Šopenhauer - Svet kao volja i predstava

"Svet je moja predstava i moja volja
Šopenhauer"

Шопенхаурова чувена подела света на вољу и представу садржи у себи целу његову филозофију. Она је изникла из Барклијеве филозофије корелативности на којој је Шопенхауер изградио своју мисао. Та мисао се цела садржи у тој једној, јединој реченици. Али, да бисмо је схватили како треба, била су потребна и сва дела од "Начела разлога", до Паралипомена, а која служе само као "фуснота" тој једној јединој мисли која гласи: "Свет је моја воља и представа"

Како, дакле, разумети ту поделу?

Морамо прво јасно разумети Барклијеву корелативност, а онда те своје духовне увиде о самој основи сазнања расподелити на прави начин служећи се Шопенхауровом поделом на вољу и представу.

ПРЕДСТАВА

Она се састоји из три елемента.

Под један:
1) То што зовемо "субјекат" и о чему не можемо имати сазнања (субјекат је неопажљив и несазнатљив)
2) затим празан простор...
3) па тек онда објекат.... испред.*

* "Испред" је управо то буквално, наспрамност. Да би нешто било објекат мора бити ИСПРЕД субјекта.

Ако сада нешто од овога фали, ако почнеш говорити о објектима који немају празан простор и који нису испред субјекта, говориш о апсурду. Јер, тако нешто суштински је немогуће. Субјекат и објекат су корелати.

ВОЉА

Воља је изван поделе на субјекат испред, и објекат. Воља је трансцендентна, бездимензиона, изван могућности сазнања. Њу једино можемо наслутити у самосвести. Оно што зовем "воља" јесте објекат испред мене, испред ЈА, али је такође и "ја". Ја сазнајем вољу, али ја сам и то што сазнајем, ја сам та воља.
Једино ту подела на субјекат и објекат попушта своје стеге. Једино је то оно што имамо од оне друге стране, од ствари по себи.

Да резимирам:
Шопенхаурова подела на вољу и представу, таква је да под ову другу половину "представу" улазе како објекат, тако и субјекат, заједно и неодвојиво. Представа је цела та шема, цео тај "троугао", сва та три елемента.
Нешто овакво што сам раније покушавао да нацртам:

Spojler

Друга половина је воља, а ту немамо више поделу на субјекат и објекат.
Воља је "ствар по себи" тј. оно најближе што од исте можемо наслутити.

https://forum.krstarica.com/threads/sopenhauer-svet-kao-volja-i-predstava.437660/

 

[zxy]

Moja omiljena knjiga.Možda će ovako predstavljena privući pažnju još nekog na sebe, a o tome kako ona ume da ovlada čovekom i kakav utisak ostavlja, najbolje bi bilo citirati poznate pisce i dr.koji su o tome rekli svoje mišljenje, nažalost ti citati mi nisu pri ruci. Radi se o tome da knjiga ostavlja snažan utisak koji za neko vreme okupira čitaoca tako da sve drugo potisne u drugi plan. Za mnoge taj utisak ostane dominantan i trajan, kao što je slučaj i sa mnom.

 

[Amaunet]

Vrlo zanimljivo

 

[vesnavrindavan]

lijepo...opet STVAR PO SEBI... nadam se da je shvatam..ako je to volja, onda shvatam. ja jesam volja, ali i ja volim tu nema podela..a prva polovina je jasna...tako da je jasan svet kao volja i predstava he he... salim se malo..svijet je toliko nejasan uuuuuf i koliko mi svega i svacega jos unutar imamo..otkuda sve to, sve te unutrasnje volje i predstave...sa njima se treba izboriti..a dje je cistota??? aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaj

 

[oziman]

Oва два видео клипа могу на леп начин појаснити питање ове теме тако да би свако требао да их погледа.. иако у њима има много сувишних ствари и наивних закључака а који захтевају коментар који сам написао у наставку поста:

Овим банално наивним закључком на крају о "свемогућем творцу" покварили су цео утисак видео клипа у коме је очито неки верник наишао на неке истине филозофије, наглашавам филозофије... па је све то онда банализаовао на овај начин где је свака друга реч "наука".Јер на шта материјалистичко позитивистички препарирани ум да се позове пред неким проблемом који га збуњује, него на науку која му је наметнута као догма.
А наука нема везе са овом темом која се тиче идеализма а који је област филозофије .

Научни метод дакле полази од аксиома "Свет је реалан". Оно што опажамо постоји као такво каквим га опажамо и независно од тог опажања. То је ето научни аксиом који се узима на веру и о коме се не расправља. А то да ли је живот сан. Да ли објекат постоји без субјекта и када није опажен... није питање научног метода. То је дакле посао филозофије. А она итекако има одговоре.

Овај видео клип једино чини да се замислимо, али тек нам филозофија може пружити апсолутну потврду тог знања
Дакле, ради се о идеалистичкој филозофији.
Захваљујући тој филозофији, која се развијала вековима, данас знамо апсолутно да изван опажања не постоји материјални свет каквим га опажамо... и да је тај материјални свет заправо појава, док оно што се појављује као такво зовемо "ствар по себи". Та ствар по себи је трансцендентна што значи изван могућнсоти сазнања. Ствар по себи је тај метафизички извор који опажамо као појавни свет. Не знамо шта она јесте..али апсолутно знамо шта није...није оваква какву је опажамо

 

[oziman]

Veoma značajan citat iz Parege i parlipomene 2 "Ideas concerning the intellect"

It is the absurdest of all ideas, but in a certain sense the most fruitful, to regard infinite space as independent of us and thus as existing absolutely objectively and in itself and to think that a mere copy of it, as something infinite, comes into our head through our eyes. For whoever becomes clearly conscious of the absurdity of this idea in this way recognizes at once the mere phantom-existence of this world, since he apprehends it as a mere brain-phenomenon that disappears as such when the brain dies in order to leave behind an entirely different world,
namely that of things-in-themselves. The fact that his head is in space does not prevent him from seeing that space is nevertheless only in his head.

When I say' in a different world', it shows a great want of understanding on
the part of anyone who asks: 'Where then is the other world?' For space that
imparts a meaning to all Where, belongs essentially to this world outside which
there is no Where. Peace, serenity, and bliss dwell only where there are no Where and
no When.

"То је најабсурднија од свих идеја, али у извесном смислу и највише плодоносна, која узима бесконачни простор као независтан од нас и на тај начин као постојећи и апсолутно објективан сам по себи и мисли да пука копија тога, као нешто бесконачно, долази у нашу главу кроз наше очи. Онај ко постане свестан апсурдности те идеје, на тај начин одмах увиђа фантомско постојање овог света, јер схвата да је он пуки феномен његовог мозга који нестаје када мозак умире да би оставио место потпуно другачијем свету, наиме ствари по себи.
Чињеница да је његова глава у простору не спречава га да види да је тај простор ипак само у његовој глави.

Када кажем "неком другом свету ", показује велику оскудицу у разумевању свако ко ме пита: "Где је, дакле тај други свет?"
Простор који даје смисао сваком "где", припада суштини овог појавног света изван кога нема "где".
Мир, спокој, и блаженство пребивају једино тамо где не постоје "где" ни "када"."

цитат: Шопенхауер

 

[oziman]

Филозофија која нам је разоткрила идеалитет опажајног света, иде директно против природне усмерености људског интелекта, и као таква она је занавек затворена књига за огромну већину људи. Јер, они умеју да пливају једино низ воду, а истина је заправо узводно.

Za problem slobode volje i problem odnosa između idealnog i realnog - zdravi, ali sirovi razum, ne samo što je nekompetentan, nego čak ima neku odlučujuću prirodnu sklonost ka zabludi, i za odvraćanje od nje potrebna je jedna mnogo naprednija filozofija. Što se tiče saznavanja njemu je, naime, prirodno da suviše pripiše objektu, otuda su mu potrebni Lok i Kant da bi pokazali koliko mnogo od toga zapravo potiče od subjekta.
Takva jedna razumu prirodna naopakost u spekulativnim istraživanjima ne sme nas, ipak, čuditi, budući da je on prvobitno određen samo za praktičke, a nipošto za spekulativne ciljeve.

цитат: Шопенхауер

 

[hakim bej]

Blizu si.
Mozak nije kompjuter koji razmislja. Mozak je samo interfejs, komunikaciona masina, modem.
Tvoja svest se nalazi na cloud-u, u svetom duhu, i ti joj preko interfejsa-mozga pristupas.
Imas svoju IP adresu.
Taj cloud sadrzi ukupna znanja, sva znanja.
Mozes trositi resurse na povezivanju i ucvrscivanju veze sa svojom IP adresom, sa svojim prostorom na disku, a mozes se potruditi i pristupiti celom cloud-u.
Ako se i usudis, videces sve ono sto vec znas.

 

[oziman]

Ово су интересантне и потенцијално просветљујуће Шопенхаурове мисли о ономе са чим се човек погрешно идентификује и што зове "ја".

Наше знање, као и наше очи, гледају само напоље, а не унутра, тако да када човек покуша да се окрене ка унутра како би се сазнао, он гледа у потпуни мрак и пада у потпуну празнину. То је због следећа два разлога:
Под један. Субјекат сазнавања није нешто аутономно, ствар по себи; он нема независну, оригиналну и суштинску егзистенцију, већ је пука појава, нешто секундарно и случајно, у првом реду условљено организмом који је у представи објектификована воља. Једном речју, субјект сазнавања није ништа друго до жижа ка којој све силе мозга конвергирају, како сам објаснио у другој књизи мог главног дела. Како онда да тај субјекат сазнања сазна самог себе, јер сам по себи није ништа?

Шопенхауер, из Паререге и паралипомене 2

Ако добро размислимо стварно ћемо увидети да је та "жижа" ка којој све слике објективног света бацају своје зраке заправо ништа?!
А опет свако се идентификује управо са том тачком, са том жижом, која је смештена у његовом телу, негде иза очију, у мозгу.
То је погрешно. ЈА није жижа, није објект али исто тако није ни субјект јер и једно и друго су део представе, наглашавам део представе, и то не смемо да заборавимо. И обоје су ништавни, нешто слично илузији. Право ЈА није ни у једном, ни у другом, па где је онда?

Можда је прави одговор на то дао Бергсон, овим речима.

Мало и велико тело

Neumorno se ponavlja da je čovek trunčica na Zemlji, a Zemlja trunčica u svemiru. Međutim, čovek nikako ne zauzima samo ono vrlo malo mesto koje mu se obično dodeljuje, i kojim se i sam Paskal zadovoljavao onda kada je „trsku koja misli” u materijalnom pogledu svodio samo na trsku. Jer ako je naše telo materija kojom se naša svest bavi, ono se svojim obimom podudara sa našom svešću, obuhvata sve što opažamo, doseže čak do zvezda. Ali to ogromno telo menja se svakog časa, a ponekad i iz osnova, i pri najneznatnijem pomeranju jednog dela njega samog koji se nalazi u njegovom središtu i zauzima beskrajno malo mesto. To unutrašnje i središnje, srazmerno nepromenljivo telo uvek je prisutno. Ono nije samo prisutno, nego je i aktivno: jedino pomoću njega možemo da pokrećemo druge delove onog velikog tela. A kako je delanje ono što je važno, kako se podrazumeva da smo onde gde delamo, uobičajilo se da se svest zatvara u to majušno telo, a da se prenebregava ono ogromno telo. Uostalom, izgleda da takav odnos omogućava nauka, koja na opažanje svega što je izvan nas gleda kao na epifenomen procesa u mozgu koji odgovaraju opažanju: prema tome, sve što se opaža u najvećem telu predstavljalo bi samo priviđenje koje najmanje telo projicira izvan sebe. Mi smo razotkrili iluziju koju ta metafizika u sebi krije. Ako je površina našeg organizovanog (organizovanog upravo radi neposrednog delanja), veoma malog tela mesto gde se vrše naši sadašnji pokreti, naše veoma veliko neorgansko telo jeste mesto naših eventualnih i teorijski mogućnih delanja: pošto moždani centri za opažanje obavljaju „izviđanja” koja su neophodna za ta eventualna delanja i pripremaju ih, sve se zbiva tako kao da naš mozak konstruiše naša opažanja svega što je izvan nas i projicira ih u prostor. Ali stvari potpuno drugačije stoje i mi smo doista, iako uvek preko različitih delova nas samih koji su izvori samo potencijalnih delanja, u svemu onome što opažamo. Ako stvari budemo posmatrali sa ovog stanovišta, nećemo više čak govoriti da je naše telo izgubljeno u beskrajnom svemiru.

Анри Бергсон

Да подсетим и на овај "експеримент":

smanjiti (српски, ћир. смањити)
Глагол smanjiti,
Значења:
учинити нешто мањим
(значење изведено преко синонима) stišati ( jačinu, intenzitet), utišati, opasti, splasnuti, umanjiti, popustiti, jenjati
свести на мању меру

Ако неко није до сада знао, из овога може да научи шта значи глагол "смањити".
Сада, ако одмакнем руку од себе видећу да се она тиме смањила. Дакле, глагол "смањити" у опису тог догађаја померања руке постоји. Он је ту постојећи међу осталим глаголима и описује чињеницу да се у нашем видном пољу тим померањем руке нешто смањило. Факт.
И једноставно питање је шта се ту смањило? Да ли се смањила "рука" или "слика руке"?
Наравно, одговор је да се смањила "слика руке". Али онда је то што видимо испред себе слика?! зар не?
И она је испред главе, а не у глави?! опет зар не?

ЈА није жижа ка којој све слике објективног света конвергирају. ЈА је цео објективни свет. Слике које се мењају обликом и величном како се померате јесу ваша свест, и она је донде докле досеже ваш поглед. Свест није у телу, свест није жижа, свест је цела ваша представа.