Srbistika

[ccaterpillar]

1. Аксиоми типа "то је познато", "утврђено је", "опште је прихваћено", "опште је познато" су уствари најчешће само празне флоскуле и служе за испирање мозга
Како је то и коме "познато" да је баш превод Новог завјета "тај" српски вуковски стандард? Где је то и ко утврдио, поштеди ме јефтиних узречица ако хоћеш озбиљну дискусију.

Зашто нпр. биографија Књаза Милоша није "тај" српски вуковски стандард?

2. Ако је стандардизација процес, са неким основама, ко је и када одредио да "наша" (намерно наша, јер она очигледно није само српска) стандардизација буде таква да на крају (тј. данас) буде тако необична да се ово код нас и не може назвати стандардом у правом смислу речи, док су рецимо Хрвати лепо донели свој стандард.

3. Да ли ми то овде пишемо нову историју око бечког договора? Ако је договор пропао, како је онда Вук ставио потпис испод текста договора, и то Гајевом латиницом?

4. Чему служе та глупава тумачења да је бечки договор пропао, хоћу ли да верујем твојим тумачењима и некаквим измишљеним или смишљеним сећањима или Вуковом потпису испод договора? Заиста, због чега је Вук Караџић са ђаволом тикве садио, па нам се оне данас лупају о главу? Дачић је представник државе Србије, а кога је Вук предстваљао и ко га је био по ушима да присуствује и потписује?

5. Где се теби овде привиђа српски језик, ја овде видим српско-илирски, нико не негира да то није и српски стандард, али очигледно да није само српски, већ заједнички. Српско је овде само писмо и то је оно што ја стално наглашавам.

6. Ову равноправност писама си јако добро описао, анекс на латиници, потпис на латиници, нема сумње да је то та равноправност која је данас довела до тога да нас препознају као народ који свој језик радије пише туђим него својим писмом.

7. Постављати на дискусији о језику некакве карте од пре 1000 година је управо гротескно, каква ли би то смејурија била кад би карта покривала целу Европу и Азију, па се на основу тога објашњавала данашња језичка ситуација у том делу света.

8.Најмногољуднији српски дијалекат, хахааа, ово је још смешније.

9. Које црно поклањање човече, захваљујући томе што одговорни у језику размишљају као ти Хрвати су сами узели све што су хтели. Уствари, српски језик није преотео и преименовао само онај ко није хтео, а ено и Светозар Маровић ти појашњава неке ствари око стандардизације "црногорског".

http://www.nspm.rs/hronika/svetozar...ozna-da-u-crnoj-gori-ima-vise-crnogoraca.html

 

[ccaterpillar]

А сва та прича око постојања хрватског језика, језика којим говоре Хрвати итд, све је то завођење за Голеш планину.

Какве везе има да ли се ту ради о норми, стандарду, или језику који је потпуно, делимично, у сваком или у неком погледу различит, на пример у погледу писма?
Какве то везе има са било чим, хоћемо ли у име тога што нам је језик сличан, мање или више исти, потпуно или мање потпуно разумљив, хоћемо ли због тога да пишемо свој језик писмом које нам је смишљено у Бечу и натукнуто разним видовима окупације?

Па Бугари никада нису признали постојање македонског језика, сви, и њихова државна политика, и њихови језикословци, и и обични људи, СВИ, али буквално сви су на становишту да је македонски језик само један дијалекат, једна норма бугарског језика, АЛИ НИКОМЕ У БУГАРСКОЈ НЕ ПАДА НА ПАМЕТ НИТИ ДА ПИШЕ КОРИСТЕЋИ МАКЕДОНСКУ АЗБУКУ НИТИ ДА НА БИЛО КОЈИ НАЧИН ПРИМЕЊУЈЕ БИЛО ШТА ОД МАКЕДОНСКЕ НОРМЕ.

 

[Urvan Hroboatos]

E moj Mrki, tebi pomoći nema. Razumijem ja tvoju ideologiju (Milosavljević, Miloš Kovačević itd.)- nu to je prazna puška i od toga ništa.
Sve je to protuslovno i u konačnici besmisleno. Napisah to davno na srpskoj wiki, a i u njekim drugim prilikama.

1. neki ljudi- jezičari, pisci, političari... svejedno- misle, vjerojatno iskreno, da mi Hrvati mislimo
da smo Srbima "ukrali" (ili uzeli, nema veze) jezik. To ovdje nitko ne misli, neovisno o narječju kojim
govori (a i pitanje narječja je dvojbeno, jer ja odkad znam za sebe govorim hrvatski književni jezik, a ne
nikakav dijelekt). Ono što je kod tebe opsesivna tema- ovdje samo dio jezikoslovaca zna, dok ljudi od pera
uglavnom ni ne znaju, a narod još i manje.

2. iskreno, uza sva puhanja,većina Srba zna da je hrvatski zaseban jezik, pa otud i nelagode
zbog povremenih kroatizama, da ne idemo dublje.

3. Dragoljub Petrović je vjerojatno sposoban glasoslovac, nu čovjek je opterećen. pročitah na sciineksu
prikaz njegove "Fonologije", i tamo izrijekom piše da je samo on, a ne i suautorica Gudurićeva, auktorom uvoda
u kojem prosipa svoje nacionalnojezične neuroze. I sam sebi skače u usta- čovjek tvdi da je do 20. st.
sve napisano na srpskom napisano samo i isključivo na ćirilici, i skoro u istom dahu pokušava prisvojiti
hrvatsku (latiničnu) jezičnu baštinu renesanse i baroka i dalje.

4. ti ni ne znaš hrvatsku jezičnu povijest, čak na običnoj razini tričavih činjenica. To bi bilo
nevažno, da nisi upregnuo iz petnih žila da dokažeš kako hrvatski nije bio, ili nije bio ovakav ili onakav
do Vuka ili vukovaca ili pitajboga koga. Pa kad već o tom guliš- o toj je temi napisana cijela knjižnica
još u doba SFRJ, a posebno nakon tog. Te su knjige dostupne u knjižnicama srpskih gradova, pa i ne baš velikih (Jagodina, n.pr.).
A ti ne samo da ne prihvaćaš ništa- što bih i razumio- nego ne znaš ni podatke, ni nadnevke, ni običnu vanjsku
jezičnu povijest.


Za konac- neprijatelja treba upoznati. Glavni hrvatski jezikoslovci i jezični povjesničari
(i pisci itd.) neprijatelji su tvoje ideologije. OK. Pa čitaj onda njihove tekstove, knjige, studije itd.
Bar da bi ih mogao pobijati, sa svoga stajališta.

A ti si tu truba. Ne vjerujem d asi išta od njih pročitao, a objavili su ključnih radova
od 1960-ih do danas da bi stali u teretnu kompoziciju vlaka.

Nevjerojatno.

 

[Mrkalj]

Ништа. Један се, по обичају, запетљао у сопствена питања, а други, по милионити пут, у неубедљиву реторику празне самопромоције и празне дискредитације саговорника. Можда једино овог другог због дрскости подсетити како га је Булчу Ласло епски подучио "хрватској језичној повијести" на fоrumu.hr. Случај је хтео да сам од истог Булчуа, не од Милосављевића, Ковачевића или Петровића, дознао оно што Хробија највише пече у претходном мом посту те је добио порив да га овако "аргументовано" "демонтира".

Више среће следећи пут. Обојици.

 

[Mrkalj]

Rekoh...


I. Šta je to srpski vukovski standardni jezik?

Који је то вуковски стандард?

To je poznato. To je tip jezika na kojem je Vuk Karadžić napisao prevod Novog zaveta godine 1847.

Budući da je jezik "živ", svaki je standardni jezik nakon standardizacije doživljavao sitnije izmene, ali nikako revolucionarne. Vidi dalje.

Па сам Вук се више пута предомишљао најпре око слова, па је изостављао Ф и Х из азбуке, онда их враћао, Ъ је оставио у азбуци да би оно касније нестало, писао је и екавицом и ијекавицом,

Bilo bi čudno da nije tako. Kao što sam rekao, upravo to su odlike jednog procesa standardizacije jezika. Nemoguće je u kratkom vremenskom periodu evaluirati sva doneta rešenja pa su korekcije nužne ako se želi unapređenje standardnog jezika. Bez obzira na to, standardom se smatra osnova na koju se nadograđuje, a upravo to je slučaj sa srpskim vukovskim standardom. Za svakog normalnog, tu je kraj priče o srpskom vukovskom standardnom jeziku koji je danas na snazi u četiri lokalne varijante.



II. Bečki dokument iz 1850. godine ne donosi ništa što ranije nije bio stav Vuka Karadžića. Dogovor nije postignut, a sastanak propao.

да би 1850. ставио потпис испод бечког договора који је за стандард предвидео само ијекавицу и изоставио најважнији атрибут језика, његово име.

Zašto je Vuk Karadžić prisustvovao Bečkom sastanku, ako ne zbog austrijske prisile? Ovako nakaradno rezonovanje analogno je sledećem: "Dačić želi granicu sa Kosovom i zato pregovara sa Tačijem." Ali, budući da sam ga dovoljno upoznao, kod ovog diskutanta nije problem sa logikom, već sa štetočinskom namerom progona srpske latinice iz upotrebe kod Srba, čemu podređuje sredstva kojima se koristi.

Što se imena jezika na bečkom sastanku tiče, Vatroslav Jagić je, u Istoriji slovenske filologije, naveo sećanje Franca Miklošiča, jednog od učesnika dogovaranja, da Vuk Karadžić “nikako ne hoteći srpski i hrvatski jezik dati pod nazivom – srpskohrvatski ili čak srpski ili hrvatski, a Hrvatima ostavljajući samo pravo na čakavsku podvrstu” nije dozvolio da se nametne proizvoljno rešenje (Jagić, Istorija Slovenske filologije 1910:703-704). Pitanje naziva jezika, naziva naroda ("Dolje potpisani znajući da jedan narod treba jednu književnost da ima") kao i pitanje pisma, na potpisanom papiru nije neodređeno. Prema tome, ispravno tumačenje je da je bečki dogovor propao, ali se iz političkih razloga (antisrpskog) projekta jugoslovenstva tokom čitavog trajanja Jugoslavije pozivalo na nj, pa je stvoreno jedno inertno mišljenje da je tim dogovorom nešto dogovoreno. Nije ništa. Ime jezika je određeno jasno u svim delima njegovog standardizatora, Vuka Karadžića.

Austrija je 1849. pripremila zakon o jeziku koji je povod bečkog sastanka austrijskog "odbora za standardizaciju" 1850. godine. Austrija je iz razloga ekonomičnosti htela jedan standardni jezik za jugoistok svoje carevine, ali je, uvažavajući srpsko-pravoslavni faktor, pored latinice predviđala i ćirilicu. Na koji su način to planirali da izvedu vidi se u austrijskom "službenom glasniku" Allgemeines Reichs- Gesetz- und Regierungsblatt za 1849. godinu. U njemu se najavljuje priprema zakona o nastavnom gradivu za edukaciju nastavnog kadra za standardne jezike Carevine. Mi odatle vidimo koji su to standardni jezici Austrijske Carevine:

»1. na nemačkom jeziku,
2. na italijanskom jeziku,
3. na mađarskom jeziku,
4. na češkom (ujedno moravskom i slovačkom književnom jeziku),
5. na poljskom,
6. na rutenskom,
7. na slovenskom (ujedno vindskom i kranjskom književnom jeziku),
8. na srpsko-ilirskom jeziku sa srpskim građanskim pismom,
9. na srpsko-ilirskom (ujedno hrvatskom) jeziku sa latiničnim slovima,
10. na romanskom (moldavsko-vlaškom) jeziku.«.

Dakle, 1849. predviđena su dva zakona na »srpskom«, a koja bi se razlikovala (samo) u pismu. Prema odrednici za češki, gde je on kao srodan nametnut Moravcima i Slovacima, jasno se vidi da je srpsko-ilirski jezik (znamo šta je bila Ilirska kancelarija pri bečkom dvoru) "pisan latiničnim slovima" bio nametnut Hrvatima. Dakle, za razliku od naših savremenih štetočina, sledbenika Zbiljića i Samardžića, Austrija 1849. godine zvaničnim dokumentom priznaje srpski jezik ćirilicom i srpski jezik latinicom.

Vuk Karažić na be;kom sastanku ne pristaje na hrvatske zahteve i dogovor propada. Kada se uporede odlomci iz Karadžićevog teksta Pisma Platonu Atanackoviću sa tekstom Bečkog dokumenta, vidi se da se radi o istom skupu stavova koji se javljaju i u pismima i u Bečkom dokumentu, s tom razlikom da prvi tekst nosi samo Karadžićev potpis, a drugi su, uz Vuka, potpisali i drugi filolozi i književnici. Stavovi i ideje u oba teksta su isti što znači da se izvor tih ideja nalazi u istom subjektu: tj. u Vuku Karadžiću. Najbitniji stavovi Dogovora su:

1. da jedan narod treba jednu književnost da ima.
2. da za književni jezik treba da se izabere jedan dijalekat (izgovor).
3. da je najbolje izabrati ijekavski izgovor za književni jezik.
4. da se može pisati i na ostala dva dijalekta, ekavskom i ikavskom, ali pravilno.
​

Svi ovi stavovi su sadržani i Karadžićevom tekstu Pisma Platonu Atanackoviću s jednom važnom razlikom: u Pismima, kao i u drugim Karadžićevim tekstovima, narod se zove Srbi ili srpski narod, a njegov jezik – srpski jezik. U Bečkom dokumentu, međutim, ne pominje se nijedan južnoslovenski narod.

Zašto je Bečki dokument nazvan dogovorom, kada je iz ovoga jasno da nije dogovoreno ništa što i pre njega nije Vuk zastupao? – Naravno, iz potreba antisrpskog jugoslovenstva.

А сад ти накнадно и ретроактивно додељујеш тај атрибут, српски, па му још додајеш вуковски, смеурија.

Svaka budala ima svoje veselje. Poviše je već rečeno da je standardizator jezik nazvao srpskim, što je uvažavala i Austrija, ali su Hrvati – očigledno je i s obzirom na njihovu brojevnu nadmoć na bečkom sastanku – insistirali na umetanju hrvatskog imena u naziv na šta Vuk nije pristao pa dogovora oko naziva (kako jezika tako i naroda) nije bilo. Ono što se iz dogovora implicite može izvući, to je ravnopravnost ćirilice i latinice jer je Đura Daničić bečki dokument ispisao, a Vuk Karadžić potpisao latinicom, dok je Aneks dokumenta Karadžić sastavio takođe na latinici.

Ако је стандард у Хрватској 1836. био латински, откуд онда нама и данас врло разумљива издања "Данице" из тог периода?

Danica Ilirska 1836. nije pisana standardnim "ilirskim", kako ga zovu, jezikom jer ga nije bilo sve do 1892. kada je Hedervary nametnuo Zagrebu srpski jezik vukovskog tipa koji je bio obavezujući. Do tada, svako je pisao po svome i to je Hroboatos deset puta do sada rekao (Webberova zagrebačka škola, Kurelčeva Riječka škola itd.). Štaviše, tekstovi različitih pisaca u Danici, iako sa Gajevom tendencijom ujednačavanja neretko su različitim tipom jezika štampani.




III. Organska osnova srpskog jezika je centralni, najrasprostranjeniji, naj(srbo)mnogoljudniji i najrazvijeniji srpski dijalekat.

Са органском основом наречја граничног подручја између Срба и Хрвата.

Ne znam kako se Čačak, Užice, Loznica ili Tršić nalaze na granici sa Hrvatima? Možda se Neretva nalazi na granici sa Bunjevcima, koji su katolici srpskog porekla, možda u Posavini sa Šokcima koji su takođe katolici srpskog porekla, možda je istočnohercegovačko narečje u Pokuplju ili u Bjelovaru na granici sa Hrvatima, ali ono ni po čemu nije i hrvatsko narečje, kao što to isto istočnohercegovačko narečje u slovenačkoj Beloj Krajini i Žumberku ni po čemu nije slovenačko. Ono je narečje (narodnog) srpskog jezika.

Да је "неко" у то време, уместо једног језичког стандарда са Хрватима био решио да треба да градимо језички стандард са Бугарима, тај неко свакако не би за основу узео језик Херцеговине, него највероватније језик око Пирота и Старе Планине.
Тај језик би имао можда 2 падежа, умекшане ћ и ђ итд... Чији би то онда језик био, српски или бугарски?

Poređenje bez ikakvog temelja.

1. Štokavski se razvio u srednjovekovnoj srpskoj državi (a čakavski u Hrvatskoj);

Spojler

Evo, javljam se po obećanju; nauka nije zec. Dakle, u državi nastaje upravo narodni jezik, u Srbiji - "štokavski dijalekatski tip", u Hrvatskoj - "čakavština".

2. i kao takav predstavlja centralni dijalekat srpskog naroda, hiljadu godina unazad;

Spojler

3. novoštokavski ijekavski je i najrasprostranjeniji, a u prvoj polovini 19. veka, kada je izvršena standardizacija, i naj(srbo)mnogoljudniji srpski dijalekat

Spojler

Ccaterpillar kolje vola da bi pojeo šniclu.

 

[Mrkalj]

IV. O čemu se ovde radi?

Ccaterpillar kolje vola da bi pojeo šniclu. On geografski centralno pozicionirani, najmnogoljudniji, najrazvijeniji i najrasprostranjeniji srpski dijalekat proglašava hrvatskim jezikom. On kaže da je organska osnova uzeta iz graničnog srpskog područja i implicira da je to (sada već i kada je pisan ćirilicom) hrvatski jezik:

Са органском основом наречја граничног подручја између Срба и Хрвата. Чији би то онда језик био, српски или ...?

Da je tako nešto izjavio čovek rođen u glavnom gradu NDH, stasao u Tačijevoj prestonici, sa tesnim vezama sa Bugarima, još bih i razumeo, ovako nemam pojma zašto bi se neko zalagao za poklanjanje Hrvatima sadašnjeg srpskog jezika i uspostavljanje novog sa neizvesnom sudbinom, sem da bi se Hrvatska proširila ne sve Srbe koji drugog jezika nemaju.

 

[Urvan Hroboatos]

Ништа. Један се, по обичају, запетљао у сопствена питања, а други, по милионити пут, у неубедљиву реторику празне самопромоције и празне дискредитације саговорника. Можда једино овог другог због дрскости подсетити како га је Булчу Ласло епски подучио "хрватској језичној повијести" на fоrumu.hr. Случај је хтео да сам од истог Булчуа, не од Милосављевића, Ковачевића или Петровића, дознао оно што Хробија највише пече у претходном мом посту те је добио порив да га овако "аргументовано" "демонтира".

Више среће следећи пут. Обојици.

Ništo novo. Gubitnike se lako raspozna po intonaciji, te neprestanom ponavljanju njeke dogme.

Nu, za one kojima nije razumljivo podebljano: Laszlo Bulcsu je ugledan hrvatski jezikoslov, umirovljen,
a najpoznatiji po novotvorenicama i ustrajanju u mofronemskom pravopisu. Ja sam na jednom hrvatskom forumu
polemizirao s osobom mrježnoga imena dementiapraecox, i to je trajalo njeko vrijeem. Mrkalj drži da je ta osoba Laszlo
- što vjerojatno nije istina, nu to i nije važno, te da je "pobijedila" u raspravi, tj. dokazala utemeljenost svojih tvrdnji.


Ako koga zanima ta rasprava, budući da je zabranjeno staviti poveznice na forum, neka ukuca u google
Hrvatski jezik u loncu za taljenje Hroboatos (može i dementiapraecox). Toliko.

 

[ccaterpillar]

Колико неко треба да буде нарцосоидан, немаштовит и без аргумената да би два пута понављао своју поруку..

 

[gost 246399]

Bilo bi čudno da nije tako. Kao što sam rekao, upravo to su odlike jednog procesa standardizacije jezika. Nemoguće je u kratkom vremenskom periodu evaluirati sva doneta rešenja pa su korekcije nužne ako se želi unapređenje standardnog jezika. Bez obzira na to, standardom se smatra osnova na koju se nadograđuje, a upravo to je slučaj sa srpskim vukovskim standardom. Za svakog normalnog, tu je kraj priče o srpskom vukovskom standardnom jeziku koji je danas na snazi u četiri lokalne varijante.

III. Organska osnova srpskog jezika je centralni, najrasprostranjeniji, naj(srbo)mnogoljudniji i najrazvijeniji srpski dijalekat.

Прво, источно-херцеговачко нарѣчйе нѣйе срѣдишње, него найзападнийе србско нарѣчйе. Од њега западнийега србскога нема. Затим, оно данас нѣйе най(србо)многољуднийе нарѣчйе нашега йезика. Некада можда йесте било, данас поуздано нѣйе.
Е сада долазимо до главнога питања:
Мркаљу, чиме подкрепљуйеш тврдњу да йе источно-херцеговачко нарѣчйе "найразвийенийе"? И шта уопште теби значи "найразвийенийе нарѣчйе"?

Ово йе очигледно самохвалисање без икаквих покритий, по начелу "сваки Циганин свойега коња хвали".

Чињеница йе, србски йезик йе жестоко обогаљен настояњем плаћеника Аустрийе, унияте, крадова и лажова Вука Караџића да у србской граматици не смѣ бити ничега, никакве граматичке особености за койу нѣйе знала баба Йегда. Због тога данашњи "срПски" йезик нѣйе способан изразити овако просте мисли у множини:

"Почистих под противнику свойему.", "Почистих под противником свойим."
"Људи се прилагођавайу промѣни,", "Људи се прилагођавайу промѣном."
"Кунем се сину свойему.", "Кунем се сином свойим."
"Измамимо осмѣх одойчету.", "Измамимо осмѣх одойчетом."

Молим те Мркаљу, изрази ми ясно и недвосмислено ове просте мисли у множини на наводно "найразвийенийем србском нарѣчйи"

И тако, због велике "развийености" говора бабе Йегде, ми имамо само 6/4 падежъ, мѣсто да их буде 7/6. Иако не у школах уче да их стварно има седам. А све с циљем да се таквом лажйу прикрийе штета направљена йедва полуписменим простаком, одпадником и олошем умислившим да до њега србски йезик нѣйе ни постояо нити србска књижевност.

Ево йош йеднога примѣра койи би говорника "найразвийенийега србскога нарѣчя" бацио у незнање и збуњеност: "Сиђох ти са кћери". Или "Оседлай мене коња".

Даље, због прѣзира изрода србскога према свему што нѣйе тршићко (односно баба-йегдинско) наш данашњи званични йезик у глагола "хтѣти" не разликуйе йеднину од множине у трећем лицу садашњега врѣмена, што се прѣноси и на све глаголе у будућем врѣмену. ("хоће", "Доћи ће", "работаће"). Тиме наш йезик постаде богаљ раван свойему унаказитељу и прѣкройитељу.

Врѣди додати и прогон личних замѣница "ви, ве, ни, не" поново из разлога личне нетрпѣљивости према свему нетршићкому, чиме су изгубљени множински парњаци замѣницам "ти, те, ми, ме".

 

[gost 246399]

Dakle, za razliku od naših savremenih štetočina, sledbenika Zbiljića i Samardžića, Austrija 1849. godine zvaničnim dokumentom priznaje srpski jezik ćirilicom i srpski jezik latinicom.

Тако и я признайем нѣмачки йезик писан ћирилицом, за разлику од саврѣмених нѣмачких штеточин, слѣдбеникъ Гетеа, койи бише хтѣли осиромашити свой йезик одбияњем ћирилице.

 

[Mrkalj]

падежъ

Ovo падежъ je nominativ jednine ili genitiv množine?

 

[gost 246399]

Ovo падежъ je nominativ jednine ili genitiv množine?

Не разумѣм те, али прѣдпостављам да питаш о падежих? "Падежъ" йе родитељни множине, пишем га са тврдим полугласом, како би се разликовао од именитељнога йеднине. Иако би у овом случайи више одговарао меки полуглас, али ипак овако ради йедноставности.

 

[Mrkalj]

падежъ

Ovo падежъ je nominativ jednine ili genitiv množine?

пишем га са тврдим полугласом, како би се разликовао од именитељнога йеднине. Иако би у овом случайи више одговарао меки полуглас, али ипак овако ради йедноставности.

Dobro da si nas obavestio - a kako ga razlikuješ u govoru? Inače, moraću te pitati za majčino ime da bih mogao da ti persiram kao ti Kraradžiću.

 

[Mrkalj]

Колико неко треба да буде нарцосоидан, немаштовит и без аргумената да би два пута понављао своју поруку..

Razlog za ponavljanje je da bih imao šta pametno da pročitam kada dođem na temu.

 

[Mrkalj]

Ništo novo. Gubitnike se lako raspozna po intonaciji, te neprestanom ponavljanju njeke dogme.

Nu, za one kojima nije razumljivo podebljano: Laszlo Bulcsu je ugledan hrvatski jezikoslov, umirovljen,
a najpoznatiji po novotvorenicama i ustrajanju u mofronemskom pravopisu. Ja sam na jednom hrvatskom forumu
polemizirao s osobom mrježnoga imena dementiapraecox, i to je trajalo njeko vrijeem. Mrkalj drži da je ta osoba Laszlo
- što vjerojatno nije istina, nu to i nije važno, te da je "pobijedila" u raspravi, tj. dokazala utemeljenost svojih tvrdnji.


Ako koga zanima ta rasprava, budući da je zabranjeno staviti poveznice na forum, neka ukuca u google
Hrvatski jezik u loncu za taljenje Hroboatos (može i dementiapraecox). Toliko.

Opet ništa.

 

[gost 246399]

Ovo падежъ je nominativ jednine ili genitiv množine?

Dobro da si nas obavestio - a kako ga razlikuješ u govoru? Inače, moraću te pitati za majčino ime da bih mogao da ti persiram kao ti Kraradžiću.

По дужини послѣдњега самогласника. Значи, овдѣ у "падЕжъ" йе "Е" дуго. Као што бѣше у стара врѣмена.
Мати ми се зове Зубейда.

 

[Urvan Hroboatos]

Ово йе очигледно самохвалисање без икаквих покритий, по начелу "сваки Циганин свойега коња хвали".

Чињеница йе, србски йезик йе жестоко обогаљен настояњем плаћеника Аустрийе, унияте, крадова и лажова Вука Караџића да у србской граматици не смѣ бити ничега, никакве граматичке особености за койу нѣйе знала баба Йегда. Због тога данашњи "срПски" йезик нѣйе способан изразити овако просте мисли у множини:

"Почистих под противнику свойему.", "Почистих под противником свойим."
"Људи се прилагођавайу промѣни,", "Људи се прилагођавайу промѣном."
"Кунем се сину свойему.", "Кунем се сином свойим."
"Измамимо осмѣх одойчету.", "Измамимо осмѣх одойчетом."

.

Jednostavno razlikovanje dativa i instrumentala u Budmanijevoj gramatici (u uglatim zagradama):

 

[gost 246399]

Прво, источно-херцеговачко нарѣчйе нѣйе срѣдишње, него найзападнийе србско нарѣчйе. Од њега западнийега србскога нема. Затим, оно данас нѣйе най(србо)многољуднийе нарѣчйе нашега йезика. Некада можда йесте било, данас поуздано нѣйе.
Е сада долазимо до главнога питања:
Мркаљу, чиме подкрепљуйеш тврдњу да йе источно-херцеговачко нарѣчйе "найразвийенийе"? И шта уопште теби значи "найразвийенийе нарѣчйе"?

Ово йе очигледно самохвалисање без икаквих покритий, по начелу "сваки Циганин свойега коња хвали".

Чињеница йе, србски йезик йе жестоко обогаљен настояњем плаћеника Аустрийе, унияте, крадова и лажова Вука Караџића да у србской граматици не смѣ бити ничега, никакве граматичке особености за койу нѣйе знала баба Йегда. Због тога данашњи "срПски" йезик нѣйе способан изразити овако просте мисли у множини:

"Почистих под противнику свойему.", "Почистих под противником свойим."
"Људи се прилагођавайу промѣни,", "Људи се прилагођавайу промѣном."
"Кунем се сину свойему.", "Кунем се сином свойим."
"Измамимо осмѣх одойчету.", "Измамимо осмѣх одойчетом."

Молим те Мркаљу, изрази ми ясно и недвосмислено ове просте мисли у множини на наводно "найразвийенийем србском нарѣчйи"

И тако, због велике "развийености" говора бабе Йегде, ми имамо само 6/4 падежъ, мѣсто да их буде 7/6. Иако не у школах уче да их стварно има седам. А све с циљем да се таквом лажйу прикрийе штета направљена йедва полуписменим простаком, одпадником и олошем умислившим да до њега србски йезик нѣйе ни постояо нити србска књижевност.

Ево йош йеднога примѣра койи би говорника "найразвийенийега србскога нарѣчя" бацио у незнање и збуњеност: "Сиђох ти са кћери". Или "Оседлай мене коња".

Даље, због прѣзира изрода србскога према свему што нѣйе тршићко (односно баба-йегдинско) наш данашњи званични йезик у глагола "хтѣти" не разликуйе йеднину од множине у трећем лицу садашњега врѣмена, што се прѣноси и на све глаголе у будућем врѣмену. ("хоће", "Доћи ће", "работаће"). Тиме наш йезик постаде богаљ раван свойему унаказитељу и прѣкройитељу.

Врѣди додати и прогон личних замѣница "ви, ве, ни, не" поново из разлога личне нетрпѣљивости према свему нетршићкому, чиме су изгубљени множински парњаци замѣницам "ти, те, ми, ме".

Мркаљ вѣшто покушава избѣћи одговор на моя питања и обяснити по чем йе то баба-йегдински срПски "найразвийений" међу србскими нарѣчйи. Због тога их понављам.

 

[Mrkalj]

Мркаљ вѣшто покушава избѣћи одговор на моя питања и обяснити по чем йе то баба-йегдински срПски "найразвийений" међу србскими нарѣчйи. Због тога их понављам.

Ja da izbegavam, šta ti pada napamet? Mislim da sve što si napisao ili nije tema ili se odgovori sami nameću, pa me, iskreno rečeno, mrzi. Najrazvijeniji je jer na njemu postoji gromadan opus narodne usmene književnosti. Da je u pitanju bila izražajna razvijenost, mislim da bi svaki dijalekat bio kandidat.

 

[Mrkalj]

Tema je činjenica da ključnu godinu 1892. ne možeš naći kod hrvatskih lingvista u stvarnom kontekstu koji je ovaj:

Srpski vukovski jezik nasilno je nametnut i uveden u škole u Hrvatskoj i Slavoniji mađarskim ukazom godine 1892. Prethodno je za je za tu svrhu po narudžbi Khuena Hedervarya Ivan Broz sastavio na fonološkim načelima i korpusu dela Karadžića i Daničića svoj ''Hrvatski pravopis'' 1892. koji je postao obavezan u školstvu. Od novih grafemskih rešenja Broz prihvata samo Daničićev znak đ koji su mnogi kritizirali jer je ''nezgodno građen''.

 

[gost 246399]

Ja da izbegavam, šta ti pada napamet? Mislim da sve što si napisao ili nije tema ili se odgovori sami nameću, pa me, iskreno rečeno, mrzi. Najrazvijeniji je jer na njemu postoji gromadan opus narodne usmene književnosti. Da je u pitanju bila izražajna razvijenost, mislim da bi svaki dijalekat bio kandidat.

Занимљиво, "развийеност" нарѣчя односно йезика се мѣри ничиме другиме, него "усменом" књижевношћу. То йе исто толико безсмислено као када би неко рекао да се развийеност државе мѣри бройем чистача улица или парада мужеложникъ.
Йезик не трѣба поистовећивати са књижевношћу, усменом, писменом , правном, новинском или било койом другом. Развийеност йезика се може мѣрити йедино изражайном развийеношћу, на койу утичу
1. граматика,
2. рѣчник, односно богатство рѣчий прѣдстављайућих поймове.

Захваљуйући болестной мржњи изрода и одпадника од србскога народа Вука Караџића према свему што нѣйе баба-йегдинско данашњи срПски йезик не може изразити у множини тако просте мисли као што су ранийе наведене мноме, за койе сам убѣђен да их може изразити сваки други европски йезик а вѣруйем и найвећи дѣо неевропских. На примѣр мисли "Кунем се сину свойему.", "Кунем се сином свойим." у множини може изразити чак и албански.

"Unë betohem për bijtë e mi."
"Betohem bijtë e mi."

Трѣбамо ли дебилу бечкому бити захвални за овакво унаказивање и обогаљивање нашега йезика прогоном њему недопадайућих се падежъ? И трѣбамо ли се поносити оваквом обогаљеношћу нашега йезика?
Вук бѣше исувише обузет мржњом да би прихватио чињеницу да се граматиком коя йе довољна за узгой свиња не морайу обавезно моћи изразити иоле сложенийе мисли, какве ограничену уму попут његовога нѣсу могле пасти на памет.

Уз то, я доводим у питање тврдњу да йе херцеговачко нарѣчйе било найбогатийе књижевношћу, било усменом било писменом.

 

[Bastiani]

Занимљиво, "развийеност" нарѣчя односно йезика се мѣри ничиме другиме, него "усменом" књижевношћу. То йе исто толико безсмислено као када би неко рекао да се развийеност државе мѣри бройем чистача улица или парада мужеложникъ.
Йезик не трѣба поистовећивати са књижевношћу, усменом, писменом , правном, новинском или било койом другом. Развийеност йезика се може мѣрити йедино изражайном развийеношћу, на койу утичу
1. граматика,
2. рѣчник, односно богатство рѣчий прѣдстављайућих поймове.

Захваљуйући болестной мржњи изрода и одпадника од србскога народа Вука Караџића према свему што нѣйе баба-йегдинско данашњи срПски йезик не може изразити у множини тако просте мисли као што су ранийе наведене мноме, за койе сам убѣђен да их може изразити сваки други европски йезик а вѣруйем и найвећи дѣо неевропских. На примѣр мисли "Кунем се сину свойему.", "Кунем се сином свойим." у множини може изразити чак и албански.

"Unë betohem për bijtë e mi."
"Betohem bijtë e mi."

Трѣбамо ли дебилу бечкому бити захвални за овакво унаказивање и обогаљивање нашега йезика прогоном њему недопадайућих се падежъ? И трѣбамо ли се поносити оваквом обогаљеношћу нашега йезика?
Вук бѣше исувише обузет мржњом да би прихватио чињеницу да се граматиком коя йе довољна за узгой свиња не морайу обавезно моћи изразити иоле сложенийе мисли, какве ограничену уму попут његовога нѣсу могле пасти на памет.

Уз то, я доводим у питање тврдњу да йе херцеговачко нарѣчйе било найбогатийе књижевношћу, било усменом било писменом.

Јаој, Невски, докле више. Немој више о мржњи, ко прочита један твој пост, на пример овај, јасно му је ко је овде обузет болесном мржњом, и према коме.

 

[ccaterpillar]

Tema je činjenica da ključnu godinu 1892. ne možeš naći kod hrvatskih lingvista u stvarnom kontekstu koji je ovaj:

Ја само не знам докле мислиш да износиш лажне податке.

Ево шта кажу твоји идеолози из трипода:

....pod uticajem politike Vatikana i Hrvatskog Sabora koji 1861. usvaja srpski štokavski jezik – ne pod imenom jugoslavenski, ne pod imenom ilirski, već pod imenom – hrvatski....

http://govori.tripod.com/

Дакле, Гај је 1835. промовисао, а хрватски сабор усвојио "српски штокавски језик" као званични језик у Хрватској.
О ком то мађарском сабору и 1892. булазниш? Свуда ћеш наћи да је релевантан податак ово што сам ја изнео, а ја сам намерно поставио податак са сајта твојих идеолога...

 

[gost 246399]

Јаој, Невски, докле више. Немој више о мржњи, ко прочита један твој пост, на пример овај, јасно му је ко је овде обузет болесном мржњом, и према коме.

Очигледно йе да истина боли, Бастияни. Пошто на многобройне чињенице койе я износим у свойих писанийих ти можеш одговарати само неоснованими оптужбами. А не чињеницами.

 

[Mrkalj]

Очигледно йе да истина боли, Бастияни.

Gnevski, za ovo imaš od mene piće, pa svrati!