Мени су људи из Далмације говорили отприлике овако, да власима ("влајима") становници отока називају све са обале, док они из обалних градова себе не сматрају власима, већ тако зову само оне из континтеналне унутрашњости... док у унутрашњости католици православце зову власима.
По Славонији ми рекоше да је то био општи израз за Србе, да није имао везе са морем и приобаљем.
Друго, та прича да су се "Власи" тек касније идентификовали са Србима једноставно није тачна. И то је по више основа тотално нелогична. Као прво, пореклом су из Босне, Херцеговине, Црне Горе и Рашке, што би значило да су становници тих области такође били (и јесу) Власи, чиме долазимо до тога да Срба уопште није ни било. А са друге стране, ти Власи долазе проносећи српско име, српски језик, српска лична имена и презимена, легенде, приче, песме, народну епику и уопште колективну свест везану за Немањиће, Косово, Смедерево, Краљевића Марка итд. Апсурд је говорити да творци српске народне десетерачке епике у време њеног стварања нису били Срби, јер је она жива и колективно захваћена још крајем 18. века, што је документовано, а засигурно је старија још много више... док присталице тих "влашких бајки" тврде да су Власи постали Србима тек током 19. века, у време националног романтизма и буђења српске националне свести.
А апсурд је тиме још већи што је свештенство те исте СПЦ у тим крајевима било сачињено од људи из тих крајева... сама структура и организација православне цркве није толико централистичка нити политички свесна или индоктринирана да у 19. веку спроводи било какву организовану и толико свеобухватну политику да једном читавом народу испере мозак у року од једне генерације. Док код католика, на пример, можемо документовано пратити како се све мање и мање називају Србима (конкретни примери по Херцеговини и појединим католичким насеобинама по унутрашњој Далмацији), и даље задржавају обичај крсне славе, да би се тек касније национално пробудили као Хрвати, под утицајем буђења хрватске националне свести и географске близине хрватским центрима. На пример, у времену у којем говоримо, нема јужнословенских православаца западно од Бугарске који се не сматрају Србима... док итекако има католика до којих хрватска свест није ни допрла. Ту пре свега мислим на Дубровник и Боку Которску крајем 19. и почетком 20. века у којима је итекако жива српска национална свест међу прецима неких данашњих Хрвата, док до бачких Буњеваца није стигла све до 1945.
Углавном, да не дужим, поента је да имамо неки народ којег подругљиво зову "влајима". Људи у том народу носе имена попут Ђурашин, Милош, Јован, Милорад, православци су, народни хероји су му Милош Обилић, кнез Лазар и Краљевић Марко, певају о средњовековној Србији и Деспотовини, и себе називају "Србима". Не знам какав је то утисак, али мени то на Румуне не личи, али нимало.