комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
Петар Велики је - уз велике отпоре - модернизовао Русију по угледу на "Запад", и отуда је тај неки утицај.
Пре Петра Великог није било ни то.
Према томе, Пољаци су "Запад".
Poslednja izmena:
-
- Popularno:
- Da li se SFRJ mogla raspasti bez rata?
- Margetić: Šta kriješ u Berlinu...
- Prija potukla Tompsona usred Zagreba:...
- Jeste li za to da Kušner gradi hotel na...
- Da li je muškarcima lakše
- Hirošima i Beograd - Kupola i...
- Вучићу се неда у Нови Сад, одложен...
- Škola ili Zanat?
- Poslanik Jovanov
- Шта би било да је Борислав Пекић...
Slovenska rasa
- Začetnik teme Poljakromantik1995
- Datum pokretanja
Петар Велики је - уз велике отпоре - модернизовао Русију по угледу на "Запад", и отуда је тај неки утицај.
Пре Петра Великог није било ни то.
Према томе, Пољаци су "Запад".
kentaur Nesh
Veoma poznat
- Poruka
- 12.666
Словени су данас пре свега лингвистички појам.Генетски се разликују у зависности од подневља у коме живе.Генетски су рецимо Срби и Бугари сличнији Мађарима и Румунима него што су сличнији Пољацима и Русима.
https://upload.wikimedia.org/wikipe...tage_of_major_Y-DNA_haplogroups_in_Europe.png
vise mi ide na onu stvar taj idiotizam "pre svega lingvisticki pojam"...po toj jebenoj logici svi su pre svega lingvisticki pojam...dajte nesto pametno, ko boga vas molim....
- Poruka
- 2.174
Словенство је пре свега братство народа испреплетених сродношћу и истим заједничким прапореклом.
Немојте да спамујете тему са Бугарима, овде говоримо о Словенима, дакле словенским народима који то неоспорно јесу.
Када је тако.Срби;Бугари,Македонци,Хрвати и Словенци су сличнији генетски Мађарима и Румунима него Русима,Пољацима,Белорусима,Украјинцима и Словацима.
Mstislav
Legenda
- Poruka
- 74.918
Sloveni ne postoje kao rasa nego kao etno-lingvistcka grupa povezanih genetikom.
Бугари су неспорно Словени бар колико и остал словенски народи.То што назив нације није словенски не значи ништа.Ни Русима нису дали назив нације Словени па их вероватно сматраш Словенима.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 2.174
Само постављање таквог питања садржи у себи већ пола одговора.
- - - - - - - - - -
Смешан си у настојањима да оспориш више од 1000 година словенске историје.
Rasa? Šta je to? Nije ni čudo što svi imaju loše mišljenje o nama, kad mi sebe smatramo životinjama. RASE NE POSTOJE! Osim u životinjskom svetu. E sada, ako mi sebe smatramo životinjama, onda zaista imamo velikih problema, pre svega sami sa sobom.
Сложио бих се са овом дефиницијом али бих ја додао ....повезаних делом генетиком.Словени се разликују по процентима различитих ДНК-а у зависности од дела Европе где живе.
Mstislav
Legenda
- Poruka
- 74.918
Madjari posebno i Rumuni imaju ogroman deo slovenske genetike.
Не оспоравам ја ништа.Ти си смешан осправајући словенски карактер бугарске нације зато што јој назив нације није словенски.Ни Русима назив нације није словенски нити су ту нацију створили изворно Словени па их вероватно сврставаш у Словене.Само постављање таквог питања садржи у себи већ пола одговора.
- - - - - - - - - -
Смешан си у настојањима да оспориш више од 1000 година словенске историје.
- - - - - - - - - -
Мађари имају више словенског гена него већина јужнословенских народа а нису словенска нација....зато кажем да је бити данас Словен пре свега лингвистички појам а не генетски или било какав други.Madjari posebno i Rumuni imaju ogroman deo slovenske genetike.
Mstislav
Legenda
- Poruka
- 74.918
Sloveni kojima su originalni Madjari ostavili jedino jezik.
Оставили су им језик и део генетике.Али и поред великог процента словенског гена данас их нико не сматра за Словене нити они себе сматрају словенским народом.Слично је и са Румунима.Значи језик је као што рекох основа по којој се данас нека нација сматра словенском,германском,романском,угро-финском а не генетика или било шта друго.Све остало су бајке и нечији снови о чистоти расе,нације или народа.Што ми мало вуче на фашизам.
dbkapo
Veoma poznat
- Poruka
- 11.819
Ja to dobro znam.
I Hrvati nas patoloski mrze.
Ako zelimo da nas zavole kao nekada, moramo spremiti dosta tenkova za odbrannu i provozati ih zapadnom EUrupom.
Mstislav
Legenda
- Poruka
- 74.918
Адам Мицкјевич и наша песма
Кад краљује Вукашинов син
Шта је својим париским слушаоцима говорио велики пољски песник
Због све већег значаја и улоге Словена у светској култури и политици, у Француској је крајем четврте деценије 19. века одлучено да се оснује славистичка катедра на Француском колежу у Паризу. Ондашњи француски министар просвете, филозоф Виктор Кузен место професора на овој катедри понудио је славном пољском песнику Адаму Мицкјевичу (1798–1855) који је у то време био професор класичне књижевности на Универзитету у Лозани.
У писму од 10. априла 1840. године Кузен је Мицкјевичу послао предлог да прихвати дужност професора словенске књижевности на Француском колежу. При томе је захтевао да, у случају пристанка, с катедре говори само о „науци и књижевности”, али је одмах нагласио да ће и само песниково присуство на том месту „бити од великог политичког значаја”.
Одговарајући Кузену, Мицкјевич је прихватио понуду и сагласио се да „карактер такве катедре може да буде само чисто литерарни”.
Одлучујући се да прими понуђену дужност, Мицкјевич се најмање руководио личним интересима. У то време он је у Лозани имао много боље услове од оних који су му нуђени у Паризу. Међутим, постојала је опасност да та катедра, уколико је Мицкјевич одбије, падне у руке неком Немцу или Русу, који нису били наклоњени Пољацима и пољској ствари, и то је пресудило.
По струци класични филолог, а по позиву песник-романтичар, Мицкјевич није имао довољно правог славистичког образовања. Ипак се одлучно латио понуђеног посла јер је на своју катедру гледао као на важну позицију у борби за друштвено и политичко ослобођење словенских народа.
Мицкјевич је предавања на Колежу почео пред сам крај 1840. године и држао их два пута недељно. Остало је забележено да је наставу о српској народној поезији први пут одржао 16. фебруара 1841. године, својим 15. по реду предавањем, а завршио је 19. марта исте године, 22. предавањем.
Као Артур из Бретање
Почињући излагање краћим прегледом српске историје, Мицкјевич је одмах прешао на Косовски циклус. Том приликом је, први у историји проучавања наших народних песама, настојао да, слажући песме по одређеном реду, створи неку епску целину. По том његовом плану Косовску епопеју су касније покушали да саставе Медо Пуцић (на италијанском), Француз д’Аврил (на француском) и Стојан Новаковић (на српском језику).
Говорећи о Косовском циклусу, Мицкјевич је први од свих који су се бавили нашом народном поезијом направио поређење између Хомера и ње. Он то није чинио на научној основи па је, у свом песничком одушевљењу и заносу, понекад у нашој народној поезији видео сличности с „Илијадом” и „Одисејом”.
Дајући анализу готово читавог Косовског циклуса, Мицкјевич је истакао да је, после пропасти српске државе, у таквим песмама поново оживела њена историја. А говорећи о српском језику, видео га је као „најхармоничнији и најмузикалнији од свих словенских дијалеката”. Била је то у оно време значајна подршка Вуку Караџићу у његовој тешкој борби за наш народни језик.
Све остале јуначке песме Мицкјевич је сврстао у такозвани „романсни” циклус, који опева јуначка дела и доживљаје. Слушаоцима је то овако образложио:
„Народни догађаји нису више главни предмет поема, народни идеали везују се уз неку личност која на тај начин постаје представница епохе. Између личности јуначког циклуса изабран је неки Марко, српски краљевић, и њему су приписана сва сјајна дела српских ратника. Он је јунак свих борби, представља цео српски народ; по томе је налик на бретонског краља Артура, који је такође предмет циклуса витешке поезије, и који по народном веровању и данас живи и дела. Тако је и Марко, син краља Вукашина, према народној поезији, у извесној мери био бесмртан. Живео је дуге векове, војевао је по целој Европи... веровало се да није умро, да је отишао у брда очајан због проналаска барута и ватреног оружја, који су учинили крај некадашњем јунаштву.
Поеме које опевају сјајна дела Краљевића Марка чине романсни циклус; после њега следи песнички циклус у коме се прича о доживљајима појединаца, догађајима из домаћег живота.”
Најлепша српска поема
Као највреднију песму из тог циклуса Мицкјевич истиче „Женидбу Максима Црнојевића”. Он за њу најпре, одушевљен, каже да је „најлепша поема која постоји у српском језику”, а затим слушаоце уверава да се „...сигурно ни у једној књижевности” не може наћи песма „тако обрађена, тако добро сложена у свим појединостима и довршена као поема о женидби Максима Црнојевића”.
Пре него што је подробно анализирао читаву „Женидбу”, Мицкјевич је дао низ података о историји, друштвеном животу Црногораца и њиховој отаџбини, за коју, на крају, каже:
„...То је горска земља; допире скоро до мора, од кога је ограђена само уским појасом... Црногорци причају да је господ бог, створивши свет, ишао по њему са врећом камења и подизао планине, а када је дошао у Црну Гору, врећа му се поцепала и све камење је тамо испало...”
На крају овог предавања, а осврћући се на изузетну обимност „Женидбе Максима Црнојевића”, која је са око 1300 стихова наша најдужа епска песма, Мицкјевич каже:
„Невероватна је ствар да се песма толиких размера могла сачувати у памћењу и прелазити од уста до уста у току триста година... Може се схватити таква лакоћа памћења кад се ради о лирској поезији... Али у епопеји постоји основа, постоје битни делови... које имагинација не може да представља по својој вољи... Словенски народи изгледа да имају изванредан дар памћења, љубав према прошлости. Они не измишљају ту прошлост, не стварају себи представу о њој, али... њихова имагинација, настањена у прошлости, непрекидно и муњевито је осећа...”
Предавања о нашој народној поезији велики песник завршио је анализом лирских (женских) песама. За њих каже: „Нема ничега привлачнијег од стила тих песама, он надвишава чак и правилност и изразитост епског стила. То је врхунац савршенства који је могао да досегне словенски стил.”
Вук и старац Милија
Мицкјевич је на крају слушаоцима дао и ово обавештење о Вуковом сакупљачком раду:
„Све те песме узете су из Вукове збирке... Најтеже је било скупити женске песме, јер, како сам малочас рекао, старе жене их кваре својим начином певања, а младе неће да их певају јавно, нити пред страним особама и на молбу одговарају љутито да нису слепе бабе да би их певале...
Касније је тај исти Вук, отишавши на двор кнеза Милоша (који је управо пре неколико месеци збачен с престола) покушао да тамо скупи све певаче у земљи... Вук беше чуо за певача по имену Милија, који је нарочито добро певао поему о женидби Максима Црнојевића, коју смо већ читали и која је највећа и најважнија. Замолио је кнеза да пронађе песника... Пронађен је и доведен, али су Вукове наде биле обмануте. Најпре, песник је био стар и сав пун рана од јатагана и сабаља... а сем тога могао је да пева само кад се напије ракије... Просвећени људи на Милошевом двору... гледали су то са чуђењем и исмевали књижевника Вука и певача;... најзад су сиротог певача убедили да се с њим спрдају, да се Вук с њим забавља као с дворском будалом. Увређени певач је једног дана побегао с кнежева двора, тако да га више нису могли ухватити.”
Нико ко се до тада бавио нашом народном поезијом није о њој изрекао толико похвалних судова као овај песник. Ти судови често су били претерани, често романтичарски обојени и нетачни, али их има доста и добрих и тачних који су остали до данас. У његовом навођењу чињеница има много нетачности, али кад се узме у обзир да су његова научна средства била врло ограничена, да је српски језик учио тек у току самих предавања и да није имао коме да се обрати за савет и стручну помоћ, то што је дао у предавањима означава видан допринос почецима славистике.
Мицкјевичева предавања слушана су с пажњом и симпатијама. О њима се много и говорило и писало, а касније су превођена на немачки, италијански, руски и пољски језик. Поводом стогодишњице песникове смрти, код нас је, у преводу с пољског језика, 1955. године објављена књига „О српској народној поезији”, са свим његовим предавањима одржаним о тој теми на Француском колежу .
Кад краљује Вукашинов син
Шта је својим париским слушаоцима говорио велики пољски песник
Због све већег значаја и улоге Словена у светској култури и политици, у Француској је крајем четврте деценије 19. века одлучено да се оснује славистичка катедра на Француском колежу у Паризу. Ондашњи француски министар просвете, филозоф Виктор Кузен место професора на овој катедри понудио је славном пољском песнику Адаму Мицкјевичу (1798–1855) који је у то време био професор класичне књижевности на Универзитету у Лозани.
У писму од 10. априла 1840. године Кузен је Мицкјевичу послао предлог да прихвати дужност професора словенске књижевности на Француском колежу. При томе је захтевао да, у случају пристанка, с катедре говори само о „науци и књижевности”, али је одмах нагласио да ће и само песниково присуство на том месту „бити од великог политичког значаја”.
Одговарајући Кузену, Мицкјевич је прихватио понуду и сагласио се да „карактер такве катедре може да буде само чисто литерарни”.
Одлучујући се да прими понуђену дужност, Мицкјевич се најмање руководио личним интересима. У то време он је у Лозани имао много боље услове од оних који су му нуђени у Паризу. Међутим, постојала је опасност да та катедра, уколико је Мицкјевич одбије, падне у руке неком Немцу или Русу, који нису били наклоњени Пољацима и пољској ствари, и то је пресудило.
По струци класични филолог, а по позиву песник-романтичар, Мицкјевич није имао довољно правог славистичког образовања. Ипак се одлучно латио понуђеног посла јер је на своју катедру гледао као на важну позицију у борби за друштвено и политичко ослобођење словенских народа.
Мицкјевич је предавања на Колежу почео пред сам крај 1840. године и држао их два пута недељно. Остало је забележено да је наставу о српској народној поезији први пут одржао 16. фебруара 1841. године, својим 15. по реду предавањем, а завршио је 19. марта исте године, 22. предавањем.
Као Артур из Бретање
Почињући излагање краћим прегледом српске историје, Мицкјевич је одмах прешао на Косовски циклус. Том приликом је, први у историји проучавања наших народних песама, настојао да, слажући песме по одређеном реду, створи неку епску целину. По том његовом плану Косовску епопеју су касније покушали да саставе Медо Пуцић (на италијанском), Француз д’Аврил (на француском) и Стојан Новаковић (на српском језику).
Говорећи о Косовском циклусу, Мицкјевич је први од свих који су се бавили нашом народном поезијом направио поређење између Хомера и ње. Он то није чинио на научној основи па је, у свом песничком одушевљењу и заносу, понекад у нашој народној поезији видео сличности с „Илијадом” и „Одисејом”.
Дајући анализу готово читавог Косовског циклуса, Мицкјевич је истакао да је, после пропасти српске државе, у таквим песмама поново оживела њена историја. А говорећи о српском језику, видео га је као „најхармоничнији и најмузикалнији од свих словенских дијалеката”. Била је то у оно време значајна подршка Вуку Караџићу у његовој тешкој борби за наш народни језик.
Све остале јуначке песме Мицкјевич је сврстао у такозвани „романсни” циклус, који опева јуначка дела и доживљаје. Слушаоцима је то овако образложио:
„Народни догађаји нису више главни предмет поема, народни идеали везују се уз неку личност која на тај начин постаје представница епохе. Између личности јуначког циклуса изабран је неки Марко, српски краљевић, и њему су приписана сва сјајна дела српских ратника. Он је јунак свих борби, представља цео српски народ; по томе је налик на бретонског краља Артура, који је такође предмет циклуса витешке поезије, и који по народном веровању и данас живи и дела. Тако је и Марко, син краља Вукашина, према народној поезији, у извесној мери био бесмртан. Живео је дуге векове, војевао је по целој Европи... веровало се да није умро, да је отишао у брда очајан због проналаска барута и ватреног оружја, који су учинили крај некадашњем јунаштву.
Поеме које опевају сјајна дела Краљевића Марка чине романсни циклус; после њега следи песнички циклус у коме се прича о доживљајима појединаца, догађајима из домаћег живота.”
Најлепша српска поема
Као највреднију песму из тог циклуса Мицкјевич истиче „Женидбу Максима Црнојевића”. Он за њу најпре, одушевљен, каже да је „најлепша поема која постоји у српском језику”, а затим слушаоце уверава да се „...сигурно ни у једној књижевности” не може наћи песма „тако обрађена, тако добро сложена у свим појединостима и довршена као поема о женидби Максима Црнојевића”.
Пре него што је подробно анализирао читаву „Женидбу”, Мицкјевич је дао низ података о историји, друштвеном животу Црногораца и њиховој отаџбини, за коју, на крају, каже:
„...То је горска земља; допире скоро до мора, од кога је ограђена само уским појасом... Црногорци причају да је господ бог, створивши свет, ишао по њему са врећом камења и подизао планине, а када је дошао у Црну Гору, врећа му се поцепала и све камење је тамо испало...”
На крају овог предавања, а осврћући се на изузетну обимност „Женидбе Максима Црнојевића”, која је са око 1300 стихова наша најдужа епска песма, Мицкјевич каже:
„Невероватна је ствар да се песма толиких размера могла сачувати у памћењу и прелазити од уста до уста у току триста година... Може се схватити таква лакоћа памћења кад се ради о лирској поезији... Али у епопеји постоји основа, постоје битни делови... које имагинација не може да представља по својој вољи... Словенски народи изгледа да имају изванредан дар памћења, љубав према прошлости. Они не измишљају ту прошлост, не стварају себи представу о њој, али... њихова имагинација, настањена у прошлости, непрекидно и муњевито је осећа...”
Предавања о нашој народној поезији велики песник завршио је анализом лирских (женских) песама. За њих каже: „Нема ничега привлачнијег од стила тих песама, он надвишава чак и правилност и изразитост епског стила. То је врхунац савршенства који је могао да досегне словенски стил.”
Вук и старац Милија
Мицкјевич је на крају слушаоцима дао и ово обавештење о Вуковом сакупљачком раду:
„Све те песме узете су из Вукове збирке... Најтеже је било скупити женске песме, јер, како сам малочас рекао, старе жене их кваре својим начином певања, а младе неће да их певају јавно, нити пред страним особама и на молбу одговарају љутито да нису слепе бабе да би их певале...
Касније је тај исти Вук, отишавши на двор кнеза Милоша (који је управо пре неколико месеци збачен с престола) покушао да тамо скупи све певаче у земљи... Вук беше чуо за певача по имену Милија, који је нарочито добро певао поему о женидби Максима Црнојевића, коју смо већ читали и која је највећа и најважнија. Замолио је кнеза да пронађе песника... Пронађен је и доведен, али су Вукове наде биле обмануте. Најпре, песник је био стар и сав пун рана од јатагана и сабаља... а сем тога могао је да пева само кад се напије ракије... Просвећени људи на Милошевом двору... гледали су то са чуђењем и исмевали књижевника Вука и певача;... најзад су сиротог певача убедили да се с њим спрдају, да се Вук с њим забавља као с дворском будалом. Увређени певач је једног дана побегао с кнежева двора, тако да га више нису могли ухватити.”
Нико ко се до тада бавио нашом народном поезијом није о њој изрекао толико похвалних судова као овај песник. Ти судови често су били претерани, често романтичарски обојени и нетачни, али их има доста и добрих и тачних који су остали до данас. У његовом навођењу чињеница има много нетачности, али кад се узме у обзир да су његова научна средства била врло ограничена, да је српски језик учио тек у току самих предавања и да није имао коме да се обрати за савет и стручну помоћ, то што је дао у предавањима означава видан допринос почецима славистике.
Мицкјевичева предавања слушана су с пажњом и симпатијама. О њима се много и говорило и писало, а касније су превођена на немачки, италијански, руски и пољски језик. Поводом стогодишњице песникове смрти, код нас је, у преводу с пољског језика, 1955. године објављена књига „О српској народној поезији”, са свим његовим предавањима одржаним о тој теми на Француском колежу .
хан Ацо
Veoma poznat
- Poruka
- 11.414
Овој је створио Русије,али није био Словен.Како мислите,да ли Руси су Словени?
dbkapo
Veoma poznat
- Poruka
- 11.819
Овој је створио Русије,али није био Словен.Како мислите,да ли Руси су Словени?
Bio je Sloven !!! Popravicemo mi to kod Rusa. Oni su jos u bunilu.
Hteli bi da budu predvodnici Slovena a ne znaju kakvu pricu da sklope o doprinosu svoje nacije u proslosti.
хан Ацо
Veoma poznat
- Poruka
- 11.414
Није био Словен,него је био Викинг (Норман).И реч "Рус" није словенска него је Норманска.
- Poruka
- 21.583
Ови блгари су тотални идиоти..
- Poruka
- 2.174
Мораш их разумети. Они док су седели у јуртама и гајили јакове, нису чули за древно (балтичко)словенско предање о три брата - Леху (Пољаку), Чеху и Русу.
Свако пољско дете зна ту причу још у основној школи.Према томе не задржавај се, вози даље...
Боб
Poznat
- Poruka
- 8.607
Poslednja izmena:
eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
Ево им још један разлог више......
Обрадовић и Радојичић награђени медаљама Савеза козачких војски Русије
- 16:38 13.05.2017.
- Руска делегација обилазак руских војничких гробаља и споменика у Србији започела посетом манастиру Хопово и Сремским Карловцима, где су положени венци и цвеће на споменике игуманији Јекатерини, грофици и монахињи која је покренула женско монаштво у Србији, и генералу барону Врангелу, команданду војске Белих Руса
Делегација коју чини 47 представника Руске православне цркве, Думе, специјалних јединица Руске Војске, научног и културног живота Русије, налази се у вишедневној посети Србији, посвећеној успомени на Беле Русе који су избегли из Отаџбине у Србију након комунистичке револуције. Руску делегацију предводе генерал Леонид Петрович Решетњиков, епископ средњеуралски Јевгениј и депутат Државне Думе Руске Федерације Михаил Владимирович Дегтјарјов, председник скупштинског комитета за физичку културу, спорт, туризам и омладину.
Обилазак руских војничких гробаља и споменика у Србији руска делегација је јуче започела посетом манастиру Хопово и Сремским Карловцима, где су положени венци и цвеће на споменике игуманији Јекатерини, грофици и монахињи која је покренула женско монаштво у Србији, и генералу барону Врангелу, команданду војске Белих Руса.
Приликом меморијалног скупа испред споменика генералу Врангелу у Сремским Карловцима, генерал Леонид Петрович Решетњиков доделио је медаљу Савеза козачких војски Русије председнику Двери Бошку Обрадовићу и народном посланику Двери Зорану Радојичићу.
Указом Врховног атамана Савеза козачких војски Русије и руске дијаспоре - козачког генерала Водолацког - од 2. маја 2017. године, народни посланици Двери награђени су медаљом поводом 20 година овог Савеза.
Руска делегација потом је наставила пут Кикинде где их за викенд очекује богат културно-историјски и верски програм.
Nosferatu___2
Buduća legenda
- Poruka
- 40.153
Не знам конкретно за Словене, али знам да Словенке добро Тверкују.
Perperius
Elita
- Poruka
- 15.203
Nema previše sličnosti među Slovenima, to je samo jezička zajednica a ne kulturološka ili genetička.
kentaur Nesh
Veoma poznat
- Poruka
- 12.666
takvu bedastocu danas mozes reci za jedan narod, a kamoli za citavu grupu naroda...tako da nemoj misliti da si nesto pametno rekao, naprotiv....