Срби у аустријским логорима

[Сребрена]

Током Првог светског рата у Матхаузен логору умрло је и сахрањено 8.256 Срба.
Током Другог светског рата на истом месту нашло се око 6000 Срба.
Десетак Срба имало је такву судбину да у оба рата буду заточени у истом логору.

Saradnici na projektu „Knjiga sećanja“ iz naše zemlje bili su Tamara Ćirić i Ljubomir Zečević iz Udruženja zatočenika koncentracionog logora Mauthauzen Srbije, koji su radili na spiskovima i biografijama srpskih logoraša. Zečević je, inače, i jedan od preživelih logoraša. Bio je to ozbiljan i zahtevan posao koji je trajao nekoliko godina. Plod zajedničke saradnje memorijalnog centra Mauthauzen i dvoje srpskih istraživača jeste poimenični spisak logoraša, državljana današnje Republike Srbije, onih koji su transportovani sa teritorije današnje Srbije i Srba bez obzira na to čiji su državljani. Bilo je nekoliko masovnih transporta do zloglasnog logora: 13 sa Banjice, šest iz logora Staro sajmište, jedan iz Bačke. Pojedinci i grupe dovođeni su i iz drugih nacističkih logora, poput Aušvica, Dahaua, Buhenvalda...

U Drugom svetskom ratu, logoraši, mahom muškarci, u Mauthauzenu su streljani, ugušeni u gasnim komorama, satirani robovskim radom u kamenolomu ili fabrikama za proizvodnju naoružanja. Umirali su od neuhranjenosti i bolesti, a nad njima su vršeni i medicinski eksperimenti. Mauthauzen je činio sistem od nekoliko desetina povezanih logora. Jedan od najgorih bio je područni logor Guzen, gde su se sklapali lovački avioni „meseršmit“ i proizvodili delovi za letelice. Tu je i stradalo najviše Jugoslovena. Dehumanizovan i ponižen, čovek je, kako je to opisao istoričar dr Milan Koljanin, viši naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju, u Mauthauzenu imao samo upotrebnu vrednost.

– Nemačka ratna industrija je, zahvaljujući robovskom radu u logorima, koji je mleo desetine hiljada ljudi, uspevala da se obnovi, pa čak i poveća proizvodnju, uprkos tome što je u stalnim savezničkim bombardovanjima 1941. i 1942. godine trpela veliku štetu. Logori su, dakle, imali centralno mesto u vođenju rata – rekao je dr Koljanin na promociji monografije o Mauthauzenu u Domu Vojske Srbije u Beogradu.

Tamara Ćirić navela je da o surovosti koja je tu vladala svedoči i to što je ovo bio jedan od retkih logora gde su pravljeni predmeti od ljudske kože, ali gde su zabeleženi i slučajevi kanibalizma.

Stojiljković je bio među retkima koji su imali nekoga da im dostavi hleb i malo hrane. On je, tako, preživeo i spuštanje u kamenolom preko zloglasnih 186 stepenika smrti, gde su mnogi padali, satrveni ogromnim teretom – ili bili streljani. Preživeo je i hirurške zahvate, operacije koje su nemački lekari radili nad zdravim zatočenicima radi vežbanja, pegavi tifus kojim je namerno bio zaražen, nove lekove, čiji su efekti isprobavani na logorašima.


http://www.politika.rs/sr/clanak/354717/Imena-srpskih-logorasa-bice-upisana-cirilicom
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Концентрациони_логор_Маутхаузен-Гусен
Dušan Stojiljković, jedan od preživelih u najozloglašenijem nacističkom logoru Mauthauzen... ima 93 godine, živi u jednom staračkom domu u Beogradu i veoma je vitalan. Sećanje ga, iznenađujuće, dobro služi, s obzirom da je preživeo torture u tri logora – prvo na Banjici, potom u Mauthauzenu i na kraju na Golom otoku.
https://www.danas.rs/drustvo/ispovest-coveka-koji-je-preziveo-logora-mauthauzen/

 

[Сребрена]

Матхаузен

Jedan od preživelih bio je Svetozar Vulić, penzioner iz Pariza. Njegova sećanja i danas podsećaju na strahote i golgotu koju su svi prolazili u zloglasnom logoru. Ostale su zabeležene njegove rečenice o dolasku u logor : „Putovanje je trajalo pet dana i pet noći, bez zaustavljanja. Čim smo stigli na odredište počeo je logorski ceremonijal. Skinuli su nas potpuno, obrijali su nam čak i obrve, samo su nam trepavice ostavili. Dobio sam broj 22998 i na prsima i pantalonama – crveni ’vinkl’ sa slovom J, odnosno Jugosloven. Odmah smo naučili da zeleni ’vinkl’ imaju nemački kriminalci koje su izvadili iz zatvora sa zadatkom da slušaju naređenja esesovaca i primenjuju ih na nama. Ti ’zeleni’ su postali šefovi, inkvizitori, bogovi pakla.”

O ishrani je Vulić govorio: „Ujutru smo dobijali kafu od pržene raži, u podne repu rezanu kao pomfrit i skuvanu u vodi, a uveče se na četiri osobe delilo 900 grama hleba od nekog drvenog brašna. Bio je tu i komadić kobasice, od 2–3 centimetara, a nedeljom kockica veštačkog butera. Bili smo kost i koža. Ja nikad nisam prešao 32 kilograma.”

Najstrašnija sećanja su ona na smrt i odnos prema zarobljenicima: „Nije bilo nikakve sale za ručavanje, jelo se stojeći i uvek napolju, bez obzira na zimu, leto, mraz ili žegu; stajali smo 18 sati dnevno. Nismo se na to navikli. Ne može se čovek na sve navići, ali nauči da podnese. Onaj koji teže podnese – brže ode. Oni ’zeleni’ mučitelji udare čoveka čekićem, slome mu ruku, i ne čeka se da umre; odmah ga ubacuju u krematorijum. U logoru si ili živ ili mrtav, treće ne postoji. Uostalom, u koncentracioni logor se dolazilo da se umre.”

U dva svetska rata na krajnje svirep i zverski način u ovom logoru je stradala oko 21.000 ljudi srpske nacionalnosti. U ogromnom procentu su među preminulima bili deca, žene, stari. Oko 4000 nesrba, pripadnika drugih jugoslovenskih naroda, počiva u masovnoj grobnici logora.

Na kraju, treba napomenuti da su jedino Mauthauzen i Gusen I logori na teritoriji Evrope koji su nosili oznaku logora trećeg razreda. To je značilo da su namenjeni za istrebljenje političkih neprijatelja Rajha.
https://punjenipaprikas.com/logor-mauthauzen-fabrika-smrti-u-kući-na-brdu-za-masovno-istrebljenje

 

[Сребрена]

ГУЗЕН, ПОJАМ УЖАСА

Стравичнији од Маутхаузена био је Гузен, један од скоро 70 подлогора. Важио је за појам ужаса нацистичког система. Сећање на најстравичније начине страдања данас чува оригинална улазна капија у приватном дворишту једног Аустријанца. Између спомен-плоча обложених зидина чучи оригинална пећ за спаљивање. Истовремено, за два минута, спаљено би било десетак лешева.

– Чекало се у редовима испред крематоријума, поред камара мртвих. Само би се чуло на вратима крематоријума на свим језицима „ауфидерзен“, „здраво“. Видели смо их у диму. Људи који су Гузен преживели, у глави, уместо мозга, имају грамофонску плочу која се стално окреће, подсећајући их на страву овог подлогора – прича Никола Јовановић, бивши логораш Гузена, који је преживео захваљујући каменорезачком занату. Било му је тек 16 када је први пут дошао у Гузен.

Na slici je Dusan Stojiljkovic

Posle Drugog svetskog rata, sva stratišta u okviru sistema koncentracionog logora u Mauthauzenu proglašena su zvaničnim memorijalima.

Predstavnici Ministarstva rada Srbije položili su vence i na Spomenik srpskim žrtvama u Memorijalnom kompleksu Gusen 1, koji je služio kao podlogor Mauthauzena, i na Savezničkom vojnom groblju iz Prvog svetskog rata u selu Rajferdorfu gde je sahranjeno 7.600 Srba, kao i na groblju u Ašahu, gde je sahranjeno 5.600 srpskih vojnika.

http://rs.n1info.com/a247152/Vesti/Vesti/Nova-spomen-ploca-srpskim-zrtvama-u-Mauthauzenu.html

– I u Prvom i u Drugom svetskom ratu, Mauthauzen je bio stravičan logor sa visokom stopom smrtnosti. U onom iz perioda 1914–1918. stradalo je od 30 do 50 odsto od ukupnog broja zatočenika, a u kasnijem, 1938–1945, i više od pedeset odsto. Broju od oko 8.000 stradalih Srba iz perioda Prvog svetskog rata, veoma je približna i cifra umorenih u Mauthauzenu u vreme Drugog svetskog rata. Kao da se radilo o drugom poluvremenu istog događaja – kaže Stojković.
http://www.politika.rs/sr/clanak/35...-su-odvodeni-odmah-posle-Sarajevskog-atentata
http://www.rts.rs/page/stories/sr/V...i-tifusa-i-bezimene-smrti-u-velikom-ratu.html

 

[Сребрена]

Zamak Hartheim bio je centar za "eutanaziju".
http://www.medicineaftertheholocaust.org/wp-content/themes/cmath/img/map-castle.jpeg

In 1938 the welfare office of the Upper Danube province took over Hartheim Castle, a care facility for the mentally and physically disabled, and starting in March 1940, transformed it into a killing center with a gas chamber and crematorium as part of the “T4” operation. This killing center covered today’s Austria and parts of southern Bohemia, southern Moravia, the Sudetenland, Slovenia, and Bavaria. During its first 16 months of operation, Drs. Rudolf Lonauer and Georg Renno directed the murder of 18,269 patients, more than any of the other five euthanasia centers in part because Hartheim received victims from Operation 14f13, a coordinated effort between the “T4” physicians and concentration camp commandants such as Mauthausen, Gusen and Dachau, to “eliminate” sick inmates. Operation 14f13 directly led to the construction of gas chambers and crematoria in death camps such as Auschwitz as part of the “Final Solution.
http://www.medicineaftertheholocaust.org/gallery/

U arhivima logora Mauthauzen "All Austria, Mauthausen/Gusen Concentration Camp Death Record Books, 1938-1945 " ima podataka da je Svetislav Vasic boravio u tom zlogasnom logoru. Rodjen 1 maja 1920. godine u Klicevcu, bio je prvo pripadnik Jugoslovenske oslobadacke vojske pa posle presao u partizane. Deportovan je u logor Mauthauzen u maju 1943. godine, zvanicno zbog bezbednosti. Dobio je broj 29116 . . Zato, cim se razboleo, prebacen je u dvor Hartheim (blizu Linca, Austrija) i ubijen 20 juna 1944. godine ugljen monoksidom.

http://klicevac.free.fr/version_serbe/

The last 14f13 gassing at Hartheim occurred on 11 December 1944. During December 1944 and January 1945 inmates of the Mauthausen concentration camp dismantled and removed the gassing installations. Although most of the T4 documentation was destroyed toward the end of the war, a U.S. War Crimes Investigating Team discovered a box in Hartheim containing statistical reports on the number of patients killed which have formed the basis of many subsequent attempts to establish the number of T4 victims.
http://www.holocaustresearchproject.org/euthan/hartheim.html

 

[Сребрена]

ГУЗЕН, ПОJАМ УЖАСА

– Чекало се у редовима испред крематоријума, поред камара мртвих.– прича Никола Јовановић, бивши логораш Гузена, који је преживео захваљујући каменорезачком занату. Било му је тек 16 када је први пут дошао у Гузен.

" Изван жице, послагана су тела мртвих и полумртвих логораша на гомиле, као цепанице".
Никола је из села Доњи Петровци. Цело село је спроведено у логор, и сви који су се затекли у селу тог јануара1943. као одмазда зато што су 5 км даље партизани срушили железнички мост. После месец дана у земунском логору, спроведени су у Матхаузен. Од 200 житеља села Петровци, 140 је умрло у логорима Аустрије и Немачке.

Његово сведочење:
https://www.mauthausen-memorial.org/en/History/Witness-Testimonies/Nikola-Jovanovic-Serbia

https://www.mauthausen-memorial.org/en/Gusen/The-Concentration-Camp-Gusen

1926 born in Donji Petrovci (Serbia); grows up in a poor family of farm and day labourers

January 1943 arrested together with all male inhabitants of his village as hostages of the “Wehrmacht” and transported to the camp Sajmište in Zemun near Belgrade

February 1943 deportation to KZ Mauthausen together with his father and other family members, transfer to Gusen I, forced labour in the quarry; the father is transferred to the branch camp Wiener Neudorf and from there deported to Auschwitz, he will survive and return in June 1945

February 1945 transferred to Gusen II, there forced labour in the tunnels for “Steyr-Daimler-Puch AG”

Out of a probable total of 3.200 Yugoslav prisoners at Gusen at least 1.300 died.

https://www.mauthausen-memorial.org/en/Gusen/The-Concentration-Camp-Gusen/Prisoners/Yugoslavs


У Аустрији, према евиденцији вођеној пре Другог светског рата, у разним гробљима и ван гробаља сахрањено је 129.000 умрлих српских ратника заробљеника. Према подацима из 1976. године у Аустрији су била евидентирана 63 гробља Југословена, већином Срба из Првог и Другог светског рата и још три логора у којима је сахрањено око 40.000 умрлих и погинулих Југословена, углавном Срба. На војничком гробљу у Ашаху сахрањени су посмртни остаци 5.360 Срба, на гробљу у Грајенкирхену сахрањено је преко 6.000 интернираца српског порекла, у Маутхаузену сахрањено је 8.000 мученика српских заробљеника.

Постоје мања гробља још и у Кајзенстејнбрику, Брукендару, Нежидеру, Гредигру, Баризофу, Линеу и Грацу. Дакле, скоро армија од око 200.000 ратника, заробљеника, интернираца и других страдалника оставило је своје кости које куда по Аустрији у Првом и Другом светском рату. Већина тих страдалника умрла је у логорима, тамницама и затворима, под батинама, због слабе исхране, напорног робијашког рада и сл.
http://urvis.org.rs/logori-za-srbe/

 

[Сребрена]

Хартхајм

"Neki užasni mozak zla izmislio je kako na što strašniji način da ubije što više ljudi", zapisao je u dnevniku anonimni logoraš i opisao strahote koje su zatočenici doživeli u dvorcu Harthajm. Dvorac je sagrađen 1898. godine kao centar za umobolne. Od 1939. godine logor u Mauthauzenu imao je u ovom dvorcu sanatorijum, iz koga, prema arhivskim dokumentima, niko nije izašao živ. U njemu su vršeni eksperimenti nad živim ljudima. Zvanično se pominje 7.500 žrtava, među kojima je bilo i zatočenika iz Kraljevine Jugoslavije.

Ovde su nacisti bolesne i iznemogle logoraše dovodili na "oporavak". Dvorac je u početku služio za sprovođenje Hitlerovog programa eutanazije ili humane smrti. Istovremeno služio je i kao svojevrsna škola za obuku budućih komandanata novih koncentracionih logora.
Dvorac "za uživanje i rehabilitaciju" imao je krematorijum sa dve peći. Taj prostor ličio je na veliko i lepo uređeno kupatilo.

Revnosne starešine logora u Harthajmu su redovno slale fotografije i izveštaje u Berlin o svim eksperimentima ubijanja nevinih ljudi. Ti dokumenti su poslužili da se posle rata utvrdi konačan broj likvidiranih zatočenika.
Harthajm je dao svoj doprinos ubijanju. U dvorcu su bile ugrađene specijalne ćelije za ciljano usmrćivanje. U logoru su radili lekari i studenti koji su posmatrali likvidaciju ljudi iz "naučnih pobuda". Trudili su se da smrt nastupi što brže.



Матхаузен

Komandanti logora Franc Cirajs i Georg Buhmajer, prvi lagerfirer, trudili su se da budu dobri domaćini visokim gostima Rajha. Radi zabave demonstrirali su im više načina likvidacije zatočenika, od vešanja do gasne komore. Kroz poseban otvor gosti iz Berlina mogli su da posmatraju kako stradaju ljudi u gasnoj komori.

Likvidacija zatočenika u kupatilu bio je poseban metod, izum uprave logora. Najpre bi odredili grupu za pregled. Pored ostalog, i da im se meri visina. Kada bi pločica dotakla teme, istog časa bi se aktivirala puška i metak bi pogađao nesrećne ljude u potiljak. Ovaj oblik stradanja bio je svojevrsna atrakcija. Tako je tokom jednog sata moglo da bude ubijano i do trideset ljudi!

Гузен

Komandant logora u Guzenu je izumeo posebnu metodu ubijanja, kupatilo za masovna umorstva. Logoraše iznemogle i nesposobne za rad skidao je gole i upućivao ih u kupatilo. Oni su znali da su kandidati za ubijanje u krematorijumu i izbezumljeni bi skakali iz kupatila kroz prozore pravo na gole žice visokog napona. Samo saznanje da je neko od logoraša određen za transport u Guzen, značilo je odlazak u sigurnu smrt. "Vrata pakla" je drugo ime za ovaj logor. Poslednje žrtve, 800 invalida, stradale su u gasnoj komori trinaest dana pred oslobođenje.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:524988-Od-ljudi---potrosni-materijal

Кад су нацисти изгубили рат:
Ratna sreća se preokrenula i došao je trenutak u kome su zatočenici mogli da gledaju kako se do juče nemilosrdni esesovci sada bore da izvuku živu glavu.

"Nikada nisam mogao da zamislim da ću jednog dana videti i takve scene, da jučerašnji krvoloci plaču i mole za život", govorio mi je bivši zatočenik u Mauthauzenu. "Plakali su kao mala deca od straha šta ih sve čeka, a bili su nemilosrdne ubice na svakom koraku logora: od barake do kupatila, krematorijuma, gasnih komora, na apel-placu, u bolnici, sanatorijumu."
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:525160-Ubice-placuci-mole-za-zivot

 

[Сребрена]

Ебензе, тајни логор

Постоји прича да Американци, који су ослободили Ебензе 1945.г., нису ни знали за тај логор, наводи Тамара Ћирић, него су за његово постојање чули од мештана варошице на оближњем језеру.

„Ебензе и Гузен су по значају за нацистичку ратну војну индустрију превазишли матични логор, а и по бројном стању. По ослобођењу ту је затечено око 18.000 заточеника, који су се сливали из осталих логора како се фронт померао”, наводи Тамара Ћирић.

За нешто више од годину и по дана, у Ебензеу је уморено око 8.000 људи, од око 28.000 колико их је боравило у том логору. Америчке трупе које су ослободиле логор затекле су 1.200 лешева испред крематоријума, наслаганих као цепанице. Крематоријум није могао да „ради” брзином којом су заточеници умирали. У две масовне гробнице пронађено је 2.000 тела.

Према поверљивим војним плановима, Ебензе је требало да буде уништен пре доласка савезника. У ноћи између 4. и 5. маја, један официр Вермахта је сазнао за план команданта логора Антона Ганца, да на превару наведу заточенике да уђу у тунеле, то јест да их „замоле” да то ураде због сопствене безбедности, јер су се већ чули окршаји у близини. Када би ушли, динамитом би све било урушено и остали би затрпани. Тај официр је информацију поверио свом слуги Шпанцу, он је пренео сународницима, а онда се од уста до уста читаве ноћи проносила међу логорашима. Договорено је да се одбије улазак у тунеле по цену да сви изгину у окршају са чуварима.

„То је била једна величанствена победа међународне солидарности”, истиче Ћирићева, додајући да ни идеолошке разлике у логорима нису биле важне: између осталог, овде су сарађивали комунисти, партизани и четници.

Ганцу је суђено тек 1972. за директно убиство 13 заточеника и покушај убиства 18.000 логораша уочи ослобођења. Наводно је осуђен на доживотну робију, али је био у затвору годину-две. Као и у многим другим случајевима, пресуда је била брзо преиначена, наводи Тамара Ћирић.

Тамара Ћирић наводи да је у Eбензеу било око 900 Југословена, од којих су 70 одсто били Срби. Овде је крај рата дочекао и њен деда, због кога је пре седам година почела да истражује историју Маутхаузена и подручних логора. Ту је тамновао и наш академски сликар Милош Бајић, који је преминуо 1995, а у поставци у тунелу је изложен један његов цртеж из тих дана. О заточеништу и сапатницима интернирцима објавио је монографију „Маутхаузен 106621”.

Љубомир Зечевић, последњи од преживелих српских заточеника концентрационог логора Ебензе, бивши директор Телевизије Београд, и извештач са доделе Нобелове награде Иви Андрићу, био је у првој групи заточеника који су доспели у овај подлогор злогласног Маутхаузена.

Осим због тешког рада у два каменолома, као и на изградњи система тунела у алпским стенама за потребе нацистичке војне индустрије, заточеници су често страдали на самом путу ка доњем каменолому. Стаза коју су звали „лављи пролаз”, била је дуга око четири километра по тешком терену, снег се лепио за дрвене ђонове обуће затвореника, поред заточеника су ходали капои који су их тукли, а са спољашње стране жице којом је стаза била ограђена ишли су есесовци са псима.
http://www.politika.rs/scc/clanak/380736/Ebenze-logor-strasniji-od-Mauthauzena

U Ebenzeu, osim centralnog spomenika koji je žrtvama logora podigla SFR Jugoslavija, na zidu gde su ploče koje su potomci, Italijani, Jevreji, Poljaci, Španci, podizali svojim stradalim precima nalazi se i pločica od belog mermera. Na njoj je slika muškarca sa šajkačom. Pored nje piše: Dušan Krivokapić (1900-1945) i logoraški broj 29692.

http://www.politika.rs/sr/clanak/355539/Ebenze-Guzen-Harthajm-tuneli-i-laboratorije-smrti

- Крематоријумске пећи нису биле довољне за спаљивање уморених, па су лешеви преношени на савезиничко војно гробље из Првог светског рата - наводи Тамара Ћирић. - Тако је, носећи леш, заточеник Мирко Радовић осетио да му је нога пропала у земљу. Када је погледао доле, видео је да је упао у масовну гробницу пуну сувих људских костију. Тако се спојила судбина заточених у оба светска рата.
http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:603866-Сви-ужаси-нацистичког-казамата

 

[Сребрена]

Ебензе

Crematories in Ebensee

The leader of block 19 was an extreme sadist. He would wait for his prisoners to return from the day´s toil and then compel them to perform exhausting physical exercises far into the night. The following morning after a sleepless night, the men would be forced out to another full days work. Nearly all the members of his block died from exhaustion within ten days... When the sub-camp at Wels was constructed, he became the camp leader.
https://www.jewishgen.org/ForgottenCamps/Camps/MainCampsEng.html

Мелк
Овај је логор малтене непознат..основан у јануару 1944., заузела га америчка војска маја 1945.г. Данас је то атрактивно туристичко место. У логору Мелк такође је било Југословена.
Остаци кремираних и мртвих бацани су у Дунав, а главни посао логораша био је у подземним тунелима, на вађењу и ломљењу кварцног камена.
https://www.jewishgen.org/ForgottenCamps/Camps/MainCampsEng.html
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Мелк
https://de.wikipedia.org/wiki/KZ_Melk
http://presse.dsp.at/einrichtungen/...ruehrender-bedenk-abend-im-ehemaligen-kz-melk

Гузен
http://www.concentrationcampguide.com/Gusen.html


Матхаузен
http://www.concentrationcampguide.com/MauthGas.html

Мапа концентрационих логора у Аустрији

 

[Сребрена]

У Матхаузену је страдао и Светолик М.Драгачевац, пензионисани срески начелник из Параћина
Под оптужбом да је осрамотио „фирера“ депортован је прво у затвор у Грац, а затим у концетрациони логор Матхаузен где је и умро 9. јула 1942. године.

Светолик је упутио писмо адресирано на канцеларију вође Трећег Рајха, Адолфа Хитлера, у Берлин.
Параћин, дана 25. III. 1941 године

АДОЛФУ ХИТЛЕРУ

…Нит правде прекинут је. Зацарила обест и сила. Велики тлаче мале и у својој осионости не познају Бога; немају душу.
…Крвожедни Хитлер хита да ни једна њива на ово земаљској кугли не остане засејана јадом и чемером. Ни наша напаћена Отаџбина није поштеђена. Пружамо ти своју поштену руку али ти хоћеш и срце. У жељи да освајаш и тлачиш ти нам газиш оно што нам је кроз сва робовања и кроз векове било најсветије газиш нам слободу и част газиш нам понос.
…Теби Хитлере; кајинов сине , ми деца великих отаца и дедова узвикујемо доста. Не слушаш ли наићићеш на бодре мишице наше. Пролићемо ти крв и ногом ти аждајо стати на врат да се не дигнеш. Упамти да нас је можда Господ Бог одредио да код нас добијеш одмазду за сва недела. Упамти.

Светолик М. Драгачевац
срески начелник у пензији

У документима сачуваним у Завичајном музеју Параћина стоји да је Слање писма Драгачевац прославио уз музику у кафани, а музиканти су му све време свирали маршевску музику и непрестано понављали рефрен „Хитлер обрао бостан“.
Два дана касније, југословенска влада је збачена у државном удару, а 6. априла почела је немачка инвазија. Два месеца касније, крајем маја 1941, године Драгачевац је ухапшен и прослеђен за Београд где је био „ислеђиван“ неколико дана. Наводно, потказао га је фолксдојчер Јозеф Паулус који је у Параћину имао малу ткачку радионицу и који је одмах потом постао окупациони градоначелник Параћина.

http://www.rasen.rs/2018/03/svetoli...-zbog-toga-stradao-u-mathauzenu/#.WrLiHyPwYdU
http://politikin-zabavnik.rs/clanci/kako-je-hitler-obrao-bostan

Kada je Dragačevac želeo da pošalje telegram Hitleru, službenik paraćinske pošte, kada je video adresu “Berlin - Adolf Hitler”, te pročitao sadržaj, odbio je da ga primi. Dragačevac je insistirao da se pošalje telegram, što je službenik na kraju prihvatio. Pored telegrama, Dragačevac je napisao i pismo Hitleru i poslao ga u Berlin, jer nije verovao službeniku pošte.
Telegram u Berlin stiže 1. aprila i to je protumačeno kao dodatni gest izrugivanja i izazivanja Firera, posle 27. marta i obaranja vlade Dragiše Cvetkovića.
https://www.blic.rs/riznica/istorije/srbin-koji-je-prvi-zapretio-hitleru/xcsg3he