заостало, о чему сведоче обе верзије о настанку имена. На локалном дијалекту реч ''кумерно'' значи замазано, блатњаво, прљаво, док немачка реч ''кумер'' означава јад и невољу. Мештани су називани тим подругљивим речима и тако је остало име ''Кумровец''. (Ако другачије није назначено, подаци из предратне Брозове биографије преузети су из књиге Пере Симића ''Тито - тајна века''. Симић је истраживао у московским архивима и решио је мистерије о Брозовом пореклу и предратном животу.)

Јосип Вроз, међутим, није знао када је рођен, због чега је у документима уписивао различите датуме, месеце, па и године (1892. и 1893). Кад је већ једном уписао датум, није био у стању да га упамти, што је довело до најмање 15 различитих верзија. Током рата, у време прављења Брозовог култа, створила се потреба за обележавањем рођендана ''највећег сина наших народа и народности''. Хрватски комуниста Иво Лола Рибар изабрао је 25. мај 1892. године, који је касније постао један од најзначајнијих празника социјалистичке Југославије (''Дан младости''). Педесетих година један истраживач донео је Брозу извод из матичне књиге рођених, са тачним датумом, на што је он рекао да не треба мењати ''добре обичаје''.

Фрањо и Марија Броз добили су петнаесторо деце. ''Био је стално пијан, псовао мајку на правди бога, а знао је и да удари децу без икаква повода'', описао је он касније свог оца. Сем рођендана, у породици нису добро памтили ни имена деце, па се тако Јосип потписивао и као Јисиф, Јосеф и Јозеф, односно Броз и Брозовић. Наравно, то је било пре него што је постао илегалац, када је смишљено користио друга имена.

Мали Јосип најпре је похађао сеоску четворогодишњу основну. Први разред је понављао, а у другом, трећем и четвртом постигао је слаб успех. Ипак, показао је један таленат. Пошто је као понављач био крупнији од остале деце, учитељ му је поверио да на школској табли уписује имена немирних ђака. То је радио ревносно, па је често био редар. А као редар добио је још један задатак: да у присуству учитеља туче прутом по испруженим длановима ђаке које је означио као непослушне.

Дехуманизацији је ипак више допринело стање у бројној породици. ''Мајка би ми рекла да љуљам млађег брата у колијевци. Ја бих љуљао, љуљао док дијете не би испало'', сведочио је Броз. Ни родитељи нису превише марили за њега, нарочито отац. Док је робијао, Фрањо му се ни једном није јавио, нити му је послао било какав пакет.

После основне школе, Броз је од 1905. до 1907. похађао тзв. опетовницу - школу у коју су опет ишли лоши ђаци. Обнављали су градиво већ пређено у четворогодишњој основној школи, два пута недељно, четвртком и недељом. У међувремену, Броз је чувао стоку код свог ујака, о коме је такође говорио све најгоре.

Из јада и невоље Јосипа извлачи рођак Јурица Броз, наредник аустроугарске војске. У наредничкој униформи Јурица је Јосипу ''изгледао као генерал'', па га је лако наговорио да пође с њим у Сисак и да у кантини тамошње касарне изучава келнерски занат. Служење војника брзо му је досадило, па се у једној браварској радионици у Сиску пријавио за изучавање заната. Сваког дана је радио као шегрт, а два пута недељно ишао је у шегртску школу. То је трајало три године. Школу је једва завршио, са довољним успехом, добивши звање браварског - односно шлосерског, јер је службени био немачки језик - помоћника. Као браварски помоћник помиње се у документима и после 20 година, што значи да никада није постао бравар, односно мајстор (према данашњим звањима, био је полуквалификовани радник).

Одмах се испоставило да младог Јосипа не занима ни шлосерај. Послови су се тада лако добијали, плате су биле релативно боље од оних које је, много година касније, он диктирао. Али, Јосип Броз није желео да ради. На првом радном месту задржао се два месеца, другом четири и по, трећем осам месеци. Онда креће у централну Европу. У Ченкову код Прага радио је три и по месеца, а у ''Шкоди'' свега десет дана. По неколико дана радио је и у Минхену, Мајнхајму и Руру, двадесетак дана у Бечу, и најзад, у једној аустријској фабрици, десет месеци.

У Бечу је живео његов старији брат Мартин, који га током 1912. године уписује на часове клавира и плеса. То је трајало кратко, али више него довољно за идолопоклонике, који ће га сматрати правим виртуозом на клавиру, испредајући легенде о безбројним умећима свог вође, али и о његовом пореклу (говорили су да је заправо ''плаве крви'').

Те 1912. године Јосип Броз почиње ''да се кинђури'', облачећи се изнад свог статуса, али и примања. То ће се ускоро променити на дужи рок. Наиме, крајем године Броз је регрутован за техничку службу Бечког арсенала. Оставио је добар утисак на старешине, који му због тога омогућавају да заврши подофицирску школу и добије чин каплара. Такође су му омогућили да вежба мачевање. Постао је првак 25. домобранског пука у овој дисциплини, а потом и други у аустроугарској армији. Награду му је уручио један од надвојвода из династије Хабзбурга. ''Ја примам честитке од надвојводе! Обичан војник руковао се с чланом царске породице!'' - говорио је много година касније, не скривајући одушевљење.

Непосредно после овога Аустроугарска напада Србију и почиње Први светски рат. Брозов 25. домобрански пук припадао је 42. домобранској вражјој дивизији, сачињеној већином од Хрвата. Дивизија је потучена најпре у Церској, а потом и у Колубарској бици. Ипак, Аустроугари су више месеци држали под окупацијом делове Подриња и Посавине, починивши масовне ратне злочине. Мапа кретања хрватске ђавоље дивизије поклапа се са мапом најсвирепијих злочина над српским цивилима

 

[Ненад]

Броз је касније тврдио да је у Србији водио антиратну кампању и да је због тога затворен у Петроварадинску тврђаву. Перо Симић пише да документа која је открио у московским архивима говоре супротно: Броз је напредовао од каплара до водника и добио је две сребрне медаље за храброст, по једну на српском и руском фронту.

И у Другом светском рату једна од хрватских дивизија у саставу немачке војске понеће име ''Вражја''. За разлику од првог великог рата, ова дивизија бориће се најпре против Руса, па онда против Срба.

Вражја 42. дивизија пребачена је у Русију јануара 1915. године. У једној борби марта месеца Броз је тешко повредио средњи прст леве руке. Инвалидитет прста касније је скривао кожном навлаком или рукавицом, што ће постати један од елеманата приче о замени ''правог Тита''.

Априла месеца тешко је рањен и заробљен. Аустроугари нису знали за то, па су децембра 1915. његово име објавили на листи погинулих.

Више од годину дана Броз је лечен у Казањској области, а затим је пребачен у заробљенички логор у Алатиру. Ту су се ратни заробљеници српске, хрватске и словеначке националности управо спремали да откажу послушност Аустроугарској и да се као добровољци јаве у српску војску, која се тада, 1916. године, налазила на Солунском фронту. Броз је то одбио, па је пребачен у заробљенички логор у Ардатову. Управа логора додељује га тројици сељака да ради у њиховом млину.

После неколико месеци, руска царска армија премешта Јосипа Броза у заробљенички логор у Кунгуру, у Пермској губернији. Овде су ратни заробљеници крчили шуме кроз које је грађена железничка пруга. Броз постаје ''нека врста команданта'' својим друговима. Остајао је у бараци и бавио се административним пословима, све док није начинио неки пропуст, због ког су га козаци тешко претукли корбачима и бацили у затвор. ''Издржао сам тридесет удараца које никада нећу заборавити'', рекао је касније једном биографу.

У затвору Броза затиче Фебруарска револуција 1917. године. Казна му је ускоро истекла, али је поново ухапшен због хушкања заробљеника на демонстрације. Премештен је у околину Перма, где је радио на оправци пруге. Одатле теретним возом бежи у Петроград, па у Финску, где га хапсе и упућују према логору у Кунгуру. Приликом транспорта искаче из воза и бежи ка Омску. Ту га затиче Октобарска револуција.

Бољшевици су, међутим, још били далеко. У сибирском селу Михајловскоје, 60 километара од Омска, Броз налази посао у млину који је држао неки Киргиз. Овде је нашао и своју прву жену, Пелагију Денисову Белоусову. Када су се венчали у православној цркви у Омску, 1918. године, имала је свега 14 година.

Бољшевици се примичу Омску 1919. године и Броз им подноси две молбе: да добије совјетско држављанство и да се учлани у Руску комунистичку партију (бољшевика). Обе молбе му одбијају, утврдивши да је у претходном периоду ''бежао од Црвене армије''. Дали су му само легитимацију за повратак у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, и то тек 5. августа 1920. године. То му неће сметати да изјављује како је учествовао у Октобарској револуцији.

Септембра 1920. године Броза видимо као команданта транспорта заробљених Аустроугара, које су бољшевици пустили на слободу уз посредовање немачког посланства.

Транспорт је ишао преко Немачке. Броз је у џепу имао више заробљеничких плата, од по три рубље месечно. То није била мала сума, али се у Немачкој за њу могло добити неупоредиво више - милијарде марака. Помисливши да је неким чудом постао богаташ, продао је Немцима све рубље. Његово одушевљење трајало је само док није сазнао шта је то инфлација. ''Нисам баш био паметан, све је пропало'', рекао је касније.

Са супругом у деветом месецу трудноће, Броз улази у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца без пребијене паре. После једнонедељног задржавања у карантину, у Марибору, полиција га уводи у књигу сумњивих лица, уз обавезу да се редовно јавља властима.

У Кумровцу, Броз не затиче родитеље. Због неке породичне свађе они су се преселили у село Купинец код Јастребарског. У једној кућици у Купинецу Пелагија и Јосип налазе само Фрању, јер је Марија преминула претходне године. Пелагија се ту први пут породила, али је беба преминула после неколико дана.

Броз се ускоро запошљава у једној механичарској радионици у Загребу, али само на пар месеци. Тада се понавља предратни сценарио: почиње да лута од места до места, брзо дајући или примајући отказе. Супругу углавном није водио са собом, а новац јој је ретко слао, иако се у писмима жалила на дугове. Родила је још једно дете, које је живело само две године, а затим и сина Жарка, који ће се изборити с недаћама.

Брозове навике су, дакле, остале исте, али променило се нешто друго: сада је постојала Комунистичка партија. Тако, од пустолова он постаје револуционар. Отказе је све мање добијао због нерада, а све више из ''политичких разлога''.

Не може се поуздано утврдити када је постао члан КПЈ. Разуме се, касније му је у партијској књижици уписана најранија могућа година: 1920. Перо Симић сматра да се то десило 1924, а можда и касније, јер је те године ставио крст на споменик својој преминулој деци, на сеоском гробљу у Великом Тројству код Бјеловара. Поуздано се зна једино да је Пелагија Броз постала члан КПЈ 1926. године.

Као комуниста први пут је ухапшен 1925. у Бјеловару, због сакупљања оружја и припремања оружаног устанка. Њега и његове партијске другове пустили су после осам дана. Тада се сели у Загреб, па у Краљевицу, затим у Београд и Смедеревску Паланку, и најзад опет у Загреб.

У Загребу средином 1927. године добија прву партијску функцију: постаје члан Месног комитета КПЈ. На састанцима комитета успешно се залагао за стаљинизацију партије. Као илегална, партија је била малобројна - са 80 чланова загребачки комитет спадао је међу најбројније у земљи - али је успевала да убаци своје људе у легалну синдикалну организацију. Тако је и Броз ујесен те 1927. године добио прву плаћену функцију: секретар хрватске филијале Савеза радника металске индустрије и обрта Југославије.

Између ове две функције одробијао је пет месеци, због субверзивне комунистичке активности. Пролећа 1928. хапшен је и због насилног понашања, јер је ометао скуп Социјалистичке партије. Поново је ухапшен лета те године, у својој канцеларији у Савезу металаца, али је успео да побегне кроз клозетски прозор. После седам дана у стану Брозових полиција проналази скривено оружје и пропагандни материјал. Ухапшени су и Пелагија и Јосип Броз. Пелагија је ослобођена, а он је осуђен на пет година затвора.

Робијао је у Лепоглави, чији је управник био његов ратни друг из Првог светског рата, Максимилијан Бохачек, који му даје статус ''слободњака''. Излазио је из казнионице ''готово свакодневно''. Поред осталог, поправљао је електрично постројење у хотелу извесне Фидлерице, ''а залазио је и у њен куплерај'', пише Перо Симић.

Затвори Краљевине за политичке осуђенике и иначе нису били строги. Комунисти су их називали ''црвеним универзитетима''. Али, Броза и даље није хтела књига. За пет година није успео да заврши курс партијског образовања, који су држали његови другови. О томе ја касније причао:

''Послије пет година када сам требао изаћи са робије, био сам већ мало нервозан, јер нисам могао програм (политичког образовања) свршити, па ми је требало још да останем (у затвору) мало.''

Образовање других особа, па чак и марксистичко, Броз је заправо схватао као ману. ''Имао је неку интелектуалистичку црту, није имао понашање правог партијца и то је људе плашило'', рекао је касније агентима Коминтерне за Камила Хорватина, свог партијског друга из Загреба. Обућара Благоја Паровића овако је окарактерисао: ''Мислим да је он прави пролетер, мада има и образовање и теоретску обуку''. Док је за Владимира Ћопића саопштио: ''Фракционаштва код њега није било, то је оно што се обично примећује код интелектуалаца''.

После жалбе на интелектуалце, у извештају генералном секретару Централног комитета КПЈ, Јосипу Чижинском, званом Милан Горкић, из Загреба с почетка 1937, Броз закључује: ''С мануелцима је много лакше и стално сам у вези са њима''.

Ипак, у редовима комуниста робија је дизала углед. Зато је лета 1934. Броз добио задатак да оде на први службени пут у иностранство. У Бечу, где се налазило седиште ЦК КПЈ, поднео је извештај Чижинском о стању у земљи. Тема је била спор између југословенских и хрватских комуниста.

Ускоро, Броза примају у Политбиро и Централни комитет, што су биле плаћене функције. Тада узима псеудоним ''Тито'', мада му је званично лажно име и даље било ''Валтер''. И на новој дужности остаје радикалан. Тражи да се у извођењу револуције сарађује и са ''најреакционарнијим национал-шовинистичким организацијама''. Затим издаје директиву да се где год је могуће оснивају тајне ''борбене групе'', наоружане палицама, боксерима, кратким батинама или корбачима. Захтевао је да се избегава употреба ватреног оружја, али да се оно сакупља и скрива на погодна места.

Већ крајем те 1934. године Чижински одлучује да пошаље Броза у Москву. У писмима Коминтерни генерални секретар га хвали и препоручује, уз напомену да је реч о ''раднику који је шест година провео на робији'', због чега ''он можда у почетку неће бити рутиниран онако као неки извјежбани интелектуалци''.

(Из књиге ''Истина о Титовим партизанима'', која је у припреми.)

НАСТАВИЋЕ СЕ

http://www.pressonline.rs/sr/blog/V...ав+Самарџић/40791/КАКО+НАСТАЈЕ+ЗЛО:+ТИТО.html

 

[Djika junior]

Свака част!

ISKOPALI KOSTURE NEMAČKIH VOJNIKA?



Prilikom potkopavanja brda u ulici Maršala Tita pronađeni ostaci tela nekoliko nastradalih u Drugom svetskom ratu. Meštani kažu da su to tela nacista



Prilikom potkopavanja brda u beogradskom naselju Višnjica pre nekoliko dana radnici su pronašli pet kostura, za koje meštani sumnjaju da pripadaju nemačkim vojnicima iz Drugog svetskog rata. Skeleti su prebačeni u Institut za sudsku medicinu, gde će se obaviti analiza DNK kako bi bili identifikovani.

Meštani tog dela Višnjice kažu da je na tom mestu u vreme Drugog svetskog rata bio manji zatvor, gde su bili pritvoreni ratni zarobljenici. Aleksandar Urošević (80), koji stanuje u blizini, kaže da se seća da je oktobra 1944. godine, kad je imao 13 godina, na tom mestu jedna žena streljala pet zarobljenika.

Baka pričala o ubijenim Nemcima

Dragan Todorović iz Višnjice kaže da je u istom dvorištu živela jedna baka, koja je preminula pre 15 godina.

- Baka je često je pričala o Nemcima i partizanima. Govorila je da je na tom brdu pokopano nekoliko ljudi. I ona je pominjala da je žena ubila neke vojnike - priča Todorović.

Mislim da je ovo dobra prilika da se pomenu i neke žene, učesnici u NOB-u. Moj izbor je Danica Milosavljević, koja je u borbu stupila sa samo šesnaest godina. Osim što je bila bolničar, bila je i puškomitraljezac, bombaš.... 1942 unapredjena je u desetara, zbog čega su je ostali borci diskriminisali jer nisu želeli da im mlada devojka bude komandant. Medjutim, Danica je pokazala veliku hrabrost i spretnost što je borce navelo da promene mišljenje. Za narodnog heroja je proglašena 1953, a negde u to vreme je i nastavila školovanje koje je prekinula 1941.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Даница_Милосављевић

 

[aska07]

Iz sve ove rasprave koju sam prelistao,shvatio sam sledece:

1.Ono sto je narod,pod rukovodstvom SKJ na celu sa drugom Titom sagradio,danas je pod ovim rukovodstvima nemoguce okreciti,

2.Srbi,Hrvati,Bosanci idr,narodi i narodnosti nikada u svojoj istoriji nisu ziveli u vecoj demokratiji.

3.Radnici bili gradjani prvog reda

4.Besplatno skolovanje za sve

5.Besplatno zdravstvo za sve

6.Posao za sve

7.Jeftino stanovanje

8.Plate prema rezultatima rada

9.Dostojanstveni penzioneri

10.I tako do sutra...

Sve to zelim za svoje dete,pa bio to komunizam,socijalizam ili neki drugi izam,sve mi je jedno.

Nemogu samo da shvatim zasto se pljuje po sistemu koji je funkcionisao?

 

[crni lepotan]

Iz sve ove rasprave koju sam prelistao,shvatio sam sledece:

1.Ono sto je narod,pod rukovodstvom SKJ na celu sa drugom Titom sagradio,danas je pod ovim rukovodstvima nemoguce okreciti,

2.Srbi,Hrvati,Bosanci idr,narodi i narodnosti nikada u svojoj istoriji nisu ziveli u vecoj demokratiji.

3.Radnici bili gradjani prvog reda

4.Besplatno skolovanje za sve

5.Besplatno zdravstvo za sve

6.Posao za sve

7.Jeftino stanovanje

8.Plate prema rezultatima rada

9.Dostojanstveni penzioneri

10.I tako do sutra...

Sve to zelim za svoje dete,pa bio to komunizam,socijalizam ili neki drugi izam,sve mi je jedno.

Nemogu samo da shvatim zasto se pljuje po sistemu koji je funkcionisao?

hm, zato sto je u tom sistemu bilo postenog sveta koji je morao da ide u zatvor i na Goli Otok ili ne daj Boze biti streljan zato sto se u njega sumnja da je reakcionaran i slicno
mi imamo poseban problem sa tim sistemom zato sto sad zivimo najgore od svih naroda bivse Jugoslavije, a kao narod smo najvise ulozili zivota u njeno stvaranje i opstanak

 

[Lesandar]

Iz sve ove rasprave koju sam prelistao,shvatio sam sledece:

1.Ono sto je narod,pod rukovodstvom SKJ na celu sa drugom Titom sagradio,danas je pod ovim rukovodstvima nemoguce okreciti,

2.Srbi,Hrvati,Bosanci idr,narodi i narodnosti nikada u svojoj istoriji nisu ziveli u vecoj demokratiji.

3.Radnici bili gradjani prvog reda

4.Besplatno skolovanje za sve

5.Besplatno zdravstvo za sve

6.Posao za sve

7.Jeftino stanovanje

8.Plate prema rezultatima rada

9.Dostojanstveni penzioneri

10.I tako do sutra...

Sve to zelim za svoje dete,pa bio to komunizam,socijalizam ili neki drugi izam,sve mi je jedno.

Nemogu samo da shvatim zasto se pljuje po sistemu koji je funkcionisao?

Naravno, za sve to je uzeo kredite koji su morali da se vrate ili naplate ratovanjem i stvaranjem kolonija zavisnih zajmodavcu.

 

[chupakaz]

Okupatora naravno treba unistiti,apsolutno istrebiti svakog ko se zatekne na srpskoj zemlji a dosao je sa ciljem osvajanje i unistavanja!
Plodovi drugog svetskog rata je i ovo rasulo koje smo dobili od komunista!

 

[Battlecat]

Okupatora naravno treba unistiti,apsolutno istrebiti svakog ko se zatekne na srpskoj zemlji a dosao je sa ciljem osvajanje i unistavanja!
Plodovi drugog svetskog rata je i ovo rasulo koje smo dobili od komunista!

Postoje i druge finije metode, ne odma da se izbijes, pogotovu ako ne mozes da dobijes. To samo budala radi, to je čak i Genghis Kan rekao, tako da ako on nije znao o cemu prica onda stvarno... Ljudi na ovim prostorima ce pre da se angazuju i poginu za neki ideal i partiju nego za svoj narod i to je formula propasti nacije. Odatle ide i nesloga i medjusobno spoticanje i generalno nacionalno nepromiljsni potezi... Sto znaci da je jedini iskreni i najistranjniji naprijatelj Srba, oni sami sebi.