МАСАКР НАД СРБИМА У СРЕБРЕНИЦИ
Прошло је 30 тужних година од стравичних мајских злочина над сребреничким Србима. Муслимански екстремисти су 15. маја 1992. године извршили организоване нападе на околна српска села, брутално убијајући недужне цивиле, углавном старије и непокретне. Жртве су осакаћене, ритуално убијане и живе спаљиване. Била је то права „жива ломача“, како често истичу мјештани подрињских села. Грађани Сребренице се са тугом и болом присјећају трагичних мајских дана 1992. године када су почињени неки од најстрашнијих злочина над српским становништвом. Након што су на Ђурђевдан, 6. маја 1992. године, спалили српско село Гниону и поклали шест стараца, напали српски дио села Бљечева и извршили масакр у Зеленом Јадру, муслимански војници су наставили са сатирањем невиних српских цивила. Засједе, злостављања, убиства... постала су свакодневица. Живот Србима у Сребреници више није био могућ нити сигуран.
Након „крвавог Ђурђевдана“ почиње масовни егзодус и насилни прогон српског становништва са подручја Сребренице. Безбројне колоне српских избјеглица покушавале су да нађу спас од зла које је окупирало њихов град. Ни прогон није могао да прође безболно, па су муслиманске жене и дјеца каменовале возила, аутобусе и вагоне са српским избјеглицама, подсјећају прежјивели.
Након што су остварили своје планове, муслимански екстремисти су отишли корак даље и почели да пале српска села и убијају оне који су остали.
Дан 15. мај 1992. године остаће заувијек уписан црним словима у срамну историју Босне и Херцеговине као још један дан када су муслимани из Сребренице показали своје право лице... Убијена су 22 цивила – углавном жене и старци. Једина кривица ових невиних људи била је што су се другачије звали. Већина жртава је спаљена жива у својим кућама, а остали су брутално мучени и буквално масакрирани. Пред зору 15. маја 1992. године наоружане муслиманске снаге напале су српска села Међе, Осредак, Виогор и Ораховицу у општини Сребреница, извршивши тежак масакр. У данима прије напада у више наврата вођени су неуспјешни разговори са муслиманским представницима о мирном суживоту. Муслиманске преговараче, представнике мјештана из околних села, најчешће су предводили милиционери Хакија Мехољић и Насер Орић.
Када се Србима учинило да је договор постигнут, муслимани су изненада напали и заузели поменута српска насеља. У нападу су учествовали добро наоружани припадници тзв. "Армије БиХ" регрутовани у околним муслиманским насељима Сребренице. У засеоцима Чумовићи и Ровићи, 35 мјештана српске националности ухапшено је на превару и одведено у логор „Пилићарник” у злогласним Поточарима, гдје су даноноћно тучени, злостављани и мучени. Међу затвореницима је било много жена и дјеце, чак и једна трудница. У тим логорима су силоване двије дјевојке.
Све што је било српско у поменутим селима и засеоцима, почев од имовине: намјештај, бијела техника и стока, темељно је опљачкано а затим је спаљено и уништено преко 200 српских кућа и још више других објеката. Старије и непокретне српске цивиле живе су спаљивали у својим кућама. Муслимански војници су убијали а муслиманске жене су пљачкале и често спаљивале.
Село Виогор, насељено Србима, напали су 15. маја 1992. године припадници муслиманских ТО Сућеска, ТО Сребреница и ТО Поточари под командом злочинаца Насера Орића и Зулфе Турсуновића. Том приликом је село спаљено и уништено, а имовина опљачкана. Након напада на Виогор убијени су цивили Стоја Васић (84) и Драго Јовановић (64). Према свједочењу њеног сина Слободана, Стоја је била непокретна и није могла да побјегне из села, па је остала у својој кући гдје су је злостављали муслимански екстремисти и живу запалили. Због болести ни Драго Јовановић није успио да побјегне из села, па је, према ријечима свједока Миладина Ристановића, остао у својој кући гдје је мучки убијен, а његови посмртни остаци још нису пронађени. Мира Васић, ћерка убијеног Драге Јовановића, је у свом свједочењу рекла да су у априлу 1992. године, а и раније, почеле провокације појединих комшија муслимана из сусједних села Сућеске и Бајрамовића, које су се огледале у свакодневним заустављањима аутобуса и претресању путника од стране људи који су носили црне капе на глави. Због наведених догађаја, Мира је 1. априла 1992. године напустила Виогор и отишла са дјететом у Србију, у Зрењанин. Тог 15.05.1992. године муслимани су напали село. Мирина мајка је некако успјела да побјегне током напада и она јој је лично рекла да је одмах почела да бјежи чим је чула пуцњаву, док је Мирин отац у вријеме напада био у штали гдје је и убијен.
Тијело Обрада Васића (38), који је нестао током напада муслиманске ТО Сребренице на село Бојна код Сребренице, још није пронађено. Село је почетком маја уништено, а становништво протјерано. Супруга несталог Обрада рекла је да је након ослобођења Сребренице у кући Насера Орића пронађена свеска у којој је нечитким рукописом записано да је код релеја у Сребреници убијен цивил Васић Обрад. Том приликом пронађен је и папир на којем је описан начин на који је убијен Мирко Марковић из Сребренице и Јела је папир предала његовом сину а свеску је предала једном од српских припадника сребреничке полиције. Она напомиње да је нестанак њеног супруга оставио велике психичке проблеме њиховим ћеркама, које су тада имале 4 и 5 година, као и Обрадовом сину Здравку из првог брака, чија је мајка умрла прије рата, а који је изгубио оца овом приликом. Поред мужа, Јела је у овом рату изгубила доста рођака, а у селу Подравњу у нападу муслиманске војске страдали су њена сестра и зет као и њихово двоје дјеце.
У селу Сјемово муслимански војници су звјерски убили непокретног старца Милоша Зекића (80), који је након убиства запаљен у својој кући, а село је спаљено и уништено. И село Осредак, насељено искључиво Србима, 15. маја је попаљено. Мјештани тог села су претходног дана протјерани, остао је само Секула Ристановић (87), инвалид, непокретан. Приликом упада муслиманских припадника ТО Сребренице у село, старац је пронађен, а потом убијен и запаљен у својој кући. Постоје озбиљне индиције да је Насер Орић све ово лично надзирао. Према свједочењу Секулиног сина Миладина, он је неколико пута обилазио свог оца прије него што су муслиманске јединице ТО Сребреница и ТО Сућеска ушле у Осредак, још док му је отац био у изолацији у селу Чумавићи. " - Селим Ахметовић из Борковића ми је рекао да су након паљења села Сјемово, Баре, Росуље и Ровићи припадници исте ТО запалити и Осредак 15. маја. Замолио сам Селима да каже Насеру Орићу да не пали село јер је мој непокретни отац остао у кући. Сутрадан су ме, на моју молбу петорица муслиманских војника ТО Сребренице одвела у село али сам затекао кућу у пламену. Посмртне остатке оца сам пронашао тек касније, јер су ме одмах вратили у изолацију у Чумавиће“, свједочи Миладин Ристановић.
Истог мјесеца нападнути су и Чичевци, српско село у општини Сребреница, а том приликом су на најокрутнији начин убијени цивили Даница Новаковић (80), њен дјевер Милош Новаковић и њихове комшије Манојло Танасијевић и Миленко Танасијевић. Према ријечима Даничиног сина, тијело старог Милоша пронађено је без главе а он није напуштао село јер је био скоро непокретан. Након ослобођења Сребренице у јулу 1995. године, њен син Иван се вратио у село, гдје је пронашао тијело своје мајке, која је убијена ватреним оружјем. Сахрањена је на ливади у засеоку Биљег, а нешто касније тијело је ексхумирано и поново је сахрањена у породичној гробници. Истовремено, муслиманске јединице ТО Сребренице које су предводили Хакија Мехољић и Неџад Бектић, командант Крагљиводске бригаде "3. мај" (и члан штаба свих оружаних снага у Сребреници), напале су српско село Међе. И то село је спаљено, а у селу је убијено седам цивила, међу њима Војислав Ђурић (73) и његов син Новак (47), глухонијема и ментално заостала особа, док је у засеоку Карно звјерски убијена домаћица Петрија Андрић (60) највјероватније хладним оружјем, ножем или мачетом. Према свједочењу преживјелих рањених мјештана, након упада Мехољићеве и Бектићеве јединице у тај заселак, заробљени су цивили Милојко Гагић (52) и Радивоје Суботић који су били мучени и на крају убијени. Десетак мјештана одведено је из села у Сребреницу: преживјели су свједочили да су сви били мучени, а неки убијени. Мехољићеви и Бектићеви војници су неколико дана касније запалили село Радошевиће и том приликом је убијен и запаљен у својој кући старац Алекса Перић. Нешто раније војници Орићевих и Турсуновићевих јединица поново су се „прославили”: чекали су да се дио прогнаних Ораховичана врати у село, а затим напали и то село те га потпуно спалили. У том немилосрдном нападу погинуо је слабовиди старац Радојко Петровић, који је претходно био подвргнут стравичној тортури. Мјештанин Карног, Миленко Суботић, испричао је прије неколико година медијима да су припадници муслиманских снага током напада и упада у село заробили његовог брата Радивоја и послије вишедневне тортуре убили га и закопали у њиву у близини села. -Приликом ексхумације и преноса његових посмртних остатака утврђено је да су му руке биле везане жицом и поломљене ноге, руке, ребра и лобања, као и код Милојка Гагића, који је истог дана заробљен, али је убијен и сахрањен у селу Клотјевац. Тијело је ексхумирано и сахрањено на породичном гробљу, рекао је Суботић.
У "сребренички Аушвиц", један од најозлоглашенијих муслиманских логора у Подрињу, доведена је Српкиња Љубица Гагић (42), коју су муслимански војници даноноћно мучили и злостављали. Њен муж је такође заробљен у својој кући, мучен и премлаћиван данима и на крају звјерски убијен. Несрећна Љубица прошла је сва страдања сребреничких логора. Орићеви војници су је мучили, злостављали и сваком муком понижавали. Љубица је преломила и између злочиначког иживљавања и смрти одабрала је одлазак са овог свијета - попила је есенцију и тако извршила самоубиство јер није могла више да издржи страшна злостављања од стране Орићевих кољача од којих је најгори био џелат Зулфо Турсуновић, један од муслиманских старјешина, о којем је писао и Глас Српске 2008. године. Љубица је умрла мученичком смрћу 7. јула 1992. године у најтежим мукама у сребреничком затвору. Свједочила је стравичним мучењима која су преживљавале друге жене и дјевојке српске националности а нико није избјегао „нож“ зликоваца и кабадахија. Сваки дан из логора су одјекивали јауци, врисци, кукњаве... Муслимански стражари су све редом тукли и исмијавали цивиле... да ли је жена, дијете или мушкарац, њима је било свеједно !
Ко зна каквим су је мучењима мучили ... и шта су јој све радили ... Само је она знала како су је мучили. Из ње није изашла ни ријеч. Ко зна какву је тајну понијела са собом на небо, „свједочила је њена рођака и сапатница у логору Даница Гагић, у књизи „Крици и опомене” Љиљане Булатовић-Медић, наше истакнуте књижевнице из Београда.
Трећом књигом из едиције „Права Сребреница“ храбра и поштена Љиљана Булатовић-Медић дала је вриједан допринос утврђивању пуне истине о мучеништву Срба у Сребреници. Даница Гагић је испричала да јој је Љубица у повјерењу рекла да неће бити жива предата муслиманским војницима да је муче и силују као друге дјевојке, те да је за сваки случај припремила есенцију.
Упркос бројним доказима и изјавама свједока, за ове стравичне масакре још нико није одговарао. И данас злочинци слободно шетају а државни органи ћуте и штите починиоце, а све са једним циљем – да злочини над Србима у Сребреници остану непроцесуирани. Свима је јасно да рат у Сребреници није почео у јулу 1995. године. Много прије тога јула 1995. године почињени су стравични злочини над српским становништвом током којих је спаљено 150 села и заселака и убијено 3 267 људи, међу којима 72 деце. .
