Зар нема неких аналогних фондова у Русији?
Постоје представништва званичних структура – Россарадња (Россотрудничества), постоји пословна мрежа Фондације Руски мир (свет), РИСИ(Руски институт за стратешка истраживања), али смо ми у том питању у односу на Американаце – пигмеји. У последњих неколико година било је покушаја да се поправи та ситуација –створено је неколико фондова, укључујући и Фонд подршке јавне дипломатије А.М. Горчакова, Руски савјет за мећународне послове и још неколико других организација. Фонд Горчакова је основан да помогне руске НКО (некомерцијалне организације), које се бави питањима јавне дипломатије. Фондација им пружа подршку по грантној линији. Веома је важно да се у Русији, у области јавне дипломатије, појавила структуракоја додјељује грантове, јер је ситуација била веома тужна – главни финансијери у овој области за руске НКО (некомерцијална организација) су били западни фондови.А када нема подршке од своје државе, тешко је кривити некомерцијални сектор да је сав њихов новац – западни прилив. Временом, Фонд је почео да даје подршку и страним НКО (некомерцијалним организацијама), које реализују своје, или заједничке са Русима, НКО пројекте у области јавне дипломатије. Фондација такође спроводи своје пројекте.
Дјелатност те исте Росарадње углавном носи културно друштвени карактер.
Сада покушавају да реорганизују Россарадњу аналогно са америчком агенцијом УСАИД, која је управо основни државни проводник „меке моћи”САД. Агенција има огроман буџет и занима се финансирањем најразличитих пројеката (почев, условно говорећи, од заштите интереса и права љубитеља моцареле а завршава политиком).
„Власовци“ не подржавајући, на примјер, позицију Русије према Сирији, могу рећи: „Ми имамо слободу говора, ми само изражавамо своје мишљење!“
Постоји постулат: у унутрашњој политици се може бити либерал, у спољној – само конзервативац. Ви можете дискутовати, расправљати, изражавати своје мишљење на тему разних спољнополитичких прича, да доведете своје ставове до владајуће елите, до председника. Али, ако се у друштву усваја консензус по одређеном питању, онда то треба да се поштује, и да се не виче у иностранству да ваша земља страшна (ужасна).
Нико не смета ЦНН и ББЦ да цитирају „власовца“ и да његове изјаве учине својином светске јавности.
То је могуће, зато што у нашој земљи постоји слобода говора. Ма колико за неког то чудно звучало. Ако погледате сајт једне познате престоничне радио станице, онда имате осећај, да сајт, ако говоримо о украјинској кризи, припада њиховој новопеченој власти. И то није само радио, постоје електронски медији (чак ТВ), који активно емитују мишљење, које се разликује од мишљења већине.На Западу с алтернативне тачке гледишта ствар је управо лошија.
У Русији, нажалост, данас постоји доста познатих људи, који у руском животу, и у политици Москве, због нечег виде само негативо.
Срећом или на жалост, код нас многи верују да се разумију у политику, укључујући и спољну политику. То је карактеристично и за многе познате људе.Речима тих људи,због њихове популарности,верују.Иако би било боље да оставе изражавање мишљења о таквим питањима стручњацима, а сами могу да расуђују о ономе у шта су заиста упућени.
Данас је очигледно: информациони рат се много води на друштвеним мрежама . У истом том „Живом часопису“ руководи цела армија унајмљених блогера-русофоба. Постоје ли руски блогери, који им одговарају?
Наравно да постоје. На примеру украјинске кризе, иначе,јасно се види, да није сва западна заједница на нивоу интернет-учесника настројена антируски. Постоје многикоји разумно процењују ситуацију. Иначе, веома је важно то што чини англо-арапско-шпанско језички руски канал Руссиа Тодаy, који преноси нашу тачку гледишта. Својом политиком вијести РТ је почеода конкурише и да делимично утиче на такве крупне играче као што су ББЦ и ЦНН. Када у енглеско говорно подручје стиже вест,коју би западни партнери желели да обиђу, они су приморани да на њу реагују,да обавјештавају. На пример, РТ стално говорио о присуству националиста у новој влади Украјине.Западни медији су о томе у почетку ћутали.Али константан рад Руссиа Тодаy привукао је на Западу пажњу јавности, и западни новинари, мада невољно, почели су да дају материјале о томе да тамо постоје националисти.
Идеологија Совјетског Савеза 1960-1970-их била је појачана таквим симболима,као што су Велика Победа, лет првог сателита у свемир, Гагарин… Па чак и у првој половини 1980-их, када је Совјетски Савез почео да губи своје позиције у свету, симболи, не баш величанствени, су постојали – Баљшој театар, водка, кавијар…Запад су симболизовали фармерке, рок музика, кока-кола.У неком смислу, фармерке су побједиле Баљшој театар. А шта данас Русија може да понуди као свој симбол за нови извоз?
Ви говорите о имиџу земље сада ?
У своје време, уз помоћ модерне музике и одеће совјетске људе су убедили да се у САД живи боље, него у СССР. Каква слика данас симболизује успех Русије?
Мој став је овакав. Ако говоримо о Западу,ја не мислим да ми требамо улагати посебне напоре да би се некоме тамо свидели. То није ишло ни у Кримском рату (1853-1856), не иде ни сада. То је бацање новца узалуд. И, напротив: постоје земље, у којима ми обавезно требамо да радимо, показујући ону Русију,ка којој тежимо. То је, пре свега, постсовјетски простор. То су региони у свету, где се према Русији односе, рецимо, са интересовањем Тим регионима припада и Балкан.Није нам потребно да измислимо нешто ново,ми смо оношто смо.
Прво, што је,напротив,потребно: технолошки развој земље, стварање савремене економије и инфраструктуре. Друго – то је позиционирање Русије као земље са традиционалним вредностима.Трећа тријада ове компоненте, привлачне за многе,укључујући и иностранство – посвећеност принципима праведности,отвореност према различитим културама, националностима, креативним и талентованим људима.
Наши домаћи русофоби користе термин „непоуздан“. Тако они зову Русе, који су равнодушни према западним вредностима и не журе ићи на Запад. Тако се у свијест људи уводи однос према Русији и Русима као нечему крајње непривлачном.Можда је време да се томе супротстави нека привлачна слика?Американци су пронашли себе у холивудским филмовима. И то ради за њих.
Није потребно ништа радити на том плану. Ми имамо све. Мислим да ако се човјек стиди тога што је Рус –то је комплекс инфериорности. Поносна сам што сам Рускиња. Ја говорим о томе свуда. Када сви одстранимо те комплексе, постаћемо достојни грађани своје земље. Ми често не верујемо сами себи.
Ево примера. Због Украјинске кризе ЕУ је замрзнула процес преласка на безвизни режим. А Русија се и даље понаша према том питању, као да јој је то потребно више него Европљанима. И стварно наши људи према Европи често показују, директно говорећи, подређеност. Можда је већ треба престати са „таквим“ виђењем Европе? Данас ипак није епоха Петра Великог.
Русија иде ка Европи, колико је дио европске цивилизације.И не смијемо све државе стављати у исти кош. Постоји конзервативнија Пољска, „прогресивнија” Холандија.Да, Американци доминирају у процесу доношења одлука у Европи, али данас се може поврати ти независност и неких европских земаља.Погледајте како и какве одлуке доноси Немачка. Да, Немачка није потпуно слободна од принципа атлантске солидарности, не ради само оно што жели, али је ипак она много више независна сада,него пре 10 година.
Јужни ток пролази кроз Бугарску и Србију. Много се говори о томеда Срби воле Русе, али је политичка елита тамо – прозападна.Какве напоре чини наша јавна дипломатија на Балкану?
Оно што имамо данас у Бугарској и Србији, ја оцењујем са скепсом. Ми због нечег сматрамо да нам је довољно да искористимо то што већина становништва у Србији воли Русију. А колеге из САД и ЕУ не спавају, раде. Информационо поље ове државе је западно орјентисано.У интересу је руских компанија, које послују у Србији, прије свега Гаспрома, да подрже тамо проруске медије. О томе нам говоре и сами Срби!
Али се данас у Србији већина медија се финансира од стране Немаца и других земаља ЕУ. Треба да оснујемо ТВ канал, да би емитовањем на српском језику (то добро разумију у региону Балкана), емитовали руски угао гледања.У Бугарској, која је и чланица НАТО, није боља ситуација. Ако и постоји „мека моћ“, она је ограничена на културу. Наш бизнис треба да размисли о раду тамо са грађанском друштвом, да издвоји новац за медије, за подршку радника у сфери организација јавне дипломатије. Само са таквим активним радом ће моћи утицати на политичке елите .Тамо је захтев ка Русији веома велик, али ми не одговарамо на ту потражњу.
Да ли Фонд Горчаков има пројекте за Балкан…
Да, то је научно-образовни програм Балкански дијалог за младе стручњаке у међународним пословима. Пројекат је кренуо прошле године у Бугарској. Ове године Балкански дијалог је покренути у Србији. Покушавамо да окупљамо младе људе у међународним пословима, политикологе, новинаре, и дискутујемо са њима о актуелним питањима спољне политике.Настојимо да разјаснимо дјеловање руског руководства: на пример, зашто Русија према Сирији заузима став који се разликује од става Запада. Одржавамо сусрете и са интересантним експертима. Али је Балкански дијалог – кап у мору.Таквих пројеката мора да буде много.
(evroazija.info)