Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 90.103
Е, овако, да вам кажем штогод као Србин, Србијанац и српски родољуб:
30 година је прошло од трагичних догађаја у Сребреници, масовног страдања Бошњака. Сећање на тај масакр, тај злочин против човечности, у којем су живот изгубили хиљаде невиних људи, превазилази национална и верска обележја – то је људска трагедија која захтева достојанствено памћење, озбиљно сагледавање и одважан морални став.
Нема оправдања за масовни злочин над цивилима. Није га било ни за крваве Божиће, Кравицу, Скелане и десетине српских села у Подрињу: уништене породице, нестали, цивили страдали у нападима на бројна српска села. Али, нема га ни за злочиначку одмазду након пада Сребренице. Злочин су Казани, али је злочин и Вилина Влас. Злочинац је Јусуф Празина, али је злочинац и Милан Лукић. Не може прво бити зло, а друго добро. А ни обрнуто. Зло је зло, у оба случаја.
Нема правдања ни за масовно стрељање заробљених војника: не може се кукати на муџахедински покољ заробљених Срба из озренских бригада Војске Републике Српске, а ћутати на стрељање заробљених Бошњака из 28. дивизије Армије БиХ. Не може прво бити зло, а друго добро. А ни обрнуто. Зло је зло, у оба случаја.
Мученик је Раде Рогић, али је мученик и Рамо Османовић и његов 19. годишњи син Нермин.
Зло не познаје нацију – оно делује онда када људи изгубе човечност, када се идеологија претвори у мржњу, а оружје у средство понижења.
А злочинац, ма којем народу припадао, једнако је опасан по све — и по сопствени народ, јер одсуство савести и искуство проливања крви га уништава изнутра. У одсуству непријатеља споља, такав злочинац, ће у неком тренутку тражити непријатеља унутра, дићи руку на своје сународнике
Сребреница је злочин и срамота коју је учинило мноштво људи српског имена и српских ознака на униформама.
Као што рекох, Срби су током ратова такође били жртве, и то никада не сме бити заборављено. Али су жртве итекако били и Бошњаци, у овом несрећном и непотребном рату и ВИШЕ него Срби.
Оно што нас мора водити, јесте универзална вредност — да је страдање невиних, без обзира на порекло, увек губитак за све нас. Само ако истрајемо у истини, у правди, и у одбијању да изједначимо народе са злочинцима, можемо изградити будућност мира и узајамног поштовања.
Нека ова годишњица буде опомена - да ћутање на злочин није неутрално.
Ова годишњица јесте морални тест – да ли смо способни да осудимо зло без страха, и да поштујемо сваки невини живот, без обзира на порекло.
30 година је прошло од трагичних догађаја у Сребреници, масовног страдања Бошњака. Сећање на тај масакр, тај злочин против човечности, у којем су живот изгубили хиљаде невиних људи, превазилази национална и верска обележја – то је људска трагедија која захтева достојанствено памћење, озбиљно сагледавање и одважан морални став.
Нема оправдања за масовни злочин над цивилима. Није га било ни за крваве Божиће, Кравицу, Скелане и десетине српских села у Подрињу: уништене породице, нестали, цивили страдали у нападима на бројна српска села. Али, нема га ни за злочиначку одмазду након пада Сребренице. Злочин су Казани, али је злочин и Вилина Влас. Злочинац је Јусуф Празина, али је злочинац и Милан Лукић. Не може прво бити зло, а друго добро. А ни обрнуто. Зло је зло, у оба случаја.
Нема правдања ни за масовно стрељање заробљених војника: не може се кукати на муџахедински покољ заробљених Срба из озренских бригада Војске Републике Српске, а ћутати на стрељање заробљених Бошњака из 28. дивизије Армије БиХ. Не може прво бити зло, а друго добро. А ни обрнуто. Зло је зло, у оба случаја.
Мученик је Раде Рогић, али је мученик и Рамо Османовић и његов 19. годишњи син Нермин.
Зло не познаје нацију – оно делује онда када људи изгубе човечност, када се идеологија претвори у мржњу, а оружје у средство понижења.
А злочинац, ма којем народу припадао, једнако је опасан по све — и по сопствени народ, јер одсуство савести и искуство проливања крви га уништава изнутра. У одсуству непријатеља споља, такав злочинац, ће у неком тренутку тражити непријатеља унутра, дићи руку на своје сународнике
Сребреница је злочин и срамота коју је учинило мноштво људи српског имена и српских ознака на униформама.
Као што рекох, Срби су током ратова такође били жртве, и то никада не сме бити заборављено. Али су жртве итекако били и Бошњаци, у овом несрећном и непотребном рату и ВИШЕ него Срби.
Оно што нас мора водити, јесте универзална вредност — да је страдање невиних, без обзира на порекло, увек губитак за све нас. Само ако истрајемо у истини, у правди, и у одбијању да изједначимо народе са злочинцима, можемо изградити будућност мира и узајамног поштовања.
Нека ова годишњица буде опомена - да ћутање на злочин није неутрално.
Ова годишњица јесте морални тест – да ли смо способни да осудимо зло без страха, и да поштујемо сваки невини живот, без обзира на порекло.
Poslednja izmena:
