Сетих се....летос сам гледала емисију ''Трезор'', где се приказују стари документарци....
И приказан је један докуметарац из седамдесетих који је фантастична илустрација данашњим клинцима како је изгледао култ личности...
Наиме, у питању је био Титов повратак са турнеје по Далеком истоку.... неколико месеци је био ван земље, обилазио нам братске несврстане... Сећам се као клинка оног спектакла..да ли у Пјонгјангу беше....на стадиону.... Наши слетови нису били ни десети део онога што си Кинези (или беху Кореанци, сад нешто нисам сигурна) направили тада само у част Титове посете. Стадион сав у бојама, хиљаде учесника....сећа ли се ко тога? (Негде сам после читала да смо све то МИ финансирали..

..)
Е, па Најдражи друг се тог дана враћао са тог значајног пута и народ му је (
спонтано) приређивао добродошлицу...
Репортер је од ране зоре шпартао градом и разговарао са радним људима и грађанима... Оно као: улице се чисте, спремају се за дочек Председника, сви су узбуђени, у школама нема наставе уопште, а у целом Бгд радно време (свих предузећа и фабрика...свих сем полиција и лекара) је било само до подне?! Замислите, један милионски град стаје у подне да би сви могли да изађу на улице и дочекају председника?! Већ око два сата одушевљени народ са цвећем у рукама постројава се уз коловоз од Сурчина па целим путем до Београда, и у свим београдским улицама куда ће Маршал проћи....
Стоје тако сатима, сатима, деца са учитељицама, радници у плавим униформама, сви са југословенским и заставицама братских нам несврстаних земаља у рукама...
Тек у касно поподне слеће авион. На аеродрому га дочекује супруга Јованка, а затим црни мерцедес пролази утврђеном маршрутом.... Рука са печатним прстеном блазирано одмахује, а радни људи и грађани егзалтирано узвикују ТИ-ТО, ТИ-ТО!!!
Предвече се народ, уморан али испуњен, враћа кућама са јачим еланом за нове радне победе!