Snovi u stihovima

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

Laza Kostic
 
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.

Ali slutim, a slutiti jos znam.
Ja sad slutim za te oci, da su bas one,
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju, da me vide, sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.

Da me vide dodju oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze, da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Mozda spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.

Vladislav Petkovic - DIS
 
" Svi su se šminkali
tih dana,
ne znajući da
vez i boja ćebeta
kojima se pokrivaju
preko glave pred spavanje
nisu garancija za boje
njihovih snova.
To su valjda neka pravila
koja se moraju,
ne bi li se otkinuo komad
tog kolača sreće.
Mene je uvek
mrzelo da moram,
i nikad me nije mrzelo
- da neću...
I izeš kolač koji nije sladak,
već je sav od mesa
i lepljivih sokova
požude.
I ne očekuj da te
volim neobično.
Voli se prosto,
neobično se pokazuje."

Ratko Petrović
20841838_1932950810279779_4293514982837116217_n.jpg
 



Koliko koraka još moram preći da stignem na cilj
Jako je dug ovaj put prema sreći, jer čekaš me ti
Put do mora i malo vjetra i noći bez sna
A dugo još ploviti treba
To znam
Samo lagano, dugo i lagano
Samo lagano, dugo i lagano
Iz daljine se nazire svjetlo i probija mrak
Sigurno neko gore vidi sve to
Daje nam znak
Nebo je crno i ne vidim boje
Tamno je baš
Al’ svijetli mi oko tvoje
Da znaš
Samo lagano, dugo i lagano
Samo lagano, dugo i lagano
A kada jednom dođem do cilja
I zavežem brod
Poslije hiljadu i dvjesto milja
Kada stanem na tlo.
Kad obala zamijeni more viči u glas
I kada se razliju boje na nas
E onda, lagano, dugo i lagano
Samo lagano, dugo i lagano
Neka se razliju boje, jer one postoje za nas
Neka se razliju boje, jer one postoje za nas
Samo lagano, dugo i lagano
Samo lagano, dugo i lagano
Samo lagano, dugo i lagano
 
Evo, hodajući te snivam...
oči gledaju,
al samo tebe u hrpi lica
vide..
smeškam se svakome,
koga god sretnem,
ko mesečar šetam...
pa iako me glasno ne
zoveš,
moje ti srce nezvano
ponovo ide...

Jer ne mogu se konci
ljubavi, pokidati kad ti se hoće...
Makar prošlo i sto godina
samoće,
brižno ću skupljati mrvice
sreće,
što mi od tebe osta,
navešću reku čežnje u tvoje
srce, pregaziti starim
korakom, preko novog mosta.

E, nedam lako te tvoje oči žive,
ni tvojih ruku grljenje,
pa neka mi se povazdan kaže,
da su one krive,
oni samo htenje za tobom
rečima svojim snaže...

Proleće je...
svud se prosuo sunca
sjaj,
kao svoj dlan,
ja poznajem ovaj
kraj,
žmirkam kroz trepavica gusti
red,
i koračam žurno, napred...
napred!

Ne može mi niko ukrasti snove,
ja sam vrtlar što to cveće
sadi,
neka i noć padne, ići ću..
Mome srce tebe voleti,
i tražiti,
nikad ne može da dosadi..

MIS
 
Mesec I Snovi
MESEC MI KRENUO U SNOVE DA SEĆANJA ZOVE, A SNOVI KAO SNOVI RAZLIČITI SVAKE NOĆI, PITANJE JE , KADA ĆE ŽELJENI SAN DOĆI. A I DA DOĐE, DA LI ĆE TO MOJ SAN BITI. MORAM LI GA OD SEBE I OD DRUGIH KRITI, DA LI GA SAMO ŽELETI ILI IPSK SNITI. JA ZASPAĆU, PA DOŠAO ILI ZABORAVLJEN PROŠAO, ZATO MESEČE NE PLOVI MI U SNOVE, MOJE SEĆANJE U NJIH TE NE ZOVE.

Zivojin Nesic
 
Momenat..
Javila se tad onako, kao slučajno... Stavila je znak... neki, smajlić na taj ekran, Smajlić po smajlić, srce po srce, riječ po riječ, sve polako složilo se, poput one papirne slagalice, I daleko je taj njen osmjeh, i njen stid, i njena predivna pokornost jednom Gospodaru... u toj daljini slomilo se, Slomilo se to što moram da čekam poput osijedjelog starca na stanici, koji čeka svoj posljednji bus, Što moram da se borim za dah, na ovoj bezazlenoj poganoj zemlji, što svelo se na par riječi na stranici, Čekam taj trenutak kada ću čuti pristanak, kada ću čuti odobrenje, i tad ću znati koliko je vrijedilo, Biti na tom iskušenju... dok su me pratili svi ti čudni pogledi, na toj tankoj granici... tihog ludila....Nas san...
 
SANJARIJA



I

Na livade ljudskim okom negledane
i na zlatna polja što se tekar slute
s prepasti zle svile strijeljaš zjene sane
u turobne ure i strasne minute,

zlatna dušo sestre! Koso Vivijane!
Oči Moje Zemlje, sve, vrcaju u te,
sve ti ljube ruke još neokaljane,
ruke djevičanstva, njih, Te netaknute.

Ti još možda zuriš mističkome Gradu
u sutonu boje što se u zvuk sliva
Ili sanjaš neku grobišnu arkadu;

a dotle se prelest srebrna i siva,
kao prah cigare na pokojnu nadu,
na gole dlanove ljubavnički riva.

II

Oh, u tvoje strasti, u razorne slutnje
bacio sam pogled sa buntovna krsta.
Sada znadem kamo moje želje tutnje,
dokle jezde noću (tobož na vrh prsta).

Vasmir ti nam otkri. Požare i slutnje,
šapat pada vode, ponos kipa čvrsta,
i na kraju, kroz sve kresove i lutnje,
kroz rumen vremena, novog Isukrsta.

Što si? Zagonetka. No tvoj osmijeh jasni
svjetlosne bjeline dana što se pruža
u ružičnoj stijeni i ljubičnoj basni;

cvijeće što je vrsno da udobri muža,
te mi čusmo, kada mašta riječ ti zasni,
tvoje slovke kano pljusak žutih ruža.

III

Ja te tako motrim kraj smeđih portala
kao neko biće iz Višega Svijeta.
— Svijet je danas, Gospo, prepun loših šala
i otuda pokolj žarkih suncokreta.

Jakost našeg oka od juče je pala.
Svaka nam je šaka trostruko raspeta.
Pred dvorcima sanja čuvar crn i ala,
u sazviježđu misli nesta sunce Beta.

Žena na mom pragu. Druga je pred kućom.
Svuda, svuda žena, Marija i Eva,
avaj! bivam grešnik. A tom ploti vrućom

kao ljuti samun i ledena Neva
struji očaj te me stvori palikućom;
doznah da mahnitah, kada ljubav pjevah.

IV

Samo tebe ljubljah u dojednoj ženi,
i o Tebi buncah svijetu nemilosnom;
ko ždrijebe na polju, Crni i Crveni
svetkovaše suton Badnjem-danu posnom.

I opet se vratih, sebar pobijeđeni!
Pogladi me, blaga, svojom rukom rosnom,
pa ću da ti dadem prvi cvijet rumeni
što ga ubrat mogu stazom inokosnom.

Svemir mijenja lice. Bukte Astorije,
vrcaju kreševa našem boljem vidu,
ti tek čuvaš sveti lik — Melanholije,

te dok zvučnim drumom zli konjici idu,
ja u strepnji izbe slutim gdje me bije
oganj tvoje slike na golome zidu.


Tin Ujević
 
San kad progovori

„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“
iz sna me budi tihi glas, kao da je sad, ovaj čas
na jastuku, kraj uha mog, rukom svojom,
kao nekad, sklonio pramenje kose
da me šapatom toplim za novi pripremi dan.


„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“
ustajem naglom kretnjom, nit’ snena nit’ budna skroz
dok mi u glavi ponavljaju se riječi
kao kod onih starih ploča kad gramofonska igla
zapne o neku ogrebotinu na vinilu
i dok se pitam gdje se gasi, gdje da pomjerim
pohabanu ploču i staru gramofonsku iglu
ni ne primjećujem kako obilazim prostorije
otvaram i zatvaram vrata, zavirijum u ćoškove,
„šta tražim“ – pitam se, odmahnem rukom i
palim prvu cigaretu, povlačim dim zatvorenih očiju
nadajući se da ću biti budna sasvim kada ih otvorim
i da će netragom nestati glas u glavi
vraćajući me javi, vraćajući me sebi.

„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“
ruga mi se plavičast dim dok otvaram oči
više nije samo šapat iz sna u mojoj glavi
sad se eto sa mnom šegači u dimu ispisujući riječi.

Razmičem zastore, vazduh mi treba,
sunce i svjetlost odagnaće aveti sna
ali avaj, danas se sa mnom i sunce igra
njemu se valjda sviđaju riječi pa ih niže
slovo po slovo svojim mekim zracima
svuda gdje pogledam, gdje god da se ogledam.

„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“
šapuće u mojoj glavi dobro poznat glas,
pogled mi sam u daljinu bježi
u dalekom horizontu tražeći spas,
a tamo, tamo se bijeli oblaci u slova složili
„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“

Odmahnuh glavom kao da rastjerujem paučinu
za novom cigaretom posežem,
čujem po sobi se prosuo šapat
ali ovaj put čula sam sopstveni glas
„…ne dam ja tebe, ne dam ja nas…“

Odustajem, pomislih, potiskujući izdajnički smješak,
pomirena sa javom i snom glasno ponovih;
„Ma…ne dam ja Tebe. Ne dam ja Nas.“

( onaj isti nepoznat autor )
 
SNOVI

Velike reke imaju ušće koje ih pretvara u okean.
Veliki vetar prozračne puteve prema ravnici.
Ja imam samo san, obični malecki san
u kom sam za pedalj bliži ponekoj zvezdi i ptici.

U zoru, od svega toga čitavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim
i dan je nalik na neke zenice graoraste
oivičene zelenim.

I uopšte, zvezdo i ptico,
uopšte – celi svete,
divno je kad se u nama neko čekanje javi,
pa se od toga na usni nešto rumeno isplete
i nešto graorasto i zeleno u glavi.

Miroslav Antić



Pročitajte više: https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-snovi-tekst/
 
Na tajnom mjestu, gdje smo nekad brali
Mirisno cv'jeće pramaljeća sjajnog,
Pod krasnim v'jencem ružičica mali'
Viđ'o sam opet mog anđela bajnog...

Kroz njene bujne raspletene vlasi
Svježi je vjetrić lepršao krilom,
K'o čisto sunce, što nebesa krasi,
Sjao je osm'jeh na licu joj milom.

A njeno oko bješe tako blago
K'o prvi cv'jetak što ga nebo budi,
Sveto, k'o ono uzdisanje drago,
U pjesmi slavlja, što kroz ponoć bludi...

I sinu vjera i uskrsnu nada
Slatka k'o miris ljubice i smilja;
Sa pjesmom duša zaigra se mlada
I kao potok razli se u milja...

I ja ljubljah tako silno, strasno...
K'o zorin zračak onaj cv'jetak mio,
Al' kad me iz sna trže sunce jasno
Na mutnoj javi ja sam suze lio...

Aleksa Šantić
 
Osecas li otkucaje srece u
noci crnjoj od katrana ?
Osecas li daleke zelje tvog
neostvarenog sveta ?
Osecas li tisinu koja te
miluje dok ja nisam tu ?
Tamo, gde nema nikoga, osim daljine
sto nas razdvaja, da li pozelis da
sam u tebi, da ubirem zrele plodove
tvoje svakidasnjice ?
Osecas li BOL koja nas
razdvaja ovih par jebenih trenutaka
umotanih u parce plavih redova ?
Bez tebe je ovde sve pusto, osmeh na
mom licu skriva pticu zauvek sletelu.
Secas li se nasih noci, nasih malih nada
pretocenih u jednu veliku zelju ?
Koliko li je oblaka otislo sa mog
dela neba otkako si otisla ?
Mozda su svi oni posli tebi i dali ti
potoke kise i snega koje je moje srce
njima prodalo u usamljenim nocima.
Mozda je sve ovo samo san, da sanjam
da te nema. mozda cu se cak i probuditi
iz tog sna sa jos vecim BOLOM i
izranavljenom dusom, negde u svitanju dana.
Ni za 100 godina ne mogu da
prebolim ove suze sto skrivam cekajuci
tebe, voleci te negde u svom svetu
skrivenom negde iznad zivota.
Ja samo zelim da te imam,
da ti svaki ovaj redak znaci kao da
sam kraj tebe, kao da te dodirujem,
kao da ubirem zrele plodove tvog neznog tela,
Ja zelim tebe a ne BOL .
Beograd, 22.10.1989 god.
 
VEZANI SNOVI


Sklapah oči bježeći od mraka
tražeći iskru svjetlosti
skrivenu u pepelu zapaljenih
istina. I sanjah...sanjah
zagrljaj što ne pita
oči što govore
dodir koji ne dodiruje
a peče
i sanjah...blag osmjeh
što liječi
kao melem napravjen od
nepristupačnog bilja Olimpa
iz izbe drevnih Bogova.

Sklapah oči pred maglama
površnih emocija
slijepih putnika
što lutaju
putem bez putokaza
tražeći zlatni sjaj
prolaznog vremena.

I sanjah...na dlanu
pružen kamen vječnosti
sjajan trag
istinitosti
zrno
malo neprimjetno
sto dušu je
poput sunčevog sjaja
od hladnih zima
ogrijalo.

Ali, san nestaje.
Otvaram oči
mrak ostaje...
Bježati se okovan ne može.
Vezan biti
lancima pletenim
kučinom stvarnosti
sanjar ostaje rob,
zatočenik realnosti.

nn​
 
SNOVI

Velike reke imaju ušće koje ih pretvara u okean.
Veliki vetar prozračne puteve prema ravnici.
Ja imam samo san, obični malecki san
u kom sam za pedalj bliži ponekoj zvezdi i ptici.

U zoru, od svega toga čitavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim
i dan je nalik na neke zenice graoraste
oivičene zelenim.

I uopšte, zvezdo i ptico,
uopšte – celi svete,
divno je kad se u nama neko čekanje javi,
pa se od toga na usni nešto rumeno isplete
i nešto graorasto i zeleno u glavi.

Miroslav Antić
 
Svi moji snovi
Spavaju negde u nekoj priči
Davno ispričanoj,
Davno zaboravljenoj,
Prije beskrajnog svitanja
U meni pokopanoj.

Svi moji snovi
Spavaju negde u nečijim očima
U beskraju srećnima,
U večnosti sklopljenima,
U mojoj zori,
U mom svitanju usnulima.

Svi moji snovi
U meni spavaju,
U mom buđenju
Neka druga istina svoje oči otvara,
Moji snovi u meni ostaju,
Kao bol što ne prolazi,
Kao tuga što ostaje do večnosti...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Facebook uvodi AI asistenta za upoznavanje srodne duše
Odgovora
9
Pregleda
468
prsho
prsho
V
Upoznavanje singl osoba
Odgovora
12
Pregleda
678
Denni72
Denni72

Back
Top