lanavi
Aktivan član
- Poruka
- 1.908
Slicna tema otvorena je nedavno na podforumu Tinejdzera, pod nazivom "Libertad"...zanimljivo je procitati misljenja onih cije vreme tek dolazi. Nisam sigurna da je dobro sto ovo cinim ali cu preneti deo svojih razmisljanja ovde obzirom da dodiruje sustinu...to bi ujedno bio i moj odgovor na temu...
odsustvo ili potiskivanje misli u koj(ima)joj su sublimirane najrazlicitije emocije, a usled specificnog raspolozenja neke i potencirane u datom trenutku (mozda samo bes, ili samo strah, mozda ljubomora ili nelagoda), istovremeno znaci i trenutno potiskivanje sebe pa i izbora (a time i slobode) da se njome ovlada. Odgurkivanjem na stranu neprijatne misli, uspostavljamo privremeni, vestacki mir i stvaramo neku vrstu slobode onih "bezmisli" koje otupljuju cula a zatvora onih pravih misli koje plase.
Slobodu izjednacavam sa pojmom izbora - potpunog, neuslovljenog, jedinstvenog ali u skladu sa okolnostima promenljivog, nevezanog za vreme, prostor, okolnosti. Ona nema kriticara koji je procenjuje i vaga, niti pocetak i kraj uslovljen necijom do sopstvenom odlukom...nema nikakvu vrednost za drugoga ali je nemerljiva za onog ko je ima, lukava da uvidi zamke potencijalnog ogranicavanja, pametna da se primiri i saceka svoj trenutak.
Biram - nacine, prijatelje, resenja, zelje, uslove, muziku, snove, literaturu, sadasnjost, dubinu, bezanje, dokolicu, istinu, umetnost, veru, cutanje, poverenje, ritam, nepoznato,
vernost, crno, tacku, beskraj, nista, plod, strpljenje, ideju, daleko, razumevanje...I da hoce, ne mogu mi oteti slobodu. Moc da je zatocim u mrak imam samo ja!
Moguce je odreci se kolektivne u ekstremnim uslovima.To je na primer potpuna fizicka izolacija, koja dopusta egzistenciju a ne uslovljava je. Okovi kolektivne, iako smaknuti, i dalje zuljaju, jer iskustvo, secanje i preispitivanje (da li smo njenim odricanjem na dobitku ili gubitku) stoje kao neka vrsta tereta sa cijim skidanjem postoji olaksanje.
Sve to se nadovezuje na drugo pitanje...sloboda ne moze biti potpuna cak i u okolnostima izolacije jer su nase misli kamenje koje moze da vuce ka vecim dubinama ali i materijal koji moze da izgradi zid preko koga drugi ne mogu da preskoce. Ostajemo zajedno i uvek samo sa svojim mislima, dok druga bica,draga i nemila dolaze, doticu i odlaze.Od misli je nemoguce pobeci - one su nasa "uslovna sloboda" a kada su opterecene iluzijom, nemirom, kada je potrebno potisnuti ih da bi se osecali dobro i smatrali se zaista oslobodjenim, onda ne mozemo da govorimo o dosezanju potpune slobode. Sa bilo kakvom projekcijom (realnom ili virtuelnom) misli i potencijalnih dela, stojimo u nekom raskoraku...raskorak sa sobom jer nosimo uzore kolektivnog ili sa kolektivnim jer licno, svesno ili ne, remeti kolektivno.
Vec postavljeno pitanje - da li bi mogucnost dosezanja licnih sloboda (onako kako je svako vidi u svojim ocima i smatra za sebe najboljom) uslovila haos ili realno oslobodjenje?
Najpre mi je palo na pamet ovo - potpuno misaono ignorisanje proslog i buduceg, potenciranje momenta koji mora da bude povoljan da bi eliminacija nezeljenog bila uspesna, obujmljenost necim prijatnim (muzika, knjiga, crtanje, setnja), prisustvo drugih moze ali ne mora, no rezultat uspesniji "sa" no "bez"... Misli dodiruju poput krila leptira, lagane su poput paperja, rasterecene svega sustinskog ali ne (is)prazne, misaona projekcija pastelnih boja koje prozimaju svaki kutak...Inace, tome pribegavam kada zelim da postignem "odvajanje"...I uspeva, samo jako kratko! Mozda bi se ovo i moglo nazvati slobodom ali je bas zbog posebnih okolnosti nazivam "uslovnom", onom koju je moguce samo vestacki odrzati....Nakon svega dolazi do osvescenja i vracanja na bit.
Misljenja sam da bi bas usled potpune razlicitosti ali prvenstveno egoizma i sebicnosti pre nastao haos no pravo oslobodjenje. Moralne stege su u izvesnom smislu dobra kocnica za one koji su svesni posledica prevelike slobode. Nekima one nisu dovoljne pa je njihovo "nebo" vece, sire a stremljenja visoka.
Naveden primer litice je sasvim solidan - odluka o skoku u zivot ili smrt je itekakva odluka i itekakav izbor...onaj koji ce ili otvoriti ili zatvoriti novi krug izbora u zivotu i smrti. Izbor ima veze sa - hocu i zelim (moram otpada). Kod komplikovanijih primera se ubacuju spoljni faktori ali oni ostaju po strani ako je procena sopstvenih htenja i zelja realna. Ako je odluka o izboru ishitrena, preoterecena ocekivanjima drugih, uokvirena moralnim stegama ili nekim zakonitostima ponasanja, logicno je da je izbor suzen ali on uvek postoji. Sustina i jeste u tome da se i u trenucima potpune bezizlaznosti, neuocavanja nacina pronadje i uhvati slamka. Mene vise muci nesto drugo...da li je dobro uvek imati izbor i slobodu? Nekada i zakljucana samica prija...nevazno da li je kljuc u dzepu ili kod cuvara.
