Slike iz života

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Pesma kojoj se vracam, cije zvukove cujem.
U njoj uvek procitam, cujem, dodirnem nesto novo.
Pesma mog omiljenog pesnika.

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku
 
Da bih te voljeo,sudbini
sam predao svoje srce..
Vise se neces moci osloboditi
vise se necu moci osloboditi
od kobnosti te ljubavi..!!

Ne mislim na to,ne osjecas to
ja i ti smo,vec ti i ja
kao more i kao nebo
a nebo i more postoje
bez svoje volje....

Juan.R.J.
 
Da su meni oči tvoje
zvezdama bih prkosio
nit' bi sunce poželio
Da su meni oči tvoje

Da su meni oči tvoje
ma s' u njima rastopio
Ja bih opet srećan bio
Da su meni oči tvoje

Da su meni oči tvoje
Voleo bih neg' sve blago
neg' kamenje sjajno drago

Raj bi samo pregoreo
U njima bih slatko mreo
Da su meni oči tvoje
 
Jednom sam usnio tebe, usnio delić zime
najmanje što se moglo od one davne boli
bilo je kao vrisak, kao da grumen soli
prinose mi na ranu, nije ni čak ni ime

Zastalo u mom sluhu, sišla si niz sutone
kao srušeni vetar, postala senka leša
da krenem i ja za tobom, kao vuk kojeg gone
i budem iznova sam, i budem iznova grešan

Uzalud tamnim putem mamiš me u krv slapa
Razišle su se reči koje sam za tebe skrivo
ostade samo san da jedam meso živo

U noći koja pritiska kao samrtna šapa
od tada te nije bilo u mome hlebu i vinu
kao zazidan odjek sišla si u prazninu.
 
Volim te uvijek, i kad se budis
I kad na licu sminke nemas
I kad si ljuta, i kad se cudis
I kad bez mene na ples se spremas
Uvijek te volim, hocu da znas
Volim te, ne znam kako da odolim
U svakom slucaju te volim

Volim te kad si blijeda i sjetna
I kada bore imas na licu
Volim te kad si divlja i sretna
I kad u ruci drzis pticu
Kad nista neces da mi das
Volim te, ne znam kako da odolim
U svakom slucaju te volim...

Volim te uvijek, i kada sanjas
Kad ne pises mi, kad te nema
Kada od mene stalno se sklanjas
Volim te kad si posve nijema
Kad sutis poput ribe bas
Volim te, ne znam kako da odolim
U svakom slucaju te volim

Volim te uvijek, cak i tada
Kad ne volim te, kad si sama
Kad vecer pada iznad grada
Volim te kad se pravis dama
Kad ne volis me, kao sada
U tome i jest zivot nas
U svakom slucaju te volim
U svakom slucaju te volim...
 
Očiju tvojih dan nije
ne bi bilo neba
u slepom našem stanu

Smeha tvoga da nema
zidovi ne bi nikada
iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
vrbe ne bi nikada
nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
sunce ne bi nikad
u snu našem prenoćilo.
 
Svi planinski predeli, kroz koje sam lutala i trazila utihnule zelje, samo su trenutke obojili jos jace crvenom. Tako se prosula naglo nebom nekoliko puta ta vatrena nijansa, da sam se, u trenu, pitala gde i zasto sam bas tu, a ne negde drugo… Prenuo me poznat glas i nezno smirio plamenove sutona. Trebalo je par bolnih trenutaka da dopru svi stari zvuci i mirisi do svesti, a posle je sve utihnulo u meni, upala sam u neko bestezinsko stanje, gde su svi oblici svedeni na jednolicnu,pravu liniju.
Gordi, planinski vrhovi radjali su sumske potoke da bi presretali moj put sa svih strana, rugajuci se zbunjenim i izgubljenim mojim ocima.
 
NE VIDIM TE

Ne vidim te. Ali znam
da se nalazis tu,
iza tankog zida
od kreca i opeke, i cula bi
moj glas, kad bih te zvao.
Ali necu te zvati.
Zvat cu te sutra,
kad te ne budem video,
kad,budem sanjao
da si tu, do mene,
i da je dovoljan glas
koji sam jucer uskratio.
Sutra... kad budes
gore, iza tankog
zida vetra,
nebesa i godina.


Pedro Salinas
 
Sve ima neku cudnu naviku da se zavrsi.Ono sto zavrseno nosi sa sobom uvek nesto kosta. Nekog kosta jednih osecanja koje zamenjuju druga, tamnija, cesto i dublja, a nekog kosta samo zivih slika, trenutaka koje je to nesto ostavljalo,dok ga je bilo. Trag koji je pokojnik ostavio, odredjuje cenu.
Cudna je i pojava da se , iza nestanka zivog bica, pojavljuju krhotine, mrvice i ostali tragovi koje primecujem i posle zavrsetka nezive stvari. Kad se razbije casa, desi se da danima posle naidjem na njene nevidljive delice, u najskrovitijim delovima sobe gde se smrt desila. Cak se desi da posle mnogo dana, nedelja ili meseci, prepoznam delic mrtve stvari u nekom neravnom cvoricu drvenog poda, recimo, ili tamo gde se sastavljaju pragovi sa podom...Taj delic zna da mi odmota neki stari, prasnjavi film sa celinom kojoj je nekad pripadao u glavnoj ili sporednoj ulozi. Ako se odvio film sa sporednom ulogom, fokus, ipak biva na, sada vec bivsem zivotu. Stvar, koja je i pre bila mrtva, sa tim sto je sad toliko mrtva da je vise nema, ozivi i prenese me, za trenutak, u ceo jedan svet, nestao zajedno sa njom...
Tako se sada saplicem o komadice koji su ostali posle jednog zivog stvora. Saplicu me kad se probudim, dodjem na posao ili setam kroz grad, kad pricam, mastam, sanjam. Stvor je bio ziv, kako je samo on to znao da bude, skroman u svojoj leprsavosti, tih u grlatosti, prost u svojoj genijalnosti. I nikakva, tricava gomila zemlje ne moze to da zatrpa, niti da pokrije tamom i zaboravom. Evo ga , svud oko mene i u meni lebdi dokaz da stvora ima, i to ga bas ima...ima ga za rec, za casicu rakije, za soljicu kafe, za sminku, za najezenu kozu od neke teske price, za...sklopljene oci moje i suzu koja sklizne iz njih, za grc u grudima, za sve ga ima, stvora tog, malog rastom, a velikog svim ostalim...I, sta, onda, ima kraj sa njom? Ona je nestala, a ostavila je tako puno skrivenih krhotina iza sebe, koje ne biraju vreme ni mesto kad ce da me zasuze, pa zasto, onda da ja prihvatim njen kraj? Neka je, nek zivi, makar ovde, na ovim stranama, isto kao sto zivi po skrivenim coskovima iz kojih me zovu njene mrvice...nek zivi ovde, sa svima koji su nestali, a da nisu bili dovoljno dugo zivi da sacekaju ostvarenje onoga sto su zeleli ...
 
Kad umrem zelim tvoje ruke na svojim ocima:
zelim svetlo i zito tvojih ljubljenih ruku,
da me jos jednom dirne njihova svezina,
da osetim neznost sto izmeni moju sudbinu.

Hocu da zivis dok te uspavan cekam,
hocu da tvoje usi i dalje slusaju vetar,
da udises miris mora koje smo zajedno voljeli
i da nastavis hodati peskom kojim smo hodali.

Hocu da ono sto volim nastavi ziveti,
a tebe sam ljubio i pjevao iznad svega,
zato cvetaj i dalje rascvetana,

da bi dosegla sve sto ti moja ljubav naredjuje
da bi sena moja prosetala tvojim vlasima,
da bismo tako upoznali i razlog mome pevanju
 
Išao sam na sastanak s nekim komadom i prolazio pored neke cvjećarnice, kada mi padne na pamet da bih mogao kupiti ružicu. Uđem, unutra je bilo nekoliko ljudi, a ženska za pultom, čim me spazi, uzvikne:
- Milivoj, si to ti?!
Zinem da uzmem zraka da izustim "nisam", no ona munjevito zaobiđe pult, probije se kroz ljude, nađe se preda mnom, pogleda me u oči i kaže: "Sve znam! Ne trebaš mi ništa reći!", te me obujmi kratkim, snažnim, debelim rukama, pritisne me na svoje ogromne sise i počne davit. Ja se koprcam, a ona nastavi: "Ne moraš mi ništa govoriti, znam kako je!", na što počne grabiti naramke raznog cvijeća i gurati mi ih u naručje: "Za mamu! Za tatu! Za tetu!" Za p**** strininu! Pri tome govori jednoj od ženski koja stoji sa strane: "Znate, kako je njima teško!" Izvijam se da se ono cvijeće ne razleti na sve strane i pokušavam reći da nisam Milivoj, a neki frajer sjedi odmah iza vrata i dobaci resko, ispod glasa: "Šuti, mali! Kidaj i nosi to cvijeće odavde!" Turajući mi cvijeće u ruke, ženska me je gurala prema vratima, i kad već nisam mogao gledati preko svega što mi je natrpala, izbaci me van.
Nosim ono cvijeće po cesti, a u susret mi dođe neki veliki frajer, stane predame, grdo me pogleda i kaže:
- Branko, dosta je bilo!
Vrisnem:
- Nisam je Branko!
Frajer me šutke prezrivo odmjeri i procijedi:
- Dobro se pretvaraš!
I ode.
Dođem gdje sam se dogovorio s ženskom, ona upravo stigla, uručim joj sve ono cvijeće, a ona se počne smijati i kaže:
- Znaš, sasvim sam te drugačijeg zamišljala!

(k.)
 
Ti koja znas gde su zivot i smrt
Ti pred cijim je likom sva zemlja skromnost
Odvedi moj zivot vecnim putem vazduha
Odvedi i smrt tamo gde se ne umire

Samo ljubavi radi ostavicu taj noz
Prosaca san kao tvoj najtuzniji osmeh
Blagost je bolnija od svireposti i zla
Dobrotom nepobedivom razderane su mi grudi

Ti koja znas sta su zivot i smrt

Ti ciji je osmeh na dnu srca i zemlje
Slomi se ispunjena u odsudnom trenutku
Jedna casa vode, vece utehe nema
Vucen sam izmedju zvezde tom igrom nemogucom

Ti koja si iznad zivota i smrti
Zovem te sudbinom svojom a ti si tako nejaka
Slaboscu svojom upravljas igrom
Koja nam srca lomi

Ljubav je slomila krila svome sopstvenom letu
Reci su ponele noc i smrvile se pod njom
Tvoja je devojacka ruka klonula pred mojom sudbinom
Pa ipak se u nebu sutrasnji smeje dan.

Jer ti koja ne znas sta su zivot i smrt
Bolom osmeha svog otvorila si zemlju
Da se nad mislju razbije ta nada
Zapljusti zlatnom svetloscu

Tvoja je ruka jaka do zvezda
I blagoslovom prozeta ti je krv
Zato si u svojoj slabosti sveznajuca i moc
i nauka je slomljena pred ovim osmehom suze

Mada su srca toliko bolna, svirepa
I trosni mermer i meka kao cvet
Mirisnim darom vejace kroz vreme
Njihove patnje andjeoski sjaj

Zanosa radi odnosim tu misao
Kroz vazduh i dubinu
Vodi me u ljubav i slaboscu daj mi hrane
Ti koja znas gde su zivot i smrt
 
Kazu mi da jos si uvek sama

Kazu da vidjaju te cesto
Kao senka kako zuris gradom
I kazu da sakrivas se vesto
Od pogleda sto te prate kradom

Kazu da cudna si kad cutis
I da s malo reci mnogo pitas
Kazu da povratak moj slutis
I da stara pisma opet citas

Kazu mi da jos si uvek sama
A mnoga su proleca za nama
A mnoge su jeseni za nama
Kazu mi da jos si uvek sama

Kazu da dugo svetla gore
Kada nocu kraj prozora ti stojis
Kazu mi da koraka se bojis
I da gledas zvezde sve do zore

Kazu mi da jos si uvek sama
A mnoga su proleca za nama
A mnoge su jeseni za nama
Kazu mi da jos si uvek sama
 
Odlazis.....
Svakodnevno odlaze i moje oci za tobom.
Kuda god krenem, samo praznina....
Ostajem sama sa svojim bolom.
Laz u koju verujem.... postaje istina.
Kud god se okrenem........... praznina.
Tvoja laz je moja istina.
Soba je puna zagora i dima.
Napolju kisa pada sve jace,
jedan momak ima tvoje oci
i sedi kraj mene, a meni se place.
Zelim te sada, da si pored mene,
toliko te moje usne zele,
boli me sve, na koju stranu sada krenuti
kad ne zelim nasu ljubav izdati?
Zar da gazim stazama tuge?
Da me tudje usne ljube,
kad bez tebe zivot za mene
znaci samo tuzne uspomene?
Ti si moj trenutak, moja ceznja i senka,
Pred kojom se moja dusa skriva,
U tvom zagljaju moja dusa dise
Ponovo je srecna i ponovo ziva.
Osecam kako srce bije tise,
I tvoj dodir, dalek I hladan,
Kao da sluti: nema nas vise!
Kao hladan vetar, surov, iznenadan.
Ne verujem u rime svoje,
Bojim se osecanja,
Ali jos traze te oci moje
I cekace do zadnjeg dana.
Jer one znaju da bili smo jedno,
One znaju da bio si moj,
Znaju da ce nase duse zajedno,
Lutati stazama zivota ovog.
Prokleti zivot, crn od patnje,
Slomljen tugom, zavijem bolom,
Gori od strasti i lude zelje
Da ponovo budem jedno sa tobom.
Dok sanjam te, mirisu mi noci,
Na poljupce tvoje, milovanja tvoja,
Vidim te kad zatvorim oci,
Zove te I trazi ova dusa moja.
Jer meni bez tebe prokleto je sve
More nije plavo, nestaju i snovi,
Moje oci nece bez tebe da zive,
Pepeo I prah su ideali moji.
Ovo nije ljubav cista I iskonska,
Sreca, nada poljupci I zelje,
Prokleta je rima ove pesme,
Opsesija duse ti si moje.
I ta ljubav prokleta je, znaj,
Nema niceg bolnijeg od toga
Kada u srcu znas da je kraj,
A ipak volis I voleces do groba!
Jer ustvari ne volim tvoj osmeh I pogled,
Sto kao sunce u svitanje sja,
U tebi volim patnju svog zivota,
I mladost sto umire u rukama zla.
Jer kad si me sreo srela me je sreca,
Iz hiljade izvora dusa moja pije,
Ali mira nemam jer mi niko nikad,
Zedj za tvojim usnama ugasio nije.
I nikad I nece! Jer ti ne znas, sreco,
Da danima tudje usne ljubim,
I dok te volim sve vise I vise,
Lagano te nemam, lagano te gubim.
 
Drhtim...
Drhtim kad ugledam žar u očima tvojih
što k'o iskra sja,
što k'o oganj gori...

Drhtim kada prođeš pokraj mene i mirišeš k'o ruža
i smiješ se k'o sunce,
što nam život pruža...

Drhtim kad sretnem pogled tvoj, što nježno razdire dušu
i nikad nije moj...

Sreo sam te mnogo puta...
Znaš... i nikad ti nisam rek'o...
(mislio sam da si ljuta)
da te volim... da te grlim i ljubim...
Oh, oprosti molim.

Ljubav... tajna koju vječno krijem.
Oprosti što kažem sada kad odlazim zauvjek...
I sa tajnom mrijem...

Kad ideš - idi.
Idi... i svima kaži
da prava ljubav
ne leži u lažima...

Drhtim kad ugledam žar u očima tvojih
što k'o iskra sja,
što k'o oganj gori...

Drhtim...
Drhtim kada prođeš pokraj mene
i mirišeš k'o ruža
i smiješ se k'o sunce, što nam život pruža...

Drhtim kad sretnem pogled tvoj,
što nježno razdire dušu
i nikad nije moj...
 
Kroz noc
koracam i cekam te
kao da ideš iza mene
osecam te
kao da me stalno pratiš
...govorim ti
neke slatke reci
al tiho
da ne cuju drugi
onako kao i ti
kad si prisla mi
i sasvim blizu
gorele su tvoje usne
nisam te razumeo
ali sam znao
sta si mi govorila
kao i ti
kad dotakla si mi usne
i ozivela me
posle hiljada praznih života
vratila mi nešto
što se zove razlog
da ne pobegnem
i ne pocnem iz pocetka
isti ovaj život
po ko zna koji put
sa ko zna kim
dok živim pored
ko zna koga
dok slušam neke poznate reci
a ne razumem
njihovu smisao...
koracam
kroz noc
 
Izdaja. To je kao greh protiv svetog duha – ne oprashta se ni na ovom ni na onom svetu. Neizbrisiva je,nezaboravna. Kad-kad miruje,neko vreme,kao da se ugasila u srcu,izgubila,utopila u nemirnom zhivotu.Iznemamda,usred veselja,ili nocu,kad se uplashen probudish iz ruzhnog sna padnu na dushu teshke uspomene,zabole i zapeku tolikom snagom kao da je greh uchinjen u istom trenutku.Svako drugo secanje lako je izbrisati. kajanjem ili blagom mishlju,ali ovo ne.Mrlja je na srcu i ostace tu zauvek.Chovek bi rado slagao sebe : “Ne,nije bilo tako! Samo je tvoja nemirna misao od prozrachne senke napravila noc!To je bila sitnica,svakidashnja stvar,kakvih se na hiljade i stotine deshava od jutra do mraka!” Uteha je lazhna,i sam chovek oseti sa velikom gorchinom da je lazhna.Srce nije krivichni zakonik da pravi razliku izmedju greshke i zlochina.Srce zna da “Podlac ubija pogledom,a junak machem.” i pre bi oprostilo machu nego pogledu.Srce je pravedan i nepogreshiv sudija.Ono sudi greshniku i osudi ga po skrivenom,jedva svesnom pokretu,po trenutnom pogledu,koji niko nije primetio,po neizgovorenoj,jedva na chelu zapisanoj misli,chak i po koraku,po kucanju na vrata,po srkanju chaja.A kad bi srce bilo ispovednik,ispovest bi bila duga i strashna!Oprostiv je onaj greh koji se mozhe rechima iskazati,ispashtanjem izbrisati.Ali tezhak je i pretezhak i krvari do poslednjeg chasa greh koji je ostao samo u srcu kao uspomena bez rechi i oblika.Chovek ga ispoveda jedino samom sebi kada zuri u noc i kada mu je pokrivach na grudima tezhi od kamena.
 
Iskrena pesma – Milan rakic


O sklopi usne, ne govori, cjuti
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rech nek tvoja nichim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cjuti, I pusti da sad zhile moje
Zabrekcju novim, zanosnim zivotom
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velichanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve, I malaksalo telo
Ponovo padne u obichnu chamu.
I zivot nov I nadahnuce celo
Nechujno, tiho potone u tamu,

Ja cju ti, draga, opet recji tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Cheznem I stradam I ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti cesh bedna zeno, kao vazda
Slushati rado ove rechi lazne,
I zahvalicesh Bogu shto te sazda,
I ochi ce ti biti suzom vlazne

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spushta nema polutama,
Ti necesh znati shta u meni biva –
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav nasparam tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima!

Za taj trenutak zivota I milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek reci: cjuti,
Ostavi dushu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lishce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva
 
Dragi moj,prsti me ne slusaju dobro dok pokusavam da nekako pametno izbacim iz sebe ovaj cemer sto se polako skuplja..jbt. kako vesti putuju brzo danas, jako brzo..one najgore- stizu ekspresno...vazduh je tako prazan od jutros i, sem magle, izgleda da vise nema niceg sto mogu da udisem..ne znam gde cu sad, do ovde, odakle si mi jednom udahnuo svezinu i radost..sad bih ja tebi da udahnem makar delic toga, al srce tvoje nije dalo...ni meni ni ostalima sto te vole...ne razumem jos kako je moglo ono srce tvoje, veliko, lepo sve da nas zayebe toliko, da tresne sat o beton i razbuca, u trenu, svo vreme za borbu ..pitam se- kako je srce borca moglo da izda...srce borca treba da bude borac, a to tvoje, jednostavno, stalo, izdalo..bez objasnjenja ,cak i bez suma..cak ni tebi nije nista reklo, samo te umirlio..tvoje rodjeno srce..a, ko zna..mozda te i postedelo neceg strasnijeg od ovog..to samo ono zna..a, i ono je, umorno, zaspalo, sa tobom, i nece reci nikom od cega te sakrilo zauvek..mozda i nemam pravo da se ljutim na njega..umor stize i najjace..
..znam ja sta bi mi kazao sad- ae, mala, drz se i, cuvaj mi I. ... ma, hocu, znas da hocu..hocu i da mi ne zvone te tvoje reci po glavi..al, lagala bih kad bih rekla ne ocekujem tvoj znak od nekud..neko slovce tvoje, osmeh, nesto bilo sta..ma, pusti, ne obracaj paznju na mene , sebicnu- znam da, i kad bi resio da saljes znake otud gde ni adresu nemas , ima njih koji su pre mene na listi nadanja..
..jos cu ja da ti pisem, nesto nezno da ti san bude lepsi, zamlja laksa..nema veze sto nemas net tamo da citas ovo- naci ces nacin, mili moj, znam da hoces..samo ti to mozes..nas dve smo tu da verujemo da mozes, i da ti pisemo..uvek za tebe, na istoj adresi..ljubim, sve tvoje..
 
Sta veceras hoces od mene. Evo ti price I misli od nocas pa kako hoces. Mozda ista shvatis, ili mi ko onomad das onu prekornu misao. Ili mozda putujuci mislima saznas moje spoznaje. Slika bledi pa neznam hocu li se svega ni setiti, no ti je moj Ceperko jako dobro znas pa iako sam pogresio nemoj me ispravljati, pusti me da pricu pricam onako kako je I zivim.
Onako zeljan , pridjoh joj nezno, necujno, odupiruci se na levi lakat a desnom slobodnom rukom, bez reci , iznenada obuhvatih njena ramena privukoh je, zeleci da je savijem poda se.
Ona se otimala kratko I uzaludno.Ucini joj se uzasan taj nenadni I nepopustljiv zagrljaj. Cinilo joj se svetogrdno da se nemocno , brzo I lako , bez reci I bilo kakvog objasnjenja tako lako preda. Htela je da mi se opre, I uveri me da moze biti da ima teskih I bolnih stvari koje mora da mi kaze I preko kojih se ne moze tako lako preci I potonuti u strasti svagdasnjeg zivota.
Ogorcene reci su izvirale a nije mogla izgovoriti ni jednu. Samo ne, ne, ne mogu. A covek nije ni primetio taj znak njenog uzasnog otpora. Taj zvuk koji nije dospeo da postane jedna jedina rec. Htela je da ga odgurne od sebe, ali njeni pokreti nisu imali ni priblizno snagu njenog otpora, niti snagu njenih misli .Sama vrelina tog odmornog I zenskih pokreta zeljno tela, pritisnu je kao teret. Popustise kosti I misici, I kao poslusna masina usnama zapecacenim mojim usnama, osecala ga je na sebi kao ogroman kamen za koji je privezana I sa kojim zajedno pada u ponor strelovito I nezaustavljivo.
Gubeci volju za smislom ne samo u noci koja je prosla, vec u smisao celoga zivota,tonula je u moru poznate I uvek ponavljane priude u strasti. Nad njom su ostajali poslednji tragovi nocnih misli. Zeljna da secanja sto pre isceznu I nestanu ko vodeni mehurici nad davljenikom, sedela je nemo na kanabetu, drzeci se za kolena I zurila u zatamljeni prozor. A bela, ili djavo ce ga znati kojom bojom okrecena soba polako se punila danom.
I nemoj me danas opet terati da ti pricam, da samnom zajedno jed lizes moj Ceperko. Pusti da sve ko uvek iscezne pa da ponovo lazem sebe I tebe kako ce nadamnom gledati, nevidjeno,
Opet gledas kroz prozor, zasto si me terao da ti pisem kada I pre price nisi zeleo da je slusas....
 
-Tu si, pobratime?
-Tu sam.
-E dobro, a ti čini svoje, pa ću ja izaći, ali ti više da ne ideš za mnom gde se ja oglasim, jer neće dobro biti.
Ovo su oni tako govorili da niko drugi nije mogao čuti ni razumeti osim njih dvojice..

Čovek izvadi svoju travu iz torbe te okadi devojku, a đavo iziđe, a devojka ostane zdrava kao od majke rođena. Svi ostali lekari kao posramljeni raziđu se kud koji, a ovoga zagrle car i carica kao svoga sina, pa ga uvedu u riznicu te ga preobuku, i dadu za njega svoju jedinu kćer, i pokloni mu car pola carstva svoga.

(Iz narodne pripovetke «Zla žena») :razz:
 
Pamtim svaki detalj vezan za tebe. Iskrsnu iz malog mzga slicice, desavanja, reci...Uvek si me stitio. I od same sebe :) Boze, tebi su se oci smejale! I pred svog bola koji si nosio u sebi. Moj muskarac, sa velikim M...Spavaj, lepo...
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Džudi S
Zašto je pisanje pisama izašlo iz mode?
Odgovora
15
Pregleda
419
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност
tab503
Izbor
Odgovora
10
Pregleda
378
Pinocchio
Pinocchio

Back
Top