- Poruka
- 334.520
Naša kuća je bila jedna od najmanjih i najskromnijih u našoj Bregalničkoj ulici, a za mene lepša od svake palate, jer je imala sve ono što najviše volim i što mi je potrebno. Spolja je izgledala baš kao kuća sa dečjih crteža ulazna kapija i jedan prozor, ali njena unutrašnjost je otkrivala veliku raskoš za lep i sadržajan život onih koji traže mnogo više od pukog komfora i luksuza.
Imala je kao i većina tadašnjih kuća u Vršcu lep prostrani ajnfort u čijem je uglu bio parkiran bicikl, moje omiljeno prevozno sredstvo, a na plafonu otvor za tavan do koga su vodile velike merdevine. Tata je često odlazio na tavan da nešto odnese ili donese, a ja sam kao neverovatno radoznalo dete samo razmišljala i zamišljala čega sve tamo može da ima, pošto tata nikada nije hteo da me povede gore, zasigurno zbog miševa, kojih sam se panično plašila a on je to dobro znao.
Zatim se ulazilo u prednje dvorište sa baštom punom najrazličitijeg sezonskog cveća. Svake godine s proleća mama je sejala i sadila neko drugo cveće, a meni je prepuštala da redovno zalivam baštu i ja sam nestrpljivo očekivala šta će sledeće da nikne i pokaže se u svoj lepoti oblika i boja. I danas se sećam: petunija, lepog Jove, kadifica, noćne frajle, šeboja, prkosa, petlove kreste… Bašta je svakog dana menjala svoj izgled i veliko zadovoljstvo je bilo gledati sve te suptilne promene, tu dinamiku na delu dopunjenu leptirima, pčelama, bubicama i cvrkutom ptica.
U nastavku se prostiralo zadnje dvorište jednako bogato životom sa oborima punim prasića i krmačom, šupama i kokošinjcima, a svuda unaokolo su se šepurile koke, pilići, pačići i raskošni petlovi.
I na kraju se ulazilo u predivnu baštu punu voća i povrća zelenu i šarenu. U dnu bašte dominirao je veliki razgranati jorgovan i svakog proleća širio svoj predivni miris po čitavoj okolini a i po našim sobama jer je tih dana, kad jorgovan cveta, na stolu uvek stajala velika vazna iz koje se prelivao sveže ubran jorgovan, slika dostojna da se nađe na platnu nekog francuskog impresioniste.
Svaka kuća je imala lepu baštu a i sve kuće iz ulice paralelne sa našom ulicom takođe su imale bašte koje su se međusobno graničile, tako da ste ulaskom u svoju baštu, ulazili u jednu veliku zelenu oazu, sve je delovalo kao jedna celina, tanke žičane ograde između njih gotovo se nisu primećivale od silnog zelenila koje je bujalo na sve strane.
Ipak naša bašta je bila sasvim posebna, imala je blizu jorgovana jedan poveliki kameni blok iz dva dela viši i niži, koji je podsećao na veliku kamenu fotelju, na kojoj smo moja Cica i naše drugarice i komšinice, a naročito ja provodile mnoge nezaboravne trenutke, družeći se, pevajući i gustirajući razno slatko voće. Tu su se ispredale razne priče, poveravale male i velike tajne, kovali planovi za razne avanture, učile nove pesme i recitacije.
Kao vrlo radoznala, često sam i sasvim sama sedela na toj toploj kamenoj fotelji koju su natkrivale velike grane još veće kruške iz susedne bašte praveći divan prošarani hlad i razmišljala šta je skriveno ispod kamena, jer on se izvesno nije nalazio tu tek tako slučajno. Molila sam često tatu da iskopamo kamen i otkrijemo šta je unutra, ali je tata odbijao da to učini pa sam odustala. Samo nisam odustala od zamišljanja vrste skrivenog blaga.
Kroz godine ta maštanja su se menjala od kovčega punog zlatnika, velike kutije sa zlatnim nakitom i draguljima, mapa koje su prikazivale neke važne toponime antičkih vazni i amfora.
Svaku od ovih opcija pratila je i zanimljiva priča puna zapleta i najrazličitijih junaka po uzoru na bezbroj bajki koje sam pročitala. I sve su uvek imale srećan kraj, pravda je obavezno trijumfalno pobeđivala.
Nikada nisam otkrila šta ima i da li išta ima ispod kamena. Kuću smo kasnije prodali sa nedirnutim kamenom. To je za mene do danas ostala velika tajna. Sada znam da je tako i trebalo da bude. Možda bismo otkopavanjem narušili nečiji mir iz daleke prošlosti ili pronašli nešto što nam se ne bi svidelo. Ovako je kamen iz naše bašte godinama podsticao moju maštu i kreativnost a to je bilo neuporedivo vrednije od ćupa sa zlatom koji je možda tamo bio sakriven.
Imala je kao i većina tadašnjih kuća u Vršcu lep prostrani ajnfort u čijem je uglu bio parkiran bicikl, moje omiljeno prevozno sredstvo, a na plafonu otvor za tavan do koga su vodile velike merdevine. Tata je često odlazio na tavan da nešto odnese ili donese, a ja sam kao neverovatno radoznalo dete samo razmišljala i zamišljala čega sve tamo može da ima, pošto tata nikada nije hteo da me povede gore, zasigurno zbog miševa, kojih sam se panično plašila a on je to dobro znao.
Zatim se ulazilo u prednje dvorište sa baštom punom najrazličitijeg sezonskog cveća. Svake godine s proleća mama je sejala i sadila neko drugo cveće, a meni je prepuštala da redovno zalivam baštu i ja sam nestrpljivo očekivala šta će sledeće da nikne i pokaže se u svoj lepoti oblika i boja. I danas se sećam: petunija, lepog Jove, kadifica, noćne frajle, šeboja, prkosa, petlove kreste… Bašta je svakog dana menjala svoj izgled i veliko zadovoljstvo je bilo gledati sve te suptilne promene, tu dinamiku na delu dopunjenu leptirima, pčelama, bubicama i cvrkutom ptica.
U nastavku se prostiralo zadnje dvorište jednako bogato životom sa oborima punim prasića i krmačom, šupama i kokošinjcima, a svuda unaokolo su se šepurile koke, pilići, pačići i raskošni petlovi.
I na kraju se ulazilo u predivnu baštu punu voća i povrća zelenu i šarenu. U dnu bašte dominirao je veliki razgranati jorgovan i svakog proleća širio svoj predivni miris po čitavoj okolini a i po našim sobama jer je tih dana, kad jorgovan cveta, na stolu uvek stajala velika vazna iz koje se prelivao sveže ubran jorgovan, slika dostojna da se nađe na platnu nekog francuskog impresioniste.
Svaka kuća je imala lepu baštu a i sve kuće iz ulice paralelne sa našom ulicom takođe su imale bašte koje su se međusobno graničile, tako da ste ulaskom u svoju baštu, ulazili u jednu veliku zelenu oazu, sve je delovalo kao jedna celina, tanke žičane ograde između njih gotovo se nisu primećivale od silnog zelenila koje je bujalo na sve strane.
Ipak naša bašta je bila sasvim posebna, imala je blizu jorgovana jedan poveliki kameni blok iz dva dela viši i niži, koji je podsećao na veliku kamenu fotelju, na kojoj smo moja Cica i naše drugarice i komšinice, a naročito ja provodile mnoge nezaboravne trenutke, družeći se, pevajući i gustirajući razno slatko voće. Tu su se ispredale razne priče, poveravale male i velike tajne, kovali planovi za razne avanture, učile nove pesme i recitacije.
Kao vrlo radoznala, često sam i sasvim sama sedela na toj toploj kamenoj fotelji koju su natkrivale velike grane još veće kruške iz susedne bašte praveći divan prošarani hlad i razmišljala šta je skriveno ispod kamena, jer on se izvesno nije nalazio tu tek tako slučajno. Molila sam često tatu da iskopamo kamen i otkrijemo šta je unutra, ali je tata odbijao da to učini pa sam odustala. Samo nisam odustala od zamišljanja vrste skrivenog blaga.
Kroz godine ta maštanja su se menjala od kovčega punog zlatnika, velike kutije sa zlatnim nakitom i draguljima, mapa koje su prikazivale neke važne toponime antičkih vazni i amfora.
Svaku od ovih opcija pratila je i zanimljiva priča puna zapleta i najrazličitijih junaka po uzoru na bezbroj bajki koje sam pročitala. I sve su uvek imale srećan kraj, pravda je obavezno trijumfalno pobeđivala.
Nikada nisam otkrila šta ima i da li išta ima ispod kamena. Kuću smo kasnije prodali sa nedirnutim kamenom. To je za mene do danas ostala velika tajna. Sada znam da je tako i trebalo da bude. Možda bismo otkopavanjem narušili nečiji mir iz daleke prošlosti ili pronašli nešto što nam se ne bi svidelo. Ovako je kamen iz naše bašte godinama podsticao moju maštu i kreativnost a to je bilo neuporedivo vrednije od ćupa sa zlatom koji je možda tamo bio sakriven.
