Овај спор са МПЦ траје 55 године, од 1967-е, реално и дуже.
Проблем тиња од самог краја другог свјетског рата. У тим процесима, када је дружина окупљена у фамозном тијелу званом ЦК дала себи за право да моделира прошлост, садашњост и будућност, и док су из неких разлога имали благонаклон однос према ИВЗ и РКЦ, а тај образац поимања код сљедбеника те идеологије остао је до данашњих дана, на удару се нашла СПЦ, ту су се гурале идеје које би водиле сатирању (па чак и да се успостави "југословенска" патријаршија") или макар фрагментацији СПЦ.
Услијед дал оправданих или не, тежњи из саме СР Македоније и након жестоких политичких притисака од стране ЦК на новоизабраног српског патријарха Германа Ђорића, на засједању Светог архијерејског сабора СПЦ 1959-е донесена је одлука о начелном прихватању обласне црквене аутономије у Македонији, уз услов да се Устав МПЦ исправи и усагласи са општим канонским одредбама и уставом СПЦ.
То није задовољило незајажљиве у МПЦ, посебно што су имали снажну подршку ЦК (а 25. априла 1967-е на састанку дружина одабраних "другова" је подржала разједињење СПЦ).и једнострано су 19. јула 1967-е прогласили аутокефалност (није лоше поменути улогу неког Антониа Јеркова, бившег усташе који је радио и на стварању ХПЦ, одабраног кадра ЦК у тим процесима) чиме је почео отворени раскол СПЦ и тзв МПЦ.
Овом одуком је враћено стање прије 1967.године. Како ће се даље процеси дешавати одредиће многе околности, није искључена да политика упетља прсте, заблуда је да је позиција МПЦ након разбојничког упада Васељенске патријаршије 9.маја 2022-е повољнија, напротив њихов даљњи статус зависи и искључиво ће одредити СПЦ, могуће се временом појави разочарење када се схвати да је илузија да ће им Васељенска патријаршија омогућити коначан статус што би могло имати негативне рефлексије на будуће процесе.
