Овде је реч о избору језичког стандарда. За тај стандард је изабран говор за који ти сам кажеш да је у то време био најмногољуднији. Такође, сматрало се да је важно да се одабере говор на коме постоји књижевна традиција - писмена и усмена - и не знам шта у таквом резоновању има спорно. Ако мислиш да постоји неки говор на којем је било више књижевности, ти реци који је.
Каако то мислиш "за тај стандард је изабран говор..."? За "важећи" йе
Вук (нико други) одабрао граматику свойега села, койу йе Аустрия послѣ његове смрти притисцима наметнула кнежевини Србийи, коя йе прихватање тршићке граматике учинила као уступак Аустрийи. То йе било учињено под притиском, као што ових дана Дачић под притиском Америке и такозване "ЕУ" направи границу према Србом на сѣверу Косова.
И када я то рекох да "йе источно-херцеговачко нарѣчйе било наймногољуднийе"?
Я рекох само:
Прво, источно-херцеговачко нарѣчйе нѣйе срѣдишње, него найзападнийе србско нарѣчйе. Од њега западнийега србскога нема. Затим, оно данас нѣйе най(србо)многољуднийе нарѣчйе нашега йезика. Некада можда йесте било, данас поуздано нѣйе.
Я се ту ясно оградих рѣчйу "можда", пошто немам поуздана обавѣштења о том.
Такође, сматрало се да је важно да се одабере говор на коме постоји књижевна традиција - писмена и усмена - и не знам шта у таквом резоновању има спорно. Ако мислиш да постоји неки говор на којем је било више књижевности, ти реци који је.
Од србских крайева найвише писане књижевности прѣ Вука бѣше у Войводини, из разумљивих разлога (а и послѣ њега). Сѣтимо се само Венцловића, Видаковића, Йована Пачића, па и Доситея Обрадовића и Йеротея Рачанина. Писце послѣ Вука не спомињем, койих опет има найвише у Войводини. Што се тиче усмене књижевности, не видим да ту носиоци херцеговачкога нарѣчя имайу прѣдност над осталима, рецимо над Црногорцима, Войвођанима и осталима. Ако их пѣсама има више у Вуком сакупљаних, разлога трѣба тражити другдѣ.
Овде је тачно само то да је источнохерцеговачки најзападнији говор (и то ако занемаримо отоке). Западније је Јадранско море. Само што су се становници Херцеговине проширили далеко на исток и населили читаву тадашњу Србију, у којој током 18. века је обитавао мали број становника. О томе погледај на форуму Историја тему "Краљевина Србија 1817-1839". То су општепознате ствари и не би требало да манипулишеш тиме што је Источна Херцеговина на карти скроз западно, јер нико овде није толико неук да не зна о чему се ради.
Херцеговци бѣху бройчано надмоћни само у найзападнийих дѣловах Србийе, Опет то нѣсу срѣдишње србске области. И ту йе их говор доста измѣшан са старима говорима тих крайева.
И ја заправо до сада нисам разумео који би ти то говор одабрао за стандардни српски, да си почем живео у доба Вука Караџића.
Зар то не схвати из свих мойх писаний? Књижевни, односно званични йезик се не трѣба изйедначавати ни са йедним нарѣчйем, а камоли са селом, ни са Тршићем, ни са Заблаћем, ни са Горњим Яуковцем.
Да йе било памети (и да бѣше мање притисака Аустрийе), граматика књижевнога йезика би била састављена од найбољих особина разних наших говоръ, гдѣ се не би гледало како се говори у чийем селу, него би се прѣ свега обраћала пажња на
1. изражайну моћ йезика (бирао би се онай облик койи ствара мање неясноћа у говору, а не онай койи йе из "мойега" села, па би тако прѣдност имало "мажем хлѣб
машћу" над "мажем хлѣб
масти").
2. на изворност обликъ и блискост са другими словенскими йезики. (односно, ако се трѣба бирати између двайу облика исте изражайне способности, бирао би се онай ближи изворному србскому, односно ближи осталим словѣнским йезикомъ).
Тако би књижевни йезик био прочишћен од разних исквареностий и неправилностий разних нарѣчий, имао би све падеже, разликовао би йеднину од множине свуда, па и у глагола "хтѣти" и у будућем врѣмену, и имао би потпун састав личних замѣница (не бише биле протѣране из йезика "
ви, ве, ни, не" парњаци йеднинским "
ти, те, ми, ме"). Све у свем, йезик би био дѣлом заснован на источно-херцеговачком нарѣчйи (дѣлом и на Шумад-Вой, можда и над другими), али би био прочишћен од неправилностий мноме наведених и других смањуйућих његову изражайност.
Вук йе био све само не озбиљан, йер йе због свойе суйете и прѣзира према свим другим Србом и нарѣчйем србским из йезика гонио све особине непостойеће у његовом селу. То йе чињеница, ако не вѣруйеш читай његова писма и списе. Я их читах и читам их када год имам врѣмена.
Прво да кажем да би се мени лично допало да су очувани неки од тих облика за које се залажеш. Ипак, то што нису очувани, приписујем природи језика који, исто као и вода, налази свој ток и сопствену логику, а наравно границом лудила сматрам оптуживање једног човека да је из неких завереничких разлога мењао и успео да промени тај ток.
Драго ми йе што схваташ штету Вуком учињену по питањи падежъ. А за прогон датељнога множине йе одговоран
само и йедино Вук, йер йе он у његово врѣме био веома заступљен у Србийи, мада не и у његовом селу. Па он сам йе писао чланке гдѣ позива и убѣђуйе Србе да га не користе.
Реченице типа "сиђох ти са кћери" и "оседлај мене коња" су јефтини трикови, Невски. И одговорићу сада, али последњи пут, само зато да не би опет рекао како те дисквалификујем а приори, без аргумената.
Можда управо због таквих недоумица, рекло би се "сиђох ти са кћерком". А у другом примеру, оно што хоћеш да кажеш јесте да се не зна да ли је реч "мене" у дативу или у акузативу, пошто, у случају да је у акузативу , значило би да онај ко изговара ту реченицу признаје како је коњ и тражи да буде оседлан. Држим да не постоји велика шанса од неспоразума у овом случају, али и да није тако, опет ниси у праву.
Напросто, рећи ћу ти овде оно што си ти рекао Мркаљу када те је упитао за реч "падеж". Разлика између датива мене и акузатива мене у овом случају је у акценту. А ако ме питаш како ћеш ту разлику показати у писаном језику (акценти се не виде), онда тако што ћеш реченицу у којој тражиш да будеш оседлан (мада ми и даље није јасно зашто би тако нешто тражио) написати у складу са правописом: "Оседлај мене, коња." Приметићеш зарез.
Најзад, а то је уствари прво, датив од заменице ја гласи мени а не мене, и мене је покрајински облик за који не знам да ли је уопште допуштен у стандардном језику.
И тако, пример по пример, могао бих да се прегоним са тобом до судњег дана. Али не значи да у неком од тих примера твоја примедба о недовољности језика није на месту. Чак бих и сам могао да нађем неке примере којих се ти вероватно не би сетио.
Ова два примѣра намѣрно наведох, йер йе Вук био упорни противник падежа "
са радошћу" као и обликъ "
мени, теби, себи". Ништа од овога нѣйе у књижевном йезику његовом заслугом, напротив, пошто њих немаше у његовом селу.
Датељни облици "
мени, теби, себи" су войвођански, икавски, и у граматику су ушли на
изричит захтѣв Йернея Копитара, иако йе се Вук томе свойски противио. И йе то йедина користна ствар койу учини он за србски йезик. Йедноставно Копитар нѣйе могао поднѣти такву неправилност, йеднакост датељнога и винитељнога у тако важних рѣчий. Йедном ћу обявити писма гдѣ они о том расправљайу.
И мойи родитељи говоре исто у датељном "мене, тебе, себе" иако су их села више од триста километара удаљена. На гробу мойе прабаке дословно пише "
Анка супруга направи спомен мужу и себе". Код матере мойе се они разликуйу по нагласку, али код оца не.
А творитељни йеднине "машћу, радошћу, кћерйу" колико я видѣх, Вук никада нѣйе прихватио, опет због правила свойега села. И данас у употрѣби нѣйе због Вука, него у пркос њему.
Датељни "
мене, тебе, себе" су, значи, покрайински облици а не званични само захваљуйући Копитару, не Вуку.
Ове двѣ разлике између тршићке и званичне србске граматике су, колико я знам, йедине.
