Словенске архонтије на ромејском копну

Srebrena, u tom istom periodu postoje Srbi koji brane Solun, oni koji su u vizantijskom sistemu i ziveli su u centralnoj grckoj. Ti Srbi su vodili citave oblasti, teme, bili vrhovni cinovnici. Oni su ucestvovali u politickim previranjima na dvoru, oni su dali patrijarha, oni su dali cara.
Stalno nasedamo na propagandu i ne govorimo o njima. Oni su prava tema, ruska nauka je tvrdila da su ti Srbi fakticki upravljali Vizantijom u periodu izmedju 7. i 9. veka

Донекле јер су кансије Ромеји домаће архонте замењивали ромејским или чиновницима са других крајева царства , тада су почели строжији намети и закони који су резултирали побунама. Ове прилике су Ромеји користили да истребе Словене , раселе па чак њихове теме прикључе другим административним јединицима.

Заправо до прораза од Јустина 2 постојала је једна Склавинија и Бугарска касније се деле на мање јединице са полтронским архонтима који су грабили чинове и привилегије Ромеја а биле су сувише слабе појединачно да се одупру грчкој власти а протв њих би неретко ратовали Словени из других тема под присилом.

Дакле концепт ромејизације се огледао у цепкању Словена на мање административне јединице којима се полако наметала грчка црква и власт.
 
Srebrena, u tom istom periodu postoje Srbi koji brane Solun, oni koji su u vizantijskom sistemu i ziveli su u centralnoj grckoj. Ti Srbi su vodili citave oblasti, teme, bili vrhovni cinovnici. Oni su ucestvovali u politickim previranjima na dvoru, oni su dali patrijarha, oni su dali cara.
Stalno nasedamo na propagandu i ne govorimo o njima. Oni su prava tema, ruska nauka je tvrdila da su ti Srbi fakticki upravljali Vizantijom u periodu izmedju 7. i 9. veka
Pa pišite, piši...
 
Pa pišite, piši...
Evo jednog kurioziteta,

Otac Konstantina Porfirogenita, Lav VI, je imao brata Aleksandra koji je nasledio presto nakon njegove smrti. Aleksandar nije imao nameru da vlada vec je hteo da postavi za imperatora njegovog prijatelja Vasilija ili Vasilicu (Βασιλίτζης), Sklava po poreklu. Medjutim, sledbenici preminulog cara Lava VI su sprecili taj scenario i na vlast doveli Konstantina VII Porfirogenita.
Ova epizoda moze da se procita na stranici, https://www.degruyter.com/document/database/PMBZ/entry/PMBZ23279/html

Eto, da je nas Vasilica dosao tada na carski tron ko zna kako bi izgledao DAI :D

Inace cela ta makedonska loza koju je osnovao Vasilije I a kojoj pripada i Konstantin VII je poreklom od Parta iz male Azije. Prema svedocenju pisca Sude iz 10.veka, ti Parti su u preistorijsko vreme preseljeni iz Evrope u malu Aziju od strane nekog legendarnog egipstkog kralja. No bez obzira na to, pisac Sude svedoci da ti Parti i u njegovo vreme praktikuju obicaje i govor Skita. Otud verovatno dolazi i uverenje arapskih putopisaca da je rodonacelnik makedonske dinastije, Vasilije I, slovenskog porekla....
 
Evo jednog kurioziteta,

Otac Konstantina Porfirogenita, Lav VI, je imao brata Aleksandra koji je nasledio presto nakon njegove smrti. Aleksandar nije imao nameru da vlada vec je hteo da postavi za imperatora njegovog prijatelja Vasilija ili Vasilicu (Βασιλίτζης), Sklava po poreklu. Medjutim, sledbenici preminulog cara Lava VI su sprecili taj scenario i na vlast doveli Konstantina VII Porfirogenita.
Ova epizoda moze da se procita na stranici, https://www.degruyter.com/document/database/PMBZ/entry/PMBZ23279/html

Eto, da je nas Vasilica dosao tada na carski tron ko zna kako bi izgledao DAI :D

Inace cela ta makedonska loza koju je osnovao Vasilije I a kojoj pripada i Konstantin VII je poreklom od Parta iz male Azije. Prema svedocenju pisca Sude iz 10.veka, ti Parti su u preistorijsko vreme preseljeni iz Evrope u malu Aziju od strane nekog legendarnog egipstkog kralja. No bez obzira na to, pisac Sude svedoci da ti Parti i u njegovo vreme praktikuju obicaje i govor Skita. Otud verovatno dolazi i uverenje arapskih putopisaca da je rodonacelnik makedonske dinastije, Vasilije I, slovenskog porekla....


Ja sam čitao nešto drugačije Parćani su bili deo nekadašweg persijskog carstva i bili su jako dobro ratnici taktika koju su preuzeli Avari i gotovo svi narodi sa istoka Alani.

Bacali su se u naglo povlacanje i nepogresivo su pogadjali strelama iz okreta okrenuti ledjima neprijatelju. Aleksandar Makedonski je najviše vremena izgubio osvajajući Kavkaske narode. Makedonci su bili rasporedjeni u falange i nisu imali laku konjicu a Kavkaski ratnici su ih urnisali sa njome.

Ne zna se da li ih je pokorio ili su mu sami prisli u savez ali su bili kljuc osvajajanja Persije i Indije laka konjica superstrelaca koje je poveo sa Kavkaza.


Porfirogenit je zapravo lazirao svoj rodoslov Vasilije Makedonac je bio seljackog porekla nepleminitog , pretpostavlja se jermenskog porekla.
Porfirogenit je hteo da prenese da je njegov deda iz loze antickih Makedonaca a zapravo doseljenik.
Otud stalna potreba Cicara i drugih Kavkazaca da pokazu svoje anticko makedonsko poreklo.

Jedina veza je labava preko Friga i Briga i Herodota ali oni nisu ziveli samo u Makedoniji vec u Podunavlju i nasim krajevima i navodno su se naselili u Malu Aziju i Kavkaz i odatle vuku poreklo Jermeni.
 
Хвала што сте вратили наслов теми чим скупим времена и концентрације документоваћу све да нам тема служи као помоћна за ДАИ , Београд из дела Порфирогенита , Босна и тд. Намера ми је и била да на овој теми имамо податке и можемо одмах упоређивати са догађајима у нашим крајевима и тд.

Јер кад се све постави нема простора ни наговештаја о Албаницима нити могућности да су уопште дошли пре 10-11 века онда се види да македонске архонтије остају независне и за време Симеуна и после , такође се види да Грци немају вести о српским владарима и хрватским пре 9. века не због "мрачног средњег века" Сарацена већ зато што нису ни управљали нити били иаккав фактор у Европи до 9. века.
Од 7-9. века ромејско царство се налази изван Европе у Малој Азији са неким колонијама у Тракији , Солун и још неки градови који функционишу као и градови на Јадранској обали окружени Словенима једина веза са Цариградом је путем мора.
 
Poslednja izmena:
Ja sam čitao nešto drugačije Parćani su bili deo nekadašweg persijskog carstva i bili su jako dobro ratnici taktika koju su preuzeli Avari i gotovo svi narodi sa istoka Alani.
Pa kazem ti, postoji prvorazredni izvor, Suda, nema lazi, nema prevare. Pisac svedoci o antickim Parcanima koji pricaju skitskim jezikom i jos uvek zive u maloj Aziji.

Porfirogenit je zapravo lazirao svoj rodoslov Vasilije Makedonac je bio seljackog porekla nepleminitog , pretpostavlja se jermenskog porekla.
Ne zna se ko je pisao zitije Vasilija I, mozda je Konstantin ali nije sigurno. Uglavnom tamo pise da je Vasilijev otac poreklom od loze koja je vladala Parcanima i Jermenima a majka od balkanskih starosedelaca
 
Evo jednog kurioziteta,

Otac Konstantina Porfirogenita, Lav VI, je imao brata Aleksandra koji je nasledio presto nakon njegove smrti. Aleksandar nije imao nameru da vlada vec je hteo da postavi za imperatora njegovog prijatelja Vasilija ili Vasilicu (Βασιλίτζης), Sklava po poreklu. Medjutim, sledbenici preminulog cara Lava VI su sprecili taj scenario i na vlast doveli Konstantina VII Porfirogenita.
Ova epizoda moze da se procita na stranici, https://www.degruyter.com/document/database/PMBZ/entry/PMBZ23279/html

Eto, da je nas Vasilica dosao tada na carski tron ko zna kako bi izgledao DAI :D

Inace cela ta makedonska loza koju je osnovao Vasilije I a kojoj pripada i Konstantin VII je poreklom od Parta iz male Azije. Prema svedocenju pisca Sude iz 10.veka, ti Parti su u preistorijsko vreme preseljeni iz Evrope u malu Aziju od strane nekog legendarnog egipstkog kralja. No bez obzira na to, pisac Sude svedoci da ti Parti i u njegovo vreme praktikuju obicaje i govor Skita. Otud verovatno dolazi i uverenje arapskih putopisaca da je rodonacelnik makedonske dinastije, Vasilije I, slovenskog porekla....
Ово ми је освежило дан :)
О вези са Парћанима постоји забелешка француског путописца из 16.века. Уз илустрацију из Једрена, написао је да је дотични Делија Србин, пореклом из Партије. Тренутно турски коњаник и у јавности муслиман.
https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/btv1b20000337/f46.item.zoom

Свакако би бољи избор био Васиљ Василић него син четврте жене, чије име сам испрва видела као "угљена псина" ( Зоја Карбонопсина ).
 
Poslednja izmena:
Ово ми је освежило дан :)
О вези са Парћанима постоји забелешка француског путописца из 16.века. Уз илустрацију из Једрена, написао је да је дотични Делија Србин, пореклом из Партије. Тренутно турски коњаник и у јавности муслиман.
https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/btv1b20000337/f46.item.zoom

Свакако би бољи избор био Васиљ Василић него син четврте жене, чије име сам испрва видела као "угљена псина" ( Зоја Карбонопсина ).
Veoma bitno, Suda veli da su ovi Skiti poreklom iz Evrope, dakle iz nasih krajeva, i da su se u malu Aziju naselili u preistorijsko vreme.
Upravo ova cinjenica moze biti resenje zagonetke, odnosno pojave Sklava u maloj Aziji znatno ranije nego sto su to ranosrednjevekovni pismeni izvori izvestili.
Mozda su ti Parcani zapravo Sakalibi iz arapskih izvora koji su ziveli na rimskoj zemlji pre Rimljana...
 
Постоји извор у којем сам Порфирогенит пише о својој породици и ту је исфасификовао порекло своје породице али није толико битан за ову тему.
Jedno je sigurno, nema grckog cara Vizantije pre 11.veka. Nema ni latinskog, ako izuzmemo Jermene i izumrle starosedeoce, postavlja se pitanje ko je vladao Vizantijom stolecima?
 
Jedno je sigurno, nema grckog cara Vizantije pre 11.veka. Nema ni latinskog, ako izuzmemo Jermene i izumrle starosedeoce, postavlja se pitanje ko je vladao Vizantijom stolecima?

Ромејско царство се звало универзално хришћанско царство пре "Македонаца" било је неколико царева Есавијанаца (Сиријаца) по узору на римско царство које када су грађани провинција постали пуноправни грађани Рима. Тада су цареви из ових крајева и других крајева типа северна Африка постајали цареви . Исто је био у Ромејском царству цареви су могли постати сви а грчки национализам се много касније јавља.

Све до Јустинијана важиле су Диоклецијанове реформе , после Јустинијана Ираклије је по узору на њега увео тематски систем по узору на римски систем " дуката" који ће још увек постојати од 7-9-11 века у Италији , Сицилији па и Далмација ће једнох тренутка бити дукат. Слично је са Епирском кнежевином биће дукат отуд Дука као господар области дуката што ће одговарати западној титули Дукс или Дука (војвода) на истоку ће то бити архонт које ће тачно одговарати словенској титули кнез. С тим да ће архонт често бити теократа врховни владар области и верски поглавар или надређени тој црквеној јединици која је задзжена за његову област.

Ту теократију срећемо у познијем средњем веку у Црној Гори где ће митрополит бити егзарх врховни поглавар цркве и светови владар а мисли да је идентично било код Немањића чак судећи и по круни Стегфана Дечанског која личи на митрополитске капе али је и круна са украсима од драфуља али од чоје не злата и метала. Судећи по Немањићима који напуштањем престола постају монаси и свети владари чије се можти чувају врло вероватно да је средњовековна Србија била нека врста теократије иако је формално постојао архиепископ али подређен краљу не обратно.

Грци су се етногенизовали у један народ и целину римским освајањем од разних расцепаних државица које су биле повезане ратним савезима освајањем Рима на основу њиховог културолошког наслеђа настаје једна држава Грка а настаје у 7. веку под Ираклијем када царство постаје грчко.
Међутим сам Цариград је 15 пута кроз историју мењао читаву структуру становништва дакле можемо говорити о гркофоним народима који су погрчили народе другиј језика и сворили неки нови грчки етнос у Европи су то доминантно били Словени који су постали Грци.

Мислим у 11. и 12. веку ће се јављати покрети који ће пробудити грчки национализам као директне наследнике антике и осниваче ромејског царства што није истина али ајде у том периоди наши извори ће их звати Грцима јако ретко Ромејима или скоро никад.

То универзално хришћанско царство је било престиж и Словени су радо као и други народи улазили у њега и напредовали коа равноправни народи али Ромеј су их лукаво на основу наводно" неетничког" хрићанског царства увлачењем у свој систем претварали ипак у Грке иако споља то није било видљиво. Извори и Јермене и Африкаце и све поданике царстава писаре зову Грцима ретко говоре о њиховом пореклу.
Често си њихова етничка порекла видљивљ на печату и на основу њиховог личног имена и тд.

Заслугом Енглеза Грци себе зову данас Грцима од антике преко Византије и османског цартсва.
Исто је са Јеврејима али ту стављам битну ралику што Јевреји нису имали своју мултиетничку империју већ теократску државу са јаком традицајом и писаним предањем они су носиоци истог наратива тако да пре Јевреје признајем као народ него Грке.

Најсмешнији су ми ови ДНК мастори што нађу тело на Минојском криту па упореде дса Словеном , Готом или Сиријцем из копнене Грчке и генетика се подудара. Ја мислим да на српском ДНК пројекту не постоји ни један школовани и афирмисани биолог.
 
Поменуто је да је током XI века у ранг теме уздигнут и округ Смољана. Сачуван један акт стратега Смољана, уједно и солунског и серског апографевса Јована Катафлорона из 1079. године.1060 Тема Смољана помиње су и у Типику Георгија Пакуријана из 1083.
године. Не може се са сигурношћу рећи какав су административни ранг Смољаниимали пре XI столећа, али је сасвим могуће да су представљалиједну од јужнобалканских словенских архонтија.Насупрот поменутим архонтијама које су трансформисане у теме, изгубивши,
притом, аутономан статус у тематском систему, заједница Милинга на Пелопонезу је успела да свој идентитет и особен управни положај очува и током наредних столећа. С тим у вези треба поменути податак сачуван у Житију Светог Никона Метеонтиа у којем се, као милиншки вођа у XI веку, помиње дука Антиох. Иако се функција дуке у то доба обично сврстава у ред највиших провинцијских намесника, у случају Антиоха несумњиво је реч о племенском старешини чија је јурисдикција почивала на две основне компоненте – етничкој и територијалној.
*Важну улогу у интеграцији Словена у ромејско друштво имала је и црква. Најубедљивије сведочанство које говори о улози хришћанства у процесу инетеграције Словена представља Каменијатово запажање да је светим кршетењем сиктско племе
постало слично хришћанском народу, и да су тиме били окончани немири између њих и Ромеја.С тим у вези, изградња црквене организације у словенским земљама била је један од основних предуслова за њихово чвршће везивање за Цариград. Словени су
уклапани у постојеће оквире црквене организације где год је то било могуће, потпадајући под јурисдикцију епископа оближњих градова. Међутим, било је и случајева када су осниване нове црквене катедре са превасходном улогом у погледу христијанизације
Словена. На Пелопонезу је у IX столећу оформљена Патраска митрополија, која је постала стуб црквене организације међу тамошњим Словенима. Такође, почев од X века, осниване су катедре чија се територијална јурисдикција вероватно поклапала са границама
појединих словенских архонтија. Реч је о епископијама Дрогувита,1068 Сагудата,Смољана и Вајунита. Поред њих, извори бележе постојање и неколико епископија које у свом имену, такође, садрже речи словенског порекла, али се те црквене јединице не могу довести у везу са деловањем засебних словенских архонтија.
 
АРХОНТИЈА СЕРМИСИЈАНА И БУГАРА

Крајем VII века на подручје Царства, у близини Солуна, досељена је специфична етничка скупина такозваних Кермисијана (Κερμησιάνοι/Κεραμησώνοι) о којима је сведочанство оставио писац Чуда Светог Димитрија Солунског. Убрзо по десељавању, део Кермисијана је, заједно са тамошњим Бугарима, укључен у ромејски провинцијски систем у виду посебне јединице са архонтом на челу, о чему сведочи сачувани печат
старешине те јединице.Кермисијани или Сермисијани (Σερμησιάνοι) – што је исправанији облик њиховог етничког имена, имајући у виду да је тај етноним изведен од имена града Сирмијума –били су потомци Ромеја, које је словенски вођа Хацон, приликом пљачкашког похода по
Илирику и Тракији у другој деценији VII столећа, заробио и повео са собом у Панонију. Заробљени Ромеји и њихови потомци су током вишедеценијског боравка у аварској земљи, и поред мешања са Бугарима, Аварима и другим народима, очували своју веру и језик. Такође, за то време нису изгубили свест о свом ромејском пореклу, као ни жељу да се врате у домовину. После 60 година боравка северно од Саве, око 680. године, предвођени Кувером, они долазе на Балкан и настањују се у околини Солуна, у подручје тзв. Керамисијског поља (Κεραμήσιος κάμπος). Кувер, кога је на позицију старешине сермисијанске заједнице поставио аварски владар, искористио је жељу Сермисијана за повратком у постојбину, покренувши велику сеобу. Хаган се томе успротивио, због чега је дошло и до борби. Сермисијани су на крају, ипак, заједно са
Бугарима и припадницима неких других племена, успели у својој намери да се врате на Балкан.По доласку на Керамисијско поље, многи од њих су хтели да иду у своје родне градове: Солун, Цариград и градове у Тракији. Кувер то, међутим, није допуштао. Он је ступио у контакт са Цариградом и од византијског цара издејствовао изадавње наредбе словенским Дрогувитима који су живели у суседству, према којој су припадници поменутог словенског племена имали обавезу ο да снабдеју храном Кувера и његову заједницу. Сермисијани су на тај начин ступили у контакт са Дрогувитима, од којих су узимали жито, али и добијали информације о близини Солуна, после чега су многи од њих са женама и децом кренули у тај ромејски град. Из Солуна су их Ромеји лађама одвозили у Цариград. Да би то спречио, Кувер је одлучио да једног од својих војвода, Маура, пошаље у Солун, са задатком да тамо, претварајући се да је пребегао на ромејску страну, припреми терен за освајање града. Кувер је намеравао да после освајања града загосподари целом облашћу, затим околним острвима, а након тога крене у обрачун са царем. Поступајући по договореном плану, Маур се у Солуну представио као одметник од Кувера те је убрзо од Византинаца био почаствован титулом конзула/хипата и добио управу над свим
Серамисијанима који су прешли на ромејску страну. Куверов план о заузећу Солуна био је ипак осујећен због доласка ромејског стратега Сисинија са флотом у град. Штавише, Маур је био приморан да ради на придобијању Серамисијана и њиховом безбедном преласку на византијску територију. Он се потом се обрео и у Цариграду, где га је цар почаствовао звањем архонта. Сведочанство о Мауру и његовој функцији постоји још и на једном печату, с краја VII или VIII почетка века, из чијег натписа сазнајемо да је његово звање у једном тренутку гласило архонт Сермисијана и Бугара (Μαύρος – πατρικίος καὶ ἄρχων τῶν Σερμησαιάνων καὶ Βουλγάρων).1081 Међутим, када су његове праве намере о заузећу Солуна биле откривене, Маур, кога је ромејским властима и самом цару одао син, био је ражалован и заточен у једном трачком утврђењу, далеко од својих војника којима је до
тада командовао.1082 По завршетку приповедања о Мауру, писац Чуда Светог Димитрија Солунског Сермисијане више не помиње. Загонетна скупина након тога нестаје из извора.
О административном статусу сермисијанске заједнице, не може се пуно тога рећи. Маурово архонтско звање се у почетку свакако није тицало јурисдикције над Сермисијанима на Керамисијском пољу, јер је том облашћу владао Кувер, већ само над Сермисијанима који су пребегли у Византију. Није, притом, довољно јасно како се даље одвијала Маурова каријера. Маур се, наиме, у једном тренутку поново нашао у милости цариградског двора. То знамо јер га као једног од учесника ромејске казнене експедиције на Херсон 711. године помиње у свом спису хроничар Теофан. Иако Теофан не помиње Сермисијане, већ патрикија Маура назива Бесом, у науци је одавно утврђено да је посреди иста личност са сермисијанским великашем о коме је писао писац Чуда. У изворима, међутим, нема података о томе на који начин је Маур рехабилитован.Могуће је да је до рехабилитације дошло након ступања новог цара на престо 685. године. На такву помисао упућује то што је нови ромејски владар Јустинијан II у једном тренутку, чини се, посегнуо за савезништвом са Сермисијанима.
 
Након похода против склавинија и Бугара у Македонији 688/689. године, он је приступио организовању клисуре
у Стримону, у коју су насељени загонетни Скити. О њима је траг оставио Константин Порфирогенит у Спису о темама, наводећи да су припадници те скупине колонизовани у стримонску област у време цара Јустинијана II. Колонизација је несумњиво спроведена непосредно након поменутог Јустинијановог похода. Насељавање те скупине имало је за циљ јачање византијских положаја у Стримону, важној стратешкој тачки на путу од
Солуна ка престоници, те је стога потребно било населити становништво одано Цариграду. Тешко је стога поверовати да су ти Скити уствари Словени, јер би тиме Цариград ојачао словенску позицију у области у којој је словенски живаљ већ био доминантан етнички елемент, притом непријатељски настројен ка Ромејима. Такође, није логично да се иза Порфирогенитових Скита крију Бугари јер се зна да је цар Јустинијан II у повратку са поменутог похода, на путу од Солуна ка Цариграду био поражен од Бугара. Ирационално би било стратешки важан погранични појас населити непријатељски расположеним становништвом. С друге стране, имајући у виду да је Цариград дуже време настојао да Сермисијане преведе на ромејску страну, могуће је да су управо они били колонисти који су насељени у стримонском округу. Етнонимом Скити
Порфирогенит је, вероватно, желео да истакне њихов особени идентитет који се разликовао од ромејског, али и словенског и бугарског. Чињеница да су они у Царство пристигли из подунавских крајева могла је цару писцу послужити као оправдање да их назове управо скитским именом. Сермисијани су, иначе, очували свест о свом ромејском пореклу, и сходно томе били одани цару. Уз то, показали су се као добри ратници, поготову ако се зна да су успели да одбију нападе аварског хагана који је хтео да их спречи у намери да се врате на Балкан. Због тога Цариград свакако није желео да
пропусти прилику да сермисијанску скупину искористи у циљу јачања свог провинцијског одбрамбеног система, а то је могло бити учињено управо њиховом колонизацијом у Стримону, тада пограничном округу – клисури – који је представљао ромејски штит према склавинијама. Да би придобио Сермисијане, цар је можда искористио Мауров ауторитет међу саплеменицима, па га је с тим циљем ослободио, вративши му неке од ранијих
почасти. С тим у вези поставља се питање када је настао поменути печат архонта Сермисијана и Бугара, који је припадао Мауру. Да ли у време цара Константина IV (668–685), односно пре него што је Маур ражалован, или је Маур ту функцију добио након рехабилитације у доба цара Јустинијана II. Друга могућност се чини вероватнијом јер се на печату помињу и Бугари. Натпис, дакле, сведочи да је Маур заповедао и Бугарима, о чему нема података у Чудима Светог Димитрија. Према томе, могуће је да је након рехабилитације Маур опет почаствован управом над Сермисијанима, уједно и над Бугарима у Македонији. Није, међутим, могуће пружити одговор на питање да ли је Маур успео у неком тренутку да потисне Кувера или његове наследнике и загосподари целокупном сермисијанском заједницом у Македонији. Без одговора остаје, такође, и питање да ли је Маур 711. године, када га као учесника похода на Херсон помиње Теофан, и даље био заповедник Сермисијана (и Бугара) или је команда над њима била ипак изван његовог делокруга, јер га хроничар наводи само уз помен титуле патрикија, али не и уз наведену дужност. Уз све то ваља нагласити да се титуле које се у изворима наводе уз помен Мауровог имена – реч је о достојанствима хипат и патрикије – сврставају у ред високих дворских
достојанстава тога доба, што говори да је Маур био истакнута личност и део високих војних кругова у Царству. Такав ауторитет он је вероватно црпео из снаге јединице којом је заповедао. Према томе, може се закључити да су Сермисијани, са тамошњим Бугарима, представљали битан војни и политички чинилац у Македонији крајем VII и почетком VIII столећа. У недостатку изворних података не може се, међутим, говорити о даљој
еволуцији сермисијанско-бугарске архонтије у околини Солуна .
 
Посебно је питање на који начин су Сермисијани били укључени у црквени живот Царства. Занимљиво је, у вези с тим, мишљење археолога Владислава Поповића који је досељавање Сермисијана на Керамисијско поље, односно у околину Битоља (Пелагонију),
довео у везу са деловањем тамошње епископије у Стобију. Црквена катедра у Стобију је, сматрао је Поповић, вероватно представљала духовно средиште Ромеја повратника који су, како састављач Чуда Светог Димитрија пише, и поред вишедеценијског боравка у
аварској земљи, остали привржени својој вери.Надлежност епископа Стобија се могла евентуално тицати јурисдикције над Сермисијанима који су живели на Керамисијском пољу; с друге стране, њихови саплеменици који су пребегли у Солун, Цариград, или друге
ромејске градове, у црквеном погледу постали су део пастве локалних епископа у чијим су епархијама живели. Иначе, епископ поменуте стобијске епархије учествовао је у раду црквених сабора у Цариграду 681. и 692. године. Након тога, Стоби се више не помиње као седиште једне од епископских катедри. Разлог нестанка те епископије није познат. Тешко је поверовати да је епископија укинута јер су тамошњи верници –Сермисијани – напустили хришћанство. Ако су успели да очувају своју веру у аварском Срему, у паганском окружењу, мало је вероватно да би се одрекли Христове вере у тренуцима када су се населили на самим границама Ромејског царства, у непосредној близини Солуна, где је хришћанство било далеко присутније. Као могуће решење за ишчезавање епископије Стоби може бити то што су Сермисијани у једном тренутку, вероватно, напустили то подручје, због чега је, као и на многим местима у унтрашњости Балкана, престала потреба за постојањем посебне црквене катедре. Разлог за евентуалну нову сеобу Сермисијана могла је бити поменута колонизација у Стримон, или пак најезда неког ратоборног племена. Када је реч о најездама различитих племена такви случајеви нису представљали реткост у то доба. Под притиском освајача и пљачкаша људи су често били приморани да беже и траже спас у добро брањеним градовима или у тешко приступачним планинама. Тако су, на пример, многи Ромеји из унутрашњости Балкана приликом словенско-аварске најезде спас тражили у планинским масивима или приморским градским центрима. С друге стране, када је Цариград почео да обнавља своје позиције на Полуострву, многа словенска племена су насељавала планинске
масиве бежећи пред ромејском војском. Илустративан пример представља случај словенског племена Милинга. Као и други Словени, и они су по досељавању на Балкан населили равничарске пределе; међутим, у време византијске реконквисте Пелопонезa,
крајем VIII и почетком IX века, Милинзи беже на високи и тешко приступачни Тајгет.Слична судбина могла је у неком тренутку снаћи и Сермисијане
 
Да ли постоје било какви записи шта се дешава са Милинзима на планини Тајгет , да ли је напуштају у једном тренутку и повлаче се преко Пелепонеза , Егеја до Македоније или страдају ?

Оджавају се до 9. века независни касније падају под власт Ромеја после 218 година независности. Међутим њихова црква се помиње у 12. веку на сабору у Сен Феликсу тада је још постојао богумилски поглавар у Константинопољу и помиње 5 цркава словенских богумилиских.
Никита је такође посаветовао сабор да се, попут седам цркава Азије, не мешају једни другима у независност, јер то не чине ни богумилске општине, и то ни катарске општине не смеју чинити. У документима сабора се помиње пет првобитних цркви истока, које служе као узор француским црквама:
  1. Ecclesia Romana (Ромејска црква у Константинопољу)
  2. Ecclesia Dragovitia (Драговичка црква)
  3. Ecclesia Melenguia (црква словенског племена Милинги на Пелепонезу)
  4. Ecclesia Bulgaria (Бугарска црква) и
  5. Ecclesia Dalmatiae (црква Далмације).
:eek::eek::eek:

Последњи помен Словена на Пелопонезу потиче из 15. века дочекали они и Турке......
 
Не бих ме зачудило да се докаже да су последњи Словени погрчени у 18. 19. и 20. веку.
У 11. веку Скилица и Зонара бележе имена управника градова: Добромир у Беру, Николица у Сервији, Димитриј Тихоња у Колидрону, Драгшан у Водену...

Skilica 11 vek Ber Servia Voden.png



Skilica 11 vek Ber Servia Voden. 2 png.png


https://repository.ukim.mk/bitstream/20.500.12188/1248/1/dgjorgieva2018.pdf
 
Zanimljivi citati iz Zitija Mihajla Amorijskog a ticu se Tome Slovena. Krajem 8. i pocetkom 9.veka Grci Slovene u maloj Aziji dozivljavaju kao roditelje, bracu i prijatelje. Brzina integracije je zaista zapanjujuca imajuci u vidu da su njihovi sunarodnici u Dalmaciji, kako nas uce, prakticno pagani i jos uvek divlji.

У то време избио је грађански рат на истоку и испунио свет свакаквим злима, рат који је проредио становништво: очеви су дигли оружје против својих синова, браћа против рођених од исте мајке и на крају пријатељи против оних који су их највише волели. Њихов вођа био је Тома, о коме су кружили различити извештаји.

Према првом и једином извештају, у који верујем, овај Тома је рођен од скромних и сиромашних родитеља који су, осим тога, потицали од Словена доста насељених на Истоку


Toma je sebe proglasio Konstantinom VI, sinom Lava IV i Irene, koji je oslepljen i verovatno preminuo. Lav IV je bio pripadnik Isaurijanske dinastije i Toma se ovim proglasenjem prakticno svrstao u tu dinastiju. Takodje krunisan je za cara od strane antiohijskog Patrijarha

Био је успешан у својој намери, примио је круну и прогласио га је за цара Патријарх Јов који је тада држао столицу Антиохије

Takodje vrlo zanimljivo, odmah nakon Tominog ustanka koji je poceo 820.godine i Dalmatinci su poceli svoj ustanak, zbacili sa sebe vlast Romeja i vratili se paganskoj veri. Znamo ko je tada ziveo u Dalmaciji

Уместо тога, осудио је Методија и Евтимија, како сам испричао, и ушао у рат са Хагаренима након чега је Бог, због његове порочности, изнедрио догађаје око Томе и Крићана, такође и Африканаца. Цела Далмација се тада такође побунила против царства Римљана и сви су постали самоуправни и независни све до владавине славног Василија. Тада су сви поново подвргнути Римљанима
 
Има још један занимљив податак главна епархија Вајунита св. Климент територија покрива данашњу Албанију.
Баш ме занима одакле податак да Клименти славе св. Климента римског а до 15. века по турским пописима имају словенска имена.
Иако славе св. Климента римског епархија може бити старија од и сигурно јесте од св. Климента Охридског.
 
Само треба видети као су то Словени уз самосталну црквену организацију на грчком копну , учествују на црквеним саборима неписмени до Ђирила и Методија?
Какава глупа безмозгалица и превара......
Nije bilo vizantijske vojske kod balkanskih Slovena ali oni su ipak prihvatali Vizantiju u skladu sa starom tradicijom. Medjutim Dalmatinci, odnosno balkanski Sloveni uzimaju ucesce u Tominom ustanku. Genesije pise da su u Tominoj vojsci bili i Sklavi i Geti. Geti su Sklaveni kako je Simokata objasnio. Toma je uradio sve sto je trebalo, obezbedio podrsku naroda i crkve, sabio Mihajla u Konstantinopolj, sve je bilo gotovo ali onda su se ukljucili Bugari.
Bugari su ponudili pomoc Mihajlu, on je odbio jer nije hteo da stradaju njegovi pobunjeni sunarodnici, Bugari ipak intervenisu i odnose pobedu u sukobu sa Tomom.

Medjutim Dalmatinci ne zele da priznaju Mihajla i ta ce se situacija promeniti tek najezdom Saracena, kada prihvataju pomoc Vasilija.....
 

Back
Top