Мемоари потпоручника Милисава Марковића, који се у ноћи између 20. и 21. децембра 1943. налазио у непосредној близини Вранића, као официр Авалског корпуса. Марковић је већи део рата провео као командир чете у Пратећем батаљону јединице мајора Трифковића. Ујесен 1943, у саставу Летеће бригаде Авалаца, учествовао је у борбама против усташа, Немаца и комуниста у Источној Босни, под комадом мајора Драгослава Рачића. За заслуге на бојном пољу унапређен је у официра и одликован Карађорђевом звездом, а Дража га је три пута лично похвалио. Као тифусар Марковић је заробљен јуна 1945. године у Босни. Осуђен је на вишегодишњу робију, после које је емигрирао у Канаду. Био је активан у Српском народном позоришу "Косово". Његова најуспелија позоришна представа, "Косовска битка", коју је написао, драматизовао и режирао, приказивана је и на 14. каналу канадске телевизије. Био је активан и у црквено-школским организацијама, а постао је и ктитор-задужбинар Храма Светог Саве на Врачару. После промене режима 2000. године, Марковић се вратио у своје родно село, Конатицу испод Авале. О догађајима у селу Вранић, он пише:
Касно у јесен 1943. године, једна партизанска група из Срема пребацила се између села Барич и Умке, па преко Дубоког (то је један вис на старом путу, Обреновац - Барич - Умка - Београд) до Липовичке шуме.
Та сремска партизанска група је највероватније добила наређење да се пребаци преко реке Саве и споји са космајским партизанима. Командант 2. батаљона при Посавској бригади Авалског корпуса, који се налазио у селу Мељак, обавештен је да се једна наоружана група налази у Липовичкој шуми. Командант батаљона Спасоје Живановић (грешка: презивао се Дрењанин - прим. аут) Зека одмах је наредио покрет према Липовичкој шуми. Један вод који је ишао као претходница, сукобио се са партизанима и почела је борба. Зекин батаљон разбио је партизанску групу, али пуцњава није престајала скоро до поноћи...
По престанку борбе, Зека је наредио да се батаљон са рањеницима пребаци у село Вранић, одакле је и Зекина жена. Село Вранић је имало више партизанких симпатизера, јер су учитељ и поп још 1941. отишли у партизане. Познавајући куће партизанских симпатизера, свих својих 12 рањеника разместио је по њиховим кућама. Остало људство разместио је по осталим кућама.
Ујутру, кад су устали, све је било мирно. Зека је пошао са својом пратњом да обиђе рањенике. Када је ушао у прву кућу наишао је на ужасну слику, два његова рањеника леже заклана у локви усирене крви. Овакав призор је био и у другим кућама. Ужаснут тиме што је видео, наредио је да се сви одрасли мушкарци из тих кућа повежу и изведу изнад села и стрељају. То је и учињено. Сви су стрељани из ватреног оружја. Истог дана послао је извештај команданту бригаде, капетану Кости Маринковићу, команданту Авалског корпуса, тада потпуковнику Трифковићу, као и команданту Групе београдских корпуса, потпуковнику Александру Михајловићу.
Потпуковник Саша Михајловић одмах је позвао све команданте батаљона, бригада и корпуса да присуствују саслушању команданта батаљона, потпоручника Спасоја Живановића званог Зека.
Потпоручник је изнео шта се те ноћи догодило у селу Вранићу... На крају излагања је рекао, да је због тих закланих рањеника био у страшном душевном стању и због таквог стања, није могао ништа друго, него да нареди да се сви одрасли мушкарци стрељају, што су његови војници и учинили.
Морам да напоменем, да су војници његовог батаљона били средњошколци и студенти са Београдског универзитета.
После Зекине изјаве, командант Групе корпуса, потпуковник Саша Михајловић је све присутне официре појединачно упитао шта би они урадили у оваквом случају. Сви су одговорили, да би и они урадили исто...
Командант Групе корпуса, потпуковник Саша Михајловић, сачинио је извештај о догађају у селу Вранић и преко курира послао је Врховној команди на даљи поступак.
После неколико дана стигао је курир и донео наређење Врховне команде. У наређењу је назначено, да се потпоручнику Спасоју Живановићу Зеки одузме чин потпоручника и да му се забрани било какво вршење дужности као старешине, а Врховна команда ће цео предмет ставити у архиву, с тим да се Спасоју Живановићу, ако остане жив, одржи суђење после рата.131 М. Марковић, Са Дражом у победу иоли смрт - путевима Авалског корпуса, 61-63.
