Слободан Антонић : Нова Русија и "православни социјализам"; Антиколонијални Путин и Руско "Боже Правде"

[Smorisha]

Слободан Антонић

среда, 11. јануар 2023.

Коначна еманципација Русије од западоцентричног поретка, после 24. фебруара 2022, убрзала је сазревање данашње руске идеје као носеће државне и народне идеологије. Већ сам писао о две важне састојнице тог светопогледа – идеји правде и антиколонијалној борби. Сада ћу нешто да кажем о још једном концепту који је снажно присутан у данашњој руској друштевној мисли – идеји православног социјализма. Ова синтагма личи на оксиморон. Није ли искуство са социјализмом у СССР и СФРЈ било изразито негативно када је реч о Цркви? И заиста, бољшевици су, из мржње према религији, затворили две трећине православних храмова, од чега су трећину порушили. Манастири су били угашени, а монаси и монахиње послати у концлогоре или растерани (исто). Број свештеника смањен је за 95 одсто, па је у вишемилионском Лењинграду остало тек њих 19. Побијено је више од 40.000 свештеника и монаха И заиста, бољшевици су, из мржње према религији, затворили две трећине православних храмова, од чега су трећину порушили (овде 7). Манастири су били угашени, а монаси и монахиње послати у концлогоре или растерани (исто). Број свештеника смањен је за 95 одсто, па је у вишемилионском Лењинграду остало тек њих 19 (овде 156). Побијено је више од 40.000 свештеника и монаха (исто). Спаљено је на милионе икона и вредних, руком писаних књига, а око 400.000 звона скинуто је и послато у топионице (овде 7). На крају, у целој Русији није било више од стотинак активних цркава (исто), а оне које су радиле често су биле подељене тако да се у левом делу храма налазила „антирелигиозна изложба“, док је десна половина била остављена за богослужење (овде 295). Трудбеници и кулаци Посебно бизарна појава у СССР (до 1941.) била је масовна организација – Савез борбених безбожника (Союз воинствующих безбожников). СББ се 1931. хвалио да има пет милиона чланова, распоређених у 3.200 "ударних безбожничких бригада", са 61 "безбожничком ударном радионицом", са седам потпуно "обезбожениих фабрика" и са готово 300 "безбожничких колхоза" (овде 79-80). Црква у Москви СББ је планирао "безбожничке петолетке", с крајњим циљем да се у друштву искорени хришћанство, као и све друге религије. Издавали су лист Безбожник, који је 1931. достигао тираж од пола милиона примерака, са специјалним издањима као што су Сеоски безбожник и Млади безбожници (овде 82). Тираж антирелигиозних књига које је СББ штампао прешао је 1930. године 50 милиона (66). СББ је од управа фабрика тражио да организују рад за Божић, како би се показало да су трудбеници "раскрстили с религијом", а радници који би то одбили стављани су на стуб срама као "кулаци" . СББ је иницирао и колективно спаљивање икона. Тако је, као позитиван пример, истицано да су колхозници Гиганта ударничким радом успели да скупе и спале "више од хиљаду икона" СББ је од управа фабрика тражио да организују рад за Божић, како би се показало да су трудбеници "раскрстили с религијом", а радници који би то одбили стављани су на стуб срама као "кулаци" (99). СББ је иницирао и колективно спаљивање икона (66). Тако је, као позитиван пример, истицано да су колхозници Гиганта ударничким радом успели да скупе и спале "више од хиљаду икона" (67). Бољшевици су се поносили и рушењем цркава, те је уништење саборног храма Христа Спаситеља у Москви (1931-34) – стругање фресака, ломљење великог иконостаса и минирање зидова – брижљиво овековечено и филмском камером (овде). Све је то рађено у складу са Лењиновом јавком: "Борба против религије је азбука марксизма!" (овде 143). Рушења због хигијене У СФРЈ није било тако масовног рушења и затварања цркава, али није да нису забележени и такви случајеви. У Србији је 1949. порушен храм Свете Тројице у Ђаковици, а од опека је направљен јавни нужник. Храм у Лесовици срушен је зато што га је "подигао четнички војвода", а храм у Бањи Ковиљачи "због хигијене" (овде 526). У Црној Гори православна Црква Свете Марије у Будви годинама је служила као тоалет (овде). У Србији је 1949. порушен храм Свете Тројице у Ђаковици, а од опека је направљен јавни нужник. Храм у Лесовици срушен је зато што га је "подигао четнички војвода", а храм у Бањи Ковиљачи "због хигијене". У Црној Гори православна Црква Свете Марије у Будви годинама је служила као тоалет Партизани су у Србији, током рата, стрељали 46 свештеника, укључујући и митрополита Јоаникија (овде 520), а после рата убијено је још више од 200 свештеника и монаха СПЦ (522). У земљи је, до 1953. године, ухапшено 2.300 свештеника и монаха СПЦ, а њих 1.400 је осуђено (од једне до двадесет година затвора). Још 1953. године у затвору се налазило 254 свештеника СПЦ (522). Политбиро ЦК КПЈ забранио је, у јануару 1947, свим члановима КПЈ да славе славу или Божић, као и да приступају обредима крштења или венчања у цркви (овде 525). С оваквим искуством, како онда може бити речи о "православмом социјализму"? (РТ)

 

[Smorisha]

Економија спасења
Николај Сомин даје целовит одговор на ово питање (овде). Он каже да је капитализам најдушепогубнији поредак од свих досадашњих, зато што подразумева апсолутизацију мамонизма (овде).

Среброљубље (похлепа) је личан грех, а мамонизам је грех целог друштва – идолопоклонство новцу (Мат. 6: 24; 19: 23-24). Од среброљубља се човек и може спасити. Али, кад идолопоклонство новцу постане друштвена норма – као у капитализму – то је погубно за душе већине људи

Среброљубље (похлепа) је личан грех, а мамонизам је грех целог друштва – идолопоклонство новцу (Мат. 6: 24; 19: 23-24). Од среброљубља се човек и може спасити. Али, кад идолопоклонство новцу постане друштвена норма – као у капитализму – то је погубно за душе већине људи (овде).
Господ, у својој економији спасења (1. Тим. 2:4), уздиже и руши друштва управо по томе да ли и колико она дају прилику људима да се спасу. Пагански Рим је продужио свој живот као хришћанско Ромејско царство још хиљаду година – што је милионима људи дало могућност да, на крају, могу да стану с десне стране Христа (Мат. 25: 31-35; 41).
Али, Византија је ипак остала полупаганско друштво. "Хришћанство је живело у Грчкој, али Грчка није живела у хришћанству", цитира Сомин Хомјакова – "упорни остаци антике нису били у стању да приме пуноћу хришћанског учења" (нав. овде). Хришћанство је пребивало у цркви, али је друштво и даље било болесно од мамонизма. "Византинци чак нису дошли ни до разумевања мамонизма као друштвеног система", вели Сомин (овде).
Стрпљење од хиљаду година
Бог је с Византијом био стрпљив хиљаду година, чекајући да Црква охристови друштво. Али, Црква се затворила у манастире, а форум препустила мамону. "У томе је прави разлог пропасти Византије", позива се Сомин на Соловјева. "Црква је", објашњава Соловјев, "чувала само мртву чистоту догмата, али се више није сећала да јој је поручено да изгради зграду целог човечанства. Таква је била Грчка, такво је било њено хришћанство. И тада је Бог одлучио да пренесе семе живота и истине на наш Север" (нав. овде).
Тиме је православна Русија постала нови катехон. У њој се, како каже Соловјев (овде 104), цео народ, од Цара па све до последњег сељака, по шест сати усрдно молио кроз векове. И Божија промисао учинила је Русију највећим царством на свету, с највише ресурса на планети.
Али, мамонизам је, до почетка 20. века, захватио и Русију, проширио се на све сталеже, па је заразио и саму Цркву. "Црква не само да се није борила против мамонизма, већ није у њему ни видела грех", каже Сомин. "Као, има богатих, а има и сиромашних; богати треба да дарују, а сиромашни да благодаре – права идила. Заправо, људски пад водио је богате до још већег богаћења, сиромашне до даљег сиромашења. А цео капиталистички систем је ту неједнакост претварао у озакоњену стварност. И све је то црква освећивала" (овде).


Москва, 20. Века
Зато је Господ дао шансу револуционарима, који су били искрени противници мамонизма. Иако су совјетски комунисти били не само атеисти, а до 1941. и горљиви антитеисти, "ниво пада – наша удаљеност од Божје замисли – била је у социјализму нижа него у капитализму", сматра Сомин (овде). "Морални темељи совјетског система били су ближи Христу него лукави морал од цркве освећеног капитализма. Реални покушај да се човек ишчупа из канџи мамона био је ближи Богу него формално поштовање Бога без љубави према већини људи – према сиромашнима" (овде).

А кад је и Стаљин, с приближавањем рата, зауставио антитеистичку пропаганду и прогон духовника, а током рата дозволио обнављање Цркве, совјетско друштво је, по мишљењу Сомина, у Великом отаџбинском рату доживело морални врхунац. "Никада раније, у размерама од стотину милиона, људи нису испољили такво јединство, такву одлучност да се победи, такав масовни хероизам"

А кад је и Стаљин, с приближавањем рата, зауставио антитеистичку пропаганду и прогон духовника, а током рата дозволио обнављање Цркве (овде 478-483), совјетско друштво је, по мишљењу Сомина, у Великом отаџбинском рату доживело морални врхунац. "Никада раније, у размерама од стотину милиона, људи нису испољили такво јединство, такву одлучност да се победи, такав масовни хероизам" (овде).
Историјско лудо
Слично, као историјско чудо, оцењује то време и Наталија Нарочицка: "СССР се показао као неочекивани хибрид који је Русија произвела из семена западног марксизма, а који је на руском тлу мутирао. Велика Победа 1945. не само да је обновила ранију територију, него је, парадоксално, обновила и традиционализам. (...) Историја још не зна за случај земље која је изгубила 11,5 милиона војника и десетине милиона цивилног становништа, и притом била потпуно разорена, а да је изашла из рата ојачана и постала суперсила" (овде 268; 270).
Али, мамонизам је на концу дошао главе и СССР. До осамдесетих година, код власти и народа, морални идеализам је изветрео. Људи су, фигуративно речено, помислили да сви могу да живе као у Династији, па су се поново окренули капитализму. И Бог је дозволио, каже Сомин, да "велика држава не само буде опљачкана, него и разваљена много страшније него што је планирао Хитлер" (овде).
Руси данас морају да изаберу – Христа или мамона, оцењује Сомин. Ако изаберу Христа и јеванђеоску заједницу даривања и љубави, Бог ће благословити да се Русија очува као катехон. Али, Руси треба да знају да су "ступивши у капитализам, загазили у смрдљиву мочвару, која покушава да све и свја одвуче у пакао" (овде). Руска црква мора јасно да објави осуду не личног греха среброљубља, већ друштвеног греха – мамонизма. А држава и народ треба да крену за Црквом. Само тако ће се Русија спасити (овде).
Небо над Москвом, 21. века
Сомин у данашњој Русији није усамљен у залагању за православни социјализам. И Сергеј Глазјев, академик и економски саветник председника Русије (2012-2019), тражи "враћање на магистрални пут савременог социјализма", чија је, за Русију, "органска идеологија – православни социјализам" (овде). И сам Дугин мисли да Руси, "путем православног социјализма – о коме су сањали словенофили, народни мислиоци и философи руског препорода, никада нису покушали да крену – а требало је" (овде).
Дарове Светога Духа
Генадиј Зјуганов, лидер Комунистичке партије Русије (данас има 13 одсто посланика у Думи), такође је одлучни присталица православног социјализма (овде).
Зјуганов, који је доктор философије, сматра да су елементи друштвене доктрине у изворном хришћанству један од видова социјалистичког учења, а да је управо "православље успело да сачува истински дух хришћанства".
Руси су масовно примили православље и социјализам баш зато што је реч о преклапајућим доктринама. "Истински руски човек не може да не буде присталица социјализма", каже Зјуганов, као што и "истински присталица социјализма не може да не осећа према Русима поштовање, захвалност и љубав" (овде).

Какогод, православни социјализам је једна од популарних концепција присутна у бурној обнови руске идеје данас. Наравно, ту су и критичари овог концепта. Али, наспрам униформности и догматизма политичке коректности и културе понишатвања на Западу, у Русији имамо живу интелектуалну расправу и слободно преиспитивање идеолошких алтернатива

И заиста, код нас у Србији, многи русофили су социјалисти, а многи социјалисти русофили. А идеју православног социјализма отворено заступа Владимир Кршљанин (овде).
Какогод, православни социјализам је једна од популарних концепција присутна у бурној обнови руске идеје данас. Наравно, ту су и критичари овог концепта (овде). Али, наспрам униформности и догматизма политичке коректности и културе понишатвања на Западу, у Русији имамо живу интелектуалну расправу и слободно преиспитивање идеолошких алтернатива.
Иван Иљин, философ ког Путин најчешће цитира (овде), рекао је да су Руси један од народа способних за стваралачки чин у светској историји, будући да су као народ "добили дарове Светога Духа" (овде 180).
И ми у Србији се надамо да је то тако. Јер, Русија је данас збиља прва на реду да одговори на светскоисторијска питања опстанка хришћанства, цивилизације и човека. А од њеног одговора зависиће умногоме то какав ће тачно бити и српски одговор.

 

[Smorisha]

Антиколонијални Путин​

15. дец 2022 11:45
| Обновљено: 15. дец 2022 15:08
Слободан Антонић

• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  

Русија је, у првих петнаестак година Путинове власти доиста првенствено гледала себе. Али, Срби се због тога нису љутили на Русију. Јер, „од Руса Срби не траже ништа друго до да постоје”

Getty © Matthew Stockman
Кад је Никита Бондарјев у „Отвореном писму српским пријатељима“ процењивао Александра Вучића, рекао је: „Пошто сам Рус и живим у Русији, ја све лидере других држава оцењујем по једном истом кључу – да ли су они добри за Русију или нису.“ (овде)
Исто ћу и ја да применим на Владимира Путина – да ли је он добар за Србију или није?
На десетогодишњицу његове владавине (1999-2009) објавио сам текст у коме сам оценио да је његова спољна политика помоћи блиским народима и савезничким државама уздржана и, заправо, дефанзивна (овде).
СССР је желео да буде лидер светске револуције, те је имао светске, империјалне амбиције. Путин је, напротив, у првој фази своје власти, сматрао да Русија треба да се меша у послове изван својих граница само ако тиме директно брани сопствени национални интерес.
„Не желимо да понављамо такве грешке у будућности“, говорио је Путин за империјалне амбиције СССР-а. „Желимо само довољно моћи да можемо да штитимо себе и своје интересе“ (интервју Тајму, 31. децембар 2007; нав. овде 84; 116).

Солжењициново упозорење​

Путин је тада водио дефанзивну и конзервативну спољну политику – онакву какву је и препоручивао Александар Солжењицин у знаменитом есеју „Руско питање на крају 20. века” (1994; овде; уп. овде). У огледу се исцрпно описују све грешке које су починили руски цареви, а доцније и комунистички лидери, мешајући се у светска питања која се нису непосредно тицала руских интереса.

У име хришћанске, а после и пролетерске солидарности, Руси су, сматра Солжењицин, масовно трошили и људе и ресурсе. Резултат је најчешће био тај да је неко други извлачио добит, а Русија дугорочно слабила.

Рат Николаја I с Турском, због насиља над османским православним живљем, 1828. године, завршио се независношћу Грчке, од које Русија није имала никакве користи. Ослобођење Грузије и Јерменије било је лепо према тамошњим хришћанима. Али, Русија се због тих закавкаских области уплела у 60-годишњи рат на Кавказу.
Док се Русија трудила да помогне Бугарима или Коптима, запостављала је интеграцију Белоруса и Малоруса. Док је СССР помагао Анголу и Мозамбик, сама Русија је заостајала.
„Одржавање велике царевине значи потпомагање пропасти сопственог народа”, упозоравао је Солжењицин. Крајње је време да Русија почне да гледа себе.
И Русија је, у првих петнаестак година Путинове власти доиста првенствено гледала себе.
То се у Србији јасно разумело. Овамо су из Русије најчешће стизали овејане бирократе, дипломатски каријеристи и јајоглави менаџери. Они су нам објашњавали да од Москве не очекујемо превише. Не љутите „западне партнере”, говорили су нам. Супер је да Србија уђе у ЕУ (и, ако баш хоће, у НАТО). Ту ће, „изнутра”, да буде далеко кориснија Русији него ако остане „напољу”.
Москва је неговала „пријатељство” са сваком овдашњом влашћу, која год да је била – од 2000. године до данас. Спокојно је препустила целокупни медијски и културни простор атлантистичкој (САД-ЕУ-НАТО) пропаганди. Хладнокрвно је гледала како Србија тоне у све дубљу колонијалну зависност од Берлина и Вашингтона.
Тако се, рецимо, тих година никаква помоћ није могла добити за било коју медијску, или културну акцију којом би се афирмисало суверенистичко (српско) становиште. Али, наравно, било је пара за хонорар Данице Драшковић од 700.000 динара месечно. Она је тако, од 2009. године до данас, из касе НИС-а инкасирала милион евра (овде).

Thomas Brey/dpa / www.globallookpress.com
Али, Срби се због тога нису љутили на Русију. Јер, „од Руса Срби не траже ништа друго до да постоје” (овде 197; овде 320). То је зато што, докле год има Русије – све је могуће (овде).
И тако, не желећи да се „империјално пренапрегне“, Москва је полако потискивана – не само из „далеке“ Црне Горе или Македоније, већ и из оближње Украјине. Ослобођење Крима (2014), пак, одавде, из Београда, чинило се више као потез повучен из крајње нужде, него као знак промене „солжењициновске“ спољнополитичке стратегије.

​

 

[Smorisha]

Тачка преокрета​

Тачка преокрета, међутим, изгледа да је била Сирија 2015. године. Тада је Москва стала уз свог медитеранског савезника – далеко од руске границе, пославши војску да га одбрани. Русија се вратила на пут светске силе.

А то је било могуће само захваљујући чудотоворном пробоју у технолошком унапређењу руског наоружања. Оно се, у међувремену, десило – управо под Путином. „Током читаве историје СССР заостајање за Западом у развоју високотехнолошког оружја било је пет година. Данас су руско оружје и војна опрема супериорнији од Запада.“ (овде)
Имајући у виду степен уништености руске индустрије под Јељцином, укључив и војну индустрију, то што су руски научници успели да направе "сармат", "циркон", "кинжал", "авангард", "пересвет", или "посејдон" – збиља је равно чуду.

„То оружје су им дали ванземаљци“, тврдио ми је, сасвим озбиљно, један овдашњи русофил: „Морали су да направе равнотежу, иначе би избио нуклеарни рат“. „То оружје је Божја промисао“, рекао ми је, пак, други русофил. „Светско православље било би збрисано без војнички јаке Русије.“

Инерконтинентална ракета "сармат"Cover Images/Keystone Press Agency / www.globallookpress.com
Какогод да било, Сирија 2015. била је заокрет. А Украјина 2022. била је тачка без повратка. После ње, Русија је могла да води само светску политику – или је неће бити.
Како рече Герман Садулајев: након рата у Украјини „Русија ће бити или империја, или историја – трећег нема“ (овде 29).
Јер, ако атлантски Левијатан сада победи, све што ће остати од Руса, на бескрајном пространству од Балтика до Пацифика, биће тек групице бедника у ритама, што чепркају по спаљеној земљи између нафтних торњева Exxon Mobil Corporation...

Улога нове Русије​

Но, да се вратимо на питање – каква би за Србију могла бити ова Русија која израња 2022. године? Програмски говор Владимира Путина, од 1. октобра 2022. (овде), требало би да има значење својевременог Перикловог говора из Пелопонеског рата: „За шта се боримо“ (овде).
Путин ту каже да је Запад осудио Русију на распад. Русима је пак наменио „сиромаштво и смрт“ – пошто атлантистички Левијатан не може да поднесе „да постоји тако велика земља, с огромним природним богатствима и ресурсима, али с народом који не уме и никада неће да живи по туђој директиви“.

„Један од разлога русофобије је баш тај“, каже Путин, „што нисмо допустили да нас опљачкају током периода колонијализма“. Истина, „до богатства Русије Запад је успео да се дочепа крајем 20. века – тада су нас називали пријатељима и партнерима, а заправо су се према нама односили као према колонији“.

Али, „ми све памтимо, ништа нисмо заборавили!“, поручује Путин. Руси су од тада научили лекцију. Кључ „хибридног рата који колективни Запад води против Русије: они нам не желе слободу, већ да будемо колонија; не желе сарадњу, већ пљачку; не желе да нас виде као слободно друштво, већ као гомилу робова“.
Путин указује на то да је „Запад спреман на све како би очувао неоколонијални систем који му омогућава да паразитира, да од целог човечанства узима данак, ренту хегемона. Очување те ренте је њихов кључни и прави (политички и војни – С. А.) мотив“. Јер, „западне елите какве су биле, такве су и остале – колонизаторске“.
Али, док Запад има вишевековну историју колонијализма, каже Путин, „ми се (Руси) поносимо тиме што је у 20. веку управо наша земља (СССР) стала на чело антиколонијалног покрета“.
Слично се, мисли Путин, дешава и сада. „Свет је ушао у период револуционарних трансформација, оне имају темељни карактер. Унутар најразличитијих земаља већ се развија покрет који је по карактеру ослободилачки, антиколонијални, и против униполарне хегемоније. Управо ће та снага одређивати будућу геополитичку реалност“.

Свој данашњи историјски значај Москва, по Путину, види управо у тој глобалној, антиколонијалној, геополитичкој револуцији. „Русија схвата своју одговорност пред међународном заједницом. Очигледно је да је садашњи неоколонијални модел у крајњем исходу осуђен на пропаст“. „Слом западне хегемоније је неповратан. Неће више ништа бити као пре!“

И заиста, ескалација прокси рата Запада против Русије довела је до убрзаног приближавања Москве Пекингу и Њу Делхију. Као што је још 2020. утврдио један од економских мозгова Кремља, Сергеј Глазјев, „у наредних 20-30 година глобални раст економије одвијаће се у троуглу Кина-Индија-Југоисточна Азија. Ту је центар глобалног економског развоја“ (овде).
Тако, на некадашњој светскосистемској периферији, настаје нови економски поредак. Русија том новом поретку нуди да на себе прими одржање миротворне војно-нуклеарне равнотеже. „Док Кина, као огромна свилена буба оплиће својим нитима сву површину земље, Русија кује непробојни ракетни штит Евроазије, ствара фантастичне типове оружја и претвара Светско острво (The World Island = Heartland + Rimland; С. А.) у неповредиву оклопњачу, способну да одбије сваки атак на мир и слободу континента“ (овде).
За Србију је важна управо ова антиколонијална састојница Путинове борбе – као и његових кинеских и индијских савезника. Србија јесте колонија. А ако Путин искрено намерава да води светску антиколонијалну политику – то је несумњиво добро за Србију.

Руска морнарицаCover Images/Keystone Press Agency / www.globallookpress.com
„Русија има само два савезника – своју војску и морнарицу!“ Ово су горке речи које се приписују Александру III. Али, ако Руси данас погледају карту која показује ко им у Европи није увео санкције (овде), видеће острво у жуто-плавом мору. Малену Србију.
Стога, ако антиколонијална борба Русије збиља остане на снази, то балканско острвце може само да се прошири. „Из магловитог ратног неба несумњиво ће да изрони блистава звезда руске победе“, уверен је велики српски пријатељ, Александар Проханов (овде).
Е па, наши руски пријатељи – држите се онога што сте обећали. А после тога можете бити мирни. Ви на Балкану никада нећете бити сами.

 

[Smorisha]

Руско Боже правде​

28. дец 2022 11:55
| Обновљено: 28. дец 2022 11:55
Слободан Антонић

• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  

Срби у својој химни зазивају Бога праведности да их спасе од зла. А Руси данас траже идеологију која ће заменити четири века „вестернизације одозго“. Нису ли правда и праведност, можда, управо то тражено језгро идеологије нове Русије?

Getty © Andreas Rentz

Украјински рат, каже Александар Проханов, за Русе је велико чистилиште. „Данас се Русија умива крвљу на ратишту. Али у позадини, хвала Богу, почело је велико прочишћење, велико купање. Русија данас, као у сауни, узима у руке снопчиће брезовог прућа и избацује из себе сву прљавштину и нечист“ (овде).
Препород Русије подразумева и потрагу за јасном државном, националном или друштвеном идејом – идеологијом постзападне Русије.
Као што је Владислав Сурков написао још 2018. (овде), Русија је четири века ишла на на Запад. „Шта све није радила Русија“, каже он, „не би ли постала Холандија, или Француска, или Америка, или Португалија“. Била је царство и била је република, била је социјалистичка и била је капиталистичка, пробала је просвећни апсолутизам и пробала је вишестраначку демократију, клела се у Маркса и клела се у Хајека...

Али, ништа јој није вредело. Запад ју је увек одбацивао, никад му није била добра. А с Мајданом (2014) пут на Запад се завршио. То Сурков пише 2018. године. Четири године доцније, Запад више не крије да му је циљ распарчавање Русије (овде и овде).

Сурков каже да није решење окретање Азији. „Русија је тамо већ била“ – све до Велике смутње (завршила се 1613). „Русија је четири века ишла на Исток и још четири века на Запад. И нигде се није укоренила“. Време је да проба нешто треће. Да буде своја и посебна, ни Европа, ни Азија – „харизматична, талентована, лепа и усамљена“ (овде).

Потрага за идеологијом​

А да би била своја, њој је потребна идеја. Русија на Украјини не може да надвлада НАТО молоха без јаке идеологије. Као што рече Проханов, „у рату, рђав оклоп осуђује тенк да изгори, рђав барут осуђује пиштољ да не опали, а рђава идеологија осуђује народ да изгуби рат“ (овде). „А ако руска власт и даље одуговлачи с руском идејом“, придодаје Александар Дугин, „може доћи у ситуацију да те власти једноставно више неће ни бити – јер ће нестати и руска држава“ (овде).
Руски устав забрањује државну идеологију (чл. 13, ст. 2), прописујући „идеолошки плурализам“ (чл. 13 ст. 1). Али, ко данас нема властиту идеологију, упозорава Данило Ланин, тај ће аутоматски опслуживати идеологију империјалног либерализма (нав. овде). Значи – нека идеја се мора имати.
Каква идеологија за Русију? Дугин, који је некада и сам био „азијатчик“, сада заступа строго хришћанско, православно и есхатолошко становиште. „Ово је прави свети рат, какав се води против цивилизације демона“, тачније „против Запада и његове сатанистичке цивилизације“. На делу је, каже Дугин, „гвоздени закон Апокалипсе“: „или се борите на страни идеологије светлости, или вас регрутује војска таме“ (овде).

Гледајући из те перспективе, закључује Дугин, „Руси нису нација. Руси су духовни позив. Бити Рус значи бити позван у последњу битку на крају времена, стати на страну Бога против ђавола“. Зато „Русија себе мора да спозна као Свету Русију“ (овде).

То је веома слично ономе што поручује и патријарх руски Кирил: „Русија данас брани вредности које су баријера светском злу – Антихристовом покрету који хоће да уништи и свет, и Русију“ (овде). Стога данашња Русија има посебну есхатолошку мисију: „да помогне човечанству и да одгоди апокалиптични крај“ (овде).

Путин на трону византијских царева на Светој гори 2016.Kremlin Pool / www.globallookpress.com
Да је Русија „катехон“ – онај који задржава (2. Сол. 6-7), препознају и многи српски аутори – од Ранка Гојковића (овде), преко Зорана Чворовића (овде), до Милане Бабић (овде).
За дубоко верујуће и посвећене хришћане идеја Русије као катехона заиста је довољна. Јер, за политички програм искрених хришћана достатне су само две кратке реченице: „11. Чаю воскресения мертвых. 12. И жизни будущаго века“.

Пошто, како рече апостол Павле: „Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2,4). Политика која омогућава да се спасе не само што више Руса (овде 113) или Срба, православних или хришћана, него и свих људских бића – таква могућа политика заиста мора да буде благословена као део божанског домостроја (Divine economy).

Царство правде​

Али шта ћемо с држављанима Русије који нису хришћани? И колико је међу Русима посвећених хришћана којима су, као политички програм, довољне оне две реченице из Вјерују?
Потребно је још нешто. Проханов каже да је то – правда. Да, и за њега је „идеологија Руске државе, која данас васкрсава у ватри украјинског рата, Царство небеско“. Али, „суштина ове идеологије је правда, јер је Царство небеско – царство правде“. Такође, „праведно је заштити Русе у Донбасу, праведна је борба Русије против Запада, те светске куле зла“ (овде).
Зјуганов цитира Достојевског који је у „Пишчевом дневнику“ записао: „Највиша и најкарактеристичнија особина нашег народа – то је осећање правде и жеђ за правдом“ (овде). „Борба за правду је типично руска појава“, пише и Николај Сомин (овде). А Сергеј Караганов објашњава да је Русија, „одузевши Западу војну супериорност, ослободила свет, створила услове да народи и државе почну да стичу праведан удео у светском БНП“ (овде).

Док је „амерички сан“ кућа у предграђу и двоја кола, „руски сан је“, каже Проханов, „протерати неправду и таму“ (овде). Правда и праведност су, доиста, добри темељи за привлачну и истински препорођујућу идеологију. Сви желимо да из Украјинског рата изађе свет далеко праведнији од данашњег.

То, уосталом, обећава и председник Русије: „Ове грандиозне промене су, наравно, неповратне. И на националном и на глобалном нивоу развијају се темељи и принципи хармоничног, праведнијег, социјално окренутог и безбеднијег светског поретка – наступа нова ера у светској историји“ (овде).
Дакако, идеје правде и одбране хришћанске цивилизације захтевају пажљивију разраду. О антиколонијалној саставници новонастајуће руске идеологије писао сам прошли пут (овде). А о могућој фузији православља и социјалне праведности писаћу већ у наредном тексту.
Међутим, хоће ли бити времена да се у Русији уобличи аутентична и функционална идеологија зависиће од тока и исхода ратних дејстава у Украјини. Тамо сада као да се ништа значајно не дешава, али то је вероватно тек привид. „Упаљени штапин догорева и ускоро ће се чути застрашујућа бука – то је хук надолазеће руске историје“ (овде).
Из те хуке мора да се роди праведнији свет и за малу Србију, ту најзападнију православну земљу (уз Републику Српску), а чија је химна тако речита: Боже правде!

 

[Doctor Master]

Слободан Антонић

среда, 11. јануар 2023.

Коначна еманципација Русије од западоцентричног поретка, после 24. фебруара 2022, убрзала је сазревање данашње руске идеје као носеће државне и народне идеологије. Већ сам писао о две важне састојнице тог светопогледа – идеји правде и антиколонијалној борби. Сада ћу нешто да кажем о још једном концепту који је снажно присутан у данашњој руској друштевној мисли – идеји православног социјализма. Ова синтагма личи на оксиморон. Није ли искуство са социјализмом у СССР и СФРЈ било изразито негативно када је реч о Цркви? И заиста, бољшевици су, из мржње према религији, затворили две трећине православних храмова, од чега су трећину порушили (овде 7). Манастири су били угашени, а монаси и монахиње послати у концлогоре или растерани (исто). Број свештеника смањен је за 95 одсто, па је у вишемилионском Лењинграду остало тек њих 19 (овде 156). Побијено је више од 40.000 свештеника и монаха (исто). Спаљено је на милионе икона и вредних, руком писаних књига, а око 400.000 звона скинуто је и послато у топионице (овде 7). На крају, у целој Русији није било више од стотинак активних цркава (исто), а оне које су радиле често су биле подељене тако да се у левом делу храма налазила „антирелигиозна изложба“, док је десна половина била остављена за богослужење (овде 295). Трудбеници и кулаци Посебно бизарна појава у СССР (до 1941.) била је масовна организација – Савез борбених безбожника (Союз воинствующих безбожников). СББ се 1931. хвалио да има пет милиона чланова, распоређених у 3.200 "ударних безбожничких бригада", са 61 "безбожничком ударном радионицом", са седам потпуно "обезбожениих фабрика" и са готово 300 "безбожничких колхоза" (овде 79-80). Црква у Москви СББ је планирао "безбожничке петолетке", с крајњим циљем да се у друштву искорени хришћанство, као и све друге религије. Издавали су лист Безбожник, који је 1931. достигао тираж од пола милиона примерака, са специјалним издањима као што су Сеоски безбожник и Млади безбожници (овде 82). Тираж антирелигиозних књига које је СББ штампао прешао је 1930. године 50 милиона (66). СББ је од управа фабрика тражио да организују рад за Божић, како би се показало да су трудбеници "раскрстили с религијом", а радници који би то одбили стављани су на стуб срама као "кулаци" (99). СББ је иницирао и колективно спаљивање икона (66). Тако је, као позитиван пример, истицано да су колхозници Гиганта ударничким радом успели да скупе и спале "више од хиљаду икона" (67). Бољшевици су се поносили и рушењем цркава, те је уништење саборног храма Христа Спаситеља у Москви (1931-34) – стругање фресака, ломљење великог иконостаса и минирање зидова – брижљиво овековечено и филмском камером (овде). Све је то рађено у складу са Лењиновом јавком: "Борба против религије је азбука марксизма!" (овде 143). Рушења због хигијене У СФРЈ није било тако масовног рушења и затварања цркава, али није да нису забележени и такви случајеви. У Србији је 1949. порушен храм Свете Тројице у Ђаковици, а од опека је направљен јавни нужник. Храм у Лесовици срушен је зато што га је "подигао четнички војвода", а храм у Бањи Ковиљачи "због хигијене" (овде 526). У Црној Гори православна Црква Свете Марије у Будви годинама је служила као тоалет (овде). Партизани су у Србији, током рата, стрељали 46 свештеника, укључујући и митрополита Јоаникија (овде 520), а после рата убијено је још више од 200 свештеника и монаха СПЦ (522). У земљи је, до 1953. године, ухапшено 2.300 свештеника и монаха СПЦ, а њих 1.400 је осуђено (од једне до двадесет година затвора). Још 1953. године у затвору се налазило 254 свештеника СПЦ (522). Политбиро ЦК КПЈ забранио је, у јануару 1947, свим члановима КПЈ да славе славу или Божић, као и да приступају обредима крштења или венчања у цркви (овде 525). С оваквим искуством, како онда може бити речи о "православмом социјализму"? (РТ)

Samo hrišćanstvo po sebi ima sve oblike i odlike socijalizma. Da se deli i da se daje drugima posebno sirotinji.
Dakle socijalizam i hrišćanstvo su nespojivi zato što je socijalizam materijalistilji pogled na svet. a hrišćanstvo duhovni.
Dobra strna komunizma je ta što je uništavao religiju i pokušao da oslobodi ljude od te gluposti, a loša strana je sve ostalo.

 

[45678o]

Komentar?

 

[Doctor Master]

Антиколонијални Путин​

15. дец 2022 11:45
| Обновљено: 15. дец 2022 15:08
Слободан Антонић

• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  
• 
  

Русија је, у првих петнаестак година Путинове власти доиста првенствено гледала себе. Али, Срби се због тога нису љутили на Русију. Јер, „од Руса Срби не траже ништа друго до да постоје”

Getty © Matthew Stockman
Кад је Никита Бондарјев у „Отвореном писму српским пријатељима“ процењивао Александра Вучића, рекао је: „Пошто сам Рус и живим у Русији, ја све лидере других држава оцењујем по једном истом кључу – да ли су они добри за Русију или нису.“ (овде)
Исто ћу и ја да применим на Владимира Путина – да ли је он добар за Србију или није?
На десетогодишњицу његове владавине (1999-2009) објавио сам текст у коме сам оценио да је његова спољна политика помоћи блиским народима и савезничким државама уздржана и, заправо, дефанзивна (овде).
СССР је желео да буде лидер светске револуције, те је имао светске, империјалне амбиције. Путин је, напротив, у првој фази своје власти, сматрао да Русија треба да се меша у послове изван својих граница само ако тиме директно брани сопствени национални интерес.
„Не желимо да понављамо такве грешке у будућности“, говорио је Путин за империјалне амбиције СССР-а. „Желимо само довољно моћи да можемо да штитимо себе и своје интересе“ (интервју Тајму, 31. децембар 2007; нав. овде 84; 116).

Солжењициново упозорење​

Путин је тада водио дефанзивну и конзервативну спољну политику – онакву какву је и препоручивао Александар Солжењицин у знаменитом есеју „Руско питање на крају 20. века” (1994; овде; уп. овде). У огледу се исцрпно описују све грешке које су починили руски цареви, а доцније и комунистички лидери, мешајући се у светска питања која се нису непосредно тицала руских интереса.

Рат Николаја I с Турском, због насиља над османским православним живљем, 1828. године, завршио се независношћу Грчке, од које Русија није имала никакве користи. Ослобођење Грузије и Јерменије било је лепо према тамошњим хришћанима. Али, Русија се због тих закавкаских области уплела у 60-годишњи рат на Кавказу.
Док се Русија трудила да помогне Бугарима или Коптима, запостављала је интеграцију Белоруса и Малоруса. Док је СССР помагао Анголу и Мозамбик, сама Русија је заостајала.
„Одржавање велике царевине значи потпомагање пропасти сопственог народа”, упозоравао је Солжењицин. Крајње је време да Русија почне да гледа себе.
И Русија је, у првих петнаестак година Путинове власти доиста првенствено гледала себе.
То се у Србији јасно разумело. Овамо су из Русије најчешће стизали овејане бирократе, дипломатски каријеристи и јајоглави менаџери. Они су нам објашњавали да од Москве не очекујемо превише. Не љутите „западне партнере”, говорили су нам. Супер је да Србија уђе у ЕУ (и, ако баш хоће, у НАТО). Ту ће, „изнутра”, да буде далеко кориснија Русији него ако остане „напољу”.
Москва је неговала „пријатељство” са сваком овдашњом влашћу, која год да је била – од 2000. године до данас. Спокојно је препустила целокупни медијски и културни простор атлантистичкој (САД-ЕУ-НАТО) пропаганди. Хладнокрвно је гледала како Србија тоне у све дубљу колонијалну зависност од Берлина и Вашингтона.
Тако се, рецимо, тих година никаква помоћ није могла добити за било коју медијску, или културну акцију којом би се афирмисало суверенистичко (српско) становиште. Али, наравно, било је пара за хонорар Данице Драшковић од 700.000 динара месечно. Она је тако, од 2009. године до данас, из касе НИС-а инкасирала милион евра (овде).

Thomas Brey/dpa / www.globallookpress.com
Али, Срби се због тога нису љутили на Русију. Јер, „од Руса Срби не траже ништа друго до да постоје” (овде 197; овде 320). То је зато што, докле год има Русије – све је могуће (овде).
И тако, не желећи да се „империјално пренапрегне“, Москва је полако потискивана – не само из „далеке“ Црне Горе или Македоније, већ и из оближње Украјине. Ослобођење Крима (2014), пак, одавде, из Београда, чинило се више као потез повучен из крајње нужде, него као знак промене „солжењициновске“ спољнополитичке стратегије.

​

Koja bolest!

 

[Smorisha]

Komentar?

Sve Antonićeve harange se svode da je moralnije i ispravnije odabrati Rusiju umesto dekadentnog i propalog Zapada.
Nešto što ja smatram potpuno suludim.
ALi mi je opet zanimljivo da čitam njegove tekstove.

 

[krinka5]

Hebote otvori svoj blog i postavljaj ovoliko tekstova, samo lud čovek može pročitati sve što si postavio.
Hajde rspitaj se kako se postavljaju teme , postavi se manji tekst i da se komentar , a ovo kod tebe ljudi kod Miće na Megadensu postaju doktori nauka.

 

[Smorisha]

Hebote otvori svoj blog i postavljaj ovoliko tekstova, samo lud čovek može pročitati sve što si postavio.

3 članka sam postavio ne 1
Jer su povezani

 

[Darth Vader]

Je li Srbija kolonija?

 

[krinka5]

Sve Antonićeve harange se svode da je moralnije i ispravnije odabrati Rusiju umesto dekadentnog i propalog Zapada.
Nešto što ja smatram potpuno suludim.
ALi mi je opet zanimljivo da čitam njegove tekstove.

Ne mogu da komentarišem šta Sloba piše stvarno je previše teksta.
Uglavnom takozvana dekadencija (a zapravo nije dekadencije već interes elite zapadnih zemalja ) ne potiče od kapitalističkog sistema koji se suprostavlja socijalizmu ili komunimu ili čemu već već od nametanju neoliberalne ekonomije koja ditrektno vodi u neokolonijalni položaj malih zemalja. O čemu se radi? Neoliberalni poredak ne daje jednaku šansu malim zemljma poput Srbije sa velikim zemljama jer kao prvi potez neoliberalne uravnilovke dolazi do lišavanja instrumentarija vođenja samostalne ekonomske politike malih. I to lišavanja; vršenja i kontrole platnog prometa, nezavisnog bankarskog sektora , samostalnog regulisanja RKS i poitike emisije novca .... Kao rezultat svega toga imamo državu tj. teritoriju kao subjekt , prošireno tržište velikih zemalja, nemogućnost vođenja investicione politike u vlastiti razvoj, nemogućnost kontrolisnja i uvida u novčane tokove , odliv tj. izvlačenjja sredstava iz matične države (neka vrsta harača stranaca nad stanovništvom ) , a kao posledicu svega toga i odliv te degradaciju kadrova. Jednom rečju postajemo moderna kolonija gde za razliku od tradicionalne nismo vojno okupirani pa kolonizator nema nikakvu obavezu prema nama.
To sve potseća na onu priču o kokoškama i svinjama gde su se ovo dvoje ujedinili u privrednu korporaciju; kokoške daju jaja a svinje kolju zbog mesa. Jedino u ovom slučaju stranci ne daju ni jaja .
Nadam se da nisam bio opširan.

 

[Doctor Master]

A hoćete da budemo ruska gubernija? Izdajnici bedni!

 

[Darth Vader]

A hoćete da budemo ruska gubernija? Izdajnici bedni!

Sad pogledaj ko ti je lajkovao post i ako imaš dve daske u glavi biće ti sve jasno.
Inače.
Ta priča o ruskoj guberniji je vrlo izlizana.
Ja tebe mogu da pitam
A hoćeš da budeš EU kolonija?Slugenjaro bedna!

 

[Nikita Kulganov]

Slobodan Antonic pijandura, napadao muske studente na ispitu u svome kabinetu, zato su ga i izbacili.
U svom delu Izazov istorijske sociologije ''dokazao'' da je kapitalizam nastao u Vizantiji....da je Jovan VIII Paleolog pokrenuo prvobirnu akomulaciju kapitala ....

 

[ziltoid]

Hebote otvori svoj blog i postavljaj ovoliko tekstova, samo lud čovek može pročitati sve što si postavio.
Hajde rspitaj se kako se postavljaju teme , postavi se manji tekst i da se komentar , a ovo kod tebe ljudi kod Miće na Megadensu postaju doktori nauka.

Baš treba postavljati, jer će se ljudima koji čitaju, barem onima koji još imaju mozga, ogaditi ruski tzv.božanski nacionalizam. To je ur-fašistička pseudo-ideologija koju je započeo Ivan Iljin, nastavio Aleksandar Dugin, a prihvatio Vladimir Putin. Suština "božanskog nacionalizma" jeste verovanje da sve što se od božjeg stvaranja sveta imalo u istoriji, politici i ekonomiji događati, predstavlja besmisao i kaos, a kako istorija bude odmicala, tako će i svet više gubav postajati. Građansko društvo, individualizam i plurializam su demonske pojave. Kao takve one samo doprinose nesavršenosti sveta i protiv su boga. Jedina nada koju bog još može imati jeste da će pravoslavni ruski narod dobiti oboženog vođu - Putin je umislio da je on taj - i s njim otpočeti popravku sveta tako što će odbaciti tekovine građanskog društva i demokratiju, a prigrliti totalitarizam kao jedino efikasno političko sredstvo dostizanja jedinstva i blagostanja zajednice (svaka sličnost sa "diktaturom proletarijata" je namerna). Pošto načelo saglasja Rusa oko svog vođe - u ovom slučaju poludelog kagebeovca Putina - predstavlja jedino dobro u današnjem svetu koji se valja u dekadenciji i egzistira u grehu, sva sredstva koje bi doprinela vraćanju sveta bogu dozvoljena su.
U kolekciji ur-fašističkih kvazi-teorija i pseudo-ideologija, Iljinov i Duginov "božanski nacionalizam" jedna je od luđih stavki.
To upravo gledamo u Ukrajini.
Čudi me da je Slobodan Antonić baš toliko poludeo da, za razliku recimo od Milomira Marića koji to radi za pare i pri tome se dobro zeza, stvarno u to veruje.
Eh da je pre dvadesetak i više godina podržavao Miloševića umesto što je bio učesnik demonstracija koalicije Zajedno u zimu 96/97 i petooktobarskih dešavanja, Antonić bi sada mogao za sebe reći da je bio avangarda i nadati se bogatoj apanaži i dači kada Putin uskoro oslobodi svet pa sa njim i Srbiju

 

[Casual Observer]

Koja bolest!

Na šta misliš?

 

[Doctor Master]

Sad pogledaj ko ti je lajkovao post i ako imaš dve daske u glavi biće ti sve jasno.
Inače.
Ta priča o ruskoj guberniji je vrlo izlizana.
Ja tebe mogu da pitam
A hoćeš da budeš EU kolonija?Slugenjaro bedna!

Ja sam više puta rekao da sam protiv članstva Srbije u EU i dasam protiv te bolesne ideje o ruskoj integraciji.
A bedna slugenjara si ti! I bedni izdajnik koji podvodi Srbiju Rusiji.

 

[Casual Observer]

Ja sam više puta rekao da sam protiv članstva Srbije u EU i dasam protiv te bolesne ideje o ruskoj integraciji.
A bedna slugenjara si ti! I bedni izdajnik koji podvodi Srbiju Rusiji.

Kako će to Srbija solo da najuri Kurtija ako me bude imala prijatelja ni na Istoku ni na Zapadu (na toj strani doduše teško može da ih očekuje).

 

[Doctor Master]

Kako će to Srbija solo da najuri Kurtija ako me bude imala prijatelja ni na Istoku ni na Zapadu (na toj strani doduše teško može da ih očekuje).

Tako lepo što će sama da ojača i da kupi KiM kada se za to steknu uslovi. A kakvi su Rusi kome prijatelji to smo videli. Sakoga koga su gurnuli u rat ostavili su na cedilu.

 

[Casual Observer]

Tako lepo što će sama da ojača i da kupi KiM kada se za to steknu uslovi. A kakvi su Rusi kome prijatelji to smo videli. Sakoga koga su gurnuli u rat ostavili su na cedilu.

Da “kupi”? Od koga “da kupi”? Za šta “da kupi”? Problem nastao ratom se jedino ratom i rešava, kao što će istom metodom morati da se likvidira i sva “zaostavština” koljačke Osmanlijske Carevine. Za rešenje nekih problema će nam trebati moćni prijatelji i zaštitnici i jaka vojska, a onda…

 

[Doctor Master]

Da “kupi”? Od koga “da kupi”? Za šta “da kupi”? Problem nastao ratom se jedino ratom i rešava, kao što će istom metodom morati da se likvidira i sva “zaostavština” koljačke Osmanlijske Carevine. Za rešenje nekih problema će nam trebati moćni prijatelji i zaštitnici i jaka vojska, a onda…

Ne možemo ratom svhati to! Ko će da ratuje? Da kupimo od Albanaca kao što su ga oni kupili od nas.

 

[Casual Observer]

Ne možemo ratom svhati to! Ko će da ratuje? Da kupimo od Albanaca kao što su ga oni kupili od nas.

Nerealno do bola, nisu ga “kupili” nego nam ga je ****** Klinton oteo i dao našim smrtnim neprijateljima, a ti shvati da su devedesete prohujale sa vihorom.

Nije ni bitno na kraju krajeva, ljudi sa toliko kreativnim idejama se baš nigde i ni za šta ne pitaju, samo im se uruči naređenje da se pojave na odgovarajućem mestu, ili ih prosto pokupi VP pa idu pa pevaju.

Ono o kruškama, zrenju i branju važi i za tzv “Kosovo” i još neke “celovite”, ko drugačije misli nek mi pokaže tzv Austrougarsku i Osmanlijsku “carevinu”. Jevreji su čekali Izrael 2000 godina, i mi ćemo!

 

[јанпи]

Ne možemo ratom svhati to! Ko će da ratuje? Da kupimo od Albanaca kao što su ga oni kupili od nas.

Пиучко једна!
Тебе ћемо првог да пошаљемо у рат.
Бићеш Интендант,онај што скупља Помије после НАС Ратника,оно што нам преостане од клопе..
јер ТИ,ниси ни за копање Ровова,
неупотребљив,сасвим.