https://www.anti.media/istrazivanja...a-u-hrvatskoj-i-bosni-i-hercegovini-19911992/
General Ratko Mladić, komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, naredio je 28. jula da se razoružaju sve paravojne formacije, jer se uglavnom nalaze u pozadini frontova i u borbena dejstva ulaze veoma retko, uglavnom iza jedinica Vojske, prilikom oslobađanja delova teritorija i naseljenih mesta, pri čemu im je glavni motiv pljačka.
Lazarevićevo svedočenje: Arkanove jedinice su bile raspoređene na bogatim područjima i sve što bi ukrali, delilo se između njih i SDB
Svedočanstvo o delovanju Srpske dobrovoljačke garde i samog Ražnatovića ostavio je i Slobodan Lazarević, saradnik Kontraobaveštajne grupe (KOG) pri Upravi Bezbednosti Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu. On je veoma opsežno i detaljno svedočenje o ratnim zbivanjima istražiteljima Tribunala dao u periodu između 1. januara i 21. juna 1999. godine.
U bazi Tribunala svedočenje je zavedeno kao anonimno, samo je rečeno da je u pitanju Srbin, pravoslavne veroispovesti, rođen 26. februara 1947. u Beogradu, od oca Dušana. Porodica se 1956. preselila u Sarajevo, gde je Lazarević studirao engleski i francuski jezik koje je tečno govorio. Za KOG ga je, na preporuku oca koji je radio za Službu državne bezbednosti Jugoslavije, 1968. zavrbovao tadašnji poručnik Nikola Zimonja (iz „odeljenja za spoljnu bezbednost“) koji mu je bio nadređeni starešina svih godina koje je Lazarević proveo u Službi. Prvi zadatak bio je da 1968. „prodre u strukturu studentskog pokreta u Sarajevu“. Bio je operativac, sa dugogodišnjim radom u Velikoj Britaniji i Australiji (tu je proveo čak 11 godina) gde se „bavio“ srpskom emigracijom. U Jugoslaviju se vratio krajem 1983, uoči zimskih Olimpijskih igara koje su naredne godine održane u Sarajevu. Tada je bio lični asistent direktora protokola Međunarodnog olimpijskog komiteta. Kasnije se zaposlio u „Agrokomercu“ gde je pratio Fikreta Abdića. Lazarević je obavljao obaveštajne poslove do kraja rata, a u njegovoj vojnoj knjižici navedeno je da je u ratu učestvovao od 21. decembra 1991. do 14. avgusta 1995. godine.
U Beogradu mu je 21. juna 1993. izdat službeni pasoš, a kao mesto rođenja upisan je Knin. Posle pada Krajine, kao i svi drugi potencijalni vojni obveznici, smešten je u centar za obuku u Erdutu: „To je ličilo na koncentracioni logor, nije bilo slobode kretanja, okolo je bila bodljikava žica i naoružani ljudi. Ljudi su terani da s jednog kraja centra nose kamenje svoje težine, i nisu ga smeli ispustiti, bili su vezani za bandere u dvorištu i svako ko prođe pored njih mogao ih je udariti“.
U izjavi za Tribunal rekao je da sve do 1998. nije imao lična dokumenta. Međutim, prema podacima iz njegovog pasoša, Lazarević je u Beogradu 9. oktobra 1996. dobio službenu vizu za više putovanja, a iste vize dobio je, takođe u Beogradu, i 10. februara i 4. aprila 1997, kao i da je na Maltu doputovao 25. juna 1997. godine. Tokom 1998. odbio je da ide na Kosovo i tamo osnuje prevodilačku agenciju. Srbiju je, uz pomoć američke ambasade, napustio krajem januara 1999, a od 29. do 31. oktobra 2002. svedočio je protiv Miloševića pred sudom u Hagu kao zaštićeni svedok (pod šifrom „C001“). Pošto je dobio novo mesto boravka van Srbije i novi identitet, Tužilaštvo je predložilo a Sud prihvatio da svedoči pod „prvim pravim“ imenom, bez distorzije lika na ekranu. Milošević je tvrdio da se Lazarević lažno predstavio kao oficir Vojne kontraobaveštajne službe i da je u događajima o kojima je svedočio učestvovao samo kao prevodilac oficirima Republike Srpske Krajine u kontaktima sa predstavnicima Ujedinjenih nacija i posmatračima Evropske zajednice. Na kraju suđenja optužio ga je da, u stvari, radi za „britansku obaveštajnu službu“.
Lazarević se tokom rata više puta susretao sa Ražnatovićem ili pripadnicima njegove Garde. U iskazu istražiteljima Tribunala izneo je svoje utiske na sledeći način: „Arkana sam prvi put sreo početkom 1992, verovatno u februaru, na sastanku u Topuskom. Bili su prisutni svi komandanti JNA/Vojske RSK i vodio se razgovor o tome kako da se oblast učini pogodnijem za život. Arkan se pojavio sa tri, četiri momka koji su nosili maskirne uniforme sa oznakama tigra. Počeo je da viče na oficire, optuživši ih da brinu o sađenju drveća umesto da se bore, a rekao je i da ih sve treba pobiti. Bilo је očigledno da su generali pred njim bili skamenjeni od straha. Svi su čuli za Arkanove veze sa SDB, pa niko nije hteo da ga ljuti. Ono što je govorio, shvatalo se vrlo ozbiljno. […] Imao sam utisak da Arkanovi ljudi nisu ulazili u žestoke okršaje. Navodno, ako su obaveštajni podaci govorili da je neko područje nebranjeno, onda bi ih slali tamo. To se dešavalo nakon što bi vojska artiljerijom ‘omekšala’ selo, pa bi arkanovci tada imali odrešene ruke da u narednih 24 do 48 sati pljačkaju i ‘ubijaju sve što se miče’. Gotovo po pravilu, Arkanove jedinice su bile raspoređene na bogatim područjima i sve što bi ukrali, delilo se između njih i SDB. O tome su otvoreno razgovarali oficiri RSK, od kojih su se mnogi prethodno borili u blizini arkanovaca. Ipak, niko nije izgovarao takve stvari pred Arkanom ili njegovim ljudima“.
Arkan- Država unutar države
Ražnatović je učestvovao na izborima u Srbiji održanim 20. decembra 1992. sa listom „Grupa građana Željko Ražnatović“ koja je osvojila pet mandata u srpskoj Skupštini. Godinu dana kasnije registrovao je Stranku srpskog jedinstva.
Srpska dobrovoljačka garda rasformirana je nakon prestanka rata u Bosni i Hercegovini, a njen nukleus postao je Jedinica za specijalne operacije Resora Državne bezbednosti Srbije pod nadzorom Franka Simatovića i neposrednom komandom Milorada Ulemeka.
Tribunal u Hagu je 27. maja 1997. saopštio da Željko Ražnatović nije na listi javno optuženih; 30. septembra iste godine podignuta je optužnica, ali je sudija Mohamed Šahabudin (Mohamed Shahabuddeen) iz Gvajane naredio da se ona ne objavljuje. Potom je 31. marta 1999. tužilac Ričard Mej (Richard May) „doznavši od tužioca za nedavne izveštaje u kojima se tvrdi da je optuženi umešan u paravojne aktivnosti na Kosovu, da je u poslednjih nekoliko dana bio viđen na ulicama Beograda, gde su ga intervjuisala sredstva informisanja“, odlučio da „gore pomenuti nalog za hapšenje treba odmah dostaviti SRJ“. Mej je naglasio da je „ubeđen“ da nalog o neobjavljivanju treba staviti van snage, ali i da je „ubeđen“ da je u interesu pravde i zaštite svedoka neophodno da se zaštite poverljive informacije, pa kopiju optužnice ne treba dostavljati vlastima u Beogradu dok one ne uhapse Ražnatovića. Zbog toga je nalog o tajnosti optužnice samo delimično stavio van snage, pa je istoga dana od srpskih vlasti zatražio da uhapse Ražnatovića i predaju ga Međunarodnom sudu u Hagu.
Međutim, taj zahtev nije i javno saopšten, a optužnica je javno objavljena tek 19. januara 2001, godinu dana posle Ražnatovićeve smrti (ubijen 15. januara 2000. u beogradskom hotelu „Interkontinental“, u atentatu čija pozadina još uvek čeka razrešenje). On je optužen za „zločine protiv čovečnosti, teške povrede Ženevskih konvencija i kršenja zakona i običaja ratovanja“ počinjene u septembru 1995. u Sanskom Mostu, u Bosni i Hercegovini. U opisu njegove paravojne formacije, rečeno je da je Ražnatović održavao strogu disciplinu, a od pripadnika grupe zahtevalo se da poštuju rigorozne propise o izgledu i ličnom ponašanju: „Prema onima koji se nisu držali ustanovljenih pravila, Ražnatović ili neko od njegovih podređenih preduzimali su oštre disciplinske mere“.
