„Ne ciljajte ka uspehu. Što više ciljate i od njega pravite metu, više ćete ga mašiti. Jer uspeh, kao i sreća, se ne mogu pronaći, oni moraju nastati, a oni nastaju samo kao posledica lične posvećenosti razlogu većem od samog čoveka ili kao nusprodukt nečije potpune predaje drugoj osobi. Sreća mora da se desi, a isto važi i za uspeh, morate da dozvolite da vam se dese tako što nećete misliti o njima“.
Risto,
Kažeš 'ne ciljaj jer ćeš promašiti' a onda preporučiješ posvećenje razlogu većem od sebe da bi se dogodili uspeh i sreća. A ja pitam; nije li biranje posvećenosti upravo biranje i postavljanje cilja jer on mora biti 'razlog' veći od nas samih? Tačnije, ako ne znaš i ne odabereš 'razlog' i usmeriš se ka njemu kako ćeš biti siguran da nećeš uleteti nekom medvedu u jazbinu za dobar tek?
Zapravo, nisu li ponuđači te istočnjačke filozofije uskraćeni za potpunije razumevanje a sa time i za sagledavanje da njihova filozofija nema celovitost i nema zdrave osnove.
Moguće li je igde ikada ostvariti nešto kao uspeh ako se prethodno ne postavi cilj rada ili cilj nerada? Osoba bez cilja nikada ne stigne nigde, večito je izgubljena i večito je na početku. Ako je potrebna posvećenost, a posvećenost podrazumeva da se zauzeti cilj neprestano ima na pameti (što znači na nišanu) sve dok se ne dosegne, ili ne pogodi.
Istina je da mi je jasno šta se sve sa time želi reći ali je nevolja što je čoveku zapadne hemisfere nejasna istočnjačka filozofija. U isto vreme ni samim istočnjacima ta ista filozofija nije jasna iako oni veruju da im jeste jasna. Suština je da mi prethodno moramo dovoljno razumeti život da bismo postavili određeni cilj a to je kao što si naveo da se usmerimo ka Uzroku, ili Moći koja je mnogostruko veća od nas samih. Kada dobro odaberemo i dobro nanišanimo i otkrijemo šta nam valja činiti da bismo došli do cilja onda menjamo taktiku. Tada više ne razmišljamo kada ćemo stići do ili postići naš cilj. Ali nastavljamo posvećeno raditi sve ono što smo preduzeli raditi (ili ne raditi).
Šta je taj rad ustvari? To je upravo rad na svom pročišćenju, tačnije svojih tela i uma kao i Sebe Bića. Da sebe dovedemo u takvo stanje kojim ćemo se poistovetiti sa onim već postavljenim ciljem (Uzrokom). Kada to uspemo onda je cilj ostvaren jer je on uvek bio tu uz nas.
Ja bih to rekao jednim primerom ovako. Imaš jedan zapriljani tanjir kojeg bi da prodaš baš kao da je nov kojeg si video u izlogu jer su potpuno istovetni. Da bi to ostvario staviš svoj tanjir pored onog novog i započneš radnju pranja, čišćenja i brisanja. Ti njega čistiš danas, čistiš sutra, čistiš prekosutra a ljudi dolaze u radnju i kupuju posuđe ali na tvoj tanjir ne obraćaju pažnju jer odmah iz daljine vide da nešto sa njim nije u redu. Ali ti ne odustaješ sa čišćenjem ni posle stotinu dana.
Onda jednoga dana dođe kupac ide okolo baci pogled vidi dva lepa ali potpuno ista tanjira i uzima jedan od njih. Plaća ga i nosi kući. Ti uzimaš novac i stavljaš u džep jer je odabrao tvoj tanjir. Kupac je odabrao tvoj tanjir onog trenutka (dana) kada si radom na njemu ostvario da bude potpuno istovetan sa onim novim. Svakako da si srećan jer je to bio tanjir od zlata i dobio si dovoljno novaca za život.
Sreća se jeste dogodila ali nikako bez tvog rada da ona dođe.
Posvećujemo se Uzroku ili većem razlogu od sebe ( mislimo na isto nezavisno od izraza) i to donosi onu pravu i trajnu ili večitu sreću koju nam niko nikada ne može oduzeti. Ali posvećenost drugoj osobi nikada ne donosi tu veliku, trajnu i večitu sreću. Posvećenost drugoj osobi uvek donosi privremenu sreću pa ma koliko dugo trajala. Istina je da posvećivanje drugoj osobi jeste samo naše treniranje ili priprema da dovoljno naučimo i budemo spremni za onu završnu posvećenost koja je daleko, daleko zahtevnija.
Posvećivanje drugoj osobi je u početnim stadijumima uvek puno istim iznosom i sreće ali i patnje, jer humana svest je uvek prevrtljiva i ona još uvek ne zna za dovoljnu posvećenost. I kako bi kada nas u tom stadijumu muče nagoni, emocije, čula a mi odemo na pecanje i eto pored nas lepe komšinice a mi tog istog trenutka zaboravimo na odanost pa pojurimo za njom. Dogodilo se da nas je spazila baš ona osoba kojoj smo odabrali posvećenost i gle čuda, ona više ne želi ni da čuje za nas. Jeste da joj se izvinjavamo i molimo da nam oprosti i oprosti ona ali sve to traje do prve nove prilike a mi ponovo vidimo sada neku prelepu crnku, pojurimo za njom i eto ti nama nove patnje.
Naravno da sam se malo šalio ali to je priča svih nas, pre ili kasnije. Ni to nije loše jer nas te patnje i boli nauče da u narednim životima bolje držimo pod kontrolom naše nagone, čula, emocije i sve ono što nam ne dozvoljava da postavljamo i održimo dugoročne ciljeve. Zato veliki poznavaoci života kažu da su patnje i boli najveći učitelji.
Naravno da nemam ništa protiv da se ljudi bave svojim filozofijama ili istočnjačkim budući da tako i treba da rade, da budu sami svoji gazde, Ovo sam napisao jer smo izabrali da se ovde dopisujemo bez da se nužno složimo.
Pozdrav
