Словенске архонтије на ромејском копну

[Konstantin Veliki]

bitak ljudskih prava neko bi mogao da okarakteriše kao nasilje ....

Ljudski pravi u srednjem veku.

Pa ti si promasio celu epohu.

 

[svakodnevnica]

Ljudski pravi u srednjem veku.

Pa ti si promasio celu epohu.

ne pričam ti o terminologiji.... već o pojavi...svako nametanje je nasilje ....

 

[svakodnevnica]

Словенска племена, Милинзи (или Мелингои) и Језерити су на Пелопонезу присутни од краја VI вијека. У Византији од VII вијека, од цара Ираклија имали smo процес reхеленизације царства, који би ишао како кад и који би зависио од саме снаге владара и администрације која би стала иза њега.
У словенским подручјима, тзв Склавинијама та хеленизација и није уродила плодом.
Ствари је почео мијењати амбиозни цар Ниćифор I од 802.године, и добро му је ишло док се 811.године код Плиске није оклизнуо о кору од банане.
Он је предузео низ мјера како би "поправио" етнографску слику царства, примијенио је модификован модел из древног Рима, а како пише Георгије Острогорски Историја Византије стр 196
Pogledajte prilog 737626
вршио би пресељење хеленизованог становништа из Анадолије и колонизацију прије свега Склавинија где би колонизатори добили земљу и вршили војну дужност као стратиоти.
У том процесу рехеленизације имали смо више побуна словенски племена, за Пелопонез је свакако кључна она (стр. 197-198 исте књиге)
Pogledajte prilog 737632
из 805.године када су побуњени Словени опсједали и град Патру. Након дугих и тешких борби. Словени су доживјели пораз, након чега бивају потиснути, а рехеленизација ће узети више маха.
То није водило истребљењу, или што би у данашњем времену рекли геноциду, словенске популације, немају више доминантну улогу коју су имали у претхидна два вијека у јужној Грчкој, али и даље су присутни, сачували су народност, а како пише Острогорски, против плеена Мелинга и Језерита и Франци су водили тешке борбе у XIII вијеку. Народност су сачували до времена окупаџције Османлија када су асимиловани.

Da li su sklavinije bile nezavisne ili su priznavale vrhovnu vlast Vizantije ?

 

[Khal Drogo]

Da li su sklavinije bile nezavisne ili su priznavale vrhovnu vlast Vizantije ?

Није јасно. Постоји више тумачења шта се уопште крије иза појма Склавиније. Тибор Живковић који се Склавинјама доста бавио у књизи Словени и Ромеји (овдје, од стр.82) је става да су у питању политичке територијалне цхелине унутар или иза границе Византије настањене Словенима.
Исти став као Тибор је заузео 2011.године и Флорин Курта, како су на њега скрвили неки историчари, по мени је у одговору (овдје) заиста добро "одбранио" свој став, може се рећи да их је разбуцао као Панта питу.
Тако да можемо рећи да је то то, иако постоје и другачији ставови.
Е сад, њихова самосталност зависи од времена до времена, Први их помиње Теофилакт Симоката, и како пише Тибор (стр..87-88

Митрополит солунски Јован, бележи појам Склавинија који се датира у 586. годину, у време велике словенско-аварске опсаде Солуна.260 Новије издање Чуда, које je приредио и исцрпним тумачењима пропратио П.Лемерл, доноси овај одломак у битно измењеном значењу, тако да смо склонији мишљењу да je овде реч o словенским племенима a не o племенима из Склавинија. Да се овде ради o словенским племенима, a не o Склавинијама,261 у прилог иде и наше напред изречено гледиште да су влашки Словени независни од Авара и да између 586-593. године, стварају снажнију политичку творевину која би се могле назвати Склавинијом. Отуда Чуда у овом одељку и не могу познавати појам Склавинија, који у ово доба, како ми схватамо мора означавати независну политичке целину (или са високим степеном самосталности у случају када je реч o Словенима настањеним у Хелади, Македонији или Пелопонезу) из једноставног разлога што још увек нису образоване. Тако, Теофилакт Симоката, остаје усамљени византијски писац који користи појам Склавинија између 628-638. године, када je писао своју Историју, a сам податак се односи на 602. годину.
Писци Чуда Димитрија солунског I и II овај израз не познају. Тек код Теофана наилазимо на чешћи помен појма Склавинија и могло би се рећи да он у речник византијских писаца улази тек од друге половине VII века.

Склавиније су тада у VI-VII вијеку независне политичке цјелине, или са високим степеном самосталности у случају када je ријеч o Словенима настањеним у Хелади, Македонији и Пелопонезу.

Од краја VII вијека па до отприлике године 758. појам Склавиније се не јавља код византијских писаца, до времена када je Константин V (741-775), покорио македонске Склавиније a остале присилио да признају његову власт, тако да су по свој прилици тада Склавиније присаједињене Царству, што би водило губитку самосталности.

 

[svakodnevnica]

Није јасно. Постоји више тумачења шта се уопште крије иза појма Склавиније. Тибор Живковић који се Склавинјама доста бавио у књизи Словени и Ромеји (овдје, од стр.82) је става да су у питању политичке територијалне цхелине унутар или иза границе Византије настањене Словенима.
Исти став као Тибор је заузео 2011.године и Флорин Курта, како су на њега скрвили неки историчари, по мени је у одговору (овдје) заиста добро "одбранио" свој став, може се рећи да их је разбуцао као Панта питу.
Тако да можемо рећи да је то то, иако постоје и другачији ставови.
Е сад, њихова самосталност зависи од времена до времена, Први их помиње Теофилакт Симоката, и како пише Тибор (стр..87-88 Склавиније су тада у VI-VII вијеку независне политичке цјелине, или са високим степеном самосталности у случају када je ријеч o Словенима настањеним у Хелади, Македонији и Пелопонезу.

Од краја VII вијека па до отприлике године 758. појам Склавиније се не јавља код византијских писаца, до времена када je Константин V (741-775), покорио македонске Склавиније a остале присилио да признају његову власт, тако да су по свој прилици тада Склавиније присаједињене Царству, што би водило губитку самосталности.

a da li pre VI veka sklavinije u Eladi i okolini definitivno ne postoje ?

 

[Khal Drogo]

a da li pre VI veka sklavinije u Eladi i okolini definitivno ne postoje ?

То је питање за другу тему. Да ли су словенске политичке територијалне цјелине (ма како их звали други или сами Словени) на Балкану постојале прије VI вијека?
Оно што овдје можемо одговорити је да их грчки писци прије Симокате не помињу. Први појам Склавиније помиње Теофилакт Симоката, описујући догађаје са самог краја VI вијека или на прелау у VII вијек.

 

[Komunistkinja]

Чудно је да јако пуно ДНК са Балкана Јужно Словенског је веома заступљено на Пелепонезу , зашто је то тако ?

Ако је јужно словенски јер га Грци немају , онда то говори да су Србима били најближи Словени са Пелепонезу .

Могуће је да се ради о истом , потпуно истом словенском племену

 

[Komunistkinja]

dobro , i šta bi ti uradila povodom toga ? Koji bi bio tvoj sledeći korak nakon toga što su grci uradili ?

Имам неки чудан осећај да су ови Словени са Пелепонеза били остављени сами да се изборе са Грцима ,да не кажем ИЗДАТИ .. можда су тражили неку помоћ од осталих Словена , пре свега од Јужних Словена , али она није дошла ..Немогуће је да су били сами цело време .

Много тога недостаје у вези њих , много непознаница ..

А шта бих ја урадила данас по овом питању ..сигурна сам да их још има , то бар ДНК показује ..нашла бих их и од Грчке тражила да ОДГОВАРА за овај геноцид

Ипак ови Словени су нама јужним Словенима били генетички најближи , рођена браћа

 

[svakodnevnica]

Имам неки чудан осећај да су ови Словени са Пелепонеза били остављени сами да се изборе са Грцима ,да не кажем ИЗДАТИ .. можда су тражили неку помоћ од осталих Словена , пре свега од Јужних Словена , али она није дошла ..Немогуће је да су били сами цело време .

Много тога недостаје у вези њих , много непознаница ..

А шта бих ја урадила данас по овом питању ..сигурна сам да их још има , то бар ДНК показује ..нашла бих их и од Грчке тражила да ОДГОВАРА за овај геноцид

Ипак ови Словени су нама јужним Словенима били генетички најближи , рођена браћа

Zavisi kako se posmatra, sad da trazis od Grcke da odgovara za nesto sto se desilo 806. godine bice malo tesko.... drugo na bogumilskom saboru u San Feliksu koji je održan 1167 godine u Felix de Caraman dvorcu, videlo se da su Milnzi povezani sa svojim saveznicima u Lomabradiji, Aziji, Francuskoj, sa delom bugara, sa plemenom Dragovići, sa Kataloncima, i drugima .... dakle imali su saveznike na koje su se i oslanjali ... ne verujem da su bili ostavljeni ni kad im se car Dusan priblizio kad je srpsko Carstvo doslo do Korintskog zaliva ... verovatno bi Dusan usao na Peloponez da su Milinzi bili normalni. Inace Dusan je i pred kraj vladavine usao u Bosnu gde je vladala tkz crkva bosanska, pa bi verovatno da je imao vremena usao i u Peloponez gde je vladala ista ta crkva bogumilska kod Milinga. E sad u vreme cara Dušana nisu Peloponezom vladali Vizantijci... to je bila kneževina Ahaja ... koja je potpomognuta upravo od Katalonaca vodila borbe protiv grka .... Verujem da bi Dušan da je imalo smisla upao na Peloponez, ali ako on nije hteo, zašto bi ti sad posle 700 godina upadala u izmirenje nekakve pravde ....

 

[qvey]

i mii Srbi smo tokom vremena pretopili mnoge narode i plemena,nista cudno...

 

[svakodnevnica]

i mii Srbi smo tokom vremena pretopili mnoge narode i plemena,nista cudno...

da, zakon jačeg .... samo što smo se mi srbi i mnogo rasrbili ... fakt

 

[qvey]

da, zakon jačeg .... samo što smo se mi srbi i mnogo rasrbili ... fakt

Potpuno tacno..

 

[БелиВук]

Живот Словена на простор овог полуострва Пелопонеза и њихов живот у миру све док их нису напали Грци и насилно покушали хеленизирати , укидајући словенски језик у црквама , уништавајући црквене књиге на старословенском језику , укудајући словенске школе и културу ..

све ово је истинито сведочанство о бруталном Грчком обрачуну са Словенима у средњовековнom текстu "Хроника Монемвасије"

Готово сви словени су убијени на бруталан начин и протерани , осим два словенска племена Милинзи и Језерци који су населили прелепи предео планине Тајгет и тиме
се склонили од Грчке насилне Хеленизације , убиства и прогона ..

Шта се са ова два племена касније десило ?

Ово су благо речено глупе измишљотине. Шта треба Грци да кажу за Цара Душана који их је окупирао. Они су прешли преко тога, тако и треба, Грци су Србима најдражи пријатељи, да је Грчка суперсила и Србија бих то сигурно исто била. Кина и Русија су пријатељске, али ни приближно колико Грчка. У Русији навијачи углавном једини су (пар генерала и официра у Руској армији такођер) исто толико пријатељски према Србима као већина Грка, иначе већина Руса уопште не интересује Србија. Путин је велеиздајник који не доставља модерно оружје Русима у источној Украјини, Руси у источној Украјини зато имају велике губитке. Путин је слуга Израела то је и јавно рекао да никад Израелу не бих могао нанети штету, а Израел
послао војне специјалце да тренирају фашисте у Кијеву, Путин се прави луд уместо да строго казни Израел.

 

[БелиВук]

i mii Srbi smo tokom vremena pretopili mnoge narode i plemena,nista cudno...

Једино су Срби задржали звери које су их вековима мучили на најгоре начине, шиптари остављени уместо протерани, потурице остављени уместо протерани, сви други су побили и протерали који су их окупирали, Грци своје потурице, Шпанци своје итд. Једино од Срба чујем сви смо људи у смислу и звери које желе истребити Србе задржати а не побити. Нека хвала на малоумним аргументима како су Срби чинили недела, једино по Србији се данас шетају слободно антисрпске звери, чак и током рата 90их, Срби су од Грка добили Босну. Антисрпска лажна историја је за ђубре и ништа друго.

 

[БелиВук]

Имам неки чудан осећај да су ови Словени са Пелепонеза били остављени сами да се изборе са Грцима ,да не кажем ИЗДАТИ .. можда су тражили неку помоћ од осталих Словена , пре свега од Јужних Словена , али она није дошла ..Немогуће је да су били сами цело време .

Много тога недостаје у вези њих , много непознаница ..

А шта бих ја урадила данас по овом питању ..сигурна сам да их још има , то бар ДНК показује ..нашла бих их и од Грчке тражила да ОДГОВАРА за овај геноцид

Ипак ови Словени су нама јужним Словенима били генетички најближи , рођена браћа

Тражиш надокнаду за геноцид који није почињен. Како је ишло са накнадом за геноцидом који је доказано почињен, хрвати су заједно са потурицама починили најгори геноцид у историји човечанства над Србима? Како су Срби казнили хрвате после геноцида који су починили над Србима у првом светском рату? Ништа. Како су Срби казнили аустријанце који су починили један од најгорих геноцида над Србима? Ништа, пустили их да оду натраг за Аустрију уместо да их побију. Проклети су ти који једу г'вна како Срби треба да праштају и не протерују окупаторе. Срби су дефинитивно међу највећим жртвама.

 

[Зорандада]

Лично сматрам да је све ово у вези наше браће Словена по целој Грчкој давно изгубљена ствар. Ипак, мислим да не би требало да се заборави словенско наслеђе по тој земљи и да би смо ипак нешто требали да урадимо како се не би затрли словенски трагови. Ја сам пре пар месеци покушао да на гугл мапи "убацим" словенске, поред грчких назива, топонима, хидронима, оронима..али ми није пошло за руком. Након сваког покушаја да додам назив неког места на ћирилици и у оригиналном издању, дакле пре промена које су Грци направили од 1821-1998, добијао сам поруку да је назив већ убачен. Није ми јасно на који начин су (претпостављам) Македонци успели да убаце оригиналне називе по егејској Македонији и који су видљиви искључиво када се у опцијама промени језик у неко од ћириличних писама. Ево примера за рецимо град Гребен - Γρεβενά, реку Бистрицу и још доста убачених словенских топонима...Дакле, неко то ипак успева и ради али само до Тесалије, т.ј. до места "Војвода". Испод тога се није ишло и права је штета да се не убаце остали називи. Ако неко од форумаша зна да да ме упути на који начин то да урадим, био бих захвалан. Узгред, ево једне непотпуне мапе коју сам радио. Напомињем да постоје одређена одступања о тачним положајима места јер многа нисам успео да пронађем иако сам се трудио да тачно укуцам називе на грчком језику. Извор - Max Vasmer, Die Slaven in Griechenland.

 

[svakodnevnica]

U Epiru i dan danas ima starih srba. Oni više ne govore srpski, vec grčki, ali im je ostala po neka slovenska reč u vokobularu. Hajde da kažemo 150 reči. Svesni su toga ali verovatno još dve generacije i onda uopšte neće biti svesni jer je to proces ... tako je kako je ..

 

[NickFreakyrgios]

Неколико нас тема тренутно унакрсно враћају на ове податке којима нисмо посветили тему чини ми се осим Језерита и Милинга који су опстали самостално најдуже.
Тако ми је пало да отворим тему овакву са подацима ради стицања перцепције ремејских прилика , словенских жупа у њој унаточ дешавањима у Далмацији односно Србији,Хрватској и Бугарској.

Историјски развој словенских заједница које су током VI иVII столећа населиледелове Византијског царства текао је различитим путевима. Хрвати и Срби, који су се
настанили на подручју римске провинције Далмације, успели су временом да изграде своје самосталне државне заједнице С друге стране, словенска племена у басену доњег Дунава потпала су крајем VII века под власт новодосељених Бугара и заједно са њимаучествовала у обликовању бугарско-словенске државе.
За разлику од Хрвата, Срба и подунавских Словена и Бугара, који су живели на ободу, односно периферији ромејског света, Словени који су населили јужне делове
Балкана били су у већој мери изложени византијском војном, политичком, верском икултурном утицају, што је Цариграду омогућило да их потчини и укључи у византијско
друштво и управни систем.


Време досељавања јужних Словена на Балкан проблем је који је у науци често претресан, са потпуно супротстављених становиштва.Носиоци старије, првенствено грчке историографије, умањивали су значај словенске сеобе с почетка VII столећа. Константинос Сатас је сматрао да Словени у то време нису
доспели даље од обронака Хема (планине Балкан), Sathas, Documents, XVIII. Њихово присуство у јужним крајевима тумачено је као последица колонизаторских мера ромејских царева из VII и VIII века. Дионисиос Закитинос је био мишљења да је сеоба у VII веку била ограниченог карактера, при чему су досељени
Словени били занемарљив етнички чинилац у хеленској средини на југу Балкана. Појаву словенских племена на Пелопонезу, поменути историчар доводио је у везу са колонизаторским мерама цара КонстанинаV, које су спровођене да би се ублажиле последице куге која је покосила становништво на Пелопонезу после
746–747. године, Zakythēnos, Οί Σλάβοι ἐν Ἑλλάδι, 33; Idem, Le despotat grec, 21. Сличан став имао је и Kyriakidēs, Οἱ Σλάβοι ἐν Πελοποννήσῳ, 16. Насупрот њима, полазећи од вести Монемвасијске хронике о 218 година словенске превласти на Пелопонезу, Бјури а за њим Петер Харанис као и Франтишек Дворник
тврдили су да је до досељавања дошло још крајем VI века, Bury, History II, 114f; Charanis, The Chronicle of Monemvasia, 163; Dvornik, Les slaves, 45–46. Заступници тезе о сеоби у VI столећу били су, поред осталих, и Фрања Баришић, и у новије време Ворен Тредголд, в. Баришић, Чуда Светог Димитрија Солунског, 52;
Treadgold, History of the Byzantine State and Society, 229. Георгије Острогорски пак пише о местимичној сеоби крајем VI и великој словенској бујици која је преплавила Балкан почетком VII века, Острогорски,Византијско царство и околни свет у VII веку, 38. Сличног мишљења је био и Вајтман који говори о два
велика таласа насељавања: првом, који се одиграо крајем VI века, и другом, у време Ираклијеве владавине,Weithmann, Politische und etnische Veränderungen, 17. Пре десетак година објављена је монографија Тибора Живковића о јужним Словенима на Балкану, од насељавања до времена цара Василија II, прва такве врсте
после више деценија, у којој аутор износи теорију о два велика насељеничка таласа, при чему први датира између 613. и 615. године, а други око 630. када су се на Балкану населили Срби и Хрвати, Живковић, Јужни Словени, 435. Поред осталог, Живковић у својој књизи пружа и приказ резултата старије историографије о
питањима словенске сеобе.

 

[NickFreakyrgios]

Њихово покоравање одвијало се поступно. Остваривање тог циља заснивало се у почетку на делатности органа централне власти, у виду спровођења војних кампања које су биле пресудне за успостављање врховне власти над територијама насељеним
Словенима. Међутим, у даљем току интеграције истакнута је улогу локалних власти стратега и њима подређених гарнизона. Под надлежношћу тематских функционера биле су различите војно-управне јединице кроз које је Словене требало интегрисати у ромејску
државу и друштво. Управо те административне јединице, које су се налазиле на југу Балкана, односно на територији Македоније, средишње и јужне Грчке, и Пелопонезу,
*
Први корак на плану реокупације изгубљених земаља и интеграције затеченог словенског живља представљали су војни походи, које су византијски цареви водили против склавинија почев од средине VII столећа. Ти походи су за резултат имали, с једне стране, поробљавање дела словенског живља, док је појединим словенским племенима, са друге стране, била наметнута врховна власт Цариграда. Наметање врховне власти је била почетна степеница у интегрисању тих скупина у ромејску државу и друштво. У даљем току интеграција Цариград се у већој мери служио политичким и
дипломатским методима, уместо употребе оружане силе, јер значајне војне ресурсе који су коришћени током похода није било могуће у континуитету држати у словенским областима Политичко-дипломатске методе су на првом месту подразумевале увођење словенских старешина у ред византијских чиновника, као и њихово покрштавање.Византијски цар је словенским старешинама признавао власт над њиховим племенима,
институционализујући ту власт додељивањем, по правилу, функције архонта. Дужност архонта је обично била праћена и одговарајућим дворским достојанством. На тај начин словенски прваци су прихватали примат универзалоног хришћанског царства са
ромејским царем на челу. Словенским старешинама је то одговарало јер су на тај начин могли да легализују и ојачају своју власт над сународницима. Међутим, права намера византијског двора била је да истисне домаће прваке, додељујући, кад год је то било могуће, дужност архонта чиновницима ромејског порекла, чиме је отваран пут за хеленизацију склавинија. Такву политику посебно илуструје један одељак из Тактика Лава VI у коме аутор пише како је његов отац, цар Василије I, Словене подредио ромејским архонтима, погрчио их и покрстио, придобивши их на тај начин да се боре на
њиховој страни Нема разлога сумњати да је активност коју Лав VI приписује свом оцу представљала уобичајену праксу у византијској политици према словенским племенима на Балкану и у претходним столећима.Преломни тренутак за чвршћу интеграцију склавинија у ромејски провинцијски
систем било је стварање тема на Балкану. Формирањем тема у значајној мери је ојачано византијско војно присуство у тим деловима Царства. Насељавањем војника били су онемогућени пљачка и даље напредовање словенских племена унутар византијске територије. Поред тога, увећани регрутни потенцијал био је и темељ за јачање ромејске власти над склавинијама у тим деловима Царства. Окружени војним снагама балканских
тема, словенске старешине су биле приморане да се повинују захтевима Цариграда и постану део ромејског чиновничког апарата.
Следствено томе, убрзо по оснивању прве теме на Балкану – Хеладе (формирана између 687. и 695 – установљена је и прва словенска војно-упрвана јединица, која је била укључена у ромејски провинцијски систем на југу Полуострва. Реч је о територијално-управној јединици Велегезита, која се налазила на простору око Тебе и Димитријаде О стварању велегезитске управне јединице сведочи печат Тихомира, царског спатарија и архонта Велегезита (Τιχωμίρος – βασιλικὸς σπαθάριος ἄρχων τῶν Βελεγεζιτῶν), датиран у прву половину VIII века

 

[NickFreakyrgios]

Полазећи од чињенице да Велегезити живели на подручју средишње Грчке, може се изрећи закључак да је пресудна улога у процесу њихове интеграције била у рукама управо војно-административног апарата хеладске теме. Посредан доказ тезе да се политички развој велегезитске
скупине ослањао на тему Хеладу, јесте и то што крајем VIII века њихов старешина –Ἀκάμηρος ὁ τῶν Σκλαβίνων τῆς Βελζητιίας ἄρχων – активно суделује у политичким догађајима у тој теми. Њега су становници Хеладе наговорили да ослободи синове цара Константина V, који су били заточени у Атини, и једног од њих прогласи за цара. Царица Ирина је, међутим, спречила побуну шаљући своје људе који су заверенике ухватили и ослепели. Иако се Акамирова замисао није остварила, сама чињеница да архонт једног словенског племена узима учешће у породичним размирицама ромејске династије јасно говори о томе да је он био активан судеоник политичког живота у Царству, у који је био укључен путем административних структура теме на коју су Велегезити били упућени у територијалном погледу На сличан начин, након формирања теме са седиштем у Солуну (тема постоји 824.године) створени су услови за укључивање неколико тамошњих словенских племена у тематски апарат, у виду посебне архонтије. Реч је о Дрогувитима и Сагудатима, који су били настањени западно од Солуна у правцу Верије. Сведочанство о словенској архонтији теме Солун забележио је Константин Порфирогенит у Књизи о церемонијама.Цар пише како су представници Словена поменуте солунске архонтије (Σκλάβοι Θεσσαλονίκης ἄρχοντίας) били део посланства које је боравило код цара Михаила III (842–867). Реч је, дакле, о војно-управној јединици Дрогувита (Δρουγουβίται) и (или)Сагудата (Σαγουδάται).Није било много другачије ни на Пелопонезу. Византијска власт над већим делом Полуострва обновљена је крајем VIII или почетком IX века, услед чега је дошло до оснивања засебне теме на том простору. То је био предуслов да преостола непокорена словенска племена, настањена на Тајгету – Милинзи (Μηλιγγοί) и Језерити (Ἐζερῖται)–током прве половине IX века буду организовани као војно-управне јединице са архонтима на челу. Исти принцип примењен је и у Епиру. По формирању теме Никопољ у другој
половини IX столећа, Словени из тог дела Царства – Вајунити – бивају такође организовани у оквиру територијално-управне јединице са архонтом на челу. Познат је печат Илариона, царског протоспатарија и архонта Вагенитије (Εἰλαρίων – βασιλικὸς πρωτοσπαθάριος καὶ ἄρχων τῆς Βαγηνητίας), датиран у IX или X столеће.Следећи та начела, може се, такође, претпоставити да је по оснивању теме у Стримону крајем IX столећа (прво сведочанство о стримонској теми постоји у Клиторологиону), и тамо дошло до организовања словенског живља – Стримонаца и
Ринхињана – у оквир посебне архонтије. Познато је, наиме, да су се 904. године у јурисдикцији стратега Стримона налазила околна словенска племена. Тада је Никита,опуномоћеник солунског стратега Лава, због арабљанског напада на град, затражио војну помоћ од Словена и њихових архоната, који су, како Каменијат јасно истиче, били у надлежности солунског и стратега Стримона.

 

[NickFreakyrgios]

Са друге стране сви подаци о стримонским Словенима пре тог датума се односе на њихову непријатељску делатност према Царству,1025 што упућује на закључак да је управо оснивањем теме учињен крај њиховој самосталности и отпору према царској власти. Сведочанство о Михаилу Карсеру
из 1062. године, архонту склавоархонтије (Μιχαὴλ ὁ Καρσέρης κὲ ἄρχων τῆς Σκλαβοαρχοντήας), лоциране на подручју теме Стримон, може бити доказ постојања војно-управне јединице словенског етничког карактера, формиране можда већ крајем IX века, која је у одређеној форми постојала све до средине XI века.Оно што је, међутим, важно истаћи, када је интеграција Словена у питању, јесте чињеница да ромејска власт над словенским архонтијама на југу Балкана у почетку није била чврста и постојана. Словенске заједнице су од VII до X столећа често покретале устанке против византијске власти. Заузетост Цариграда на истоку, или због борби са Бугарима на Балкану, пружала је прилику Словенима да се у одређеном тренутку осамостале. Важан политички фактор који је утицао на развој јужнобалканских склавинија, поред Византинаца, од краја VII века били су, дакле, и Бугари. Ширење њиховог утицаја на централне и јужне делове Балканског полуострва, погађало је у знатној мери суседне словенске етнархије. Једна од њих, Верзитија (Βερζητία), била је,према Теофановом сведочењу, циљ бугарског напада 773. године. Кан Бугара је таданамеравао да пошаље 12000 својих војника да покоре Верзитију и преселе њено становништво у Бугарску Верзити су, иначе, били једно од пет словенских племена која су у VII веку доспела на југ Балкана (заједно са Дрогувитима, Сагудатима. стримонским Словенима пре тог датума се односе на њихову непријатељску делатност према Царству, што упућује на закључак да је управо оснивањем теме учињен крај њиховој самосталности и отпору према царској власти. Велегезитима и Вајунитима. Населили су, највероватније, територијални појас око Битоља, Прилепа, Кичева и Велеса. У науци се обично узима да су Верзити, у време када је поменути поход планиран, признавали врховну власт Цариграда. Таква теза почива на чињеници да је ромејски цар био унапред обавештен о плановима Бугара да нападну Верзитију, као да је реч о нападу на ромејску територију. Следствено том становишту, наметање врховне власти Цариграда Верзитима могло је да уследи након војног похода цара Константина V (741–775) у Македонији 758. године. У изворима нема, међутим,података о статусу Верзитије у ромејском управном систему. Ипак, могуће је претпоставити да су Верзити, по угледу на друге словенске скупине у том делу Царства,били организовани у виду самоуправне архонтије.Попут Верзита, Смољани су, такође, били једно од словенских племена које се налазило на граници сфера бугарског и византијског утицаја. Најстарије свеодочанство о њима представља натпис из Филипопоља, на коме пише да је бугарски кан Пресијам (836–852) послао војску на њих. Као и у случају Верзита, извори не пружају пуно
обавештења о историјату и административном статусу смољанске заједнице. Када су Смољани и њихов положај у питању, постоји могућност успостављања извесне аналогије са појединим словенским архонтијама на југу Балкана, будући да је под именом Смољана,
током XI века, функционисала тема, слична онима које су у називу, такође, носиле имена некадашњих склавинија, попут тема Драгувитије, Велегезитије или Вагенитије.Сходно томе, могућим се чини претпоставка да су Смољани у почетку, по угледу на
поменуте словенске заједнице, такође били организовани у виду засебне, на етничком принципу засноване архонтије.

На челу словенских војно-управних јединица унутар ромејских тема по правилу су се налазили функционери са звањем архонта.1036 Поменути су архонт Велегезита Тихомир,архонт Велзитије Акамир, архонт Вагенитије Иларион, као и Михаило Карсер, архонт склавоархонтије.

 

[NickFreakyrgios]

Поред наведених словенских стрешина, постоје сведочанства још и о архонтима Милинга и Језерита, чија имена нису позната. За разлику од Тихомира и Акамира чија имена недвосмислено указују на њихово словенско порекло, преостали архонти о којима је реч су можда били хеленизовани Словени али је исто тако могуће да су у питању ромејски чиновници. Функција архонта била је праћена титулама царског спатарија и царског протоспатарија, како то показују примери Тихомора и Илариона. Те титуле су, иначе, често била додељиване турмарсима, те се стога могу сматрати
уобичајеним достојанствима за заповеднике нижих војно-управних јединица у тематском систему. Словенске војно-управне јединице су, имајући у виду звање њихових старешина имале ранг архонтија. У случају словенског округа из околине Солуна (Σκλάβοι Θεσσαλονίκης ἄρχοντίας), као и на примеру Склавоархонтије у Стримону (Σκλαβοαρχοντήα), то је јасно и наведено. Називи архонтија почивали су обично на племенским именима (Велзитија, Вагенитија). Када је реч о архонтијама у темама Солуна и Стримона, тамо се не помињу племенски називи, већ се архонтије одређују називом теме или уз одредницу склаво/словенска архонтија. Разлог за то може бити чињеница што је у тим архонтијама живело више племена, те стога није издвајан назив само једног од њих (у солунској су били настањени Дрогувити и Сагудати а у стримонској архонтији Стримонции Ринхињани).Архонти словенских архонтија су били непосредно потчињени тематским стратезима. То се закључује из Порфирогенитове вести о устанку Милинга и Језерита у Спису о управљању царством, где цар пише како су се они побунили против пелопонеског стратега одбијајући му послушност на коју су били обавезни О потчињености словенских старешина стратезима сведочи и детаљ из Каменијатовог описа арабљанске
опсаде Солуна из 904. године. У том спису је наведено како се солунски заповедник, у намери да добије помоћ од стримонских Словена, обратио стратегу Стримона у чијој су сенадлежности они налазили. Јован Каменијат такође пише и да су Дрогувити и Сагудати били у јурисдикцији солунске управе, што је још један доказ тезе о нижем и подређеном положају словенских архонтија према тематским властима.Две основне обавезе словенских архонтија према Цариграду биле су пружање помоћних војних одреда и плаћање пореских намета. О војним дужностима Словена, сведочи поменути одељак из Тактика Лава VI, где аутор поред осталог пише како су потчињени Словени ратовали на страни Византинаца. О томе говоре и други извори. У 50. глави списа De administrando imperio Константин Порфирогенит пише како су пелопонески Словени – Милинзи и Језерити – у време цара Романа I Лакапина, одбили да извршавају војне дужности, из чега се јасно види да је то била једна од њихових главних обавеза према Цариграду.1043 Пружање помоћних војних одреда била је обавеза и Словена из теме Стримон, као и Дрогувита и Сагудата, који су потпадали под надлежностсолунског стратега, пише Јован Каменијат.Када је реч о пореским обавезама Словена, о њима такође сведоче Порфирогенит и
Јован Каменијат. Цар писац наводи да су Милинзи и Језерити у IX и X веку, од времена Теоктистовог похода 843. године, плаћали годишњи данак – пактон – у износу од 60,односно 300 номизми, на нивоу заједнице У једном тренутку, након гушења њихове побуне у време цара Романа I, стратег Пелопонеза је одлучио да им износ данка повећа на по 600 номизми. Међутим, из страха да та одлука не изазове нове немире међу пелопонеским Словенима, као и због страха да се они не удруже са другим Склависијанима (Σκλαβησιάνοι), цар је повукао одлуку а данак је враћен на претходни износ. На овом примеру се очитава флексибилност царске политике у погледу утврђивања обавеза аутономних етничких скупина. Нејаднак износ данка највероватније је проистицао из разлике у бројности или војне и привредне снаге поменутих племена.

 

[NickFreakyrgios]

Важно је истаћи и чињеницу да је о висини данка могао да одлучује и тематски стратег, што још једном потврђује тезу о непосредној подређености етничких архонтија тематским властима, а не органима централне управе у Цариграду. Пореске обавезе постојале су, иначе, и код других Словена на југу Балкана. То потврђује Каменијатова вест да су Дрогувити и Сагудати, насељени у селима у околини Солуна, имали обавезу плаћања данка солунској управи.Словенске архонтије су биле територијално заокружене целине. У њима је вероватно постојао примитивни облик управног апарата, са „чиновницимаˮ који су били подређени архонту и помагали му у управљању архонтијом. Ипак, из тих словенских самоуправних јединица се нису развиле независне државне форме, као што је био случај са хрватским и српским кнежевинама. Напротив, Цариград је временом успео да њихову самоуправу сведе на минимум или је у потпуности укине. Занимљиво је, међутим, да су неке од тих територијлано-управних форми, и поред тога што су вероватно изгубиле словенско обележје, опстале у провинцијкој организацији Царства све до почетка XIIIстолећа. Наиме, поједине словенске архонтије, попут Другувитије, Велегезитије и Вагенитије су временом трансформсане у теме. У питању су, заправо, биле мале теме, које су по површини и рангу њихових старешина биле сличније некадашњим нижим тематским јединицама него ли класичним ромејским темама.
Прва у низу архонтија која је била уздигнута на ранг теме јесте Другувитија(Δρουγουβιτεία). То се десило средином X столећа, свакако пре 971. године, када је у Ескоријалском тактикону забележен другувитијски стратег. Занимљиво је, међутим, да је до 1204. године, административни ранг другувитијске јединице био снижен, па се она на помње као тема/провинција већ као хартуларат у теми/провинцији Верији (Provintia
Verie, cum chartularatis tam Dobrochubista quam et Sthlanica). Другувитија и Верија су 971. године, према Ескоријалском тактикону биле јединице истог ранга – теме.1052 Разлог за укључивање другувитијске јединице у састав теме/провинције Верије могао је бити евентуални демографски пад у Другувитији који је довео до тога да она, имајући у виду њен регрутни и порески потенцијал, више није испуњавала услове да буде у рангу теме. Важно је напоменути да се изрази тема или провинција крајем XII века односе на територијалне јединице унутар византијског фискалног система, за разлику од претходних столећа када је тема представљала основну јединицу војно-управног уређења у унутрашњости Ромејске државе.У XII столећу ранг теме добија и велегезитска јединица о чему сведоче Повеља цара Алексија III Млечанима из 1198. године, у којој се помиње Prouincia Velechatiue,као и Спис о подели Ромејског царства из 1204. у коме постоји помен Prouintia Velechatiue1055. У Спису о подели Царства се помиње и Вагенеција али без навођења административног ранга.1056 Међутим, у документу Refutatio Marini Zeni из наредне, 1205.године, помиње се Provincia Vagenicia али и Catepanikium Vagenetie (Dimisimus comuni Venecie prouinciam Dirrachij cum chartolarato Glauenizi, et prouinciam Vagenecie, et Corfu
cum tota eius insula. Hec sunt enim sub Dirrachio uidelicet Sfinarsa, [cum] chartolarato de Glauenetis, quod chartolaratum potest esse cum tribus uel quatuor casalibus, et Ablona: est catepanikum Vagenetie, et habet unum chartolaratum de Gliki...). Катепаникиони су временом постали основне територијално-управне јединице провинцијске организацје у Царству, наследивши улогу тема. Стога не чуди што се у цитираном документу катепаникион и провинција/тема Вагенеција стављају у исти ранг. У хрисовуљи цара Теодора Анђела из 1228. године Вагенеција је означена као тема, као и у списимаохридског архиепискиопа Димитрија Хоматина.

 

[Сребрена]

Један од првих по имену познатих словенских вођа био је старешина Драговића, кога грчки извори помињу као Хацон (Χάτζων), што је вероватно хеленизована варијанта словенског имена Хотимир. Он се у грчким изворима помиње са титулом егзарха (έξαρχος Σκλαβίνων, "егзарх словенски")[5][6], а у латинским са титулом краља (Rex Hacon или Rex Hatson). Ромејски извор под називом "Чуда Светог Димитрија" сведочи о томе да су словенска племена кренули у велики заједнички напад на један од главних ромејских центара - Солун.[6] То нам указује да је повод за овај заједнички поход највероватније био заштита од грчког утицаја и војних упада.

У другој књизи "Чуда Светог Димитрија", помиње се извесни Пребонд (Прѣбѫдъ), као краљ Ринхина (ὀ τῶν Ῥυγχίνων ρῆξ). Према "Чудима", 675. године Пребонд је привукао пажњу ромејског архонта града Солуна, будући да је наводно био непријатељски настројен према Царству и планирао напад на Солун. Чувши то, цар Константин IV наредио је да се Пребонд ухапси. Током цареве посете Солуну, Пребонд је на превару ухваћен, стављен у окове и послат у Цариград. Ринхини и Струмљани послали су своје поклисаре цару, тражећи да пусте њиховог господара, и Константин је обећао да ће њихове молбе услишити чим оконча рат са Арапима.[28]

У међувремену, Пребонд се током свог ропства спријатељио са једним царским писаром, који га је наговарао да побегне. Будући да је течно говорио грчки, Пребонд се прерушио у Ромеја и једноставно изашао из Цариграда кроз капије Влахерне. Након овога, сакрио се у писареву кућу код града Визе у данашњој Турској. Разрајен, цар је послао своје људе у потеру за њим, и обавестио Солуњане да ће град вероватно убрзо бити нападнут. Потрага је завршена након 40 дана, када је писарева жена разоткривена када је носила храну у Пребондово склониште.[28] Читава писарева породица је убијена, док је Пребонд одведен на испитивање. Након што је поново пробао да побегне, а његова жеља да све Словене подигне против Ромејског царства постала очигледна, и он је погубљен.[28] Сазнавши да им је владар убијен, Словени су кренули на Солун и поново га опсели, 677. године.

 

[Kole11]

Један од првих по имену познатих словенских вођа био је старешина Драговића, кога грчки извори помињу као Хацон (Χάτζων), што је вероватно хеленизована варијанта словенског имена Хотимир. Он се у грчким изворима помиње са титулом егзарха (έξαρχος Σκλαβίνων, "егзарх словенски")[5][6], а у латинским са титулом краља (Rex Hacon или Rex Hatson). Ромејски извор под називом "Чуда Светог Димитрија" сведочи о томе да су словенска племена кренули у велики заједнички напад на један од главних ромејских центара - Солун.[6] То нам указује да је повод за овај заједнички поход највероватније био заштита од грчког утицаја и војних упада.

У другој књизи "Чуда Светог Димитрија", помиње се извесни Пребонд (Прѣбѫдъ), као краљ Ринхина (ὀ τῶν Ῥυγχίνων ρῆξ). Према "Чудима", 675. године Пребонд је привукао пажњу ромејског архонта града Солуна, будући да је наводно био непријатељски настројен према Царству и планирао напад на Солун. Чувши то, цар Константин IV наредио је да се Пребонд ухапси. Током цареве посете Солуну, Пребонд је на превару ухваћен, стављен у окове и послат у Цариград. Ринхини и Струмљани послали су своје поклисаре цару, тражећи да пусте њиховог господара, и Константин је обећао да ће њихове молбе услишити чим оконча рат са Арапима.[28]

У међувремену, Пребонд се током свог ропства спријатељио са једним царским писаром, који га је наговарао да побегне. Будући да је течно говорио грчки, Пребонд се прерушио у Ромеја и једноставно изашао из Цариграда кроз капије Влахерне. Након овога, сакрио се у писареву кућу код града Визе у данашњој Турској. Разрајен, цар је послао своје људе у потеру за њим, и обавестио Солуњане да ће град вероватно убрзо бити нападнут. Потрага је завршена након 40 дана, када је писарева жена разоткривена када је носила храну у Пребондово склониште.[28] Читава писарева породица је убијена, док је Пребонд одведен на испитивање. Након што је поново пробао да побегне, а његова жеља да све Словене подигне против Ромејског царства постала очигледна, и он је погубљен.[28] Сазнавши да им је владар убијен, Словени су кренули на Солун и поново га опсели, 677. године.

Srebrena, u tom istom periodu postoje Srbi koji brane Solun, oni koji su u vizantijskom sistemu i ziveli su u centralnoj grckoj. Ti Srbi su vodili citave oblasti, teme, bili vrhovni cinovnici. Oni su ucestvovali u politickim previranjima na dvoru, oni su dali patrijarha, oni su dali cara.
Stalno nasedamo na propagandu i ne govorimo o njima. Oni su prava tema, ruska nauka je tvrdila da su ti Srbi fakticki upravljali Vizantijom u periodu izmedju 7. i 9. veka