Iz knjige Ukleti Srbijanac iz 1993, poglavlje Rastislav Jugović: Poraz Srbije, o izborima u Rakovici 1991:
Rastislav Jugović : PORAZ SRBIJE
„Upravo završeni izbori za upražnjeno mesto republičkog poslanika u beogradskoj radničkoj opštini Rakovica, na kojima je nadmoćno pobedio ultranacionalistički kandidat dr Vojislav Šešelj, pružaju mogućnost za analitički pristup opštem stanju sadašnjeg trenutka Srbije. Činjenica je da je Rakovica po mnogo čemu reprezentativni uzorak Srbije; na toj teritoriji živi dobar deo tzv. radničke klase industrijskog bazena Rakovice, ali i znatan broj raznih činovnika koji rade u drugim delovima Beograda. Na ovoj izbornoj jedinici gotovo da nema starosedelaca, gotovo svi žitelji su došljaci iz unutrašnjosti Srbije odnosno Jugoslavije.
A kako je decembarske izbore 1990. godine odlučila dobrim delom srpska provincija, rakovički izbori su bili dobra prilika da se vidi da li se u međuvremenu raspoloženje birača promenilo i kakav je sadašnji politički trenutak Srbije. Pošto je Rakovica mini Srbija, vrlo je verovatno da bi cela Srbija glasala danas onako kako je glasala Rakovica.
U Rakovici se takmičilo više kandidata, no mi ćemo da se zadržimo na dva glavna, na kandidatu Demokratske partije, poznatom piscu i akademiku Borislavu Pekiću i kandidatu Srpske radikalne stranke, vođi Četničkog pokreta, vojvodi, dr Vojislavu Šešelju. (Socijalistička partija Sbije, najjača sranka u Srbiji, knandidovala je nepoznatog radnika sa očitim ciljem da on izgubi.) Uvereni smo da fiksiranjem njihovih pozicija u dobroj meri rešavamo političku enigmu današnje Srbije.
Samo po sebi se nameće pitanje zašto je Socijalistička partija Srbije, najorganizovanija politička stranka, nastala „bludnim" spajanjem komunističke partije i socijalističkog saveza, sa nasleđenim aparatom i imovinom, dozvolila sebi luksuz da u radničkoj sredini, dakle svojoj bazi, izađe na izbore sa anonimnim kandidatom i na taj način gotovo unapred osudi sebe na poraz? Mislim da se radilo o perfektno smišljenom lukavstvu, a komunisti su bar ispekli taj lisičiji zanat bolje nego iko drugi: izgubili su i dobili izbore u isto vreme! Oni su matematički precizno ocenili da će demokratske snage da budu poražene, a u novom odnosu snaga desničar Šešelj može više da im pomogne nego njihov kandidat.
Čak će, sa stanovišta njihove nacionalne strategije i ratnog odnosa sa drugim narodima Jugoslavije, nacionalistički radikal i ratni huškač Šešelj u Narodnoj skupštini da bude podobniji i prodorniji nego njihov kandidat, koji bi se, hteo ne hteo, brzo utopio u socijalističku skupštinsku masu. Žrtvujući svog kandidata - pretpostavljamo da će nedužnog radnika Radoša Karaklajića njegova partija da obešteti što je pristao da bude žrtveno jagnje! - socijalisti su, u stvari, ustoličili vojvodu Šešelja! To jedno mesto u celokupnom odnosu skupštinskih snaga ionako ništa ne znači, a četnički vojvoda će im itekako valjati: preko njega će objaviti rat Hrvatskoj, prisvojiti Bosnu i Hercegovinu, ne priznati Makedoniju, odrediti granice Velike Srbije na liniji koju je zacrtao još četnički ideolog Stevan Moljević na početku građanskog rata, ućutkati sve mirovne pokrete."
„Da li je Demokratska stranka pogrešila kad je kandidovala akademika Borislava Pekića? Na prvi pogled nije: to mesto je i dosad popunjavao književnik (Miodrag Bulatović), logično je bilo da glasačko telo potvrdi svoje opredeljenje od pre šest meseci. Od Borislava Pekića teško da se mogao naći bolji kandidat: čovek besprekorne prošlosti (što se za konvertita Bulatovića teško može reći), demokrata u vreme kad se za to debelo robijalo (pet mladićkih godina proveo je u zatvoru), pisac velikog formata, akademik, nosilac svih značajnih književnih nagrada.
Za razliku od ranijih kampanja, Demokratska stranka je ovoga puta vodila kampanju po američkim političkim uzusima, što se za ostale stranke ne može reći: odštampala je veliki broj plakata i transparenata, organizovala književne susrete pisca sa biračima, ubacivala u poštanske sandučiće piščevu biografiju, dovela najistaknutije književne kritičare i akademike u Rakovicu, imala više nego solidnu promociju na svim mas-medijima, platila reklamne spotove na televiziji, lansirala slogan: „Glasajte za pamet!", čak upriličila susrete akademika sa narodom po kafanama Rakovice.
Više stvarno nije moglo da se uradi! Rezultat - treće mesto i ispadanje u prvom krugu, sa pet puta manje glasova od Vojislava Šešelja! Imamo utisak da je Demokratska stranka potrošila svoju najvažniju kartu, asa u adutu, za osvajanje nevažnog štiha! Akademik Borislav Pekić mogao je da osvoji centar grada ali ne i radničko predgrađe! To je bio previd Demokratske stranke.
Mora da je pisac to shvatio kad se u kampanji ponašao pomalo smušeno: nije se služio demagogijom, nije ništa obećavao jer to ne bi mogao da ispuni, zagovarao je mir a ne rat, čak se ponašao pomalo stidljivo što se tim ljudima nameće, gotovo da je preuzimao na sebe odgovornost što je radnička klasa u komunizmu potpuno poražena i dovedena na dno društvene bede, što radnici ne mogu da žive od svog rada nego sve više postaju socijalni slučajevi, a on sam ne deli njihovu sudbinu, nego je kao pisac živeo u Londonu i svakako stekao izvestan imetak.
Takav Pekić nije mogao da prođe u Rakovici! Ako je predgrađe još nekako i glasalo za Miodraga Bulatovića, učinilo je to ne što je on pisac nego što se nametnuo kao estradna zvezda. Rakovica je Bulatovića doživela kao Lepu Brenu, Pekić joj je bio strano telo! Komunisti su za svoje vladavine naučili tu radničku klasu da su pisci i intelektualci uopšte njeni glavni klasni protivnici, opasni državni neprijatelji koji prisvajaju višak radničkog rada. Otud ta famozna kretenska sintagma: nepoštena inteligencija! Ukratko, Rakovici jednostavno nije bio potreban pisac, makar bio akademik!
Kako treba voditi kampanju u Rakovici pokazao je vojvoda Vojislav Šešelj! Nastupajući sa ultradesničarskih pozicija, on je obećao Rakovičanima rat sa Slovenijom i Hrvatskom, čak neku vrstu hitlerovskog blic kriga; za sve nedaće Srbije okrivio je saveznu Vladu i zatražio hapšenje premijera Ante Markovića; pozvao se na srpske ratničke tradicije i obećao još jedan trijumf srpskog oružja, jer Srbija je u istoriji dobila sve ratove koje je vodila; obećao je formiranje četa do zuba naoružanih Srba koje će da ratuju na hrvatskoj teritoriji; zacrtao granice Velike Srbije od Đerdapa do Ogulina i Karlovca; fuzionisao Srbiju i Crnu Goru, izbrisao sa geografske karte Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu (sve je to Srbija!).
Kao pravi demagog, u Rakovici je gurnuo na stranu rehabilitaciju Draže Mihailovića, na čemu je inače dotad gradio svoj politički imidž, pomirio se sa Srbijom Slobodana Miloševića, proglasio je neboljševičkom i demokratskom, čak radnicima obećao punu zaposlenost! (Što mu i nije bilo teško, jer ako dođe do srpsko - hrvatskog rata koji on nudi, svi radnici će biti vojnici pa neće biti nezaposlenih; a ako pobedi mir, radnici će biti izigrani, no to im neće preteško pasti jer komunisti su ih na to navikli, neće im biti prvi put da budu prevareni od socijalnih demagoga!) Bilo kako bilo, tek ova po svim pravilima evropske logike gubitnička filizofija donela je Šešelju trijumf u Rakovici! Ljudi su ovog dinarskog kauboja, ovčara koji za svoje stado traži proširenje pašnjaka, neku vrstu srpskog Ramboa, Džona Vejna, doživeli kao personifikaciju svog nacionalnog bića.
I to je taj ogromni poraz koji smo svi mi pretrpeli u Rakovici. Akademik Pekić nam je poslužio samo kao lakmusov papir da potvrdi ono što smo već znali: ova Srbija je daleko od demokratije! Predgrađe koje je lansiralo novokomponovane zvezde estrade, izbacilo je i jednog novokomponovanog političara kakav je Vojislav Šešelj. Pisac nije mogao da prođe pored socijalnog demagoga. Pamet nema šta da traži gde caruju strasti! Pisac Pekić nije poražen u Rakovici, jer on bez nje može.
Tu je poražena pre svega Srbija!"
