Смета ми и обезбеђење манекена и пекача ракије, али ми смета и када неко остави народ на цедилу. Шта, ако се њему нешто деси, неће се наћи неко други да влада народом, или мисли да је он Богом дан за то?
Прекјуче сам водила разговор са ћерком, који је ишао отприлике овако (започет поводом принцеза у цртаћу):
-Мама и ја сам принцеза.
-Да, ти си моја принцеза.
-Не, ја сам права принцеза, имам круну и прстење и лепо се понашам...
-Праве принцезе се рађају, не постаје се принцеза када пожелиш.
-А по чему се праве принцезе разликују од мене?
Шах-мат. Шта да одговорим? Лепше нису, паметније нису (чак напротив, као што видимо), образованије нису. Како онда да јој објасним да се краљем постаје тако што неког убијеш или га свргнеш с власти, а пре тога си сасвим обичан човек?
Ја схватам да је прави комунизам утопија, не желим монархију
јер свог владара желим да бирам (не да ми неко дегенерисано 10. колено из династије води државу), дакле треба нам права демократија и прави човек, који воли своју државу и народ. Сад и ово испаде утопија