Молизејски и Молишки Срби
Дубровачки песник Медо Пуцић открио је средином 19. века да је у области Молизе, у провинцији Кампобасо, на тлу некадашње Напуљске краљевине, било словенског живља. Колоније досељеника постојале су и у многим другим местима у Италији, нарочито у Апулији, по којој је путовала Изабела дел Балцо. Кад су почела даља истраживања, утврђено је да су у свега неколико места Словени делимично сачували свој језик и обичаје, док се већина досељеника претопила у домаће италијанско становништво. До Рођерија де Пачијенце и поновног открића његовог спева у науци, нигде није било забележено да је словенска колонија постојала и у Ђоја дел Коле.
http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/smederevski-orao-za-napuljskog-kralja
По најстаријим записима, Срби из Црне Горе, српске Далмације и осталих српских земаља, су после Косовске битке у XIV веку, населили се у покрајину Молизе, у Јужној Италији,
тачно наспрам, како пише у старим књигама, "нашег српског Дубровника".
Имали су постојбину, српске земље, које су за ведрих ноћи гледали преко мора и имали су домовину Италију, којој су служили залажући и главу за њену слободу, али као Срби.И не само да су они сами себе звали Србима, већ су их и Италијани прихватили и записали као Србе.
Giovennale Vegezzi Ruscalla
У покрајини Молизе, у XIV веку било је девет српских насеља.
До XIX века три насеља су успела да савладају све изазове и препреке времена, да задрже свест да су Срби, да сачувају своје порекло самим тим да сачувају српски језик и обичаје од којих истраживачи као најау-тентичнији истичу
"налагање божијег бадњака као завјет"
.Насељавали су Церифело (њега већ није било у XIX веку), Палату, Тавену, Аквавиву, Сан Феличе, Монтемиро, Сан Ђакомо, Рипалду и Сан Бјазе. Српски језик се, по подацима из 1885. године, сачувао само у Аквавива Колекроће, у Сан Фелиће и у Монтемиро.
Државни саветник Краљевине Италије и лингвиста господин Асколи је писао: у "Политецницо ди Милано" фебруара 1867. године:
"
Словенски језик молишких колонија српски је, тј. онај што се говори с малијем варијацијама у Далмацији, Црној Гори, Србији итд.
Српске колоније у Молизу живо љубе свој српски језик и своју српску народност, али у исто доба љубе такођер и отаyбину итаљанску. И међу мученицима за слободу Италије живом се свјетлошћу блиста један Србин из Ацљуавива Цоллецроце; а то је:
Никола Нери, који је умро године 1799. на губилишту, заједно са Паганом, Карафом, Караћолом и доста их је још славних италијанских патриота.
А тај је славни итало-србин (Никола Нери) имао обичај, опраштајући се са својим мјештанима које је често походио, препоручивати: "
Немојте 'згубит наш језик"!
Nikola Neri,Srbin iz Napulja (1761-1799)
http://books.google.rs/books?id=EXm...8M&hl=sr#v=onepage&q=nicola neri 1799&f=false
Осим у провинцији Молизе, Срби су живели у Абруцу, Авелину, Пуљи, Калабрији.
У Кијети једно велико место звало се по Србима Сцхиави д' Абруззо (Абручки Срби). Место Полкарино било је чисто српско, по пописима из 1591
. А у цркви у Баочју био је срмом украшен олтар - дар српског краља Милутина
http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/03/article-17.html
