Ukratko, najbolje je suštinu objasniti jednom zanimljivom analogijom, koja dosta podseća na suštinu iza ove teme, generalno. Reč je o kultu
Bratstvo sedam zrakova. Malo više o tome:
Taj kult bio je orijentisan na jedan datum, iščekućuji katastrofični događaj i dolazak vanzemaljaca kao spasilaca tačno 21. decembra 1954. godine. Psiholog Leon Festinger (1919-1989) je infiltrirao taj kult kao sastavni deo jednog eksperimenta u kojem bi proučavao elemente grupne psihologije, kao i specifično problem
kognitivne disonance. Nakon što je famozi datum prošao, pošto su previše popili celu priču, pomenuti kultisti nisu bili u stanju da se nje odreknu, a nisu mogli ni da zatvore oči pred očiglednom činjenicom da je i posle '54. godine svet nastavio i dalje da postoji.
Suština određenih tvrdnji iznetih na ovoj temi (ali ne i samo njoj) upravo leži u pomenutoj,
kognitivnoj disonanci. Nemogućnosti da dođe do učenja, usvajanja novih saznanja i donošenja zaključaka, već imamo jedan sasvim obrnuti proces, u kojem zaključak dolazi na prvom mestu, a činjenice se konstantno
racionalizuju zarad njega. To je upravo ono što se koristi ovde, po pitanju istorije Srba i Hrvata pre XVIi stoleća.
U primerima suočavanja sa pristalicama alternativne istorije koji primenuju kognitivnu disonancu, može se naići čak i na neke primere pojedinaca koji su svesni toga, ali primenjuju
spoljašnji primer racionalizacije. Oni u svesni nelogičnosti, ali smatraju ih opravdanim iz političkih i/ili nacionalnih razloga, ali i zato što najčešće koriste izgovore tipa „pa šta, kad je i zvanična nauka takva“. Oni koriste pojedinačne primere u krugovima konvencionalne nauke koji su dokaz tendencioznosti priznatih naučnika, kredibilnog i cenjenog obrazovanja — i onda proglašavaju celu nauku kao, tobože, „licemernu“. Pomenute primere koriste, ili možda bolje rečeno zloupotrebljavaju, da oslikaju celu sliku i kao takvu koriste kao opravdanje za svoje tvrdnje, koje u suštini ne znače ništa drugo do odbacivanja kritičkog mišljenja, jedne od najvećih dostignuća i tekovina ljudske civilizacije. No, čovek nije savršeno, bezgrešno biće, pa je tako i svaka putanja prepuna brojnim problemima i greškama. To ne znači da te propuste treba priznati i izabrati nekakvu liniju manjeg otpora. Naprotiv.
Upotrebiću jednu analogiju, baš zato što se vodi paralelno diskusija o njoj na nekim od susednih tema. Nekih pola veka, između 1830-ih i 1880-ih godina, postojao je jedan dosta rasprostranjeni koncenzus oko toga da je Justinijan bio slovenskog etničkog porekla. Ta je tvrdnja u nekim dosta prestižnim edicijama potrajala čak i dosta dugo, i u XX stoleće. No, da je Justinijan bio rodom pripadnik nekog slovenskog plemena, tvrdili su autori koji su u isto vreme tvrdili da nije bilo Slovena južno od Dunava pre sredine VI stoleća. Bez obzira na to što su ta dva podatka bila naizgled u kontradikciji — postojali su slučajevi u kojima bi se pojedini autori specifično oglašavali, tvrdeći da su postojale pojedine slovenske grupacije kao manje skupine, kojima bi pripadala i Justinijanova porodica — niko nije u ovom periodu koristio tvrdnju da Slovena nije bilo na Balkanskom poluostrvu pre sredine VI stoleća kao dokaz da je Upravdino žitije falsifikat. Mogao bi, eventualno, sumnjati, ali niko ne bi mogao izlaziti sa tim kao tvrdnjom, zato što ne bi bila posledica kritičke analize.
Naprotiv, do zaključka da je reč o falsifikatu iz pera Ivana Tomka Mrnavića došlo se dugogodišnjim i metodičkim radom, minucioznim proučavanjem podataka, okolnosti nastanka, putanje i Mrnavićevih biografskih crta. Narativ o dosejavanju Slovena u sklopu velike Seobe naroda, nikakve veze nije imao sa tim. To je ono što je suština celog procesa kritike izvora, a koja je zapravo prilično jednostavna i vezano za koju iskreno ne razumem zašto je toliko teško da shvate pristalice alternativne istorije. Ako bi neko dokazao da su drevni Dardanci pripadali praslovenskoj zajednici, nikakvog uticaja to ne bi imalo na Upravdino žitije. I dalje bi se radilo o falsifikatu, čak ako bi neko i van svake sumnje dokazao da je baš Justinijan lično bio rodom Sloven. Pa i, recimo, da se zaista zvao po rođenju Upravda, opet bi se tu radilo o Mrnavićevom falsifikatu. A i obrnuto, kada bi neko dokazao da je car Justinijan po svom poreklu bio slovenskog roda, to ne bi bilo dokaz da je starosedelačka ilirotračka populacija pripadala (pra)slovenskoj porodici.
Ovo poslednje navodim kao primer iz razloga što se, kao što napisah, upravo vodi diskusija na tu temu, ali i zbog toga što sam od jednog čoveka svojevremeno bio čuo da je, kao bajagi, jedini razlog zašto je Mrnavićevo tzv.
žitije proglašeno falsifikatom, narativ o poreklu i seobama Slovena, a što je iskoristio kao primer da dokaže da, tobože, u okvirima mejnstrim nauke postoje primeri upravo onoga što se zamera pseudoistoriji. A naprotiv, tvrdnja je
činjenična neistina (to se uopšte nije dogodilo, niti je princip u legitimnim naučnim krugovima).
