vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.315
Vojvodina je Srbija
Nakon poslednjih rešenja, ostaje uverenje da su istovremeno ispoštovane geografske, kulturne i ekonomske specifičnosti i osobenosti Vojvodine, ali i uklonjeni razlozi koji su izazivali strahove da se utire put separatizmu
Nakon više od godinu dana rasprave, pregovaranja i natezanja, bliži se razrešenje spornih pitanja oko usvajanja Statuta Vojvodine. Dve, u osnovi suprostavljene koncepcije su našle zajednički imenitelj i prilično približile stavove. Ova tema, nesumljivo ima svoju ustavno-pravnu dimenziju, ali je maksimalno eksploatisana za političku borbu, kako među strankama, tako i delom unutar stranaka. U odnosu na kontroverzne interpretacije novih rešenja, nastojaćemo da naglasimo nekoliko važnih promena koje su učinjene poslednjim usaglašavanjima. Pre toga, kontekstualno gledano, vredi podsetiti da su se pitanja decentralizacije i regonalizacije dugo izbegavala iz nekoliko razloga. Prvo, dugogodišnje centralističko i jednopartijsko vladanje je sprečavalo svaki pokušaj suštinske decentralizacije, drugo, nakon loših iskustava dezintegracionih procesa Jugoslavije i secesionističkih težnji u Srbiji, postoji značajan stepen nepoverenja u uvođenje novog nivoa, relativno autonomnog odlučivanja, jer se to tumači kao moguće ugrožavanje teritorijalnog suvereniteta i integriteta zemlje, treće, nepoznavanje dobrih iskustva u državama sa dužom tradicijom regionalizma i četvrto, odsustvo sluha za značajne prednosti u cilju ostvarivanja ravnomernog regionalnog razvoja. Umesto argumentovane rasprave (deliberacije) dominirao je crno-beli pogled sa dva krajnja polariteta o centralizmu ili secesionizmu.
Do sada sporna ili osporavana rešenja su kroz Zakon o utvrđivanju nadležnoasti i Statut, najvećim delom usaglašena sa Ustavom u suštinskim pitanjima. Ustav Srbije iz 2006. otvorio je mogućnost za naglašeniju autonomiju Vojvodine. Statut već u preambuli i u prvom članu potvrđuju teritorijalnu celovitost i jedinstvo Srbije (Vojvodina je trajno i nepromenljivo neodvojivi deo Srbije). Kada je reč o pitanju promene teritorijalne organizacije Vojvodine, data je precizna formulacija koja se nalazi u Ustavu Srbije - da se promena granica teritorije može vršiti samo putem referenduma građana, u skladu s propisima koje donosi Republika. Statutu se ne pominje formulacija da je Vojvodina evropska regija, ili da Vojvodina zaključuje međunarodne ugovore, već samo regionalne sporazume, što je u skladu sa Ustavom, ali i na tragu evropskih principa. Izbačena je formulacija da je Novi Sad glavni grad Vojvodine, već je to glavni administrativni centar i sedište pokrajinskih organa. Vojvodina ima vlasništvo samo nad onim javnim preduzećima na njenoj teritoriji čiji je osnivač, i to u skladu sa Republičkim zaskonom o javnoj svojini koji će biti donet. Pokrajina ima svoje izvorne prihode, ali se vrsta i visina prihoda utvrđuju zakonom. Skupština Vojvodine nema mogućnosti da donosi zakone, već samo odluke kojima se regulišu određena, zakonom propisana pitanja iz svoje nadležnosti. To što se Izvršno veće zove Vlada, ne znači da ona ima ministarstva i ministre kao republička izvršna vlast. Često se i za gradsku izvršnu vlast kaže gradska vlada. Pojedinim pitanjima kao što je osnivanje vojvođanske akademije nauka, Ustav se ne bavi. Osim toga, VANU postoji od 2003. Uporedno gledano, danas postoji mnoštvo regionalnih i pokrajinskih akademija nauka. O eventualnim spornim pitanjima izjasniće Ustavni sud, koji je jedini pozvan da ocenjuje ustavnost, iako mnogi pojenicni i stranke imaju takve pretenzije. Zakonom i Statutom su po nazivu i po vrsti konkretizovane, Ustavom zagarantovane nadležnosti (član 183. Ustava). Većina ovih nadležnosti poverena je Vojvodini još od 2002. godine kroz Zakon o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine, poznatom kao tzv. "Omnibus zakon". Sada su oivičene i zaokružene nadležnosti Vojvodine koje su u prethodnoj verziji Statuta bile prilično naduvane.
Autonomija se u teoriji može posmatrati kao važan element vertikalne podele vlasti (regionalizacija, decentralizacija). To znači da odluke treba da se donesu na nivou koji je što bliži tački primene. Smisao lokalne samouprave je i u racionalnosti i efikasnosti državnih organa, kao „vlast za, a ne vlast nad“. Demokratski poredak biva unapređen kada se poslovi obavljaju na mestu koje je bliže građaninu i na način koji uvažava specifičnosti i karakteristike određenog područja. Polazi se od pretpostavke da se na lokalnom nivou bolje poznaju potrebe i da se lakše mogu obavljati poslovi. Osnovni smisao ovog principa je da lokalne probleme treba da rešavaju ljudi koji su najbliže problemima, jer će oni i živeti sa posledicama i dobrih i loših odluka.
Unapređenje autonomije Vojvodine, decentralizacija i izvesna, na Ustavu zasnovana, regionalizacija su u skladu sa evropskim vrednostim i opredeljenjima Srbije. Evropeizacija i regionalizacija su tesno povezani procesi. EU dotira programe transnacionalne saradnje graničnih regiona. Projekti koji se odnose na regione Srednje i Istočne Evrope, dotiraju se kroz Phare i Twinning programe. Najveća koncentracija regionalizma je u Evropskoj uniji. U Skandinaviji, Italiji, Francuskoj, Španiji i Portugaliji su sprovedene reforme decentralizacije u kojima je središnja vlada smanjila regulativu. Još početkom dvadesetog veka Slobodan Jovanović je o decentralizaciji pisao na sledeći način: „Sistem decentralizacije ima više gipkosti; olakšava upravnoj vlasti prilagođavanje lokalnim potrebama i sprečava preteranu jednoobraznost u državnom životu. Po sistemu decentralizacije poslovi se svršavaju brže i lakše“. Najvažniji doprinos decentralizacije leži u oblasti ekonomskog planiranja i razvoja infrastrukture.
Na kraju ostaje pitanje da li je prethodnih godina i decenija jedna krajnost hranila drugu. Na primer, da li je trčanje vojvođanskih vlasti ispred republičkih sa predlozima pojedinih rešenja, izazvalo kontrareakcije i neposredno uticalo na dinamiku usaglašavanja odgovarajućih rešenja, ili zašto se Statut usklađuje sa vladinim predlogom Zakona pre njegovog usvajanja u Skupštini, čak i kada je skupštinska većina izvesna? Zahtevi za jačom decentralizacijom i naglašenijim prenosom nadležnosti uvek potencijalno provociraju centralistički orijentisane pojedince i grupe koje su najčešće evro-skeptične, odnosno protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju. To znači neminovnost negativne ocene svakog reformskog poteza usmerenog na približavanje Srbije evropskim standardima. Nakon poslednjih rešenja, ostaje uverenje da su istovremeno ispoštovane geografske, kulturne i ekonomske specifičnosti i osobenosti Vojvodine, ali i uklonjeni razlozi koji su izazivali strahove da se utire put separatizmu. Ako smo izvukli pouke iz kosovskog iskustva, pre nego što se štampaju majce i bedževi sa natpisom “Vojvodina je srce Srbije”, treba joj dati šansu da bude njen privredni motor i to će biti dovoljno prihvatljivo za sve građane Srbije.
docent Fakulteta političkih nauka
Slaviša Orlović
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Vojvodina-je-Srbija.lt.html
Nakon poslednjih rešenja, ostaje uverenje da su istovremeno ispoštovane geografske, kulturne i ekonomske specifičnosti i osobenosti Vojvodine, ali i uklonjeni razlozi koji su izazivali strahove da se utire put separatizmu
Nakon više od godinu dana rasprave, pregovaranja i natezanja, bliži se razrešenje spornih pitanja oko usvajanja Statuta Vojvodine. Dve, u osnovi suprostavljene koncepcije su našle zajednički imenitelj i prilično približile stavove. Ova tema, nesumljivo ima svoju ustavno-pravnu dimenziju, ali je maksimalno eksploatisana za političku borbu, kako među strankama, tako i delom unutar stranaka. U odnosu na kontroverzne interpretacije novih rešenja, nastojaćemo da naglasimo nekoliko važnih promena koje su učinjene poslednjim usaglašavanjima. Pre toga, kontekstualno gledano, vredi podsetiti da su se pitanja decentralizacije i regonalizacije dugo izbegavala iz nekoliko razloga. Prvo, dugogodišnje centralističko i jednopartijsko vladanje je sprečavalo svaki pokušaj suštinske decentralizacije, drugo, nakon loših iskustava dezintegracionih procesa Jugoslavije i secesionističkih težnji u Srbiji, postoji značajan stepen nepoverenja u uvođenje novog nivoa, relativno autonomnog odlučivanja, jer se to tumači kao moguće ugrožavanje teritorijalnog suvereniteta i integriteta zemlje, treće, nepoznavanje dobrih iskustva u državama sa dužom tradicijom regionalizma i četvrto, odsustvo sluha za značajne prednosti u cilju ostvarivanja ravnomernog regionalnog razvoja. Umesto argumentovane rasprave (deliberacije) dominirao je crno-beli pogled sa dva krajnja polariteta o centralizmu ili secesionizmu.
Do sada sporna ili osporavana rešenja su kroz Zakon o utvrđivanju nadležnoasti i Statut, najvećim delom usaglašena sa Ustavom u suštinskim pitanjima. Ustav Srbije iz 2006. otvorio je mogućnost za naglašeniju autonomiju Vojvodine. Statut već u preambuli i u prvom članu potvrđuju teritorijalnu celovitost i jedinstvo Srbije (Vojvodina je trajno i nepromenljivo neodvojivi deo Srbije). Kada je reč o pitanju promene teritorijalne organizacije Vojvodine, data je precizna formulacija koja se nalazi u Ustavu Srbije - da se promena granica teritorije može vršiti samo putem referenduma građana, u skladu s propisima koje donosi Republika. Statutu se ne pominje formulacija da je Vojvodina evropska regija, ili da Vojvodina zaključuje međunarodne ugovore, već samo regionalne sporazume, što je u skladu sa Ustavom, ali i na tragu evropskih principa. Izbačena je formulacija da je Novi Sad glavni grad Vojvodine, već je to glavni administrativni centar i sedište pokrajinskih organa. Vojvodina ima vlasništvo samo nad onim javnim preduzećima na njenoj teritoriji čiji je osnivač, i to u skladu sa Republičkim zaskonom o javnoj svojini koji će biti donet. Pokrajina ima svoje izvorne prihode, ali se vrsta i visina prihoda utvrđuju zakonom. Skupština Vojvodine nema mogućnosti da donosi zakone, već samo odluke kojima se regulišu određena, zakonom propisana pitanja iz svoje nadležnosti. To što se Izvršno veće zove Vlada, ne znači da ona ima ministarstva i ministre kao republička izvršna vlast. Često se i za gradsku izvršnu vlast kaže gradska vlada. Pojedinim pitanjima kao što je osnivanje vojvođanske akademije nauka, Ustav se ne bavi. Osim toga, VANU postoji od 2003. Uporedno gledano, danas postoji mnoštvo regionalnih i pokrajinskih akademija nauka. O eventualnim spornim pitanjima izjasniće Ustavni sud, koji je jedini pozvan da ocenjuje ustavnost, iako mnogi pojenicni i stranke imaju takve pretenzije. Zakonom i Statutom su po nazivu i po vrsti konkretizovane, Ustavom zagarantovane nadležnosti (član 183. Ustava). Većina ovih nadležnosti poverena je Vojvodini još od 2002. godine kroz Zakon o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine, poznatom kao tzv. "Omnibus zakon". Sada su oivičene i zaokružene nadležnosti Vojvodine koje su u prethodnoj verziji Statuta bile prilično naduvane.
Autonomija se u teoriji može posmatrati kao važan element vertikalne podele vlasti (regionalizacija, decentralizacija). To znači da odluke treba da se donesu na nivou koji je što bliži tački primene. Smisao lokalne samouprave je i u racionalnosti i efikasnosti državnih organa, kao „vlast za, a ne vlast nad“. Demokratski poredak biva unapređen kada se poslovi obavljaju na mestu koje je bliže građaninu i na način koji uvažava specifičnosti i karakteristike određenog područja. Polazi se od pretpostavke da se na lokalnom nivou bolje poznaju potrebe i da se lakše mogu obavljati poslovi. Osnovni smisao ovog principa je da lokalne probleme treba da rešavaju ljudi koji su najbliže problemima, jer će oni i živeti sa posledicama i dobrih i loših odluka.
Unapređenje autonomije Vojvodine, decentralizacija i izvesna, na Ustavu zasnovana, regionalizacija su u skladu sa evropskim vrednostim i opredeljenjima Srbije. Evropeizacija i regionalizacija su tesno povezani procesi. EU dotira programe transnacionalne saradnje graničnih regiona. Projekti koji se odnose na regione Srednje i Istočne Evrope, dotiraju se kroz Phare i Twinning programe. Najveća koncentracija regionalizma je u Evropskoj uniji. U Skandinaviji, Italiji, Francuskoj, Španiji i Portugaliji su sprovedene reforme decentralizacije u kojima je središnja vlada smanjila regulativu. Još početkom dvadesetog veka Slobodan Jovanović je o decentralizaciji pisao na sledeći način: „Sistem decentralizacije ima više gipkosti; olakšava upravnoj vlasti prilagođavanje lokalnim potrebama i sprečava preteranu jednoobraznost u državnom životu. Po sistemu decentralizacije poslovi se svršavaju brže i lakše“. Najvažniji doprinos decentralizacije leži u oblasti ekonomskog planiranja i razvoja infrastrukture.
Na kraju ostaje pitanje da li je prethodnih godina i decenija jedna krajnost hranila drugu. Na primer, da li je trčanje vojvođanskih vlasti ispred republičkih sa predlozima pojedinih rešenja, izazvalo kontrareakcije i neposredno uticalo na dinamiku usaglašavanja odgovarajućih rešenja, ili zašto se Statut usklađuje sa vladinim predlogom Zakona pre njegovog usvajanja u Skupštini, čak i kada je skupštinska većina izvesna? Zahtevi za jačom decentralizacijom i naglašenijim prenosom nadležnosti uvek potencijalno provociraju centralistički orijentisane pojedince i grupe koje su najčešće evro-skeptične, odnosno protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju. To znači neminovnost negativne ocene svakog reformskog poteza usmerenog na približavanje Srbije evropskim standardima. Nakon poslednjih rešenja, ostaje uverenje da su istovremeno ispoštovane geografske, kulturne i ekonomske specifičnosti i osobenosti Vojvodine, ali i uklonjeni razlozi koji su izazivali strahove da se utire put separatizmu. Ako smo izvukli pouke iz kosovskog iskustva, pre nego što se štampaju majce i bedževi sa natpisom “Vojvodina je srce Srbije”, treba joj dati šansu da bude njen privredni motor i to će biti dovoljno prihvatljivo za sve građane Srbije.
docent Fakulteta političkih nauka
Slaviša Orlović
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Vojvodina-je-Srbija.lt.html
