- Poruka
- 11.141
http://www.nspm.rs/hronika/mirjana-...-izgleda-jedine-isle-u-korak-sa-vremenom.html
Мирјана Бобић-Мојсиловић: Спонзоруше су изгледа једине ишле у корак са временом
"Кратак преглед распадања" - oвај наслов чувене Сиоранове збирке есеја, најкраћи је могући опис онога што се догађа у Србији, па ипак, као да то распадање, видљиво свима, никога не узнемирава претерано. За будуће аналитичаре можда може да буде занимљиво како се на нашој јавној сцени у последње време све чешће и на све расположиве начине форсира идеја да је данас часно не учествовати у овоме што нам се догађа, као и да је свако подизање гласа против неправде, глупости или бешчашћа, у ствари, веома анахроно, демодирано и ретроградно. Није зато чудно што се у тренутку док новине јављају како о споменику борцима ОВК у Прешеву ових дана расправљају страни амбасадори (!), и како се албанска застава (а коју Албанци са југа Србије прете да ће бранити свим средствима) вијори у неком оближњем селу, на друштвеним мрежама све чешће могу наћи коментари "да је доста више приче о Косову" и "да је важније бавити се питањем како да се преживи", те да је "таласање" на било коју од актуелних политичких тема "покушај да се Србија врати у деведесете".
У том контексту треба посматрати и лавину увредљивих реакција које је изазвало отворено писмо Добрице Ћосића студентима, у коме их он позива да се врате у земљу и помогну спасавању Србије. На страну вређање Добрице Ћосића, које је форсирано попут романа реке увек из истог политичког извора, на страну и неспретно формулисање идеје да се деца која су на стипендијама у иностранству врате и почну да спасавају земљу у живом блату, на страну и могуће погрешно протумачене поруке овог писма, на страну и јаз међу генерацијама, тек, оно што је очигледно, јесте да се идеја о спасавању Србије, без обзира на то да ли долази из пера Добрице Ћосића, или било кога другог, данас и овде сматра глупом, примитивном и дубоко антицивилизацијском.
Могуће је да се Србија заиста не може спасти од глиба, распадања, комадања, поробљавања, уцена, отрова, неправди, али како је могуће да "спасавање Србије", чак и као утопијски сан, овде етикетира као назадни пројекат? Јавно мњење је, најблаже речено, драматично тихо - "неучествовање" се испоставља као сигурна тишина, која обезбеђује алиби за будућност. Све остало, само је отварање простора за овде тако популарно, олако лепљење етикета. Чак је и патриотизам постао политичка етикета са екстремно негативном конотацијом. Бити проглашен за патриоту, данас је у Србији равно политичкој пресуди. А "патриотизмом" се сматра свака критика ЕУ, свако помињање албанских застава на југу Србије, па чак и отпор према уцени са генетски модификованом храном! Моћ дуготрајне пропаганде која осуђује, етикетира и вређа било какво осећање за правду, било какву логику - сада је видљива и голим оком.
Отуда, спасавање Србије, постаје омражена синтагма, док препуштање Србије, њена кроткост пред сваким захтевом који долази из страних амбасада, постаје идеал "слободног мишљења", поткрепљен флоскулом о прагматичности. Ако нас се данас не тиче албанска застава у селу код Прешева, сутра албанска застава у Нишу, може да буде посматрана и као сасвим подношљиви украс! Јер, на крају крајева, то је само парче крпе због кога се не треба узбуђивати, а прагматичан човек ионако не гледа у небо, него пази где стаје.
На крају крајева, можда су прагматичари, европејци, ћутолози, спин-доктори ЕУтаназије Србије у праву. Можда ову земљу заиста и не треба спасавати, јер је то немогуће и јер то и не заслужујемо.
Ипак, пада ми на памет како је Србија данас попут злостављане жене. Или ће да остане у катастрофалном браку, али у коме има материјалну сигурност, или ће да, без ичега под мишком, побегне у неку сигурну кућу која нуди само неизвесност. Прагма или слобода? Проблем је, међутим, у томе што моћна пропагандна машинерија поручује да је то једини могући избор и да је добровољно ропство, најслободарскија могућа опција.
Да останемо код ове метафоре о женама: значи, спонзоруше су једине ишле у корак са временом?
(Вечерње новости)
Мирјана Бобић-Мојсиловић: Спонзоруше су изгледа једине ишле у корак са временом
"Кратак преглед распадања" - oвај наслов чувене Сиоранове збирке есеја, најкраћи је могући опис онога што се догађа у Србији, па ипак, као да то распадање, видљиво свима, никога не узнемирава претерано. За будуће аналитичаре можда може да буде занимљиво како се на нашој јавној сцени у последње време све чешће и на све расположиве начине форсира идеја да је данас часно не учествовати у овоме што нам се догађа, као и да је свако подизање гласа против неправде, глупости или бешчашћа, у ствари, веома анахроно, демодирано и ретроградно. Није зато чудно што се у тренутку док новине јављају како о споменику борцима ОВК у Прешеву ових дана расправљају страни амбасадори (!), и како се албанска застава (а коју Албанци са југа Србије прете да ће бранити свим средствима) вијори у неком оближњем селу, на друштвеним мрежама све чешће могу наћи коментари "да је доста више приче о Косову" и "да је важније бавити се питањем како да се преживи", те да је "таласање" на било коју од актуелних политичких тема "покушај да се Србија врати у деведесете".
У том контексту треба посматрати и лавину увредљивих реакција које је изазвало отворено писмо Добрице Ћосића студентима, у коме их он позива да се врате у земљу и помогну спасавању Србије. На страну вређање Добрице Ћосића, које је форсирано попут романа реке увек из истог политичког извора, на страну и неспретно формулисање идеје да се деца која су на стипендијама у иностранству врате и почну да спасавају земљу у живом блату, на страну и могуће погрешно протумачене поруке овог писма, на страну и јаз међу генерацијама, тек, оно што је очигледно, јесте да се идеја о спасавању Србије, без обзира на то да ли долази из пера Добрице Ћосића, или било кога другог, данас и овде сматра глупом, примитивном и дубоко антицивилизацијском.
Могуће је да се Србија заиста не може спасти од глиба, распадања, комадања, поробљавања, уцена, отрова, неправди, али како је могуће да "спасавање Србије", чак и као утопијски сан, овде етикетира као назадни пројекат? Јавно мњење је, најблаже речено, драматично тихо - "неучествовање" се испоставља као сигурна тишина, која обезбеђује алиби за будућност. Све остало, само је отварање простора за овде тако популарно, олако лепљење етикета. Чак је и патриотизам постао политичка етикета са екстремно негативном конотацијом. Бити проглашен за патриоту, данас је у Србији равно политичкој пресуди. А "патриотизмом" се сматра свака критика ЕУ, свако помињање албанских застава на југу Србије, па чак и отпор према уцени са генетски модификованом храном! Моћ дуготрајне пропаганде која осуђује, етикетира и вређа било какво осећање за правду, било какву логику - сада је видљива и голим оком.
Отуда, спасавање Србије, постаје омражена синтагма, док препуштање Србије, њена кроткост пред сваким захтевом који долази из страних амбасада, постаје идеал "слободног мишљења", поткрепљен флоскулом о прагматичности. Ако нас се данас не тиче албанска застава у селу код Прешева, сутра албанска застава у Нишу, може да буде посматрана и као сасвим подношљиви украс! Јер, на крају крајева, то је само парче крпе због кога се не треба узбуђивати, а прагматичан човек ионако не гледа у небо, него пази где стаје.
На крају крајева, можда су прагматичари, европејци, ћутолози, спин-доктори ЕУтаназије Србије у праву. Можда ову земљу заиста и не треба спасавати, јер је то немогуће и јер то и не заслужујемо.
Ипак, пада ми на памет како је Србија данас попут злостављане жене. Или ће да остане у катастрофалном браку, али у коме има материјалну сигурност, или ће да, без ичега под мишком, побегне у неку сигурну кућу која нуди само неизвесност. Прагма или слобода? Проблем је, међутим, у томе што моћна пропагандна машинерија поручује да је то једини могући избор и да је добровољно ропство, најслободарскија могућа опција.
Да останемо код ове метафоре о женама: значи, спонзоруше су једине ишле у корак са временом?
(Вечерње новости)
... Sta magija,sila,andjeli?
