NalimInTheHous
Primećen član
- Poruka
- 735
pre nego sto napisete komentar - PROCITAJTE TEKST.
hvala na razumevanju.
hvala na razumevanju.
Геноцид Срба на крсну славу у Херцеговини саставни је дио геноцида над Србима и православним народима у цјелини, а који вјековима врше ватиканске клерикалне струје за које у овом последњем рату велики дио "прљавог посла" обављају фундаменталисти исламисте Алије Изетбеговића.
Процеси католичења и исламизације, као облици уништавања Срба, на просторима Херцеговине, дједовине Светог Саве, датирају неколико вјекова, а нажалост и данас трају, можда интензивније и бескрупулозније него икада. Занимљиво је истаћи да до 1914. године и католици и православци у Херцеговини славе крсну славу и то најчешће заједно, јер су и обичаји слављења били потпуно идентични. То говори да су они у Херцеговини не тако давно били један народ – Срби, који су имали – славу као обред једне мање организације, племена , породице. [1] Ти католици су знали када су прешли са православља и постали конвертити. Године 1914. католичка црква је у Аустроугарској забранила да католици славе крсну славу, поготово заједно са православцима и тако убрзала процес раздвајања једног истог народа. Конвертите су одвојили од српског поријекла и својих рођака. Слијед бурних историјских догађаја, I. и II. свјетски рат, као и овај посљедњи показали су да су управо они били најстрашнији усташки кољачи, који као да су се светили својој донедавној браћи због чињенице да су и једни и други знали да су они дали "вјеру за вечеру".
И аустроугарска власт и католичка црква су знали да је крсна слава онај дио хришћанства, који битно утиче на спрјечавање вјерске хомогености и то оне апсолутне која је карактеристична за римокатолицизам. И ако се може у нечему тражити коријен традиционалне српске не неслоге, него неке врсте лабавог вјерског и националног јединства, поређено са тоталитарном монолитношћу савремених западних нација, његов је знак управо крсна слава. Она има свој значај у обједињавању племена и братства, као облика заједнице, али исто тако онемогућава јаче и јединственије стварање германски хомогене нације.
Посебан облик геноцида над Србима у II. свјетском рату, као и у овом, је убијање на крсну славу. У току II. свјетског рата усташе и муслимани, као и Цигани организовано су вршили истребљење Срба у Херцеговини, Босни, Крајини, Лици, Кордуну, Банији. Међутим њима није било довољно физичка ликвидација, него је њихов злочин ишао до те прецизности да су бирали и вријеме када ће то учинити, а да Србину буде што теже. Срби једини на свијету славе крсну славу; она је за Србина православца највећи и најдражи празник поред Васкрса и Божића. Тог дана је газда-домаћин на ногама, јер позива свештеника и себи најдраже госте и пријатеље да са њима обиљежи велики празник, кроз који други познају и њега и његову породицу кроз вјекове, а он се кроз њега сјећа својих предака и свог поријекла.
Почетак II. свјетског рата у Херцеговини значи и почетак усташког геноцида у најсветијој српској земљи; каменој колијевци српства и православља: униште ли се ту Срби, неће их бити више нигдје.
Првих дана рата, од априла 1941. године па до почетка марта 1942. године, српски народ у Херцеговини је јединствен ослободилачки корпус у борби против усташког покрета Анте Павелића и Независне Државе Хрватске, против усташког злочина и клања. Тих дана, као и данас, у Херцеговини су на једној страни остаци незакланог српског народа, који спашава своју нејач, жене и старце, а на другој страни су усташе: Хрвати, њихово "цвијеће" муслимани, као и један број Цигана који процентуално нијесу на првом мјесту по злочинима, али по методама у њиховом вршењу не заостају за другима.
Усташе крећу у своју злочиначку мисију по Херцеговини, али не зато, како рече велики Дучић "што су храбри, него зато што стида немају". Највећи покољи и злочини у Херцеговини почињени су у веома кратком року, од маја 1941. до јула 1942. године. У том периоду носиоци усташке власти и усташка крволочна руља натрпали су живим и убијеним Србима многа рјечна корита и вирове, многе логоре, као и безброј јама, пећина, рупа, прла и других стратишта.
Требиње и његова околина доживљава Голготу, већу од оне када су од стране Аустријанаца у самом граду 1914. године убијена 82 најугледнија Србина овог града. Усташе 1941. године најугледнијим Србима пуне јаме Придворицу, Ржањи До, Бивоље Брдо, Капавицу, а село Чаваш бива простор на коме је извршен апсолутни геноцид, убијено је 108 Срба, тачно онолико колико их је то село и имало. Затим усташе пуне Србима јаме у Видовом Пољу, Пјешивцу, Гавраници; Срби се звјерски убијају и бацају у јаму крај села Шурманци, звану Голубинка, дубокој преко 100 метара.
Усташе долазе на Илиндан 2. августа и блокирају село, кад се Срби спремају да прославе овај велики празник. У основној школи хапсе учитељицу, Српкињу Стану Арнаутовић, и њих 12 крволока, злочинаца, силују је пред 120 ученика. Затим су у школу довели најљепше дјевојке из села и све их силовали пред дјецом. Послије тога усташе одводе нејач, жене и старце над јаму, гдје наређују мајкама да своју дјецу побацају у њу. Усташки обруч је био сваког трена ужи, па су многи мученици скакали живи. Од обичног геноцида и злочина, овај се умногоме разликује, јер жртва доживљава посебна психичка стања, која дуго трају, а која претходе страшној смрти, на благи дан и у славу Светог Илије. Усташе – злочинци конвертити долазе на дан Светог Пророка Илије, када учитељица са ученицима пјева тропар светитељу у којем се каже "Данас се слави анђео у тијелу, основ пророка, други претеча доласка Христова, славни Илија, који је одозго послао Јелисеју благодат да гони болест и да чисти прокажене: зато он и онима који га поштују шаље у изобиљу исцјељења". Већина бива побацана и убијена, а и ако неко преживи, Светог Илије се сјећа по злочину над његовим најдражима. Усташе, посавјетовани фашистоидним католичким свештеницима то раде смишљено не убијајући само Србе као људе, него и као православце. У том тренутку убија се она духовна вертикала у једном народу, убија се вјера, као један од основних темеља једног народа.
Усташко "етничко чишћење" села Стара Габела на самој граници према Далмацији извршено је у једном налету: о Видовдану, једном од највећих српских празника. Тог дана су убијена 148 Србина – мушкарца, тачно онолико колико их је и било у том селу прије покоља.
У својој невеликој књизи "Страдање Срба у Херцеговини за време Независне Државе Хрватске", Данило Тунгуз-Перовић између осталог описује и страшно страдање Срба у селу Придворица у срезу Невесиње.
"Командир усташке станице Марјан Беновац, као и домаће комшије Бајро и Мехмед Хуко, Ћамил и Авдија Чолпа стално су увјеравале Србе Придворичане да се ни од чега не плаше јер их они штите и пазе. Међутим, на сами православни Божић, 7. јануара 1942. године у зору на сваку православну кућу ударила је јака група наоружаних усташа предвођена наредником Маријаном Бановцем. Не надајући се нападу, него се припремајући за празник Срби су пружили слаб отпор. Усташе су повезале све Србе мушкарце и одвели их у село Доња Придворица. Неке су стријељали, неке смлатили маљевима и коцима. Биљка Хаџића, Гаврила Носовића, Ћетка, Гојка и Радована Скока испекли су на ражњевима. Док су једне усташе завршавале посао са мушкарцима, други су хватали жене, дјецу и старце, довели их међу лешеве у штале и све их заједно запалили. Хватајући по селу српски женски свијет, усташе су издвојиле дјевојке удаваче и младе невјесте и одвели их у пећину више села Придворица, гдје су 20 дана долазиле усташе и силовале их, а пошто су их измрцварили, онда су их побили. Од Придворчана су остали живи само они који се тог дана нијесу затекли у селу. Муслимани су касније спалили цркву, коју су мјештани од свог прилога изградили 1937. године, да би на њеним темељима изградили џамију."
За неке историчаре је епска пјесма најбоља фуснота за српску историју. Да је то стварно тако најбоље говоре неке пјесме о страдању у II. свјетском рату. Тако народни пјесник из Гацка Обрад Говедарица у својој епској пјесми "Покољ у Придворици", каже:
"На ред дође Придворица
неђе испред саме зоре,
навалише "полазници"
и на врата и прозоре.
Шта је сребро, шта је злато
кад Србина треба клати,
шта је џихад Никола је
још одавно требо знати.
Епски пјесник, попут свједока описује злочин усташко-муслиманске експедиције над недужним женама, па каже:
"Ја сам доље у потоку
Бојанине пробо сисе
и провуко плетенице
да низ груди тако висе,
Онда сам је разапео
као што је Пилат Христа,
да се тако обнажена,
на божићном јутру блиста."
На основу казивања, као и историјских чињеница, пјесник прати гипким стихом хронологију злочина и каже:
"Припремите сада маље
оставите бајонете,
Вријеме је да оружје
опробамо још и ово
Анте га је у Загребу
за геноцид српски ково.
...............................................
Што живота ту изгоре
нико живи не зна броја
на Божић је осванула
Придворица пуста моја.
................................................
Придворица није једна
да је богдо таман тако,
наш би народ ову рану
преболио и некако.
Но, примјера таквих има
на стотине и још више
које памти српски народ
и у својој души пише.
Опис геноцида код историчара и епског пјесника се разликује у форми казивања, али су редослијед чињеница и тачност података потпуно исти. С тим што пјесник много пластичније описује злочин усташа, као и патње жртава и "пакује" га у једну језичку форму која се брже и боље памти, а и дуже траје у колективном сјећању.
