Šta je sve vreme ljudsko do jedan talas što okvasi vreo pesak na obali, pa se pokaja što ostavi jezero, jer presahnu? Vladika Nikolaj Velimirovic.
Svaka stvar me plašila dok bejah dete, svaku stvar sažaljevam od kad odrastoh. Svaka stvar činila mi se snažnija od mene dok bejah dete. Sad se osećam snažniji od svega, i sažaljevam sve. Jer naučih se stajati uza Te, Gospode moj, koji si okružen besmrtnim vojskama kao borovom planinom. I rastem iz Tebe kao drvo iz planine. Uzeh svaku stvar za učitelja, dok bejah dete, i idoh donekle sa svakom. I naučih se nemoći i smrti i vapaju k Tebi. Tražih najjaču stvar, da se uhvatim za nju, da bih se spasao od promene i kolebanja. I oči moje ne videše je, niti je uši moje čuše, niti je noge moje nagaziše. Svu decu svoju vreme podiže, da se hrve s njima, i da ih iz šale savija, lomi i čupa iz korena, smejući se strahu i užasu samrtnika. Uhvatih se za cveće i rekoh: ono je lepotom moćnije od mene. No kad dođe jesen, cveće umiraše na moje oči, i ja mu ne mogoh pomoći, no sa suzama okretoh se, i uhvatih se za visoko drveće. No kad dođe rok, izvali se drveće iz korena, i poleže po zemlji kao pobeđena vojska, i ja se okretoh sa suzama, i uhvatih se za kamen. On je jači od mene, rekoh, uz njega sam siguran. No kad dođe rok, kamen se istroši u pepeo na moje oči, i vetar ga odnese, i ja se okretoh sa suzama, i uhvatih se za zvezde. Zvezde su jače od svega, rekoh, njih ću se držati, neću pasti. No kad zagrlih zvezde i uđoh u tajni šapat sa njima, čuh jecanja umirućih, i okretoh se sa suzama, i uhvatih se za ljude. Ljudi uspravno i slobodno koračaju, rekoh, u njih je snaga, njih ću se držati, da ne padnem. No kad dođe rok, videh i najsnažnije među ljudima gde se bespomoćno klizaju niz led vremena u bezglasni ponor, i ostavljaju me sama. Obazreh se u znoj po celoj vasioni i rekoh: ti si jača od svega, tebe ću se držati, sačuvaj me od klizanja u bezglasni ponor. I dobih odgovor: doveče i ja tonem u bezglasni ponor, i sutra će biti druga vasiona mesto mene. Uzalud se vežeš za mene, nemoćnog saputnika svoga. Opet se okretoh ljudima, najmudrijim među sinovima ljudskim, i upitah za savet. No oni se zavadiše dajući mi odgovore, dok smrt ne mahnu rukom i ne unese tišinu među prepirače. Opet se okretoh ljudima, najveselijim među sinovima ljudskim, i upitah za mišljenje. Kao da mi mogu dati neko mišljenje oni, koji mesom misle! Oni me uzeše za šalu i za veselje svoje, dok smrt ne diže svoj štap i ne prevuče buđom jezik njihov. Opet se okretoh ljudima, onima koji me rodiše i doneše među stvari, i upitah njih. Njihova smežurana lica pozeleneše; oči im zavodniše; i oni promucaše: u neznanju se rodismo i mi, u neznanju rodismo tebe, i neznanje svoje podelismo s tobom. Opet se okretoh ljudima, prijateljima svojim i rekoh: prijatelji moji, šta mislite vi? A oni oćutaše dugo, dok stidljivo ne podigoše oči i prozboriše: mi se odavno spremamo da pitamo tebe: šta misliš ti? O kad zakucah i na poslednja vrata, da pitam, vrata se otvoriše i videh mrtvaca gde iznose. Kad ne bejaše više vrata da kucam, nestade i suza, i suhi strah zabode svoje kandže u kosti moje. Još jedna suza nađe se i skotrlja se u dno duše moje. I gle, neka nepoznata vrata, u koje udari poslednja suza, otvoriše se, i Ti se pojavi, Care moj i Oče moj, sav okružen besmrtnim vojskama kao borovom planinom u neopalnom plamenu. I svetlost zaigra kao mnogoglasna harfa, i ja čuh gde govori: Ja sam onaj koga tražiš. Drži se Mene. Ime mi je: Jesam.
