Slike iz života

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Dream as you'll live forever
live as you'll die today​

 

[Zena s greskom]

Ono sto smo doziveli bio je poseban dar u mom zivotu. Uspomene na te casove blistaju u meni I greju mi dusu. Oni trenutci behu toliko lepi, da sada kada su nestali odneli su sobom svaki smisao zivota.
Kako bih voleo da ti celu pricu pricam, da na ovoj hartiji zapisem bas tako ko sto je I bilo pa da ti osetis isto ko ja. Nemoj sad ti da pravis iluzije. Medju nama se nista nije toga dana dogodilo, jedino smo bili sami, ko zakljucani u maloj sobi srecni i spokojni u toj sigurnosti gde je iscezlo i bilo daleko sve sto divnu i neobuzdanu ljubav sputava ko okovi.
Kada se sada setim tog trenutka osecam da je ona mogla da bude moja. Neznam zasto se sve dogodilo drugacije. Bila je mukama prozeta, lepa, divna igra, samo titraj oko plamena i nista vise. Slatka groznica, vrela drhtavica, stvari koje su se njoj ucinile kao uzasna smelost.
Pila je svoj toplu kafu zavaljena u stolicu u nekoj kafani na kraju grada ljuljuskala se lagano i ko zna na sta mislila. A ja. Gledao sam je, prozimao pogledom i smisljao kao da se dogadja.
Moje su zelje na zeljama ostale. Da se poljubac uzvrati, da milovanje nastane, da se jedno drugome podarimo daleko od ociju radoznalih i zlih ljudi zeljnih prica. Tako sam zeleo tu noc da se darujemo moj Ceperko.
Necu ti nista vise pricati. Pricu znas do kraja. Sa nama si jedino ti i bio. Pa kada zelis, ti se seti nekada tek uzgred s bolom sto se sve tako dogodilo.

 

[septembar]

Kako umirujuce zvuce tvoja slova sad, kad su stigla nenadano. Sad znam da si znao. I znam da si me pripremao na to. Nesvesno. Sad vise ne boli secanje na tebe. Izaziva osmeh. Mir. Verujem da si i ti miran kad me takvu vidis. Da li vise mozes da porastes u mojim ocima? Vidis da mozes Odmori se, lepi moj. Vreme je.

 

[otkacena slavonka]

Zelim da zivot prepustim zaboravu
Da izbrisem sva secanja iz mene
ali svoja osecanja nemogu izbrisati
obicnom belom gumicom...

Ona su duboko u meni urezana
i bice u meni ceo zivot
Osecam da neko odnosi moje snove
koje ce spaliti mracnim pogledom

Niko me ne razume,
Niko ne zeli da me shvati,
niko ne zeli veru u ljubav
da mi u moje srce vrati.

Naci cu jednom prave rijeci
u pravom trenutku pravi stih.
Shvatit ces tada
koliko toga se jednom pjesmom moze reci.

Shvatit ces mozda
i kako lijeci u tihoj noci sapat tih....
samo kad nadem prave rijeci
u pravom trenutku..pravi stih...............pozdrav

 

[otkacena slavonka]

Zasto mi ne das da te volim?
Ljubav je istina po kojoj smo i ti i ja sazdani...
I sada u njoj vise nema mjesta za tvoje odurno lice boje probalog doba koje nikada nece upznati slobodu.Nema mjesta za tvoje staromodne ideje boje trulog sjemenja koje nikada nece izniknut promjenom.
Mislis..... buducnost samo je uzaludna rijec s okusom psovke u ustima i zivot samo je gorka spoznaja prolaznosti....mislis vrijeme je za nas samo sto mi nismo za to vrijeme..
Ne cuvaj svoje misli u sebi tako nikada neces promijeniti svijet....ali dobro pripazi sto govoris jer vlstite rijeci su najveca optuzba.
Danas vise nema moralnih pobjednika i ljepe rijeci vise ne pale...Principi su odavno prevazideni....
Ali jednoga dana ce svi i oni koji vole
i oni koji ne vole
i oni koji pljuju
i oni koji gaze
morati priznati da u pjesmi ima vise ljubavi nego sto je je u ocima ikada bilo...

 

[Zena s greskom]

Trazili smo se po tudjim zalutalim osmesima
blesavo razvucenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sopstvene setve...
Upijali bezvezne reci u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzlece iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duse.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo zesti
ozivljavaju dubine sto te videse i cuse
kako izranjas iz svemira
kroz paucinu svesti...

Izgubljeni trenuci slazu se u memljive kule
otezalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one sto su sve videle, i one sto su cule
posrcu pod teretom bremena...
Hoce li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no sto se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nesto o tebi
sto mi zenice boji i cutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

 

[Zena s greskom]

TEBI, LJUBAVI
1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...


2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?


3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?


4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

 

[Zena s greskom]

Sad, kad si mi konačno došao u snove,
Nemoj odlaziti, nemoj ni slučajno, molim te,
Ostani tu, uz mene, zagrli me snažno,
S tvojih usana hoću da čitam reči "Volim te".

Uzmi me nežno u zagrljaj, mek i topao,
S obje ruke me stisni i privuci k sebi.
Toplinu tvog tela i miris tvoje kože,
Ni za što na svetu menjala ne bih.

Znaš kako ne volim noću biti sama,
I da mi prija čak i ovakva tvoja blizina.
Zaista osećam kao da si tu, pored mene,
I kao da je sve ovo stvarnost i prava istina.

A kad se ujutro probudim, u krevetu, sama,
Jastuci će samo šaputati što su videli.
Ja ću svesno uhvatiti rukom rub prekrivača,
I sanjariti o svemu sto smo u snu doživeli.

Volim ja i ove naše susrete u snovima,
Jednako te volim i želim kao i na javi.
Jedino što ne mogu istinski doživeti
To je jutarnje buđenje dva tela puna ljubavi...

 

[Zena s greskom]

PISMO JEDNE ZENE

Koracam bosa tvojim tragom
Priljubljujem usne uz tvoju praznu casu
U tvom odelu trazim odlutalu toplotu
Pogledom doticem sve sto si ti gledao
Ispisujem ti ime, izgovaram ga tiho
Blagosiljem dane kad cuvas svoje zdravlje
Ponavljam sve mazne reci koje smo ikad rekli
Secam se zaveta tvojih ociju
Tvoj se poslednji dodir jos ne odvaja od mene
Sa svakim danom se suocavam umorna
srca, tromih nogu
To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snage
A ostatak mi treba da bi te sacekala...

 

[#TAKY#]

cao sta radis i koje si godisre

 

[Mit dunavskih rusalki]

Posto sam se uspesno odbranio od svih projetila koji su leteli ka meni
iz tvog pravca, posle izvesnog vremena sam shvatio po ociglednom
jenjavanju paljbe da ti ponestaje municija a i smeh te je odavao.
Onda, zakljucih da je vreme za kontranapad. U trenutku kada si se
zagrcnula od smeha trazeci bilo sta sto bi ti moglo posluziti za
gadjanje, preduzeo sam odlucni kontranapad svim raspolozivim
sredstvima. Bacio sam se na krevet. U stvari, prvo sam odlozio lonac i
kutlacu.
Tvoj vrisak je bio ocit signal da sam odneo prevagu na bojnom polju.
Pocela si sa opstim povlacenjem i zauzimanjem rezervnih polozaja,
ispod pokrivaca. Posto sam stekao takticku prednost, obrusio sam se
na tvoju poslednju liniju odbrane. Znao sam, brzo ces kapitulirtati.
U trenutku kada sam profdirao pod jorgan svim svojim snagama za hitne
intervencije osobadjajuci se viska odece, nepotrebne, mislim, poceo
sam da razoruzavam tvoje predstraze i probijam odbrambene linije. Prvo
sam osvojio tvoj donji deo pidzame. Pobednicki sam ga zavitlao na pod
u uglu sobe. Gacice su same pale od straha. Kad bolje razmislim, nije
ih ni bilo. Sa gornjim delom pidzame islo je vec mnogo lakse. I taj
deo odbrambenih snaga tvoje armije je ostao na bojnom polju.
Na kraju i ti si se predala.
Uraaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Pobedaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Epilog

Joj sto nam je lepo!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Divnog li jutra. Ti spavas snom pravednickim, vjestice moja mila.
Napolju je mraz. Kroz prozor vidim da se trava beli od slane. Sunce
sija, napokon nakon onih maglovitih dana. Jos jedan dovoljan i
neodlozan razlog da poljubim svaki deo tvog tela. Kako je tesko
odoleti sopstvenom porivu. Da li to moze da znaci da sam kojim
slucajem ziv i zaljubljen. Uh, kako krv ume da prostruji i da uzburka
nerve, da ih natera da trepere, kao i misici, kao i svetlost pred
ocima. Ma bezim, da te ne probudim. Kako ti lepo spavas, tako naga i
opustena. Ljubim te u otkriveno rame. Spavas i sanjas verovatno.
Smejuljis se. Da li je to zbog lepote tvog sna ili lepote mog
poljubca. Ili ce biti i jedno i drugo. Odlazim, ali brzo se vracam.
Spavaj mila moja devojcice. Otvaram vrata a ti se protezes. Pruzas
ruku prema meni zatvorenih ociju isa smeskom na usnama. Prekrivac ti
spada, tek toliko da otkriva dojku. Kako me mami, uh, kako bih porinuo
u tvoje tanane dubine. Kako bih te ljubio, mazio, kako bih te milovao,
kako bih te pio. Zatvaram vrata sa sobom. Zamisljam te da ponovo tones
u san, topla i vlazna. Pred ocima mi titra slika kako tonem u tvoje
medjunozje i kako polagano tonem u neverovatnu slast, kako se spajamo
u ono davno izgubljeno i zatureno: volim te.

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Ruka za spas

Bar da nisam ti dao
u ovo srce da udjes do dna
ides i bice mi zao
al' sad je tako, ti ili ja

Dalje od ponosa
ti nikad videla nisi, to znam
moje si sve uzela
sta vise da dam

Zar tvoja rec toliko malo sad vredi
na tudjim usnama bledi
i zadnji trag od nas

Zar moja bol, toliko malo ti znaci
da se opravdas imas ti nacin
al' vise ne ruku za spas

Bar da nisam ti dao
u ovo srce da udjes do dna
ides i bice mi zao
al' sad je tako, ti ili ja

Dalje od ponosa
ti nikad videla nisi, to znam
moje si sve uzela
sta vise da dam


bla, bla, bla....nisam odavno pisao...bla, bla, bla...

 

[*pustinjakinja]

Dopadaju mi se sthovi...Pozdravljam...

 

[Zena s greskom]

Obletao je oko mene

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad svoju ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
Kao što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
Kao što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio teško
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kad me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on.

Žak Prever

 

[Zena s greskom]

DUŠA TI JE BILA

Duša ti je bila
otvorena, svetla
tako da ne mogoh
nikad u nju ući.
Okušah prečace
uzane, prolaze
strme i opasne.
Al tvojoj se duši
pristupiti moglo
putima širokim.
Spremih lestve vitke
- zidine visoke
sanjah kako preče
pristup tvojoj duši -
ali duša tvoja
bijaše bez straže,
zidova i plota.
Tražio sam k tebi
uska vrata duše,
al duša ti beše
tako otvorena,
da nikakvih vrata
na njoj nije bilo.
Gde je počinjala?
Svršavala, gde je?
I ostadoh tako
zauvek sedeći
tu, na zagonetnom
pragu tvoje duše.

Pedro Salinas

 

[Zena s greskom]

Savršena ljubav isključuje strah.Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, očekivanja, zavisnost.Ja ne tražim da me učinite srećnim; moja sreća ne zavisi od vas.Ako morate da me napustite, neće mi biti žao samog sebe; izuzetno mi prija vaše društvo, ali ja se ne vezujem za vas.Ja uživam u vašem društvu na temelju nevezanosti - ne uživam ja u vama, to je nešto veće i od vas i od mene, nešto što sam otkrio, neka vrsta simfonije, neka vrsta orkestra svira u vašem prisustvu.Ali, kad odete od mene, orkestar ne prestaje da svira.To je orkestar širokog repertoara i nikad ne prestaje da svira.

Antoni de Melo

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!

Boldovan je i uvecan deo koji mi se najvise dopada u pesmi, koji me sada baca u prostranstva proslosti koja su bila ispunjena ljubavlju i jednom osobom, koju sam voleo vise od svog zivota. Koju sam stavio na hiljade koraka ispred sebe...

 

[ellabella]

REZIGNACIJA

NE PROKUNI NIKAD TO PRISUSTVO JADA
U VECERI GLUHE KRAJ MRTVOG OGNJISTA
JER KAKO JE PRAZNO NASE SRCE KADA
U ZIVOTU NEMA DA OPLACE NISTA

tVOJ BOL BESE IZVOR SVE TVOJE CISTOTE
ON JE TVOJA MLADOST,LEPOTA I TAJNA
NE PROKUNI TRENUT KOJI TI SVE OTE...
SAMO SI U PATNIPOSTALA BESKRAJNA.

OSLOBODJENOJ OD SMRTI BEZ UZA
ZA SVE OKO SEBE SAD NOVI PUT SIJA
KAD POZNAMO CARI POKAJNICKUH SUZA
TAD POSTANE LJUBAV JEDNA RELIGIJA

Jovan Ducic

 

[*pustinjakinja]

****

Umesto mene neka te cekaju
noci i zore neke tudje,
tamo gde nisam i gde ne postojim
putevi neka te odvedu,
nisam ni bila,necu ni biti
ni suza ni osmeh tvoga oka,
ime nemam i nemam lik,
samo ce tiho da ti sapucu kise,
tiho,od istine tise,neko ime
poznatog zvuka,skriveno oblacima tisine,
padajuci tiho,najtise...

 

[*pustinjakinja]

*****

Ispleti venac od poljskog cveca,
pokloni ga nekom kog' u srcu nosis,
podeli tugu i radost sa sudbinom svojom,
idi putem ka sutra,
a proslost spleti u venac od trnja,
baci ga niz neku reku,reke teku,
odnose,ne vracaju,
i ne osvrci se,zeli i sanjaj zivi,
voli,dusom cistom,i ne zaboravi,
sve sto vredi,srcem se bori.

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Tvoje vatre su prisutne.
Danas. Davno pre danas.
I dugo iza svih danas.
Uvek cemo se sretati.
Moras mi jednom objasniti
kakav si ti to vrag
kad dunes u pcelu na dlanu
i pretvoris je u zvezdu.
Jer cime ljubiti svet
ako su jedina usta
vecito zauzeta
izgovaranjem ljubavi?
S tobom je opasno hteti -
ti nikada ne odustajes.
S tobom je opasno voleti -
ti se nikad ne zaboravljas.
S tobom je opasno ici,
ti se nikad ne umaras.
S tobom je chudno i umreti -
jer ti se ne zavrsas.
Jer ziveti se moze
il' zagonetno, il' nikako.
Ugradjeni u prostor,
ne umiremo to mi.
to se rasteze nebo
i uzdize nas ka zvezdama!

 

[*pustinjakinja]

*****

Osmehni se kada me se setis,
lep smo bili par,imali ljubav
od Boga na dar,
nesto sto oku daje sjaj,
osmehni se nek ne bude
ruznih secanja,nek nema
senke kajanja,bilo je,
ostalo je u jednom
vremenu nestvarnom,
kao suncev zrak u kapi kisnoj,
s bojama duge,s ukusom
slatkog voca,
mirisom jos neuvelog cveca...
Osmehni se,
prstima usne dotakni,
tamo sam ostavila dodir duse,
u osmehu tvom osmeh svoj,
u oku tvom sjaj oka svog,
tu,u tvom srcu,trag srca mog,
osmehni se,videcu dusom...

 

[*pustinjakinja]

D.dan.......

 

[*kiki*]

Nas dvoje

"Nas smo dvoje tiho, zaboravljeno groblje,
U nama mrtva ljubav spava.
Tisinu, gdje vjecnost medju trosnim krizevima drijema,
katkada samo samotna ptica narusava.

Zacvrkuce, strese se otprhne . . .
k'o da od nas neka strava bije.
I ponovo na davne uspomene tezak mir se slegne
i na dva smo groba nalik, k'o i prije.

Ah, nekad bijasmo nemirne proljetne grane:
u zagrljaj drhtav svoje lisce slagasmo.
Nekad sebe u nama smo strasno trazili,
sad odavno vec jedno za drugim ne tragamo.

Svaki za se hodamo ovim neveselim svijetom
i ni teski ni laki nisu nam sni.
Tako cemo koracat' do kraja puta,
ti ne vise ja, ja ne vise ti."

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Doći ću ti u snovima

Jedina
Ponoć odzvanja
Jesi li zaspala
Na ruci dragoga

Znaš li, tu sam i ja
Provodim noć bez sna
Ispod tvog prozora
Kraj tvojih uzdaha

Hajde, sklopi oči
Nestani u san
Doći ću ti u snovima
Kad noć proguta dan

Doći ću ti u snovima
Da ti ukradem poljupce
Neka vrijeme samo leti
Još uvijek volim te


A onda jutro je
Tiho budiš se
Pogledas čovjeka
Što spava kraj tebe

Onda zaplačeš
Jer to nisam ja
Koga si voljela
Prekasno jedina

Ali ne plači
Čekaj do večeri
Kad zvijezde
Na nebu zasjaju
Mi ćemo se ljubiti