Bre, bre, bre... što me rastuži... srBska sramota... baš!!!
-
- Popularno:
- Kako je jugoslovenski jezik Trojedne...
- Flamanski štampar Jan van Meurs...
- Đovani Lučo - dalmatinski istoričar
- Seksi kad dobro vozi
- Vucicevi crnokosuljasi tukli narod na...
- СНС дебакл: Од 7 места за Савете месних...
- SNS od mentora iz EU dobio upozorenje:...
- Ista pilula koja košta 1.000 dolara u...
- Vlast ukinula udarnu grupu MUP-a...
- Pripreme za paradu 20.9.25.u završnoj...
"СрБски" и "грБски", Б и П
- Začetnik teme Bogart
- Datum pokretanja
- Poruka
- 2.329
Ja mislim da je krajnje vrijeme da i vi u Srbiji promijenite rijech S'UTRA u rijech SJUTRA.
Jer to S UTRA meni zvuchi kao NA SABAJLE ...
Dakle izgovarajte kako treba - SJUTRA!
Jer to S UTRA meni zvuchi kao NA SABAJLE ...
Dakle izgovarajte kako treba - SJUTRA!
Ajd, i da te poslušam, ali gde ti je u tom tvom SJUTRA B i P? Ako nekako udeneš to, ova rijech će mi biti milija i draža... ;-)pumps:
Evo još nekoliko primera kod naših reči...
Svojevremeno sam koristio kao izvor monografiju Crkva u Dubu Dragiše Milosavljevića... Ja sam u svom rukopisu upotrebio varijanatu Dubska crkva...
Pošto sam ovu monografiju pozajmio i nisam bio u prilici da je ponovo pogledam, potražio sam na netu i naišao na: Dubljanska crkva...
Naziv crkve je, dakle, izveden iz naziva za meštanina sela Duba – Dubljanin...
Slično je i sa Ubom. Na netu sam naišao na ubski, ali verujem da se koristi i ubljanski...
Ima i selo Golobok, čiji meštani sebe nazivaju Golopčanima, mada ima nekih jezičkih čistunaca koji bi da su oni Golobočani, što ovi, naravno, prihvataju kao trn u nogu...
@Hellen,
Možda bi dosta nedoumica bilo otklonjeno ako bi nam objasnila genezu pravila o jednačenju po zvučnosti, naravno i izuzetaka...
Svojevremeno sam koristio kao izvor monografiju Crkva u Dubu Dragiše Milosavljevića... Ja sam u svom rukopisu upotrebio varijanatu Dubska crkva...
Pošto sam ovu monografiju pozajmio i nisam bio u prilici da je ponovo pogledam, potražio sam na netu i naišao na: Dubljanska crkva...
Naziv crkve je, dakle, izveden iz naziva za meštanina sela Duba – Dubljanin...
Slično je i sa Ubom. Na netu sam naišao na ubski, ali verujem da se koristi i ubljanski...
Ima i selo Golobok, čiji meštani sebe nazivaju Golopčanima, mada ima nekih jezičkih čistunaca koji bi da su oni Golobočani, što ovi, naravno, prihvataju kao trn u nogu...
@Hellen,
Možda bi dosta nedoumica bilo otklonjeno ako bi nam objasnila genezu pravila o jednačenju po zvučnosti, naravno i izuzetaka...
goocha
Zainteresovan član
- Poruka
- 409
Sta ce nama Srbima da se uvijek raspravljamo o nekim lijevim stvarima ...
Licno postujem Vukova nacela i prihvatam srPski , a takodje prihvatam da se govorilo/govori i srBski.
Medjutim, mislim da je mnogo lakse ovo prvi i da je pravilnije. Sve je stvar izbora.
Srpstvo se ne dokazuje raspravljanjem oko gramatickih nedoumica, vec ''malo'' drugacijim djelima...
Licno postujem Vukova nacela i prihvatam srPski , a takodje prihvatam da se govorilo/govori i srBski.
Medjutim, mislim da je mnogo lakse ovo prvi i da je pravilnije. Sve je stvar izbora.
Srpstvo se ne dokazuje raspravljanjem oko gramatickih nedoumica, vec ''malo'' drugacijim djelima...
Bogart
Poznat
- Poruka
- 9.747
lj_950:
"Дупска" црква.
Ето предлога за још једно правило за одређивање случајева када се при писању не врши једначење по звучности. Ако има ласцивне или вулгарне асоцијације.
@Bogart
Kolega, izvini što posle vešemesečnog mirovanja budim ovu temu koju si ti postavio, ali činim to jer smatram da bi rasprava bila nepotpuna bez priloga na koji sam naišao lutajući Netom.
A, možda je i zgodan trenutak da se rasprava nastavi jer, eto, ponovo smo, po ko zna koji put, ugroženi od svih mogućih, moćnika i nemoćnika.
Pa, zašto da još ponešto ne pribeležimo o tome kako treba ispravno napisati kada je nešto naše (nas Srba) i kako nam se jezik zove...
србски – именица, придев или прилог који се у овом, етимолошком (коренском, изворничком) облику све чешће срећу међу неким српским (“србским”) националистима. За ту форму уобичајене српске речи нема никаквог одрживог образложења мимо неких натукница о бркању Срба и, рецимо, српа – што је већ по себи несувисло, пошто нека сасвим уверљива тумачења настанка и развоја речи назив те пољопривредне алатке везују са наше национално име. Што се тиче писања и изговора књижевног, или званичног савременог српског језика, после деценија распри и жучне академске (па и не тако научничке) борбе, идеје (схватања, замисли) Саве Мркаља и Вука Караџића однеле су превагу над дотадашњом, славеносербском редакцијом нашег језика.
Наиме, палатализација (прилагођивање изговору с обзиром на облик и функцију непца) српском (не србском) језику донела је изговор, па и писање у складу са фонетским (звуковним) законима нашег, а не неких других језика. Позивање на наводну средњевековону изворност облика србски пада у воду, нажалост, већ при првом сусрету са фототипским издањима, рецимо, Душановог законика, где се оба облика, српски и србски срећу релативно (упоредиво) равномерно. Етимолошки облик – задржавање препознатљивог корена срб одражава, опет нажалост, само језички пуризам (чистунство) академичара (књижничара и граматичара) и педаната (цепидлака, чистунаца).
У и самом називу славеносербски, наиме, као и облицима Сербија и сербски, лежи један од основних неспоразума, више духовни него језички, међу онима који немају природни осећај за српски. Јер, вокално “р” већ у санскрту (не “санскриту”, како пишу и говоре Западњаци, којима је оно неизговорљиво), јесте једна од темељних значајки српског, који је, и његовим очувањем, сачувао траг првобитног аријског, “индоевропског” – или можда понајближе, прасрпског, то јест протосрпског језика који су жреци и учењаци (у Индији брамини) већ неколико хиљада година пре наше ере кодификовали (устројили, озаконили) у санскрт (савршени или завршени језик). Будући да језик никада није ни савршен ни завршен – као што ништа живо то не може бити осим смрћу – првобитни српски (по свему судећи најближи ијекавском српском који се још у 16. веку сматрао најчистијим “словенским” наречјем) остао је веран својој бити, код других извитопереној у сусрету са његовом јасноћом, сажетошћу, снагом, и одређеношћу.
Наиме, мада су Шкоти (Гали Гојдели, то јест, Келти у 10. веку придошли у Шкотску из Ирске) сачували котрљајуће “р” (the Scottish brogue), као и Шпанци (њихово двоструко “rr”), северњачка и иберска потреба за неодређеношћу (амбиваленцијом) их је обавезала да задрже своје мумлајуће самогласнике и још двосмисленије или тросмисленије дифтонге (двогласе). Српски и санскртски (иначе, примарни индоевропски) вокали: “а”, “е”, “и”, “у”, “о” и “р”, у устима и душама нордика (северњака) остали су стога и до данас амбивалентни и њима самима. Од хеленских “еу”, “ои”, “ео”, итд, латинског “ae” и “oe”, германских “ae”, “oe”, “ue”, француског мучења са изговором речи чије писане форме указују на њихов првобитни, и нама и њима лакши изговор, до претужног “словенског”, то јест, руског вештачког, писаног дифтонгизовања слогова који се и на српском изговарају, и пишу “ја”, “је”, “ју”, “јо” (сетимо се битке око увођења слова “ј” у српски, упоредиве једино са паником од признавања истог слова, и звука, у кастиљанском шпанском), дивљаци старе па и нове Европе знали су да их Отмени – Арје, Срби – превазилазе свиме осим завишћу, свирепошћу, и преварношћу. Вековно њихово настојање на избацивању самогласног “р”, изричитог “ј”, убацивање денталног, врскавог “th” (хеленског theta) и где му није место, избегавање по сваку цену примарних вредности пет и њима основних самогласника, а понајвише инсистирање на етимолошком (хрватски “кориенском”) писању – које је, Енглезе на пример, довело до ортографије какву је потребно годинама (углавном безуспешно) учити не би ли се неко осведочио као образована особа (стога, ваљда, и појава “србског” у нас) зато су само покушаји скривања једноставне чињенице да су многи западни народи заправо крадљивци – не само језика Арија којима су се дивили с њихове духовне премоћи – већ и најчешће неуспели опонашатељи њихових особина соја. Наиме, преузимајући туђи језик (прасрпски) и тиме се одвајајући од сопственог језичког и духовног корена, Западњаци су се нужно морали приклонити усвајању бонтона уместо морала и аргоа (или пиџина) уместо идиома проистеклог из свог, а не аријског сопства. Отуда и њихово уздизање права над правдом, и сваке форме над суштином – за коју су, усвајањем туђе духовне матрице преко туђег језика, изгубили веру да уопште и постоји.
Другим речима, Срби заиста не морају писати и говорити “србски” да би разлучили ради ли се о нечему проистеклом из њиховог народног имена, или неке друге именице, нити “сербски” да би се додворили онима који су, између осталог, неспособни и да изговоре наш исконски, шести самогласник.
Момчило Селић, РЕЧНИК ПЛАХИХ И ЛАКОМИХ, http://www.srpskilist.org/strane/jezik.html
Kolega, izvini što posle vešemesečnog mirovanja budim ovu temu koju si ti postavio, ali činim to jer smatram da bi rasprava bila nepotpuna bez priloga na koji sam naišao lutajući Netom.
A, možda je i zgodan trenutak da se rasprava nastavi jer, eto, ponovo smo, po ko zna koji put, ugroženi od svih mogućih, moćnika i nemoćnika.
Pa, zašto da još ponešto ne pribeležimo o tome kako treba ispravno napisati kada je nešto naše (nas Srba) i kako nam se jezik zove...
србски – именица, придев или прилог који се у овом, етимолошком (коренском, изворничком) облику све чешће срећу међу неким српским (“србским”) националистима. За ту форму уобичајене српске речи нема никаквог одрживог образложења мимо неких натукница о бркању Срба и, рецимо, српа – што је већ по себи несувисло, пошто нека сасвим уверљива тумачења настанка и развоја речи назив те пољопривредне алатке везују са наше национално име. Што се тиче писања и изговора књижевног, или званичног савременог српског језика, после деценија распри и жучне академске (па и не тако научничке) борбе, идеје (схватања, замисли) Саве Мркаља и Вука Караџића однеле су превагу над дотадашњом, славеносербском редакцијом нашег језика.
Наиме, палатализација (прилагођивање изговору с обзиром на облик и функцију непца) српском (не србском) језику донела је изговор, па и писање у складу са фонетским (звуковним) законима нашег, а не неких других језика. Позивање на наводну средњевековону изворност облика србски пада у воду, нажалост, већ при првом сусрету са фототипским издањима, рецимо, Душановог законика, где се оба облика, српски и србски срећу релативно (упоредиво) равномерно. Етимолошки облик – задржавање препознатљивог корена срб одражава, опет нажалост, само језички пуризам (чистунство) академичара (књижничара и граматичара) и педаната (цепидлака, чистунаца).
У и самом називу славеносербски, наиме, као и облицима Сербија и сербски, лежи један од основних неспоразума, више духовни него језички, међу онима који немају природни осећај за српски. Јер, вокално “р” већ у санскрту (не “санскриту”, како пишу и говоре Западњаци, којима је оно неизговорљиво), јесте једна од темељних значајки српског, који је, и његовим очувањем, сачувао траг првобитног аријског, “индоевропског” – или можда понајближе, прасрпског, то јест протосрпског језика који су жреци и учењаци (у Индији брамини) већ неколико хиљада година пре наше ере кодификовали (устројили, озаконили) у санскрт (савршени или завршени језик). Будући да језик никада није ни савршен ни завршен – као што ништа живо то не може бити осим смрћу – првобитни српски (по свему судећи најближи ијекавском српском који се још у 16. веку сматрао најчистијим “словенским” наречјем) остао је веран својој бити, код других извитопереној у сусрету са његовом јасноћом, сажетошћу, снагом, и одређеношћу.
Наиме, мада су Шкоти (Гали Гојдели, то јест, Келти у 10. веку придошли у Шкотску из Ирске) сачували котрљајуће “р” (the Scottish brogue), као и Шпанци (њихово двоструко “rr”), северњачка и иберска потреба за неодређеношћу (амбиваленцијом) их је обавезала да задрже своје мумлајуће самогласнике и још двосмисленије или тросмисленије дифтонге (двогласе). Српски и санскртски (иначе, примарни индоевропски) вокали: “а”, “е”, “и”, “у”, “о” и “р”, у устима и душама нордика (северњака) остали су стога и до данас амбивалентни и њима самима. Од хеленских “еу”, “ои”, “ео”, итд, латинског “ae” и “oe”, германских “ae”, “oe”, “ue”, француског мучења са изговором речи чије писане форме указују на њихов првобитни, и нама и њима лакши изговор, до претужног “словенског”, то јест, руског вештачког, писаног дифтонгизовања слогова који се и на српском изговарају, и пишу “ја”, “је”, “ју”, “јо” (сетимо се битке око увођења слова “ј” у српски, упоредиве једино са паником од признавања истог слова, и звука, у кастиљанском шпанском), дивљаци старе па и нове Европе знали су да их Отмени – Арје, Срби – превазилазе свиме осим завишћу, свирепошћу, и преварношћу. Вековно њихово настојање на избацивању самогласног “р”, изричитог “ј”, убацивање денталног, врскавог “th” (хеленског theta) и где му није место, избегавање по сваку цену примарних вредности пет и њима основних самогласника, а понајвише инсистирање на етимолошком (хрватски “кориенском”) писању – које је, Енглезе на пример, довело до ортографије какву је потребно годинама (углавном безуспешно) учити не би ли се неко осведочио као образована особа (стога, ваљда, и појава “србског” у нас) зато су само покушаји скривања једноставне чињенице да су многи западни народи заправо крадљивци – не само језика Арија којима су се дивили с њихове духовне премоћи – већ и најчешће неуспели опонашатељи њихових особина соја. Наиме, преузимајући туђи језик (прасрпски) и тиме се одвајајући од сопственог језичког и духовног корена, Западњаци су се нужно морали приклонити усвајању бонтона уместо морала и аргоа (или пиџина) уместо идиома проистеклог из свог, а не аријског сопства. Отуда и њихово уздизање права над правдом, и сваке форме над суштином – за коју су, усвајањем туђе духовне матрице преко туђег језика, изгубили веру да уопште и постоји.
Другим речима, Срби заиста не морају писати и говорити “србски” да би разлучили ради ли се о нечему проистеклом из њиховог народног имена, или неке друге именице, нити “сербски” да би се додворили онима који су, између осталог, неспособни и да изговоре наш исконски, шести самогласник.
Момчило Селић, РЕЧНИК ПЛАХИХ И ЛАКОМИХ, http://www.srpskilist.org/strane/jezik.html
CSI:NY
Početnik
- Poruka
- 22
Povraca mi se kad vidim to srBski.
Bogart
Poznat
- Poruka
- 9.747
То су компромитовали којекакви полуписмени примитивци, који по правилу са таквим правописом у исто време потурају и разне неподношљиве и и скључиве приче. А додатну компромитацију праве они који користе сваку прилику како би било какав национални став "дисквалификовали" тиме што ће га назвати "срБским" са Б или "нациЈоналним" са Ј. Тако да не можеш ни да кажеш да су Шиптари генерално стока, а да ти не прилепе или Ј или Б, а да не говоримо о било чему другом, или о нечему око чега се нећемо сви сложити, као око овога са Шиптарима.
"Б" је карактеристично за ОБРАЗ. То је постао њихов "трејдмарк" и због тога се многима повраћа када тако нешто виде. Писање "Б" је постало обележје идеологије, а не осећаја за језик, и зато се већини смучи када тако нешто види.
Ја сам само покушао да, што се тога тиче, "спустим лопту". Ето, и тиме да покажем да и када се писало "Б", читало се исто као што се данас пише - "П". Само, није то палатализација, него једначење по звучности.
