U vreme K.J....Bruto društveni proizvod nikada nije bio veći od oko 200 dolara po stanovniku.
Industrijalizacija je počela izmedju dva svetska rata i to zahvaljujući baš stranom iskorišćavanju naših prirodnih resursa.
Medjutim, kada se formirao Istočni blok i .Zapadni savez, mi smo praktično ostali izmedju i to nam je omogućilo da samostalno kreiramo privrednu politiku. Tako smo mogli kasnije da saradjujemo i sa Istokom i sa Zapadom. I to smo obilato koristili.
Ali, čim je naš razvoj krenuo, pre svega u energetici i saobraćaju, 1948. godine doživeli smo prve sankcije u istoriji. Zbog poznatih razloga, Sovjeti su nam prekinuli sve isporuke robe pa tako nikada nisu stigle mašine za već izgradjenu fabriku kablova u Svetozarevu. Sve do 1954. godine nije bilo nikakvih ekonomskih odnosa sa istočnim zemljama i Jugoslavija je morala da se okrene prema Zapadu. Tako su i pomenute mašine kupljene na Zapadu.
Najveći kreditor čitavog privrednog razvoja sve do šezdesetih godina bio je srpski seljak. Od seljaka se uzimalo skoro sve, tako da je njemu ostavljano tek da može da preživi. Taj novac je država onda prerasporedjivala u industrijski razvoj. Dakle, potpuna planska privreda gde se novac od poljoprivrede prelivao u razvoj industrije.
Nešto novca smo dobili od ratnih reparacija, nešto američke pomoći je stiglo u hrani, ali sve je to bilo malo. Svetska banka i MMF nam tada još ništa nisu davali, iako smo mi bili jedna od zemalja osnivača. Kredite smo počeli da koristimo tek šezdesetih godina.
Tako je stvorena teška industrija, energetika, razvojna mreža, putevi pruge, čeličane, obojena metalurgija... Stvorena je mašinogradnja, a kad imate mašinogradnju imate sve. A kako da pravite mašinogradnju, ako nemate crnu metalurgiju? Za razliku od Malezije koja nije razvijala svoju industrujsku bazu već je isključivo prodavala svoju radnu snagu, mi smo baznu industriju stvorili. I to je ono što danas imamo i upravo rasprodajemo.
Čitav posao planiranja privrednog razvoja radila je Savezna planska komisija koja je kasnije postala Savezni zavod za firme i razvoj. Bilo je i tada, pre svega sa Istoka, pokušaja da se napravi neki patronat iz inostranstva, ali on je u startu presečen. Dakle, nismo imali strane savetodavce u kreiranju privrednog razvoja.
U toj fazi su državi za razvoj bile preko potrebne devize. Do deviza se moglo najbolje doći prodajom robe na stranom tržištu. I zato sve što je moglo da se izveze, izvozilo se. Ali, onda se računalo da te zaradjene devize ne odu na kuhinjske krpe i robu široke potrošnje nego samo na ono neophodno za dalji industrijski razvoj - nove tehnologije, sirovine, rafinisani materijali, energenti itd. To je bio administrativni sistem koji je sprečavao da se uvozi sve i svašta.
Jugoslavija je praktično do 1965. godine došla u nivo srednje razvijenih industrijskih zemalja. I po visini društvenog proizvoda i po tome šta je imala u privrednoj strukturi.
Tih šezdesetih godina Svetska banka je počela da nam daje sredstva za gradnju puteva, pa kasnije za modernizaciju železnice, pa za hidroelektrane i elektropivrede. Tako je Jugoslavija u relativno kratkom roku uzela oko 6 milijardi dolara sredstava Svetske banke, ali bez njihovog pritiska. Svetskoj banci je odgovaralao da ima primer kako su njihovi krediti u jednoj komunističkoj državi, kakva je bila Jugoslavija, doneli ekonomski prosperitet.
U to vreme mi smo bili zemlja sa najvećom stopom privrednog rasta, kao na primer Izrael, pa kada su druge zemlje Istoka videle da Svetska banka ima poverenje u zemlju kakva je naša, počelo je zaduživanje i drugih u inostranstvu. Izmedju naših tadašnjih preduzeća i onih na slobodnim tržišnim privredama, nije bilo razlike. Naša preduzeća poslovala su potpuno samostalno.
Posle te osnovne proizvodne strukture, došla je preradjivačka industrija. Čak je i to došlo i previše brzo. Krenula je sa radom "Zastava", zatim fabrike bele tehnike, traktorska industrija, vagoni, kamioni, autobusi, motori, i svi su trošili limove i ostalo... I onda se ispostavilo da je to krenulo tako brzo da bazna industrija nije bila dovoljna da zadovolji sve te proizvodne kapacitete. Tako je preradjivačka industrija pretekla baznu. Tada je počela naša zavisnost od uvoznih sirovina, kako bi se preradjivačka delatnost održala.
društveni proizvoda od 3000 dolara po stanovniku
ima toga jos....ali da vam ne bude previse odjednom!
