Срби наравно нису геноцидан народ, али Вучић свакако јесте

комшија

Stara legenda
Poruka
92.720

1716492174278.png

Srbi, naravno, nisu genocidan narod, ali Vučić, svakako, jeste


1716491569883.png

1716491545681.png


Snežana Čongradin danas 20:00

U samom leglu nezakonja, besprizornog pljačkanja i otimanja javnog dobra, koje je obeležilo na verovatno najjasniji način deceniju režima Aleksandra Vučića, u korupcionaškom smislu – uoči usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama – na Kuli Beograd, na takozvanom Beogradu na vodi, uz prikaze grba Srbije, ispisana je poruka „nismo genocidan narod, Srbija i Srpska zauvek“.

Jasno je da nismo, kao što je jasno da tako nešto u rezoluciji ni ne piše, ali ono što nije jasno jeste odgovor na pitanje zbog čega je Vučiću stalo da to budemo?

Zašto insistira na toj laži – da su Srbi genocidan narod?

Da nije proveo pola života kao najbliži saradnik osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, da se za to vreme, tokom ratnih devedesetih, nije politički zalagao i inspirisao na najteže zločine protiv čovečnosti, da nije izgovorio najgnusnije optužbe i laži o pripadnicima drugih naroda i vere, da nije bio autor “Sigurne kuće za Ratka Mladića”, da nije finansijski profitirao tokom rata i bombardovanja Srbije…, danas bi predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, bio ponosni inicijator proglašavanja 11. jula za dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

Onaj, koji bi svoj narod, kao jedan veličanstveni predsednik, predstavljao pred celim svetom, kao dobar, saosećajan, odgovoran i onaj koji više nikada neće dozvoliti da na njegovo čelo dođu monstrumi kao što je, recimo, sam Aleksandar Vučić.

Ali, kako biti takav čovek, čista srca i obraza, kada je ceo život proveo sa rukama zaronjenim u krvi i patnji, siromaštvu i bolu kako sopstvenog tako i drugih susednih naroda.

U proteklih 29 godina, propustio je sve prilike da okaje svoje grehe, grehe jednog bednog ratnog huškača, koji je, dok su ostali ginuli, prigrlio sve privilegije na tuđoj smrti i gladi.

Celu svoju političku suštinu, celo biće u ulozi vladara Srbijom, upregao je da dokaže da su Srbi genocidni narod, kao da je svako od nas radio ono što je on radio kada se genocid dogodio.

A ono što je Aleksandar Vučić radio tokom genocida u Srebrenici, znam da je velikom delu građanki i građana Srbije to ponavljanje dosadilo, ali…

Reči Vučića, sa govornice Skupštine Srbije, one koje spadaju u red najodvratnijih koje su politički i direktni zločinci izgovorili u novijoj istoriji naše države – Ako ubijete jednog Srbina, mi ćemo ubiti stotinu muslimana – red je da se podsetimo, izgovorene su upravo u vreme genocida u Srebrenici.

U julu 1995. godine.

I samo jedan takav bedni političar, poput Aleksandra Vučića, može danas, kada se pred celom planetom proglašava dan sećanja na više od osam hiljada ubijenih nevinih civila u Potočarima, da samog sebe predstavlja žrtvom i identifikuje ceo svoj narod sa najgnusnijim postupcima i svojom najprljavijom prošlošću.

Dan usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici je dan kada treba da se poklonimo žrtvama najvećeg masakra u Evropi nakon Drugog svetskog rata, koji su počinili monstrumi – koji sebe nazivaju Srbima.


1636618281-h_01020273-725x463.jpg

1716491825202.png


Oni nisu Srbi, oni su krvoločne ubice, psihopate, lopovčine i lažovi.

Nebitno je gde i kada su rođeni, koje su vere i nacije.

Ali, ispada bitno u prilikama kada je njihova agresija toliko snažna i dugotrajna, nesankcionisana, neprepoznata unutar zajednice, da narod koji predstavjaju nije u stanju ni da posumnja u njihove laži.

Strah i siromaštvo, kontrola I korupcija, okovi su kojima diktator Aleksandar Vučić uspeva da ubedi milione građanki i građana Srbije da su genocidni, da ih ceo svet takvim vidi, kako bi im u potpunosti i dalje držao oči zatvorene pred činjenicom da su to upravo njegove osobine, njegov lični jad i njegova odgovornost. U političkom smislu – komandna.

Vučić nije nikakav Srbin, Vučić je političar koji će ostati zapamćen u istoriji kao inspirator na genocid i zločine protiv čovečnosti. Onaj koji nema trunke srama i čovečnosti i koji nas nikada neće osloboditi takozvanog tereta kolektivne krivice dokle god bude nama vladao.

link


Чипуљчанин води политику имплицитног проглашавања Србијанaца за геноцидан народ. А Србијанци знаду ко је позивао на геноцид. Чипуљчанин и његов Вјекослав, обојица Босанци!
 
Nismo. Mi smo branioci, hrabri, časni i čisti. Srpsko carstvo je na nebu, ko je prvi to rekao? Nismo vadili deci oči, nismo sekli mladim ljudima glave a devojkama grudi, nismo...
Znate, ja sam to zapamtila iz prve ruke po pamfletima i vrištala u plaču na instant fotografije razrušenih dečijih i ženskih tela!
Gledala sam te fotografije svakodnevno! Muka mi je i danas od tih prizora!
Ko jeste Srbin da je tako nešto radio, lično neka mi se da da ga pogubim!
Mala deca, mlade žene i mladići... Ko to može da plati i vrati? Koja rezolucija?
Pa, taj bol se u duši nosi i kaje zauvek.
To je strašno, ružno i tužno! Sve... sve oko tih stradanja je prosto grozota! Bilo i ne ponovilo se!
 
To mozes samo reci sebi, da se tjesis....ali izvorni Srbi su bili nasljednici Huna, varvari na vratima Vizantije - onda 19. vijek imperijalisticki ste ubijali i napali okolne narode i drzave, ukinuli Crnu Goru, Makedoniju, pa 90ih razorili Jugoslaviju. Prst na celo
Недостајао си, као камичак у ципели.
 

1716687469423.png

Vesna Pešić: Ako je neko genocidan, to je lično Aleksandar Vučić


Vesna Pešić: Ako je neko genocidan, to je lično Aleksandar Vučić 1


S. Č. 24.05.2024. 13:16

Ne znam zašto Aleksandar Vučić smatra da je moralni pobednik povodom izglasane Rezolucuje UN, koju je falsifikivao – da ona kvalifikuje ceo srpski narod kao genocidan. Već takva kampanja je sama po sebi nemoralna, jer je jasno da su presude za genocid izrečene pojedincima, a ne srpskom narodu – kaže za Danas Vesna Pešić, bivša ambasadorka i sociološkinja.

Nemoralno je, dodaje, i to što je njegov falsifikat o tzv. „genocidnom narodu“ koristio za njegovu ličnu promociju i učvršćivanje autoritarne vlasti postavivši sebe kao čoveka na braniku Srbije i srpskog naroda.
– I to se još poklopilo sa izbornom kampanjom. Pa ta lagarija baš pala u dobrom momentu. On i dalje tvrdi da Rezolucija i „žrtvama stavlja žig genocidnog naroda“. On sebe time pokriva kao čoveka koji izvršioce genocida smatra srpskim herojima, i kad se desio genocid u Srebrenici i tri decenije posle njega i to na funkciji predsednika Srbije – kaže Vesna Pešić.

Svoju ljubav prema izvšiocu genocida u Srebrenici – Ratku Mladiću, nije krio kao istaknuti pripadnik i jedan od vođa ekstremnog srpskog nacionalizma, dodaje.


Vesna Pešić: Ako je neko genocidan, to je lično Aleksandar Vučić 2


– Tu ljubav prema osuđenom Ratku Mladiću nije krio, svi smo videli kada je skidao ime table Bulevara sa imenom Zorana Đinđica da bi umesto nje stavio tablu Bulevar Ratka Mladića. I u poslednje dve godine nije mogao da zaboravi ili taktički prikrije svoje obožavanje Ratka Mladića postavljanjem njegovog murala koji je policija čuvala 24 sata, a svi zidovi i tarabe ispisane „Ratko Mladic“ srpski heroj. Da nije njegove lične kampanje kojom izražava obožavanje osuđenika za genocid u Srebrenici, do ove Rezolucije ne bi ni došlo – smatra sagovornica Danasa.

I sad, kaže, njegovo lično zlodelo i slavljenje Ratka Mladića nemoralno i pokvareno prebacuje na ceo srpski narod koji je navodno proglašen za genocidan.
– Ako je neko genocidan, to je lično Aleksandar Vučić i njegovi prijatelji radikali, stranci kojoj je predano služio – zaključuje sagovornica Danasa.
 
link


Чипуљчанин води политику имплицитног проглашавања Србијанaца за геноцидан народ. А Србијанци знаду ко је позивао на геноцид. Чипуљчанин и његов Вјекослав, обојица Босанци!
pa on zato i place kukumavci i slini, jer zna da mu se priblizila robijica....ovo su jasne genocidne namere aljekove

ali skinite nam se i vi i severina s q-ca, hapsite vucica, gde je poternica?, a od nas srba odyebaus, njega prozivajte samo, a srebrenice se manite, tamo je pocinjen genocid NAD SRBIMA NASERA ORICA, A RATKO VAS SE SPASAVAO, sta je on mogao ako je klinton vas prodao, trazio da pobijete vasih na hiljade, ili pak da ih zrtvujete, a bilo je i jednog i drugog
 
Poslednja izmena:
комшија sta je bre ovo, vecina eu medija kaze aljek "pobedija vas muje", diplomatski fijasko za truhli zapad, dok traje genocid uzivo u palestini?

Усвајање резолуције УН о геноциду о Сребреници је "дипломатски фијаско" за Запад, то је "национална врућа тема и нешто најбоље што може да се деси председнику Александру Вучићу у овом тренутку", то је био и "изнуђен чин подељене међународне заједнице", оцене су медија у ЕУ.​

Европски медији: Резолуција УН дипломатски фијаско, шамар Западу, свет се поделио

У анализи се подвлачи да је и тренутак за изгласавање резолуције био „крајње несрећан“ јер „зашто се сада бавимо геноцидом који се догодио пре 29 година, док се у Гази чине ратни злочини“.

pa upravo da bi se skrenula paznja, samo corav ne vidi sta se radi, tovare nama kao fol, a u stvari omogucavaju genocoid uzivo koji svi gledamo na vestima

un orgijasi su PREVARA! aljek derpe je tamo u koje svrhe? da slinavi srpsku zastavu dok se suzana ludo zabavlja snimajuci ga?

ali ponavljam razlog zasto se sve ovo desava?! DA SE POKRIJE GAZA, aljekova slajmara u srpsku zastavu, ali zapadna slajmara po mrtvoj deci gaze, no komsija znamo da je bez pameti, pa to ne vidi, obnevideo je od mrznje prema srbima, ne bi me iznenadilo da je komsija u stvari suzana, jednako mu je smesno sve
 
Poslednja izmena:
Dan usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici je dan kada treba da se poklonimo žrtvama najvećeg masakra u Evropi nakon Drugog svetskog rata, koji su počinili monstrumi – koji sebe nazivaju Srbima.
muslimani su priznali da su pobili svoje, siris dezinfo
klinton je od alije trazio muslimanske zrtve, a ne od srba - znaci opet dezinfo i laganje preskakanjem cinjenica
 
МАСАКР НАД СРБИМА У СРЕБРЕНИЦИ

Прошло је 30 тужних година од стравичних мајских злочина над сребреничким Србима. Муслимански екстремисти су 15. маја 1992. године извршили организоване нападе на околна српска села, брутално убијајући недужне цивиле, углавном старије и непокретне. Жртве су осакаћене, ритуално убијане и живе спаљиване. Била је то права „жива ломача“, како често истичу мјештани подрињских села. Грађани Сребренице се са тугом и болом присјећају трагичних мајских дана 1992. године када су почињени неки од најстрашнијих злочина над српским становништвом. Након што су на Ђурђевдан, 6. маја 1992. године, спалили српско село Гниону и поклали шест стараца, напали српски дио села Бљечева и извршили масакр у Зеленом Јадру, муслимански војници су наставили са сатирањем невиних српских цивила. Засједе, злостављања, убиства... постала су свакодневица. Живот Србима у Сребреници више није био могућ нити сигуран.
Након „крвавог Ђурђевдана“ почиње масовни егзодус и насилни прогон српског становништва са подручја Сребренице. Безбројне колоне српских избјеглица покушавале су да нађу спас од зла које је окупирало њихов град. Ни прогон није могао да прође безболно, па су муслиманске жене и дјеца каменовале возила, аутобусе и вагоне са српским избјеглицама, подсјећају прежјивели.

Након што су остварили своје планове, муслимански екстремисти су отишли корак даље и почели да пале српска села и убијају оне који су остали.

Дан 15. мај 1992. године остаће заувијек уписан црним словима у срамну историју Босне и Херцеговине као још један дан када су муслимани из Сребренице показали своје право лице... Убијена су 22 цивила – углавном жене и старци. Једина кривица ових невиних људи била је што су се другачије звали. Већина жртава је спаљена жива у својим кућама, а остали су брутално мучени и буквално масакрирани. Пред зору 15. маја 1992. године наоружане муслиманске снаге напале су српска села Међе, Осредак, Виогор и Ораховицу у општини Сребреница, извршивши тежак масакр. У данима прије напада у више наврата вођени су неуспјешни разговори са муслиманским представницима о мирном суживоту. Муслиманске преговараче, представнике мјештана из околних села, најчешће су предводили милиционери Хакија Мехољић и Насер Орић.

Када се Србима учинило да је договор постигнут, муслимани су изненада напали и заузели поменута српска насеља. У нападу су учествовали добро наоружани припадници тзв. "Армије БиХ" регрутовани у околним муслиманским насељима Сребренице. У засеоцима Чумовићи и Ровићи, 35 мјештана српске националности ухапшено је на превару и одведено у логор „Пилићарник” у злогласним Поточарима, гдје су даноноћно тучени, злостављани и мучени. Међу затвореницима је било много жена и дјеце, чак и једна трудница. У тим логорима су силоване двије дјевојке.

Све што је било српско у поменутим селима и засеоцима, почев од имовине: намјештај, бијела техника и стока, темељно је опљачкано а затим је спаљено и уништено преко 200 српских кућа и још више других објеката. Старије и непокретне српске цивиле живе су спаљивали у својим кућама. Муслимански војници су убијали а муслиманске жене су пљачкале и често спаљивале.
Село Виогор, насељено Србима, напали су 15. маја 1992. године припадници муслиманских ТО Сућеска, ТО Сребреница и ТО Поточари под командом злочинаца Насера Орића и Зулфе Турсуновића. Том приликом је село спаљено и уништено, а имовина опљачкана. Након напада на Виогор убијени су цивили Стоја Васић (84) и Драго Јовановић (64). Према свједочењу њеног сина Слободана, Стоја је била непокретна и није могла да побјегне из села, па је остала у својој кући гдје су је злостављали муслимански екстремисти и живу запалили. Због болести ни Драго Јовановић није успио да побјегне из села, па је, према ријечима свједока Миладина Ристановића, остао у својој кући гдје је мучки убијен, а његови посмртни остаци још нису пронађени. Мира Васић, ћерка убијеног Драге Јовановића, је у свом свједочењу рекла да су у априлу 1992. године, а и раније, почеле провокације појединих комшија муслимана из сусједних села Сућеске и Бајрамовића, које су се огледале у свакодневним заустављањима аутобуса и претресању путника од стране људи који су носили црне капе на глави. Због наведених догађаја, Мира је 1. априла 1992. године напустила Виогор и отишла са дјететом у Србију, у Зрењанин. Тог 15.05.1992. године муслимани су напали село. Мирина мајка је некако успјела да побјегне током напада и она јој је лично рекла да је одмах почела да бјежи чим је чула пуцњаву, док је Мирин отац у вријеме напада био у штали гдје је и убијен.
Тијело Обрада Васића (38), који је нестао током напада муслиманске ТО Сребренице на село Бојна код Сребренице, још није пронађено. Село је почетком маја уништено, а становништво протјерано. Супруга несталог Обрада рекла је да је након ослобођења Сребренице у кући Насера Орића пронађена свеска у којој је нечитким рукописом записано да је код релеја у Сребреници убијен цивил Васић Обрад. Том приликом пронађен је и папир на којем је описан начин на који је убијен Мирко Марковић из Сребренице и Јела је папир предала његовом сину а свеску је предала једном од српских припадника сребреничке полиције. Она напомиње да је нестанак њеног супруга оставио велике психичке проблеме њиховим ћеркама, које су тада имале 4 и 5 година, као и Обрадовом сину Здравку из првог брака, чија је мајка умрла прије рата, а који је изгубио оца овом приликом. Поред мужа, Јела је у овом рату изгубила доста рођака, а у селу Подравњу у нападу муслиманске војске страдали су њена сестра и зет као и њихово двоје дјеце.
У селу Сјемово муслимански војници су звјерски убили непокретног старца Милоша Зекића (80), који је након убиства запаљен у својој кући, а село је спаљено и уништено. И село Осредак, насељено искључиво Србима, 15. маја је попаљено. Мјештани тог села су претходног дана протјерани, остао је само Секула Ристановић (87), инвалид, непокретан. Приликом упада муслиманских припадника ТО Сребренице у село, старац је пронађен, а потом убијен и запаљен у својој кући. Постоје озбиљне индиције да је Насер Орић све ово лично надзирао. Према свједочењу Секулиног сина Миладина, он је неколико пута обилазио свог оца прије него што су муслиманске јединице ТО Сребреница и ТО Сућеска ушле у Осредак, још док му је отац био у изолацији у селу Чумавићи. " - Селим Ахметовић из Борковића ми је рекао да су након паљења села Сјемово, Баре, Росуље и Ровићи припадници исте ТО запалити и Осредак 15. маја. Замолио сам Селима да каже Насеру Орићу да не пали село јер је мој непокретни отац остао у кући. Сутрадан су ме, на моју молбу петорица муслиманских војника ТО Сребренице одвела у село али сам затекао кућу у пламену. Посмртне остатке оца сам пронашао тек касније, јер су ме одмах вратили у изолацију у Чумавиће“, свједочи Миладин Ристановић.
Истог мјесеца нападнути су и Чичевци, српско село у општини Сребреница, а том приликом су на најокрутнији начин убијени цивили Даница Новаковић (80), њен дјевер Милош Новаковић и њихове комшије Манојло Танасијевић и Миленко Танасијевић. Према ријечима Даничиног сина, тијело старог Милоша пронађено је без главе а он није напуштао село јер је био скоро непокретан. Након ослобођења Сребренице у јулу 1995. године, њен син Иван се вратио у село, гдје је пронашао тијело своје мајке, која је убијена ватреним оружјем. Сахрањена је на ливади у засеоку Биљег, а нешто касније тијело је ексхумирано и поново је сахрањена у породичној гробници. Истовремено, муслиманске јединице ТО Сребренице које су предводили Хакија Мехољић и Неџад Бектић, командант Крагљиводске бригаде "3. мај" (и члан штаба свих оружаних снага у Сребреници), напале су српско село Међе. И то село је спаљено, а у селу је убијено седам цивила, међу њима Војислав Ђурић (73) и његов син Новак (47), глухонијема и ментално заостала особа, док је у засеоку Карно звјерски убијена домаћица Петрија Андрић (60) највјероватније хладним оружјем, ножем или мачетом. Према свједочењу преживјелих рањених мјештана, након упада Мехољићеве и Бектићеве јединице у тај заселак, заробљени су цивили Милојко Гагић (52) и Радивоје Суботић који су били мучени и на крају убијени. Десетак мјештана одведено је из села у Сребреницу: преживјели су свједочили да су сви били мучени, а неки убијени. Мехољићеви и Бектићеви војници су неколико дана касније запалили село Радошевиће и том приликом је убијен и запаљен у својој кући старац Алекса Перић. Нешто раније војници Орићевих и Турсуновићевих јединица поново су се „прославили”: чекали су да се дио прогнаних Ораховичана врати у село, а затим напали и то село те га потпуно спалили. У том немилосрдном нападу погинуо је слабовиди старац Радојко Петровић, који је претходно био подвргнут стравичној тортури. Мјештанин Карног, Миленко Суботић, испричао је прије неколико година медијима да су припадници муслиманских снага током напада и упада у село заробили његовог брата Радивоја и послије вишедневне тортуре убили га и закопали у њиву у близини села. -Приликом ексхумације и преноса његових посмртних остатака утврђено је да су му руке биле везане жицом и поломљене ноге, руке, ребра и лобања, као и код Милојка Гагића, који је истог дана заробљен, али је убијен и сахрањен у селу Клотјевац. Тијело је ексхумирано и сахрањено на породичном гробљу, рекао је Суботић.

У "сребренички Аушвиц", један од најозлоглашенијих муслиманских логора у Подрињу, доведена је Српкиња Љубица Гагић (42), коју су муслимански војници даноноћно мучили и злостављали. Њен муж је такође заробљен у својој кући, мучен и премлаћиван данима и на крају звјерски убијен. Несрећна Љубица прошла је сва страдања сребреничких логора. Орићеви војници су је мучили, злостављали и сваком муком понижавали. Љубица је преломила и између злочиначког иживљавања и смрти одабрала је одлазак са овог свијета - попила је есенцију и тако извршила самоубиство јер није могла више да издржи страшна злостављања од стране Орићевих кољача од којих је најгори био џелат Зулфо Турсуновић, један од муслиманских старјешина, о којем је писао и Глас Српске 2008. године. Љубица је умрла мученичком смрћу 7. јула 1992. године у најтежим мукама у сребреничком затвору. Свједочила је стравичним мучењима која су преживљавале друге жене и дјевојке српске националности а нико није избјегао „нож“ зликоваца и кабадахија. Сваки дан из логора су одјекивали јауци, врисци, кукњаве... Муслимански стражари су све редом тукли и исмијавали цивиле... да ли је жена, дијете или мушкарац, њима је било свеједно !
Ко зна каквим су је мучењима мучили ... и шта су јој све радили ... Само је она знала како су је мучили. Из ње није изашла ни ријеч. Ко зна какву је тајну понијела са собом на небо, „свједочила је њена рођака и сапатница у логору Даница Гагић, у књизи „Крици и опомене” Љиљане Булатовић-Медић, наше истакнуте књижевнице из Београда.
Трећом књигом из едиције „Права Сребреница“ храбра и поштена Љиљана Булатовић-Медић дала је вриједан допринос утврђивању пуне истине о мучеништву Срба у Сребреници. Даница Гагић је испричала да јој је Љубица у повјерењу рекла да неће бити жива предата муслиманским војницима да је муче и силују као друге дјевојке, те да је за сваки случај припремила есенцију.

Упркос бројним доказима и изјавама свједока, за ове стравичне масакре још нико није одговарао. И данас злочинци слободно шетају а државни органи ћуте и штите починиоце, а све са једним циљем – да злочини над Србима у Сребреници остану непроцесуирани. Свима је јасно да рат у Сребреници није почео у јулу 1995. године. Много прије тога јула 1995. године почињени су стравични злочини над српским становништвом током којих је спаљено 150 села и заселака и убијено 3 267 људи, међу којима 72 деце. .
 
Ne zaboravite uvek imate cekic i nakovanj...
Dakle nece biti samo cekic...

Ako vas Vucic tera da budete kriminalac bice tu neko , zene u crnom , neke eu poslanice koje ce vas prozivati da ste lopovi da ne bi ispao on lopov...uvek ima cekic i nakovanj...drugacije ne funkcionise..
Jer bi onda neko rekao nisam ja Vucic je...

Tako je bilo i kod Slobe, Sloba krade i njegovi Arkanovci i Naseri Orici , ili Orlici u skupstini a neko proziva nekog drugog da krade i ubija...
 

1716720496853.png

GENIJALNI ZORAN KESIĆ POTOPIO VUČIĆA: "Srbi nisu genocidan narod! Boj na Menhetnu..."


Kesić na duhovit i ironičan način analizira poteze i istupe srbijanskog predsjednika Aleksandra Vučića u New Yorku, uoči, za vrijeme i nakon glasanja o Rezoluciju o genocidu u Srebrenici.


boj.jpg


Prije 3h

Srbi nisu genocidan narod! Boj na Menhetnu, naziv je nove epizore showa 24 minuta sa Zoranom Kesićem.

Riječ je o 337. epizodi, njezinom petom dijelu, u kojem Kesić na duhovit i ironičan način analizira poteze i situpe srbijanskog predsjednika Aleksandra Vučića u New Yorku, uoči, za vrijeme i nakon glasanja o Rezoluciju o genocidu u Srebrenici.

 
Nismo. Mi smo branioci, hrabri, časni i čisti. Srpsko carstvo je na nebu, ko je prvi to rekao? Nismo vadili deci oči, nismo sekli mladim ljudima glave a devojkama grudi, nismo...
Znate, ja sam to zapamtila iz prve ruke po pamfletima i vrištala u plaču na instant fotografije razrušenih dečijih i ženskih tela!
Gledala sam te fotografije svakodnevno! Muka mi je i danas od tih prizora!
Ko jeste Srbin da je tako nešto radio, lično neka mi se da da ga pogubim!
Mala deca, mlade žene i mladići... Ko to može da plati i vrati? Koja rezolucija?
Pa, taj bol se u duši nosi i kaje zauvek.
To je strašno, ružno i tužno! Sve... sve oko tih stradanja je prosto grozota! Bilo i ne ponovilo se!
Promašila si temu, tu je riječ o Vučiću.
Kako komentiraš njegove laži da neko Srbe proglašava genocidnim narodom?
 
Nismo. Mi smo branioci, hrabri, časni i čisti. Srpsko carstvo je na nebu, ko je prvi to rekao? Nismo vadili deci oči, nismo sekli mladim ljudima glave a devojkama grudi, nismo...
Znate, ja sam to zapamtila iz prve ruke po pamfletima i vrištala u plaču na instant fotografije razrušenih dečijih i ženskih tela!
Gledala sam te fotografije svakodnevno! Muka mi je i danas od tih prizora!
Ko jeste Srbin da je tako nešto radio, lično neka mi se da da ga pogubim!
Mala deca, mlade žene i mladići... Ko to može da plati i vrati? Koja rezolucija?
Pa, taj bol se u duši nosi i kaje zauvek.
To je strašno, ružno i tužno! Sve... sve oko tih stradanja je prosto grozota! Bilo i ne ponovilo se!
Dokaze a ne priče i objede!Živi zazidani preko 4000 duša većinom Hrvati!Žene,djeca i stari sve poslije kapitulacije NDH a počinioci su bili partizani gdje je naj veći broj četnika prešlo nakon 1943 godine.
 

1716791478495.png


ZORAN STRIKA: Napredne laži „pristojne Srbije“


"Po naprednjačkoj logici, ako veći deo sveta nije prihvatio Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, onda veći deo Srbije nije prihvatio ni Vučića, ni vlast naprednjaka"


Zoran-Strika-foto-N1-1024x576.jpg


26. МАЈ 2024.

Ubeđivali su nas sa svojih portala, kula i bilborda da nismo genocidan narod, premda to niko nije ni rekao, jer narod kao takav ne može da postoji. Nešto kao „genocidan narod“ postoji samo u naprednjačko-nacionalističkom poimanju stvari, to je njihovo, tako oni možda vide druge i zato se brane od svega toga.

U nekom normalnom scenariju, stvari se svedu na lični nivo i tu imate isključivo ljude – dobre ili loše. Međutim, u Srbiji je sve više reakcionarnosti, poništavanja individualnog i insistiranja na kolektivnom, na tome da smo svi jedno i da su naše želje sinhronizovane sa interesima države. Nažalost, ta priča o kolektivu završava se neretko u kolektivnom ludilu.

Manifestovanje psihoze mogli smo da vidimo upravo u koloni automobila iz kojih su bile istaknute zastave. Spontano samo onako kako naprednjaci umeju da budu spontani. I šta je tačno bila poenta osim pokazivanja toga da su svi uz Vučića, „običan“ narod ističe zastavu kojom se on pokrio u Njujorku, on štiti Srbiju, ali i Srbi štite njega. To je, najpre, glupost.

Ipak, Vučiću verujem u jednom, a to je da se ovim otvara Pandorina kutija. Možda je preciznije to nazvati „Balkanskom kutijom“ u kojoj je mrak, a koja nikada do kraja nije zatvorena. Vučiću verujem samo iz razloga što ako se ta kutija otvori, to će biti dobrim delom zato što su on i njegovi autoritarni prijatelji želeli da ona otvorena bude. Oni nas guraju u stvarnost u kojoj se ostvaraju njihova „dobronamerna upozorenja“.

Jer kada ispustite mrak u punom kapacitetu onda dajete prostor lažima u svoj svojoj blještavosti. Ovde je upravo laž najvažnija. Lagali su prethodnih dana i godina mnogo. Lagali su planski, zato što su znali da ih laganje vodi ka ostvarenju ciljeva.

Hana Arent je ukazivala na oblik laži u totalitarnim režimima koji za cilj ima da poništi samu razliku između istine i laži. Poenta, kako beleži Laš Svensen u „Filozofiji laži“, nije u prikrivanju stvarnosti, već u njenom razaranju kako ne bi mogla da se suprotstavi lažima.

Razorena stvarnost je ono što mi živimo. Plod razorene stvarnosti je mahanje zastavama, jer smo se uverili da – šta tačno? Nije bio genocid? U redu, ali i dalje imaš obraza da slaviš zločin i posle se nazoveš ponosnim Srbinom? To je ta razorena stvarnost u kojoj je svako ludilo moguće, u kojoj je svaka laž istina, pogotovo onda kada smo u toj laži sami veći.

Tim lažima robujete sve dok se ne suočite sa problemom nefunkcionalnosti nekog dela sistema koji bi trebalo da je tu za vas. Onda imate vlast koja laže i poslušnike, umesto građana, koji lažu da veruju onima koji ih lažu. Dakle, laž svuda i nepoverenje svuda. To je bila i ideja, zar ne?
„Narod koji više ni u šta nema poverenja ne može ni da formira mišljenja. On je lišen ne samo mogućnosti da deluje, već i da misli i rasuđuje. A takvom narodu može da radi ko šta hoće“, zapisuje Arent, a vama sve to zvuči blisko.

Ali, stvarnost je kompleksna, opterećujuća. Zato (nesvesno) pristajemo da nas lažu pojednostavljenim interpretacijama. Bihejvioristička ekonomistkinja Karen Štener ukazala je da u svakoj zemlji trećina populacije poseduje tzv. „autoritarnu predispoziciju“, koja ne mora uvek da se ispolji. Ona, ukratko, daje prednost homogenosti i redu spram složenosti, spram debata, spram različitih mišljenja. Kako ukazuje En Eplbaum, „to je postavka duha, ne skup ideja“. Tu postavku duha su proglasili „pristojnom Srbijom“.

Aktuelna vlast je svojim potezima radila na tome da se ta „autoritarna predispozicija“ ispolji. Zatrpali su sve smećem u meri u kojoj ne možete da razumete šta vam se događa i onda su, kontrolišući tu deponiju, predstavili sebe kao nekoga ko može da pospremi stvari. Samo im se predajte.

Vučić je u svojoj dramatičnosti, ukazujući na „mesijansku predispoziciju“, rekao kako se u Njujorku njegova karijera završila, kako je to bio ekser u sanduk. Ogrtanje zastavom bilo je poistovećivanje sa državom. Zato je pitanje kome je namenjen taj sanduk? Ako hoćete istinu, namenjen je nama.
 
  • Haha
Reactions: PA8

Pogledajte prilog 1552590

Srbi, naravno, nisu genocidan narod, ali Vučić, svakako, jeste


Pogledajte prilog 1552585
Pogledajte prilog 1552584

Snežana Čongradin danas 20:00

U samom leglu nezakonja, besprizornog pljačkanja i otimanja javnog dobra, koje je obeležilo na verovatno najjasniji način deceniju režima Aleksandra Vučića, u korupcionaškom smislu – uoči usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama – na Kuli Beograd, na takozvanom Beogradu na vodi, uz prikaze grba Srbije, ispisana je poruka „nismo genocidan narod, Srbija i Srpska zauvek“.

Jasno je da nismo, kao što je jasno da tako nešto u rezoluciji ni ne piše, ali ono što nije jasno jeste odgovor na pitanje zbog čega je Vučiću stalo da to budemo?

Zašto insistira na toj laži – da su Srbi genocidan narod?

Da nije proveo pola života kao najbliži saradnik osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja, da se za to vreme, tokom ratnih devedesetih, nije politički zalagao i inspirisao na najteže zločine protiv čovečnosti, da nije izgovorio najgnusnije optužbe i laži o pripadnicima drugih naroda i vere, da nije bio autor “Sigurne kuće za Ratka Mladića”, da nije finansijski profitirao tokom rata i bombardovanja Srbije…, danas bi predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, bio ponosni inicijator proglašavanja 11. jula za dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama.

Onaj, koji bi svoj narod, kao jedan veličanstveni predsednik, predstavljao pred celim svetom, kao dobar, saosećajan, odgovoran i onaj koji više nikada neće dozvoliti da na njegovo čelo dođu monstrumi kao što je, recimo, sam Aleksandar Vučić.

Ali, kako biti takav čovek, čista srca i obraza, kada je ceo život proveo sa rukama zaronjenim u krvi i patnji, siromaštvu i bolu kako sopstvenog tako i drugih susednih naroda.

U proteklih 29 godina, propustio je sve prilike da okaje svoje grehe, grehe jednog bednog ratnog huškača, koji je, dok su ostali ginuli, prigrlio sve privilegije na tuđoj smrti i gladi.

Celu svoju političku suštinu, celo biće u ulozi vladara Srbijom, upregao je da dokaže da su Srbi genocidni narod, kao da je svako od nas radio ono što je on radio kada se genocid dogodio.

A ono što je Aleksandar Vučić radio tokom genocida u Srebrenici, znam da je velikom delu građanki i građana Srbije to ponavljanje dosadilo, ali…

Reči Vučića, sa govornice Skupštine Srbije, one koje spadaju u red najodvratnijih koje su politički i direktni zločinci izgovorili u novijoj istoriji naše države – Ako ubijete jednog Srbina, mi ćemo ubiti stotinu muslimana – red je da se podsetimo, izgovorene su upravo u vreme genocida u Srebrenici.

U julu 1995. godine.

I samo jedan takav bedni političar, poput Aleksandra Vučića, može danas, kada se pred celom planetom proglašava dan sećanja na više od osam hiljada ubijenih nevinih civila u Potočarima, da samog sebe predstavlja žrtvom i identifikuje ceo svoj narod sa najgnusnijim postupcima i svojom najprljavijom prošlošću.

Dan usvajanja rezolucije o genocidu u Srebrenici je dan kada treba da se poklonimo žrtvama najvećeg masakra u Evropi nakon Drugog svetskog rata, koji su počinili monstrumi – koji sebe nazivaju Srbima.


1636618281-h_01020273-725x463.jpg

Pogledajte prilog 1552589

Oni nisu Srbi, oni su krvoločne ubice, psihopate, lopovčine i lažovi.

Nebitno je gde i kada su rođeni, koje su vere i nacije.

Ali, ispada bitno u prilikama kada je njihova agresija toliko snažna i dugotrajna, nesankcionisana, neprepoznata unutar zajednice, da narod koji predstavjaju nije u stanju ni da posumnja u njihove laži.

Strah i siromaštvo, kontrola I korupcija, okovi su kojima diktator Aleksandar Vučić uspeva da ubedi milione građanki i građana Srbije da su genocidni, da ih ceo svet takvim vidi, kako bi im u potpunosti i dalje držao oči zatvorene pred činjenicom da su to upravo njegove osobine, njegov lični jad i njegova odgovornost. U političkom smislu – komandna.

Vučić nije nikakav Srbin, Vučić je političar koji će ostati zapamćen u istoriji kao inspirator na genocid i zločine protiv čovečnosti. Onaj koji nema trunke srama i čovečnosti i koji nas nikada neće osloboditi takozvanog tereta kolektivne krivice dokle god bude nama vladao.

link


Чипуљчанин води политику имплицитног проглашавања Србијанaца за геноцидан народ. А Србијанци знаду ко је позивао на геноцид. Чипуљчанин и његов Вјекослав, обојица Босанци!

Kako ih nije sram što im ovaj lik vodi državu? :roll:
 

1716890120585.png

SRĐA PAVLOVIĆ: Nitkovi pod zastavama


Činjenica da takve olupine i takav krvožedni polusvijet već neko vrijeme odlučuju o životima stanovnika u Srbiji i u Crnoj Gori je tužna mjera obima i dubine tragedije koja se živi


srdja-pavlovic.jpg


28. МАЈ 2024.

U pravu je bio Ljubodrag Stojadinović kada je, u jednom od svojih davnošnjih tekstova, političku i društvenu zbilju u Srbiji opisao kao „tužni festival olupina“. Danas je taj festival postao regionalni i znatno brojniji, a njegovu učesnici neuporedivo glasniji i agresivniji.

Oni koji su prije nekoliko dana u Beogradu u kolonama automobila s razvijenim nacionalnim zastavama slavili pobjedu (?) Aleksandra Vučića u UN, a u Podgorici kleli “mrski Zapad” i nezavisnu Crnu Goru, prijetili osvetničkim mačevima svetosavlja i oštrili kandila za predstojeći sukob dok su se zaklinjali na vjernost ratnom zločincu, nijesu bili ništa drugo nego tužni festivali ideoloških, političkih i moralnih olupina.

To su bile i ostale olupine koje su, uz blagoslov i za račun bivših i sadašnjih garnitura na vlasti u Srbiji i u Crnoj Gori izmiljele iz svih mračnih ćoškova poslovičnog ‘srpskog sveta’.

Činjenica da takve olupine i takav krvožedni polusvijet već neko vrijeme odlučuju o životima stanovnika u Srbiji i u Crnoj Gori je tužna mjera obima i dubine tragedije koja se živi.

Bojim se da u mojoj Crnoj Gori još uvijek nema svijesti o dubini ove tragedije i generacijskoj šteti koju je ona nanijela, niti ima volje da se naše lokalne olupine pošalju onamo gdje zaslužuju.

Na našu žalost, partitokratija prouzrokuje mnoge boljke, a jedna od njih je nesposobnost da pogled dosegne dalje od ivice sopstvenog partijskog nosa.
 

1716890293459.png


Popov: Rezolucije ne bilo da se Srbija jasno odredila prema Srebrenici


Ko je Njemcima ikada rekao da su genocidan narod? Oni su uz pomoć drugih izvršili denacifikaciju i kod njih nema poricanja holokausta jer se njeguje ta kultura.​


Aleksandar-Popov-foto-Autonomija-1024x545.jpg


27. МАЈ 2024.

Nije samo glasanje Crne Gore za Rezoluciju o Srebrenici u UN iziritiralo predsjednika Srbije da oštro reaguje prema Crnoj Gori, već crnogorski amandman koji je usvojen. Taj amandman je Vučiću izbio adut kojim je forsirao i mahao, a koji je velika manipulacija – da će usvajanje rezolucije biti krivica cijelog srpskog naroda: iako to niko nije rekao, niti napisao, niti se to podrazumijeva. Amandmanom mu je izbijen taj argumet iz ruku jer se u njemu eksplicitno kaže da nije riječ o odgovornosti cijelog naroda ili etničke grupe, nego pojedinaca, dakle, ljudi koji imaju ime i prezime – kaže Aleksandar Popov, kopredsjednik Igmanske inicijative i direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada, za Pobjedu.

Nacionalistička histerija koja je pratila Vučićevu tvrdnju i forsiranje da su Srbi genocidan narod ako se usvoji rezolucija, preobratila se u još histeričnije slavlje na ulicama Beograda kada je Rezolucija o Srebrenici usvojena u UN.

Na pitanje šta se slavi u Srbiji, Popov kaže da je slavlje samo posljedica atmosfere koja je stvarana uoči glasanja u UN.

– Glasanje je predstavljeno kao da je riječ o sportskom rezultatu što je krajnje neukusno, jer je riječ o osam hiljada mrtvih duša. U javnosti je bildovana atmosfera da ćemo mi pobijediti ili umanjiti uspjeh zemalja velikih sila koje su pokrenule inicijativu. Kada se sve sabere, više je onih koji su bili protiv i uzdržani od onih koji su glasali ZA – tabloidi su objavili da je to „velika moralna pobjeda Srbije i pobjeda jednog čovjeka, Vučića“ koji je uspio da izlobira – kaže Popov.

Ističe da je time samo još nazidan kult ličnosti Vučića što je i za potrebe predizborne svrhe (lokalni izbori u Srbiji su 2. juna).

– Propaganda je govorila da se nad Srbijom nadvila velika opasnost da će biti moralno osuđena: rezolucijja jeste izglasana, ali to nije puni uspjeh onih koji su je predložili jer manje od polovine nije glasalo za nju – što je prešlo i granicu neukusa jer, ponavljam, riječ je o smrti osam hiljada ljudi. Bio sam u Beogradu, vidio kolone automobila sa zastavama, natpise na zgradama i mostovima: „Srbi nisu genocidan narod“ – gdje niko nije ni tvrdio da su genocidan – objašnjava Popov.

On naglašava da Srbija takvim ponašanjem ne dobija ništa, a posljedica je ogroman gubitak na duge staze.

Srbija je trebalo da bude kosponzor ili pokretač jedne takve rezolucije, tako bi se izreklo poštovanje prema žrtvama. Ko je Njemcima ikada rekao da su genocidan narod? Oni su uz pomoć drugih izvršili denacifikaciju i kod njih nema poricanja holokausta jer se njeguje ta kultura. Kod nas nije bilo spremnosti za suočavanje sa prošlošću – ukazuje Popov i podsjeća da je ,,Bulevar Zorana Đinđića na Novom Beogradu prelijepljen u „bulevar Ratka Mladića“.
To je 26. maja 2007. godine uradio lično Aleksandar Vučić, tadašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke.

– Rezolucije ne bi bilo da se Srbija jasno odredila prema najvećem zločinu, a to je zločin u Srebrenici. Umjesto toga čuvaju se murali Ratka Mladića. Osuđene ratne zločince smo poslije odslužene kazne dočekivali, slavili i ukazivali im počasti, promovisali knjige – naglašava Popov.


Na pitanje kako je takav narativ uspio da se preseli u Crnu Goru, Popov kaže da je to jednostavno odrađeno.

– Imamo prosrpske stranke od kojih zavisi vladajuća većina koja je stvorena uz njihovo učešće. Oni imaju ucjenjivački kapacitet i Spajić se kao premijer našao pritisnut sa dvije strane: ime njegove stranke kaže da treba da uskladi svoju politiku sa EU i da se ponaša evropski, a pod pritiskom je i Beograda i Mandića u izglasavanju rezolucije. On je uradio ono što je mislio da je najbolje – da se napravi kompromis i prihvate amandmani – kaže Popov.

Propuštena prilika​

– Igmanska inicijativa je juna 2005. godine predložila da se 11. jul proglasi Danom sjećanja na nevine žrtve ratova na prostorima Jugoslavije 90-ih godina. Tražili smo da odgovornost snose i neposredni počinioci, nalogodavci, kreatori te zločinačke ideje, oni koji su vodili državnu, stranačku i uređivačku politiku.
Toj sesiji su prisustvovali i Svetozar Marović, predsjednik državne zajednice Srbija i Crna Gora, Stipe Mesić, predsjednik Hrvatske i Borislav Paravac, predsjedavajući Predsjedništva BiH. Da je taj naš prijedlog usvojen, ne bi došlo do Rezolucije već bi sami pokazali spremnost da se suočimo sa prošlošću. Ali, problem je što takva spremnost ne postoji ni u ostalim državama koje su bile umiješane u ratni sukob – kaže Popov.
 

Back
Top