Ljuta Tica
Veoma poznat
- Poruka
- 13.648
Биљана је необорив доказ да вирус короне од свих органа највише погађа мозак.
Додуше њен је одувек и био у ванредном стању, али је корона ипак додала свој допринос.
Следеће што се да очекивати од ње је да почне да прича у корист оног којем је јуче забрањено да беседи над телом покојника
Srbljanović o Amfilohiju: Risto Radović nije bio dobar čovek
Podgorica je juče bila centar pravoslavnog sveta, gde je u kripti Hrama Hristovog vaskrsenja sahranjen mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Njegovoj sahrani prisustvovao je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je sa pokojnim mitropolitom dugo bio u oštrim sukobima. O samom Amfilohiju, ali i rekacijama na njegovu smrt, u svojoj najnovijoj kolumni pisala je dramska spisateljica Biljana Srbljanović.
Kolumnu Biljane Srbljanović, koju je pisala za “Blic”, a koja je objavljenu na sajtu javniservis.net prenosimo u celosti:
Sujeverno ubeđenje “o pokojniku samo najlepše” obeležje je licemerja i mahnite želje za dopadanjem većini, najveće je breme pod kojim posrće naša intelektualna javnost. Nema ne reči kritike, nego čak ni hladnih i objektivnih informacija iz života i dela Radovića, koje mogu osenčiti kratkovidu opsednutost recentnim političkim delovanjem najmoćnijeg velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve. Svi ćute, skrivaju se iza lažnog morala, malograđanskog pravila da mrtav čovek svojom smrću briše svu svoju lošu prošlost, sve grehe protiv društva i sredine u kojoj je decenijama štetno delovao.
Radović je, poslednjim političkim angažmanom, postao nekakav simbol borbe protiv dugogodišnje vlasti, ne samo u Crnoj Gori, već i u Srbiji, nekakav duhovni opozicioni lider, arbitar najviših političkih događaja. I svi ćute, jer je mrtav.
Risto Radović nije bio dobar čovek. I kao jerej i kao fizičko lice, život je vodio posrćući pod svojom ambicijom da vlada: i crkvom, i državom, i ljudima i narodima. Ta ambicija počivala je na dubokom neslaganju sa novim dobom, sa pravom svih ljudi na život, na slobodu misli i verovanja, sa pravom na sopstveni identitet, bilo rodni, bilo seksualni, bilo nacionalni ili čak verski.
Vođen idejom “istrage poturica”, opsednut putem ka “Novom ljetu”, Crnoj Gori i Srbiji bez Bošnjaka, bez i samih Crnogoraca, Radović nikada nije krio svoj prezir za druge narode i vere, i više od toga. Muslimane je nazivao “lažnim ljudima, sa lažnom vjerom”, pravdajući srebrenički genocid. Ostaće zapamćen kao duhovnik koji je Arkana i njegovu paravojsku na Petrovdan, ni manje ni više, uveo u cetinjski manastir, da ih blagoslovi pre pohoda na Hrvatsku.
Biće zabeleženo i to kako se javno nudio za jataka Radovanu Karadžiću, kako je njegovu majku sveticom proglasio, samo zato što je rodila onog što je “srpske zemlje” “čistio od muslimana”, kao čovek koji je javno plakao samo za Miloševićem, a koji je, nad odrom Zorana Đinđića, pred njegovom majkom, ženom i decom, praktično proklinjao ubijenog premijera. Tada nije važilo pravilo “o pokojniku sve najlepše”, naprotiv, pred sandukom mučki ubijenog čoveka, pred njegovim najbližima, pred čitavom ožalošćenom zemljom, pravdao je njegove ubice i to nimalo metaforično, već direktno, govoreći kako je premijer završio kao njegovi politički preci, Obrenovići, po mitropolitovom mišljenju, pravedno posečen mačem kojeg se laćao, naslednik politike neprijatelja amfilohijevskog srpstva, koji je pružio ruku Zapadu, umesto da je osakati.
Risto Radović umro je od korone, zbog komplikacija izazvanih njegovim poznim godinama i dubokim višedecenijskim nerazumevanjem higijene života. Mesecima svi mi, kao taoci ove pandemije, brojimo mrtve, koje porodice u poslednjim trenucima borbe za život ne mogu ni da vide, a kamoli da im tela sahrane. Risto Radović je bio izuzet te strašne smrti. Mogao je i imao je sve, svu pažnju i prisustvo svojih, do poslednjeg daha. Sada njegovo moguće još uvek zarazno telo, ne samo da nije higijenski pokopano, nego je ponuđeno na celivanje, na bdenje, pod onim staklenim pokrovom, balsamovano i pripremljeno za idolopoklonstvo.
Ljudi, celivajući ovu mrtvačku vitrinu, jedan za drugim, u stotinama, ponovo stavljaju život običnog čoveka niže od života crkvenog velikaša, bogoslova etničke netrpeljivosti, zaštitnika ubica i krvoloka, propovednika mržnje i smrti za sve koji su drugačiji. Kada je držao liturgiju za upokojenje srpskog parlamenta i Vlade Republike Srbije, baš kao kad je slao kletve na Beograd zbog “smrada sodomije” koju naša vlast silom ne sprečava, kada je, uz pomoć vojske, postavio limenu crkvu na Rumiji, gazeći vekovni ekumenski karakter svetog mesta, kada je vikao da korona ne postoji i da je se ne treba plašiti, on nije radio na polzu svog naroda.
Sada, kada leži u klimatizovanom sanduku, kao da nam se iz groba smeje: radostan što i mrtav uspeva da emanira mržnju, da zastraši slabe i da proizvede kukavičluk, ćutanje i poraz gotovo celokupne naše inteligencije koja se boji da javno kaže kakav je to čovek Risto Radović zaista bio.
Додуше њен је одувек и био у ванредном стању, али је корона ипак додала свој допринос.
Следеће што се да очекивати од ње је да почне да прича у корист оног којем је јуче забрањено да беседи над телом покојника
Srbljanović o Amfilohiju: Risto Radović nije bio dobar čovek
Podgorica je juče bila centar pravoslavnog sveta, gde je u kripti Hrama Hristovog vaskrsenja sahranjen mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Njegovoj sahrani prisustvovao je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je sa pokojnim mitropolitom dugo bio u oštrim sukobima. O samom Amfilohiju, ali i rekacijama na njegovu smrt, u svojoj najnovijoj kolumni pisala je dramska spisateljica Biljana Srbljanović.
Kolumnu Biljane Srbljanović, koju je pisala za “Blic”, a koja je objavljenu na sajtu javniservis.net prenosimo u celosti:
Sujeverno ubeđenje “o pokojniku samo najlepše” obeležje je licemerja i mahnite želje za dopadanjem većini, najveće je breme pod kojim posrće naša intelektualna javnost. Nema ne reči kritike, nego čak ni hladnih i objektivnih informacija iz života i dela Radovića, koje mogu osenčiti kratkovidu opsednutost recentnim političkim delovanjem najmoćnijeg velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve. Svi ćute, skrivaju se iza lažnog morala, malograđanskog pravila da mrtav čovek svojom smrću briše svu svoju lošu prošlost, sve grehe protiv društva i sredine u kojoj je decenijama štetno delovao.
Radović je, poslednjim političkim angažmanom, postao nekakav simbol borbe protiv dugogodišnje vlasti, ne samo u Crnoj Gori, već i u Srbiji, nekakav duhovni opozicioni lider, arbitar najviših političkih događaja. I svi ćute, jer je mrtav.
Risto Radović nije bio dobar čovek. I kao jerej i kao fizičko lice, život je vodio posrćući pod svojom ambicijom da vlada: i crkvom, i državom, i ljudima i narodima. Ta ambicija počivala je na dubokom neslaganju sa novim dobom, sa pravom svih ljudi na život, na slobodu misli i verovanja, sa pravom na sopstveni identitet, bilo rodni, bilo seksualni, bilo nacionalni ili čak verski.
Vođen idejom “istrage poturica”, opsednut putem ka “Novom ljetu”, Crnoj Gori i Srbiji bez Bošnjaka, bez i samih Crnogoraca, Radović nikada nije krio svoj prezir za druge narode i vere, i više od toga. Muslimane je nazivao “lažnim ljudima, sa lažnom vjerom”, pravdajući srebrenički genocid. Ostaće zapamćen kao duhovnik koji je Arkana i njegovu paravojsku na Petrovdan, ni manje ni više, uveo u cetinjski manastir, da ih blagoslovi pre pohoda na Hrvatsku.
Biće zabeleženo i to kako se javno nudio za jataka Radovanu Karadžiću, kako je njegovu majku sveticom proglasio, samo zato što je rodila onog što je “srpske zemlje” “čistio od muslimana”, kao čovek koji je javno plakao samo za Miloševićem, a koji je, nad odrom Zorana Đinđića, pred njegovom majkom, ženom i decom, praktično proklinjao ubijenog premijera. Tada nije važilo pravilo “o pokojniku sve najlepše”, naprotiv, pred sandukom mučki ubijenog čoveka, pred njegovim najbližima, pred čitavom ožalošćenom zemljom, pravdao je njegove ubice i to nimalo metaforično, već direktno, govoreći kako je premijer završio kao njegovi politički preci, Obrenovići, po mitropolitovom mišljenju, pravedno posečen mačem kojeg se laćao, naslednik politike neprijatelja amfilohijevskog srpstva, koji je pružio ruku Zapadu, umesto da je osakati.
Risto Radović umro je od korone, zbog komplikacija izazvanih njegovim poznim godinama i dubokim višedecenijskim nerazumevanjem higijene života. Mesecima svi mi, kao taoci ove pandemije, brojimo mrtve, koje porodice u poslednjim trenucima borbe za život ne mogu ni da vide, a kamoli da im tela sahrane. Risto Radović je bio izuzet te strašne smrti. Mogao je i imao je sve, svu pažnju i prisustvo svojih, do poslednjeg daha. Sada njegovo moguće još uvek zarazno telo, ne samo da nije higijenski pokopano, nego je ponuđeno na celivanje, na bdenje, pod onim staklenim pokrovom, balsamovano i pripremljeno za idolopoklonstvo.
Ljudi, celivajući ovu mrtvačku vitrinu, jedan za drugim, u stotinama, ponovo stavljaju život običnog čoveka niže od života crkvenog velikaša, bogoslova etničke netrpeljivosti, zaštitnika ubica i krvoloka, propovednika mržnje i smrti za sve koji su drugačiji. Kada je držao liturgiju za upokojenje srpskog parlamenta i Vlade Republike Srbije, baš kao kad je slao kletve na Beograd zbog “smrada sodomije” koju naša vlast silom ne sprečava, kada je, uz pomoć vojske, postavio limenu crkvu na Rumiji, gazeći vekovni ekumenski karakter svetog mesta, kada je vikao da korona ne postoji i da je se ne treba plašiti, on nije radio na polzu svog naroda.
Sada, kada leži u klimatizovanom sanduku, kao da nam se iz groba smeje: radostan što i mrtav uspeva da emanira mržnju, da zastraši slabe i da proizvede kukavičluk, ćutanje i poraz gotovo celokupne naše inteligencije koja se boji da javno kaže kakav je to čovek Risto Radović zaista bio.
