Познато је да је највећи бог доњег света у нашем паганизму био је уједно и наш највећи национални бог, митски родоначалник целога народа.
Постоји веровање: да се душе предака и покојника јављају у облику какве животиње....
...За све побројане животиње, и још за многе друге, и наш народ верује да су сеновите, и да се у њима може налазити душа каквог претка или скорашњег покојника. На прво место долази вук. Вампир се првобитно јављао у вучјем облику, као што се већ види и из његовог старинског имена вукодлак; у крајевима из којих је Вук Врчевић скупљао грађу (Бока, Црна Гора, Херцеговина) вампир се просто назива вуком (Низ срп. прип., 60)4); у Кучима се верује да се сваки вампир мора за неко време прометнути у вука
Најзад, Едмунд Шневајс видео је у Јајцу занимљиву и врло примитивну поворку „чаројицâ" о Божићу. Ту се момци огрну вучјим кожама и певају, идући од куће до куће:
„Дај вуку сочице,
Да не коље овчице,
Дај вуку сланине,
да не с'лази с планине"
(в. Шневајс, Die Weihnachtsbräuche, 146 ид). Сличан обичај, о месојеђама, изводи се у Кореници (Лика). Ту напуне кожу убијеног вука сламом, начине му црвен језик, наките га различитим стварима, носе од куће до куће, и просе у његово име:
„Дајте вуји сланине,
да не слази с планине,
Дајте вуји зопчице,
Да не коље овчице ...
Дајте свега доста,
Да не коље око моста"
(в. Беговић, о. с., 103).
Сасвим сличан обичај, из Босанске крајине, описао је К. Ковачевић: ту се учесници у пснворци зову вучари (БВ, 2, 1887, 71). —
Због чега се учесници у поворкама прерушавају у животиње8), и шта ове треба да представљају? Одговор није тежак. То су у ствари инкарнирани преци, чије се душе, као што знамо, радо пројављују у различитим животињама. Горе споменути српски обичај на Косову јасан је доказ да се поворка предака замишља у животињском облику, и да, обратно, све териоморфне поворке о Божићу, па следствено и о осталим општим задушницама, нису ништа друго него поворке предака.
У овом погледу нарочиту пажњу заслужују поворке вучара, то јест, младића покривених вучјим кожама (в. горе). Ове поворке, које чине утисак да су веома примитивне и старинске, шта је лакше замислити него да су поворке инкарнираних предака, с обзиром на чињеницу да је вук најистакнутија сеновита животиња код Срба (ми смо видели да се, тако рећи, душа сваког Србина може пројавити у вучјем облику)?
Нарочито је занимљив обичај у Кореници који се врши кад се убије вук. Кад се то деси, његова кожа буде испуњена сламом, начини му се црвен језик; у Босанској крајини још и „ноге утврде тако да вук на њима море стојати као жив" (БВ, 2, 1887, 71), и онда се, у поворци, иде с њим од села до села; пред сваком кућом поворка се зауставља, вук се показује укућанима, у његову славу пева се песма, и у његово име добијају различити дарови. Поворке вучара очевидно су сеновите (ако се тако може рећи) поворке, дакле: поворке састављене од покојника или предака.
У вези са вуком могу се учинити и друга занимљива опажања. Г. г. Тих. Р. Ђорђевић и Милан Будимир љубазно су ми скренули пажњу на још једну поворку вучара у Босни. Кад се чује да је девојка испрошена, долазе пред њену кућу вукови, тј. гомила веселих младих људи који се зову вуковима; ту они покушавају да праве лом и неред (онако како се то иначе ради о свадби, упор. Вук, Рјечн., s. v., женидба); у кућу их, због тога. не пуштају, а напоље им износе свакојаке понуде (М. Будимир). „Вукови" се јављају и о свадби. Ићи у вукове значи, у Босни, исто што и ићи на свадбу (Тих. Р. Ђорђевић).
Колико је примитиван и исконски стар овај обичај! „Вукови" су, пре свега, доиста вукови, то јест, према примитивним схватањима, они су са вуцима идентични, у истом смислу и по истим асоцијацијама по којима су и Димитрине свештенице, које се називају , идентичне са пчелама, Атинине идентичне са медведицама, Посидонови идентични са биковима, и др. (в. још примера у De Visser, Die nicht menschengestaltigen Götter der Griechen, Leiden, 1903, 197 идд). Као „вукови" они су, очевидно, преци, који се јављају у облигатној вучјој форми, да би узели учешће у једној породичној свечаности.
Веселин Чајкановић
'''Мит и религија у Срба''
Српска књижевна задруга 1973.