Srce

[zainteresovana]

U trenu, sinula joj je spasonosna misao. Prišla je brzo Aji i šapnula joj: - Aja, zar ne može Nes nešto da učini i ovde? Toliko toga sam danas videla od nje što mi je ličilo na san... Može li ona učiniti da Riđi zaboravi?
-Ne - prekinula je glasno Aja, i brzo pogledala u pravcu crvenih lokni – ovde Nes ne može ništa! Uostalom, ona je ipak samo mašina, zar ne, a mi smo LJUDI!

 

[zainteresovana]

-Pa, hvala vam, doktore! – Začula je Kaja ujka Žapčev glas, a onda je ugledala kako doktor prihvata njegovu ispruženu ruku, i gledajući ga u oči, kaže:
-Šta da Vam kažem!? Caru carevo, Bogu božije. Laku noć!
Kad su prošli kroz jarko osvetljen hodnik i našli se na ulici, još joj je pred očima lebdela slika bledog upavanog lica, a u ušima su joj odzvanjale reči ‘…caru carevo, Bogu božije...’
Šta je sve stalo u njih.

Preplavio ih je blag, sladak miris. Krošnje rascvetalog, poluolistalog, drveća bile su umotane zvezdanim nebom, i vetar se lako uvlačio u njih. ‘Otuda miris’, pomislila je Kaja, a onda su joj opet nagrnuli stihovi stare balade: ... i čime od sveta da se braniš, kao ruža sa dva smešna trna, ili snom... uzalud, uzalud, sve je protiv nas... 'I moglo je bolje', pomislila je Kaja. 'Sve je moglo proći i bez ovoga.'

 

[zainteresovana]

srce je mnogo lomljiva stvar, pa moraš ponovo da oštriš olovku

 

[zainteresovana]

Pogledala je svoje iznenada ućutalo društvo: Vladimira, Milana, Aju, Dimu, Nes, i ujka Žabca. Svi u laganom hodu prema parkingu. Mogli smo se tako dobro zabaviti, opet je pomislila Kaja, tako dobro!
-Pre nego što svane, moramo ispratiti naše gošće – rekao je odjednom ujka Žabac paleći motor.
-Stani – uzviknula je Kaja glasom punim panike. – O čemu pričaš?
Ujak je okrenuo ključ i džip se utišao. Zavladala je teška tišina.
-Da, baš to što sam rekao. Moramo ih ispratiti pre jutra.
-Ali, Aja..? – Kaja se okrenula unazad za pomoć.
Aja je podigla glavu, sasvim ozbiljnog lica pogledala Kaju i potvrdila:
-Da, u pravu je, MORAMO ići.
-Ali zašto? – zavapila je Kaja. Ujka Žabac je skinuo jaknu i pružio joj je:
-Stavi to tamo iza sebe i slušaj! Previše ljudi ih je videlo. Alarmirali ste celu policijsku stanicu, a njihov auto... Zar hoćeš da im se dogodi ono što se desilo E.T.-ju? Je l’ to hoćeš?

 

[zainteresovana]

Vladimir je bio ozbiljan, i činilo se da misli isto kao ujka Žabac. Nes je mirno sedela sa nedokučivim, mekim osmehom na sjajnim usnama. Zar bi ona mogla da liči na onu ružu bez trna, nemoćnu da odbrani svoju lepotu!?
-Njima niko ništa ne može, ujače! – tvrdoglavo je nastavila je Kaja – Tebi je jasno da su one došle iz jednog razvijenijeg sveta od našeg... Na Nesinim dlanovima je pamet kakvu mi još nemamo...
-Razumem šta hoćeš da kažeš, maco – prekinuo ju je ujka Žabac, i ponovo pokrenuo motor. – Ali najveću moć i najveću pamet mogu da unište sasvim prosti i obični ljudi, a ja se njih bojim. Samo njih! I zato sad idemo pred Nebojšinu kulu... I meni je žao, ali oprostićemo se sa njima, zbog njih. Još malo pa će početi i da sviće, sati lete.
Odjednom je Kaja osetila beskrajni umor. Džip je jurio niz poznatu, pokockanu ulicu, pored kamenitih zidina zoološkog vrta. Videla je kako vetar ljulja žbunje koje stražari pokraj puta, i, kao da je to prenulo za čas, kao da je uštipnuo za obraz taj uporni vetar koji je dolazio već tri dana i koji je sve dobro znao.

 

[zainteresovana]

Htela je da kaže Aji kako je bilo malo vremena, kako se nisu ni upoznale dovoljno, kako se nisu ni ispričale dovoljno, kako ne zna ništa o njoj i kako je baš sad ne bi pustila. Jer... ako odu, sutra će biti sasvim običan dan, pomislila je. Moraću da idem u školu, masiraće me Milan, neće hteti da mi učita igricu u kompjuter... pa i Vladimir... i Vladimir će možda opet biti onaj ukočeni, uobraženi par iz klupe... I kad ću opet moći da podelim tajnu s njim, i da poletim, ako ne dođe Nes? Ili... ću ipak moći? Možda ovaj vetar neće oduvati potpuno onu bliskost, ono zrnce sveta, sa livade Bluz, koje smo imale u šakama i koje smo htele očistiti i izglancati? Možda neće!?
Odjednom, htela je da pita Aju kako će njoj biti posle ovog nestašluka, hoće li opet na kompjuteru raditi svoje domaće zadatke i osluškivati sa Alfredom signale. Hoće li i njoj ponedeljak biti dosadan, ako se uopšte prvi dan i kod njih zove ponedeljak, i ako je uopšte dosadan?
U trenu je shvatila strašnu stvar: ništa nije znala o Aji, a ona će joj sada otići. I što je najgore, to se dešavalo brzo, previše brzo, bez pripreme, bez uvoda, bez intermeca.
Za tili čas su stajali pred usamljenom mračnom kulom.
-Neću tako! - rekla je Kaja i lupila nogom o zemlju.

 

[zainteresovana]

Ccc, svi čitaju, a niko da komentariše... Toliko je dobro?
Ili je toliko nas bez srca, pa ni ne znamo šta bi na tu temu da kažemo. Evo, jedan primer, kako bi to trebalo: --->

Ovako blesavo, a da joj to niko ne zamera, može da izgleda samo zaljubljena osoba, zar ne? A bez srca se niko ne može zaljubiti.

 

[zainteresovana]

Preživi se i od goreg! :wink:

 

[zainteresovana]

Pored nje je stajao Vladimir, miran i ozbiljan, i činilo joj se da samo on zna kako će se svakog časa rasplakati. Stavio joj je ruku na rame i rekao: - Aja hoće da se pozdravite.
Ali, Aja je prvo prišla ujka Žabcu.
-Bilo je divno sa vama i moram vas poljubiti.
-Treba da požurimo – rekao je on ozbiljno i pogledao na sat. Zatim je zagrlio Aju i zagledao joj se u oči: - Čuvaj mi Nes, Aja! Pazi na nju.
Nikoga nije bilo u blizini kule. Osećao se samo slab miris reke poklopljene teškim modrim pokrivačem i sjajnim sitnim zvezdama.
-Nes, spremna sam.
Dodirnula je Milana za rame, i pomazila Dimu po kosi. Onda se okrenula prema Vladimiru.
-Poljubi me!

Kažiprstom je dotakla svoj obraz, i Vladimir ga je poslušno dotakao usnama. Milan je obesno zviznuo i Kaja se i u onom mraku mogla zakleti da je Vladimir pocrveneo. A on je pogledao u nju, zbunio se i stavio ruke u džepove. Pa on se stalno plaši mene, proletelo joj je kroz glavu! Istog trenutka, znala je: taj poljubac na Ajinom obrazu je njen!
-Ne sumnjaj – rekla je Aja, i Kaja je opet osetila ono što im se stalno dešavalo: čitala joj je misli, bestidno i otvoreno, zabavljajući se beskrajno pri tom.
-Ne sumnjaj, Katarina – ponovila je Aja, prislonivši obraz uz njen, i šapnula joj: - nas dve smo dupla zvezda, kosmički dvojnici, postoji to, znaš!

 

[zainteresovana]

-Onda si mogla da ostaneš još malo – počela je Kaja – još samo malo... Jer... vetar je, Aja...
-I? – upitala je Aja veselo. TAČNO je znala šta će joj Kaja reći – Vetar je, Aja. Ti nemaš ni kačketić...
-Ne brini, ne brini – progovorila je Aja, grleći je. – Poslaću ti jedan znak odozgo...
-Kakav znak? – Kaja je gledala iznad njene plave kose u nebo. Svetlost bezbrojnih čistih zvezda je bila prijateljska. Činilo joj se, u trenu, nešto njeno će uvek biti tamo, zajedno sa Ajom.
-Večeras, kad se završi ovaj dan koji tek dolazi, kad po vašem vremenu počinju vesti, blokiraćemo vam sve televizijke kanale i, i pustiću ti, pustiću ti... crtaće, eto! Koliko hoćeš da traje?
-Tri sata! – bubnula je Kaja preplavljena nekom iznenadnom nežnošću za to pegavo, osmehnuto lice.
-Onda, čekaj sutra, pola osam – rekla je Aja vragolato i pogledala Milana. – Zdravo! Ja od Kaje imam ovo, a vas ću sve pamtiti. – Izvadila je iz džepa film sa fotografijama iz automata i mahala s njim. - Spremna sam, Nes.
Nes je okrenula dlanove prema kuli.

 

[zainteresovana]

-Gledajte - rekao je Vladimir glasom prigušenim od uzbuđenja.
Iznad Nebojšine kule. u modrini tamnog neba koje se otvaralo kao duboka beskrajna kupola sa mnoštvom sjajnih tačkica, pojavio se jedan mali, beli oblak. Lelujavo se podigao iznad kule; odjednom se protresao. I raspao. Ukazala se blještava jarko crvena kocka, koja je lako skliznula dole, na travu.
-Od čega ima taj žestok crveni sjaj? – upitao je Milan, žmirkajući.
Nes, koja je stajala blizu njega, samo se lako osvrnula – Rubidijum! Obratite pažnju na taj atom, veoma je interesantan.
Onda se okrenula prema ujka Žabcu.
-Ne prilazite kocki – povukao je on Vladimira, koji je već, zanesen, zakoračio ka njoj. Okrenuo se tada prema Nes, dohvatio joj desnu ruku i poljubio je. – Doviđenja, i srećan put!
-Zdravo svima – uzviknula je Aja i i nestala u dubini kocke koja se žarila blještavim karminskim sjajem, toliko da se nije mogla čestito ni pogledati.
Za njom je ušla i Nes.

Svi su mahali osim Kaje.

 

[Nemir]

Ccc, svi čitaju, a niko da komentariše... Toliko je dobro?
Ili je toliko nas bez srca, pa ni ne znamo šta bi na tu temu da kažemo. Evo, jedan primer, kako bi to trebalo: --->

Ovako blesavo, a da joj to niko ne zamera, može da izgleda samo zaljubljena osoba, zar ne? A bez srca se niko ne može zaljubiti.

Nemam vremena za neke komentare a iskreno izgubih nit ... mrzi me da se vracam gde sam stala kad bude mogucnosti sigurno cu se vratitit za sada je i ovo ok Evo ti srce mala



Vidi ovo moje

LJUBAV


Moja je ljubav duboka
Dublja od Tihog okeana
S tobom u cetiri oka
Sreco moja obecana

Moje je srce veliko
Vece je od planine
Samo sam s tobom naviko
Ti si mi pojam miline

Moje su noci besane
Kad nisi tu pored mene
Budan sam do zore rane
Mislim na oci zelene

Ne moze srce moje
Da kuca za neku drugu
Volim te oci tvoje
I voljecu vjecnost dugu

Sefik Hamsic

 

[AQUARlUS]

moje srce za dušu usamljenu
moje srce za dušu zaljubljenu,
moje srce za dušu neshvaćenu,
moje srce za ljubav uskraćenu......

 

[AQUARlUS]

Svi putevi sveta vode do ratnikovog srca.On uranja, bez oklevanja, u reku strasti koja neprestano protiče kroz njegov život..
Ratnik svetlosti je slobodan da izabere ono što želi~on svoje odluke donosi hrabro, samostalno, a-ponekad-i s' izvesnom dozom ludosti.. Prihvata svoje strasti i obilato se njima koristi.. Zna da se ne treba odricati osvajačkih zanosa, osvajanja su deo života i pričinjavaju radost svima koji u njima sudeluju.. Ali On nikada ne gubi iz vida trajne stvari i čvrste veze, koje je vremenom izgradio..
Jedan ratnik ume da razluči ono što je prolazno, od onoga što je konačno..

 

[AQUARlUS]

Kroz to sam već prošao-, žali se on svome srcu.. -Istina, već si prošao- odgovara srce.. -Ali još nisi prevazišao-!
Ratnik tada uviđa da ponovljena iskustva imaju jedan-jedini cilj-da ga nauče onome što nije hteo da nauči"..

 

[zainteresovana]

Ih, ‘Nemirni’ tek to najbolje znaju. Želja je ta koja nas pokreće napred. I napred i napred. Koliko puta nam se učinilo da ponavljamo isti životni ciklus (samo za one iznad 18 )? Ponavljamo iste greške? Ne, svaki put smo učinili pomak napred.
Želimo uspešnu karijeru? Želimo voljenu osobu? Želimo nova kola? Želimo veći stan? Kuću? Dete? Više dece? Želje... šta je želja? Emocija. Emocija... nas pokreće napred. Čak i One 'Najokorelije Materijaliste'. Sve nas pokreću emocije! Voleli mi to ili ne. Ili (ne)priznavali.
...
(Ubi me 'server'! Ne smeta, na ovom kompu ionako nemam ništa zanimljivo. Ovo je milioniti put da kucam isto. Ali, Ratnici svetlosti se ne predaju ni posle dve hiljaditog bezuspešnog konektovanja! )
Pozz, VodoLijo! Isti si znak kao moja ćera.

 

[zainteresovana]

-Gledajte – ponovio je Vladimir nameštajući naočare. Kocka je u trenu izgubila crveni sjaj podižući se sa trave, i, umesto njega, počela je da baca jarka raznobojna svetla na sve strane. Činilo se da je ceo grad bio obasjan prelepim plavim, roze, zelenim, ljubičastim, žutim, svetlima koja su trakasto padala, tako da je izgledalo kako su čitave kuće, i redovi zgrada, i ulice u daljini, osvetljeni džinovskim baterijskim lampama najnežnijih boja.
-Ali, ovo je obična kocka, kao jedna od onih iz 'Lego' slagalica – izustila je Kaja prateći je pogledom. Kocka je, pulsirajući jarkim bojama, brzo odletala, u luku, kao bačeni belutak. Daleko ispod nje, ostalo je mnoštvo satelitskih antena nasađenih po krovovima, i uobraženo okrenutih ka nebu.
Vladimiru su se slivale zelene i žute trake preko lica od čijeg sjaja su Kaju bolele oči.
-Ma kakvi obična... Gledaj samo! – prošaptao je on zaneseno, ne odvajajući pogled od neba. – Kao da su joj ivice i uglovi od samih zvezda i sad će se pomešati sa njima!
Kaja je zaćutala. Po vremenu izvene planete Svetra, postavljene u krugu treće Andromedine zvezde, kocka će pre večeri stići na svoje odredište. Na levom obrazu osećala je dodir Ajinog.
-Opet je počeo vetar. – Progovorio je Vladimir.
-Opet – rekla je Kaja. I krenuli su mu u susret.

 

[zainteresovana]

Ulazeći u belu bolničku sobu, Dima je osećao kako ga guši knedla u grlu, pa je nervoznim pokretom pokušao da olabavi leptir mašnu koja ga je stezala oko vrata, činilo mu se.
Došao je pravo sa izložbe koja je svečano otvorena u staklenoj galeriji, obučen u pravo muško odelo, začešljane, smirene kose. Lice mu je bilo sivo, umorno i napeto, ali oči su mu se veselo i uzbuđeno caklile. Želeo je da proveri da li se Riđi probudio. Vuklo ga je nešto, nije mogao tačno da odredi šta je to, ali je osećao kao da mu treba baš on, Dima.

Riđi je ležao sklopljenih očiju, premešten sa Intenzivne u običnu sobu. Kosa mu je bila rasuta po jastuku. Dima je seo pored njega na krevet i kucnuo ga po ramenu.
-Otkud ti, cvrčak? – upitao je Riđi, i ponovo sklopio oči. – Što si došao?
-Da te vidim – rekao je Dima.
-Šta imaš da me gledaš – pokušavao je da se osmehne Riđi.

 

[zainteresovana]

Dima je ćutao. Pred očima su mu se ređale slike iz prethodne noći, slike brze i panične, pa je nemoćno zažmurio pred njima.
-Znaš li ko te spasao – upitao je konačno i dodirnuo ga za podlakticu.
-Ko? – ravnodušno je upitao ovaj.
-Kompjuterka – rekao je Dima.

-Molim!? – upitao je Riđi s nevericom.
-Kompjuterka iz drugog sveta.
-Kompjuterka iz filma, kojeg? – našalio se Riđi.
-Nije iz filma, al' nije ni važno... Mislim, VOLIM što si dobro, eto... – promucao je Dima.
-Smešan si ti, Cvrčak – rekao je Riđi, i širom otvorio oči. – Je l' znaš to?
-Ne znam, nije ni važno... Mislim, ne ljutim se – objasnio je prostodušno. – Doneo sam ti pomorandže, i ukrao sam od ujaka dve cigarete. Evo!

 

[Nemir]

 

[zainteresovana]

'... Glava u balunu,
noge u kantunu...'

 

[zainteresovana]

Riđi je zaćutao. Dimi se učinilo da je zbunjen, i da ćutanje beskrajno traje. Onda je čuo jedno tiho: - Hvala ti, nije trebalo.
-Ne možeš me ubediti u to, iako si stariji, - rekao je veselo Dima, a Riđi je konačno prestao da povremeno zatvara oči. Zainteresovano je gledao u njega, Dimu, gladeći prstom pomorandžu.
Kroz prozore prekrivene proređenim plastičnim roletnama probijale su se zrake popodnevnog sunca, jasne i čiste, i Dimi se učinilo da je uvek moguće naći početak. Niko ga nije mogao ubediti u suprotno.

 

[Nemir]

 

[zainteresovana]

-Probudi se već jednom! – začula je Kaja kao iz neke velike daljine. Teško je otvorila oči. Kasno popodnevno sunce bacalo je još uvek jake zrake kroz prozor njene sobe, pa su je zabolele oči.
Iznad njene glave stajao je Dima, svečano obučen. Antenice plave kose štrčale su na sve strane, a ispod njih su se caklile velike oči.
-Prespavala si ceo dan, budi se, ustaj, hajde – rekao je i svukao pokrivač sa nje. – Bio sam u poseti Riđem.
-A? – rekla je bunovno Kaja, i, najednom otrežnjena i budna, skočila. – Gde si bio!?
-U bolnici, kod Riđeg. Lepe vesti! – uzviknuo je Dima i pljesnuo rukama. – Probudio se. I prepoznao me.
-I? – upitala je nestrpljivo Kaja.
-Obećao mi je da će jednom otići sa mnom do slikarke škole. Možda bi se ponovo mogao zainteresovati da slika... To bi već bilo..!
-I to je tebi razlog za ovoliku buku? – upitala je razočarano Kaja.
-Važno je da hoće, razumeš? – rekao je Dima sa toliko nade u očima, da se Kaja nije usudila da je pokvari sumnjom. Onom teškom sumnjom koju je videla kod ujka Žabca i kod doktora, protekle noći, sumnjom pred šifrom 304.

 

[zainteresovana]

-Čuda postoje, noćas si valjda shvatila? – bio je uporan Dima.
-Da... – rekla je, setivši se kocke koja je prosipala sjaj na uspavani grad – IZGLEDA DA SAMO ČUDA I POSTOJE, sve ostalo naprave i pokvare ljudi.
-On je rekao da hoće, razumeš li? Znaš li kako mi se obradovao što sam došao?

U tom trenutku, u sobu je uletela mama. Bila je svečano obučena, u maloj crnoj haljini, i zalizane kose. Njene krupne crne oči su blistale.
-O, pogledaj, Kajo! – rekla je i podigla nogu.
Kaja je zaustavila dah. Na nogama njene majke bile su cipele. Iste cipele kakve je nosila Nes! Meke, od sjajne braon kože, i na vrhovima čudesno lepi, zlatni trouglići, sa znakom četvorolisne deteline.
-Mama! – uzviknula je ushićeno. – Odakle ti te cipele? – Zamislila je prelepo mrko lice, glatke kože i blistavog omeha... Kad li je to uradila, nevaljala Nes? Jesmo li je svi podcenili kad smo mislili da ne oseća, ne primećuje...?
-Iz četvrte dimenzije – ubacio je Milan ulazeći u sobu. Pogledao je u Kaju, bez onog njegovog tipičnog ‘pogleda s visine’. – Pa, je li tata priznao kad ti ih je kupio? – upitao je majku i zagrlio je, namignuvši pri tom saučesnički Kaji i Dimi.
-Znaš ti njega, nije, glumi mi tu neko iznenađenje... Samo, kako je znao da hoću baš njih?
-Ma, pusti tatu – rekao je Dima. – i nisu neke, zar ne Miki?
-DIVNE SU – brzo je izgovorila Kaja. – ČAROBNE!
-Tebi jedino verujem, kćeri – zaključila je mama, zadovoljno sedeći na krevetu. Ispružila je obe noge, zaljubljeno gledajući nove cipele.