Sinovi i kćeri ambisa

[Džudi S]

​

Pre nekoliko večeri pročitala sam zbirku priča "Distimija, roman o nestajanju" Nenada Milkića.

Još uvek sam pod snažnim utiskom svih priča koje sam pročitala. Pre nego što pređem na kratko prepričavanje priča, treba da objasnim osnovne termine.

Distimija, danas poznata i kao perzistentni depresivni poremećaj, je hronični, blaži oblik depresije koji karakteriše dugotrajan osećaj tuge, beznađa, nisko samopouzdanje i nedostatak motivacije, a koji traje najmanje dve godine.

Ambis, često spominjan u zbirci, nije ambis- provalija. Psiholozi navode simptome tog "ambisa":

Unutrašnja praznina: Ambis može označavati osećaj duboke praznine u čoveku, stanje kada osoba gubi kontakt sa sobom, svojim vrednostima ili emocijama.

Bezizlaznost i očaj: Često se koristi da opiše psihološko stanje u kojem se osoba oseća kao da je "upala u ambis" – depresivno, bez nade, bez jasnog izlaza.

Rizik samoproučavanja: Ambis može biti i metafora za duboko samoproučavanje – kada osoba "zaviri" u najskrivenije delove svoje psihe, što može biti i oslobađajuće i zastrašujuće.

Egzistencijalna kriza: U filozofsko-psihološkom kontekstu, ambis simbolizuje trenutke kada se suočavamo sa sopstvenim ograničenjima, pitanjima smisla, smrti, ili sopstvene slobode – kao da stojimo na ivici nepoznatog.

Svi Milkićevi junaci i junakinje su sinovi i kćeri ambisa ( u pričama se ne spominje kćerka ambisa, ali zaista i žene imaju neki svoj ambis ).

Razočarani u život koji im je podelio loše karte svi oni razmišljaju o svom ambisu, kako je i zašto nastao. Neki ambis imaju od detinjstva, neki su se suočili sa ambisom u mlađem dobu, kao i u sredovečnom dobu.

Milkić piše o sudbinama ljudi za koje ne znamo kako se zapravo osećaju. Nose maske koje ponekad ne mogu da se skinu. Maske predstavljaju latentnu depresiju.

Nijedan junak ili junakinja ne pada u ambis. Samo ga nose u sebi. Nevidljivi ljudi, slučajni prolaznici, poznanici, komšije, prijatelji, rođaci, svako od njih možda imaju u sebi ambis, ali samo se retki odlučuju da propadnu, da ih više nema.

Ostali žive običnim životom noseći u srcu svoju patnju. Neko žali za izgubljenim, preminulim detetom. Neko drugi nije uspeo da se snađe u vremenu tranzicije.

Lekar, taksista, studentkinja, kriminalac, ne dopuštaju da ih ambis proguta. Žive i imaju neku nadu da će sve biti bolje, ali neki su izgubili nadu.

***
Šta biste rekli osobi koja svoj ambis otkrije?

Da li je neko od vas kćerka ili sin ambisa? Ne morate da pišete o razlozima svog ambisa, ukoliko to ne želite.

Postoji li izlaz iz tog sumornog i strašnog ambisa?

 

[Mecenaa]

​

Da li je neko od vas kćerka ili sin ambisa? Ne morate da pišete o razlozima svog ambisa, ukoliko to ne želite.

Postoji li izlaz iz tog sumornog i strašnog ambisa?

naviknes.ja sam rodjen u tami u ambisu.

 

[Džudi S]

Ambis ne mora i ne sme uvek da bude destruktivan, mada postoje oni koji utehu traže u alkoholu i kocki. To je lagani put u ambis, u nestajanje.

Ukoliko bi neko skinuo svoju masku, saslušala bi takvu osobu. Bez osude i bez reči ohrabrenja jer te reči ponekad izazovu suprotan efekat.

Da, imam i ja svoj ambis, od rođenja. Život mi je podelio lošu kartu. Ne želim da potonem.

Izlaz iz tog ambisa postoji. Želja da skinemo masku je prvi korak ka suočavanju sa svojom patnjom.

Kada sam sahranila voljenu osobu, želela sam da se prepustim ambisu, ali nisam. I nikada se neću prepustiti, najpre zbog svoje porodice i zbog vere koja kaže da je to greh.

Navikla sam. Pronalazim sreću u sećanjima, ali i u svakodnevnom životu koji je pun sitnica koje pomažu. Šetnje, čitanje dobre knjige, pisanje, druženje sa pozitivnim ljudima.

 

[AleksaJ]

Pogledajte prilog 1788248
​

Pre nekoliko večeri pročitala sam zbirku priča "Distimija, roman o nestajanju" Nenada Milkića.

Još uvek sam pod snažnim utiskom svih priča koje sam pročitala. Pre nego što pređem na kratko prepričavanje priča, treba da objasnim osnovne termine.

Distimija, danas poznata i kao perzistentni depresivni poremećaj, je hronični, blaži oblik depresije koji karakteriše dugotrajan osećaj tuge, beznađa, nisko samopouzdanje i nedostatak motivacije, a koji traje najmanje dve godine.

Ambis, često spominjan u zbirci, nije ambis- provalija. Psiholozi navode simptome tog "ambisa":

Unutrašnja praznina: Ambis može označavati osećaj duboke praznine u čoveku, stanje kada osoba gubi kontakt sa sobom, svojim vrednostima ili emocijama.

Bezizlaznost i očaj: Često se koristi da opiše psihološko stanje u kojem se osoba oseća kao da je "upala u ambis" – depresivno, bez nade, bez jasnog izlaza.

Rizik samoproučavanja: Ambis može biti i metafora za duboko samoproučavanje – kada osoba "zaviri" u najskrivenije delove svoje psihe, što može biti i oslobađajuće i zastrašujuće.

Egzistencijalna kriza: U filozofsko-psihološkom kontekstu, ambis simbolizuje trenutke kada se suočavamo sa sopstvenim ograničenjima, pitanjima smisla, smrti, ili sopstvene slobode – kao da stojimo na ivici nepoznatog.

Svi Milkićevi junaci i junakinje su sinovi i kćeri ambisa ( u pričama se ne spominje kćerka ambisa, ali zaista i žene imaju neki svoj ambis ).

Razočarani u život koji im je podelio loše karte svi oni razmišljaju o svom ambisu, kako je i zašto nastao. Neki ambis imaju od detinjstva, neki su se suočili sa ambisom u mlađem dobu, kao i u sredovečnom dobu.

Milkić piše o sudbinama ljudi za koje ne znamo kako se zapravo osećaju. Nose maske koje ponekad ne mogu da se skinu. Maske predstavljaju latentnu depresiju.

Nijedan junak ili junakinja ne pada u ambis. Samo ga nose u sebi. Nevidljivi ljudi, slučajni prolaznici, poznanici, komšije, prijatelji, rođaci, svako od njih možda imaju u sebi ambis, ali samo se retki odlučuju da propadnu, da ih više nema.

Ostali žive običnim životom noseći u srcu svoju patnju. Neko žali za izgubljenim, preminulim detetom. Neko drugi nije uspeo da se snađe u vremenu tranzicije.

Lekar, taksista, studentkinja, kriminalac, ne dopuštaju da ih ambis proguta. Žive i imaju neku nadu da će sve biti bolje, ali neki su izgubili nadu.

***
Šta biste rekli osobi koja svoj ambis otkrije?

Da li je neko od vas kćerka ili sin ambisa? Ne morate da pišete o razlozima svog ambisa, ukoliko to ne želite.

Postoji li izlaz iz tog sumornog i strašnog ambisa?

Не постоји излаз. Људи су по ивицама амбиса и недају улаз .... Само хватају и бацају у амбис...

Све то раде за своју децу по свако за себе филозофији

 

[maybell]

to ima svako (podsvest) posebno ko je sklon porocima!

 

[AleksaJ]

Pogledajte prilog 1788248
​

Pre nekoliko večeri pročitala sam zbirku priča "Distimija, roman o nestajanju" Nenada Milkića.

Još uvek sam pod snažnim utiskom svih priča koje sam pročitala. Pre nego što pređem na kratko prepričavanje priča, treba da objasnim osnovne termine.

Distimija, danas poznata i kao perzistentni depresivni poremećaj, je hronični, blaži oblik depresije koji karakteriše dugotrajan osećaj tuge, beznađa, nisko samopouzdanje i nedostatak motivacije, a koji traje najmanje dve godine.

Ambis, često spominjan u zbirci, nije ambis- provalija. Psiholozi navode simptome tog "ambisa":

Unutrašnja praznina: Ambis može označavati osećaj duboke praznine u čoveku, stanje kada osoba gubi kontakt sa sobom, svojim vrednostima ili emocijama.

Bezizlaznost i očaj: Često se koristi da opiše psihološko stanje u kojem se osoba oseća kao da je "upala u ambis" – depresivno, bez nade, bez jasnog izlaza.

Rizik samoproučavanja: Ambis može biti i metafora za duboko samoproučavanje – kada osoba "zaviri" u najskrivenije delove svoje psihe, što može biti i oslobađajuće i zastrašujuće.

Egzistencijalna kriza: U filozofsko-psihološkom kontekstu, ambis simbolizuje trenutke kada se suočavamo sa sopstvenim ograničenjima, pitanjima smisla, smrti, ili sopstvene slobode – kao da stojimo na ivici nepoznatog.

Svi Milkićevi junaci i junakinje su sinovi i kćeri ambisa ( u pričama se ne spominje kćerka ambisa, ali zaista i žene imaju neki svoj ambis ).

Razočarani u život koji im je podelio loše karte svi oni razmišljaju o svom ambisu, kako je i zašto nastao. Neki ambis imaju od detinjstva, neki su se suočili sa ambisom u mlađem dobu, kao i u sredovečnom dobu.

Milkić piše o sudbinama ljudi za koje ne znamo kako se zapravo osećaju. Nose maske koje ponekad ne mogu da se skinu. Maske predstavljaju latentnu depresiju.

Nijedan junak ili junakinja ne pada u ambis. Samo ga nose u sebi. Nevidljivi ljudi, slučajni prolaznici, poznanici, komšije, prijatelji, rođaci, svako od njih možda imaju u sebi ambis, ali samo se retki odlučuju da propadnu, da ih više nema.

Ostali žive običnim životom noseći u srcu svoju patnju. Neko žali za izgubljenim, preminulim detetom. Neko drugi nije uspeo da se snađe u vremenu tranzicije.

Lekar, taksista, studentkinja, kriminalac, ne dopuštaju da ih ambis proguta. Žive i imaju neku nadu da će sve biti bolje, ali neki su izgubili nadu.

***
Šta biste rekli osobi koja svoj ambis otkrije?

Da li je neko od vas kćerka ili sin ambisa? Ne morate da pišete o razlozima svog ambisa, ukoliko to ne želite.

Postoji li izlaz iz tog sumornog i strašnog ambisa?

Фундаментално тема и грешку ... као и цела логичка конструкција

Синове и ћерке амбиса које су тамо рђене и живе баш брига што јесу тамо .. .. Њима је то место животна средина .

Хране се онима које/и су пали или гурнути у амбис .

Те и ти што упадну или су гурнути су затворенице/ци , а нису синови ни ћерке амбиса

 

[Lagerta]

Pogledajte prilog 1788248
​

Pre nekoliko večeri pročitala sam zbirku priča "Distimija, roman o nestajanju" Nenada Milkića.

Još uvek sam pod snažnim utiskom svih priča koje sam pročitala. Pre nego što pređem na kratko prepričavanje priča, treba da objasnim osnovne termine.

Distimija, danas poznata i kao perzistentni depresivni poremećaj, je hronični, blaži oblik depresije koji karakteriše dugotrajan osećaj tuge, beznađa, nisko samopouzdanje i nedostatak motivacije, a koji traje najmanje dve godine.

Ambis, često spominjan u zbirci, nije ambis- provalija. Psiholozi navode simptome tog "ambisa":

Unutrašnja praznina: Ambis može označavati osećaj duboke praznine u čoveku, stanje kada osoba gubi kontakt sa sobom, svojim vrednostima ili emocijama.

Bezizlaznost i očaj: Često se koristi da opiše psihološko stanje u kojem se osoba oseća kao da je "upala u ambis" – depresivno, bez nade, bez jasnog izlaza.

Rizik samoproučavanja: Ambis može biti i metafora za duboko samoproučavanje – kada osoba "zaviri" u najskrivenije delove svoje psihe, što može biti i oslobađajuće i zastrašujuće.

Egzistencijalna kriza: U filozofsko-psihološkom kontekstu, ambis simbolizuje trenutke kada se suočavamo sa sopstvenim ograničenjima, pitanjima smisla, smrti, ili sopstvene slobode – kao da stojimo na ivici nepoznatog.

Svi Milkićevi junaci i junakinje su sinovi i kćeri ambisa ( u pričama se ne spominje kćerka ambisa, ali zaista i žene imaju neki svoj ambis ).

Razočarani u život koji im je podelio loše karte svi oni razmišljaju o svom ambisu, kako je i zašto nastao. Neki ambis imaju od detinjstva, neki su se suočili sa ambisom u mlađem dobu, kao i u sredovečnom dobu.

Milkić piše o sudbinama ljudi za koje ne znamo kako se zapravo osećaju. Nose maske koje ponekad ne mogu da se skinu. Maske predstavljaju latentnu depresiju.

Nijedan junak ili junakinja ne pada u ambis. Samo ga nose u sebi. Nevidljivi ljudi, slučajni prolaznici, poznanici, komšije, prijatelji, rođaci, svako od njih možda imaju u sebi ambis, ali samo se retki odlučuju da propadnu, da ih više nema.

Ostali žive običnim životom noseći u srcu svoju patnju. Neko žali za izgubljenim, preminulim detetom. Neko drugi nije uspeo da se snađe u vremenu tranzicije.

Lekar, taksista, studentkinja, kriminalac, ne dopuštaju da ih ambis proguta. Žive i imaju neku nadu da će sve biti bolje, ali neki su izgubili nadu.

***
Šta biste rekli osobi koja svoj ambis otkrije?

Da li je neko od vas kćerka ili sin ambisa? Ne morate da pišete o razlozima svog ambisa, ukoliko to ne želite.

Postoji li izlaz iz tog sumornog i strašnog ambisa?

Naravno da postoji izlaz al sve zavisi od ličnosti. Oni koji u sebi imaju jači nagon borbe, izvuku se. Mentalna jačina nije kod svih ljudi ista. Neki pronađu ambis u svakodnevnim sitnicama a neki izađu iz ambisa patnje i bola svojom snagom.

 

[Mecenaa]

To bi se laicki reklo da ideš prema ambisu a ne sinovi i ceri ambisa.
Kada je veliki problem onda ides prema ambisu i igraš na ivici...
Nije isto kao naziv teme...

 

[Džudi S]

Фундаментално тема и грешку ... као и цела логичка конструкција

Синове и ћерке амбиса које су тамо рђене и живе баш брига што јесу тамо .. .. Њима је то место животна средина .

Хране се онима које/и су пали или гурнути у амбис .

Те и ти што упадну или су гурнути су затворенице/ци , а нису синови ни ћерке амбиса

Ovo su moji utisci o zbirci priča u kojima junaci i junakinje imaju neki svoj "ambis".

Autor zbirke priča u svakoj piše o ambisu, i o sinovima ambisa..meni se dopao taj izraz koji može da zameni reč "patnja".

To bi se laicki reklo da ideš prema ambisu a ne sinovi i ceri ambisa.
Kada je veliki problem onda ides prema ambisu i igraš na ivici...
Nije isto kao naziv teme...

Mislim da ne razumeš. Autor odnosno junaci i junakinje koriste tu reč "ambis" i na kraju i sam autor piše kako je i on jedan od sinova ambisa.

****

Ova je tema o patnji koju mnogi nose u duši. I skrivaju je zbog želje da drugi ne primete kako se stvarno osećaju.

I ponoviću već napisano, dopao mi se taj izraz "sinovi ambisa".

***

Umesto što ulazimo u analizu naslova teme, mogli bismo da diskutujemo o samoj patnji i kako je prevazići i da li svako može da je prevaziđe.

 

[Mecenaa]

svako nosi svoje kamenje na razlicit nacin.nekima klecnu noge i padne u ambis.
Ono sto znam je da vecini ljudi nije pametno nista reci o problemu jer pola jedva ceka da upadnes u problem a drugu polovinu bas briga.
Zavisi od mentalnog sklopa.neki naizgled slab covek istrpi vise od nekog za koga misle da je jak.nema pravila i najlakse deliti savete.
Mogu samo o sebi da pisem kako sam ja na neki nacin izlazio iz te rupe.
Malo cu figurativno.
Gledao sam je u oci i proucavao.nisam cvileo i kukao(osim kada sam sam ponekad)
nije brzo i nije lako ali jos sam ziv.

 

[Zelena milja]

Zavisi od mentalnog sklopa.neki naizgled slab covek istrpi vise od nekog za koga misle da je jak.nema pravila i najlakse deliti savete.

Saveti su često netraženi. Kada ih tražiš, onda ih nema.
Nema goreg od tapšanja po ramenu i besmislenih reči " budi jak ". Svako ima svoje načine da se izbori sa tamom i bolom. Ma koliko nekima delovali čudno.

 

[Džudi S]

Saveti su često netraženi. Kada ih tražiš, onda ih nema.
Nema goreg od tapšanja po ramenu i besmislenih reči " budi jak ". Svako ima svoje načine da se izbori sa tamom i bolom. Ma koliko nekima delovali čudno.

Када се осећамо лоше, или нам се дешава нешто лоше, тада откривамо ко су нам прави пријатељи а који нису.

Примећујем на овом посту, али и на многим другим твојим постовима да више волиш самоћу и да ти друштво често смета.

Када ми је било тешко, волела сам да неко од добрих познаника и пријатеља буде поред мене. Да ћути са мном. И никада нису употребили фразу "Буди јака".

 

[Zelena milja]

Примећујем на овом посту, али и на многим другим твојим постовима да више волиш самоћу и да ти друштво често смета.

Samoća je za mene lekovita.
Samo tako mogu da prihvatim svoja osećanja. Razlažem ih, preživljavam a nakon toga ih pakujem u mentalne fioke. Jer ono šta preživljavamo je samo naše, niko nam ne može pomoći ako sami ne pronađemo način.