Seseljevi hitmeni odavno u akciji....

[ccaterpillar]

Ukinuo im pravo na svoj jezik i školstvo, na primer.

Нетачно, нико им није дирао у право на језик и школовање, али је Министарство просвете Србије одобравало уџбенике, што ће рећи да у држави Србији нису могли да уче да су Срби окупатори на Косову, као што су учили до 1989.

 

[gost 23146]

Kada sam krenuo u osnovnu školu tada je Kasapin bio nadomak vlasti, tako da nisam učio ništa od tih jezika, mada ih oba razumem od prilike... ponešto. Ali sam zato učio nemački i engleski

Jezici vrede samo ako ih koristiš.U suprotnom su samo mentalna gimnastika i zaboravljaju se.A mađarski i slovački su bili jako korisni zato što je bilo dosta ljudi koji ih govore.

 

[Machony]

Jezici vrede samo ako ih koristiš.U suprotnom su samo mentalna gimnastika i zaboravljaju se.A mađarski i slovački su bili jako korisni zato što je bilo dosta ljudi koji ih govore.

Istina...pa imaću koristi ako odem u Nemačku da radim

 

[Brajan Koen]

Šešeljevi himeni, nestali u akciji

 

[Machony]

Šešeljevi himeni, nestali u akciji

Pukli odavno

 

[Милунка Савић]

Мани је све јасно али теби изгледа није баш најјасније.Ако ћемо о демократији и Милошевића је гласао народ,Хитлера такође...
Теби можда није познато да је западна штампа својевремено објавила да је на довођења ДОС-а на власт и рушење Милошевића уложила 70 000 000 (70 милиона) зелених новчаница.Њихова политика према Србији добрим делом се огледа на директно мешање у унутрашњу политику Србије.То што се у Србији гласа на демократским изборима за кандидате које запад фаворизује и финансира није демократија већ избор између неколико понуђених могућности а саме могућности запад је наметнуо.

А ти заборављаш да је њихово мешање почело не 2000. него 1991. чему је и Милошевић много допринео.

Као што се стално заборавља да су Милошевић и ови сада заправо мање-више један исти "пакет".

 

[mar_comm]

А ти заборављаш да је њихово мешање почело не 2000. него 1991. чему је и Милошевић много допринео.

Као што се стално заборавља да су Милошевић и ови сада заправо мање-више један исти "пакет".

Ало Милунка, а ти заборавила 1981 па 1983, 5, 6 ....

Ја нисам ....

 

[mar_comm]

Мали допринос теми,

Чији су у ствари хитмени !!!!

http://srsorgyu.dreamhosters.com/video/rm/Saslusanje2003.pdf​

ПРВИ ДЕО – САСЛУШАЊЕ ДР ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА, 4. август 2003.​

Истражни судија Вучко Мирчић: Добро, важи, изволите.
Др Војислав Шешељ: Ту су папири. Нема човека, али имам папир, важнији је папир
од човека у оваквим ситуацијама. Зоран Ђинђић је 1992. године био протежиран од
Милошевићевог режима да преузме вођство Демократске странке. Удба је ту операцију
изводила. Ја сам сазнао да Удба спрема смену Драгољуба Мићуновића и Вука
Драшковића и довођење Зорана Ђинђића и Слободана Ракитића на чело Демократске
странке и Српског покрета обнове. Негде крајем августа, или почетком септембра, ја сам
то саопштио на једној од конференција за штампу. И то може да се види. Све те
конференције из 1992. године објављене су у једној од мојих књига. И акција је заиста
кренула те јесени. Не, то је било 1993. године, крај августа, почетак септембра 1993.
године. Акција је успела у Демократској странци, али није успела у Српском покрету
обнове. И онда су Ракитић, и та група коју је Удба инструисала напустили Српски покрет
обнове, одвојили се у Савезној скупштини и тако дали социјалистима већину до краја
мандата. Паралелно с тим је ишла операција отимања наших посланичких мандата у
Савезној скупштини. Одметнули су се Гламочанин, Душан Бошковић, вероватно се тога
сећате. Код нас нису успели у врху странке ништа озбиљно да ураде, али су зато, кад сам
ја 1994. отишао у затвор одвојили групу од седам посланика предвођену Гламочанином.
Ђинђић је протежиран на изборима 1993. године, имао је огромну медијску подршку,
имао је договор чак да уђе у владу са социјалистима и, да ли је то било договорено или
само наговештено, да буде председник владе. Нешто се ту пореметило после избора, али
те 1994. године он је социјалистима давао већину у Скупштини, чак је и изгласан чувени
Ђинђићев закон о повратку приватизације у првобитно стање. Ђинђић је био веома
близак Јовици Станишићу, Франку Симатовићу Френкију, Жељку Ражнатовићу Аркану, а
нешто касније Милораду Луковићу Легији. То су, дакле, збивања још од пре десет година.
Ти њихови односи и контакти нису престајали ни онда кад је Ђинђић био у сукобу са
Милошевићем. Они су и тада улазили у разне послове, у разне комбинације и Ђинђићева
странка се финансирала из разних криминалних радњи. На пример, у Републици Српској
један од главних криминалаца и главних ратних злочинаца, Љубиша Савић Маузер, био
је председник Ђинђићеве странке за Републику Српску. Ђинђић је учествовао лично у
његовој предизборној кампањи.
Истражни судија Вучко Мирчић: Добро.
Др Војислав Шешељ: Дакле, откуд сазнања да је Ђинђић главни криминалац?
Истражни судија Вучко Мирчић: Да.
Др Војислав Шешељ: Он је постао главни криминалац тек кад је постао председник
владе, а до тада је био мафијашко чедо. Мафија га је неговала, финансирала, све му жеље
испуњавала и спремала га за преузимање власти.
Истражни судија Вучко Мирчић: Да вас питам ово. Помињали сте овде изборе од 5.
октобра 2000. и отприлике сте рекли “криминална банда која је преузела власт”.
Др Војислав Шешељ: Да.
Истражни судија Вучко Мирчић: Само да ми одговорите кратко: да ли ви сматрате
да су избори били легални, што се тиче самих гласача, да ли су ти избори добијени путем
гласова бирача или не?
Др Војислав Шешељ: Прво, тада је криминална банда преузела власт у целој Србији.
Избори су били за савезног председника и они су били у основи регуларни, с тим што се
никада неће поуздано установити, пошто је после спаљен комплетан изборни материјал,
да ли је баш Коштуница имао у првом кругу педесет посто гласова или му је фалило пола
процента, неки промил, итд. Али, они су били регуларни и ми смо признали Коштуници
победу. Избори за Савезну скупштину су у Србији били регуларни, у Црној Гори су били
покрадени, међутим...
Истражни судија Вучко Мирчић: Чекајте, мислите на савезне изборе?
Др Војислав Шешељ: Само су савезни били.
Истражни судија Вучко Мирчић: Добро, добро.
Др Војислав Шешељ: Само су савезни били у септембру 2000. и то је оно до чега је
ДОС дошао регуларно, све остало је било на криминалан начин. Банда криминалаца је
упала у Народну банку Југославије. То сад потврђују и досовци, и Душан Михајловић и
још неки, кад су се завадили са Динкићем, а ја сам то говорио пре три године.
Истражни судија Вучко Мирчић: Добро.
Др Војислав Шешељ: Банда капетана Драгана упала је у Савезну управу царине. Па
није добро, то је веома лоше, господине судија, чекајте мало због овог снимања.
Истражни судија Вучко Мирчић: Не, ви сте ми то одговорили.
Др Војислав Шешељ: Банда капетана Драгана упала, па банда упала у Београдску
банку, па у разне друге институције система. То је било криминално преузимање власти.
Банда је преузела контролу над полицијом, ви се сећате, нисте могли полицајца видети
на улици тих дана. Полиција је била повучена. Из ових докумената можете да видите, то
сам објавио и у овој књизи, како је врбована цела полиција. Полицијски генерали су
врбовани и од мафије и од страних обавештајних служби.

.... НАСТАВИЋЕ СЕ .....​

 

[Ултранационалиста]

О петооктобарском пучу и везама Ђинђића и Чедомира Јовановића са разним криминалцима :

Проф. др Војислав Шешељ : Што се тиче Милорада Луковића, први пут сам га у животу видео у октобру 2000. године, када је Савезна скупштина сазвана на прво заседање после избора, кад је Коштуница полагао заклетву. Седница је због спаљивања зграде Савезне скупштине одржана у Сава центру. Милорад Луковић Легија је био у друштву Чеде Јовановића и још неких људи. Пошто је била веома напета ситуација, ја сам био наоружан, дошао сам са пиштољем у Сава центар и са мном је било неколико мојих људи од највећег поверења. Знате, све је било стално на граници инцидента, сала је била пуна Црвених беретки и много је криминалаца тамо било, сви су били до зуба наоружани. У једном тренутку, у паузи, сретнемо се на оном ходнику, била је нека дистанца између нас и Чеда Јовановић мене зове да приђем. Стоји поред Луковић Легије, и сад он мени наређује, као “дођи овамо”. Ја кажем: “Чедо, војводи се на ноге долази, дођи ти овамо”. И он гледа онако разрогачено и приђе ми. Легија није прилазио, пришао је Чеда. Разговарали смо око те напете атмосфере и ја сам рекао – ако с ваше стране не буде инцидената, са наше сигурно неће бити, али ако се понови оно што сте нам организовали пред Републичком скупштином, онда може и крв до колена да падне. Иначе је та криминална банда организовала сачекивање наше посланичке групе, након заседања Републичке скупштине после петог октобра. Ми смо за то сазнали, добро смо наоружани ушли у зграду Скупштине и из зграде Скупштине изашли, и ви се сећате, био је један пуцањ у ваздух у том инциденту, онда се та криминална банда разбежала. Дакле, та криминална банда, која је преузела власт у Србији 2000. године, није била начисто како да се постави према Српској радикалној странци, да ли да иде на дефинитивни обрачун или да избегне наше учешће у обрачуну, пошто тих дана још није била сигурна да ће освојити власт. Тим поводом су код мене у Земун долазили Зоран Ђинђић и Чедомир Јовановић. Ја сам им рекао – ја никада нећу подржати ово што ви радите, политички сам против тога, али нисам ни министар полиције нити имам неку оружану моћ да бих вам се ефикасније супротставио, ако се појавите у некој институцији коју предводи радикал, у неком министарству или другој државној институцији, знајте да тог радикала нећете отерати без крвопролића. То је било време кризних штабова, отимања Савезне управе царина, Народне банке Југославије итд.

О Шешељевим везама са Легијом и Душаном Спасојевићем :

Проф. др Војислав Шешељ : Почетком августа кренула је предизборна кампања и у неколико наврата, преко извесног посредника, Легија је тражио да се види са мном. (...) За воланом џипа био је Душан Спасојевић. Душана Спасојевића ја нисам познавао, једном сам га срео кад сам био председник општине. (...) Они су покушали да откраве атмосферу, као, није њима циљ да буду у сукобу са мном, они мене цене као патриоту, као овога, као онога и жао им је кад год их нападам. (...) Легија је битно ојачао Спасојевића, па су његови апетити вероватно порасли до оне границе која је била неподношљива Ђинђићу, као једном од главних људи. У том разговору су ми испричали неколико ствари, на пример то како су се чудили кад су видели да сам сазнао 2001. године да Ђинђић спрема моју ликвидацију – Ђинђић, Душан Михајловић и још неки. Ђинђић је тражио од њих да ме ликвидирају, да то изведу неки из Црвених беретки, али причали су ми како су се они нећкали, како нису хтели то. Иако сам им стао на жуљ, иако сам им био сметња, ипак нису хтели у то да се упуштају.
Друго, сама чињеница да сам ја провалио јавности да се то спрема деловала је на њих да одложе целу акцију. Иначе, акција је проведена тако што ми је прво полиција отела, на крајње бруталан начин, џип који је Српској радикалној странци доделила држава из разлога моје безбедности (

). (...) После је било још неколико спреманих акција, али сам увек на неки начин то предухитрио нападима на Ђинђића, изазивањем неке друге политичке афере, изношењем у јавност итд. Они су тада рекли како су били запањени и мојом храброшћу и уопште откуд мени то сазнање, кад је то било у веома уском кругу људи. (...) Сусрет је био и пред други изборни круг, тражили су да се видимо, да ме питају, тако су то представили, шта ја мислим за други изборни круг. (...) Трећи пут су тражили да се видимо кад је похапшена Макина група, да ми испричају како је Мака заиста хтео и мене да ликвидира. Јер, кад је то изнесено у јавност, то је Душан Михајловић изнео, ја сам се шалио – откуд ја међу тако угледним људима као што су Ђинђић и Чеда Јовановић. Онда су они хтели то да ми потврде, и тада су ми њих двојица рекли да су лично учествовали у хапшењу Макине групе. Знам да сам питао – како, кад си ти пензионер, па ти уопште ниси у полицији. Ма, каже – ми смо ту.

О "добровољној предаји" Хашком трибуналу и наводној Шешељевој умешаности у убиство криминалца Ђикија ( , што би рекла наша драга Лимунка) :

Проф. др Војислав Шешељ : Ја сазнајем, крајем јануара, да је у Хагу спремљена оптужница против мене. Иако је то власт у Београду негирала, ја сам имао неке поуздане изворе информација. И сазнајем да је Ђинђић спремио моје киднаповање, експедовање у Хаг, које би било представљено као – ево он је већ отишао добровољно. За тај план сам сазнао и осујетио га. Прво вече кад је кренула полицијска акција, људи из Српске радикалне странке обезбеђивали су моју кућу. Паркирали смо већи број старих аутомобила испред капије, испред ограде. Возила су била пуна бензина и спремали смо се, ако крене полиција или ако крене било каква група, јер ко зна шта је ту све могло да се изведе, да та возила запалимо и да тако изазовемо што већу буку. Полиција је то сазнала. Долазили су негде иза поноћи, тројица су била са аутоматским пушкама а већи број у цивилу и један мој човек је случајно чуо како са бензинске пумпе јављају у своју централу да је много шешељеваца око моје куће и да имају много бензина итд. Сутрадан сам држао конференцију за штампу на којој сам све то обелоданио и садржај целе конференције сам такође објавио.(...) 12. фебруара, код мене су дошли Легија и Спасојевић и тражили да не идем у Хаг, нудили ми да стигну по мене оклопна кола, неко оклопно возило из Куле, да ме штите Црвене беретке и да ће ми они обезбедити добар смештај, сигурну егзистенцију итд. Рекли су да не смем да идем у Хаг, а ко зна шта ће се све ове године десити у Србији, промениће се ситуација и све ће кренути набоље. Тај разговор је трајао негде око сат времена. Ја сам тада објашњавао да је за мене питање части да одмах одем у Хаг, ја сам то и наговештавао, ја сам то и хтео, јер желим да се суочим са Хашким судом. Пошто нису успели да ме убеде, отишли су. (...) Ако дођете до овог списа у Првом општинском суду, то је под бројем римско дванаест, П.бр. 2083/2, видећете да сам тамо на неколико места маказама из самог текста изрезао имена. Изрезао сам Легијино име, можда Спасојевићево и не знам да ли је још неко било. Зашто? Пошто сам планирао да то поделим новинарима, било ми је непријатно, они тај дан мени нуде заштиту, нуде да ме чувају, нуде да ме спасу од Хага, а ја сутрадан у суд предајем документ са њиховим именима. (...) Ја сам те документе и предао у судски спис и онај ко је стручан одмах може из самог контекста видети о коме се ради и чије је име ту. То би, дакле, било све што се тиче мојих евентуалних контаката са овом двојицом људи. (...) Међутим, има нешто друго што је овде интересантно. Ја сам био у току, знао сам да се спрема врло крвав обрачун у Србији. Нисам знао да ће бити убијен Ђинђић, али сам знао да ће крв пасти до колена. То сам говорио јавности, ја сам то рекао и на седници Народне скупштине, у емисији на БК телевизији и у неколико новинских интервјуа, на неколико конференција за штампу. А ви ћете видети из овог материјала да сам имао веома поуздане информације. Овде имам материјал који говори о контакту Зорана Ђинђића са Карлом дел Понте из децембра, где се он жали да му се спрема ликвидација. А Карла дел Понте је то потврдила након Ђинђићеве смрти. Она је изјавила да је Ђинђић рекао да се боји, да се осећа лично угроженим итд. То су знали сви упућени људи, то ни за ког није била тајна, за све људе који су били истакнутији на политичкој сцени, који су били у полицији, у разним безбедносним структурама. До усијања је доведена ситуација поготово због намере да се уништи та Јединица за специјалне операције, јер је вршен притисак споља. Ја имам материјале и о томе. Затим да се испоруче у Хаг Јовица Станишић и још неки, да се ликвидирају Легија и Френки, јер се Ђинђић бојао њихове испоруке Хагу. Мислио је да је најбоље да се, приликом хапшења, деси нешто слично као што се десило код покушаја хапшења Душана Спасојевића и Милета Луковића. Они су ликвидирани, мада нису морали бити ликвидирани.

Наставиће се.

 

[Ултранационалиста]

О Шешељевим "контактима" и атентату на криминалца Ђикија :

Проф. др Војислав Шешељ : Дакле, мени ни у једном тренутку није било спорно чиме се бави Легија, ни у једном тренутку није било спорно да треба јавно политички осуђивати такву делатност, а поготово спрегу режима с њима. Али, наравно, намеће се сада питање: а чему онда контакти? Знате, ја сам контактирао много чешће са Зораном Ђинђићем, а Зоран Ђинђић је много тежи криминалац и од Легије, и од Спасојевића, и од Чумета и од свих осталих. Ја сам имао контакте и са Арканом, али ми ти контакти нису сметали да Аркана нападам за криминалне афере, онда кад сам имао чврсте доказе да су се те афере десиле. Сам контакт не може бити доказ за тако грозну оптужбу са каквом наступа јавни тужилац.
Друго, Ђинђић у децембру већ зна да му је глава у торби, на одређен начин. Ја сам то говорио у више наврата. Да сам учествовао у том злочиначком подухвату, па не бих ваљда унапред наговештавао. Нисам знао да ће Ђинђић бити ликвидиран, али да ће неко други бити убијен у том судару, то сам осећао. И друго, знали су и са Запада да је то веома опасна операција, због тога су послали више од четрдесет припадника специјалних британских јединица. Ја сам то сазнао у јануару и обавестио јавност, а ево, пре пет дана гледам на Би-Би-Сију британског војног аналитичара који говори о тим британским специјалцима у Србији, јер главна акција још није изведена, она је одложена. Оно што сам ја рекао да Србији прети 29. мај, можда неће баш бити 29. маја. То је симболика, али ви сви знате, претпостављам, да главна операција тек следи, да се та главна операција припрема, а непрекидно се оклева са њеним извођењем, и да је та главна операција везана за хватање генерала Младића. Тек ту може да буде крви до колена. (...) Ђинђића су убили исти они који су га довели на власт. Кад мафија доводи на власт, онда доводи пучем, спаљивањем парламента, као што се то десило 5. октобра. Кад мафија смењује, мафија смењује ликвидацијом и то је ваљда јасно до краја. (...) Ако сам ја неком својом јавном изјавом допринео да се тај сукоб међу мафијашима продуби, нарочито између Чумета и Спасојевића, ја сам на то поносан, јер за једно друштво нема ништа боље него кад се криминалци међусобно сукобе. Али, да сам наручивао нечије убиство, то су грозне измишљотине. Лично сам се обрадовао кад сам чуо да је Ђинђић погинуо, да је Ђинђић мртав, и овде, у затвору, показао сам то својој околини. Јер Ђинђић је велики издајник српског народа и велики криминалац, највећи у Србији, заслужио је такву судбину. Мени је жао његове породице, његове деце што су остала без оца, као што ми је жао и Спасојевићевог детета које је остало без оца. Али, што се тиче квалификација ко је већи криминалац, Ђинђић је без премца и ја то једноставно немам намеру ни да кријем.
Што се тиче оних који су извршили Ђинђићево убиство, за њих никада у животу нисам чуо да постоје док медији нису објавили њихова имена – од Звездана Јовановића па надаље. Не знам да ли сте доказали да су то баш они, али апсолутно никаквог контакта са њима нисам имао. (...)

О Шешељевим везама са земунским кланом :

Проф. др Војислав Шешељ : И ова двојица кад су долазила код мене, попили су само киселу воду, вероватно су се бојали да их неко не отрује, нису ни видели моју жену, а камоли да су били на неком ручку, апсолутно никаквог ручка није било, нити је наша комуникација била таква. Знате, она је увек била на одређеној дистанци, испипавање терена, ослушкивање хоће ли неко нешто од некога чути. Једну сам ствар заборавио да вам кажем. У току тог мог трећег сусрета 2002. године, инсистирао сам да ми некако обезбеде контакт са Љиљаном Бухом. Нудио сам да Љиљана Буха дође на конференцију за штампу Српске радикалне странке. Они су као обећали, па видећемо, па ово, па оно, међутим, то нису испунили. После су дошли они моји напади о дељењу мафије на два клана, тако да више никаквих контаката није било. Опет је била затегнута ситуација на тој релацији.

О везама власти са мафијом :

Проф. др Војислав Шешељ : Нико није саслушавао Владимира Поповића Бебу. Његове криминалне афере су повод сукоба унутар сурчинског клана и његовог диференцирања на сурчински и земунски. То је био повод, можда су разлози дубљи, можда датирају и уназад годину-две дана, али конкретан повод је био њихов сукоб око огромне зараде на име асфалтирања. Чуме је то договорио са Ђинђићем. Ђинђић је свима њима обећао, после петог октобра, нормализацију одређених врста делатности како више не би морали да се баве криминалом. Међутим, знате, криминалци крупног кова имају увек огромне апетите и ти апетити могу само да се повећавају, ретко се смањују. Код тог асфалтирања, из поделе новца испали су и Легија и Душан Спасојевић. Након што је урађено асфалтирање путева кроз Србију, кренули су на преотимање асфалтирања друге траке аутопута Београд-Нови Сад од Боровице. И Боровица је на један закулисан начин дошао до тога. Ја сам се, као потпредседник владе, томе супротстављао, па смо одлучили да он не може бити члан конзорцијума који је добио тај посао, коме је тај посао поверен, него само Београдска банка. Али, онда га је Београдска банка ангажовала као неког свог партнера или потпартнера, како је то већ формулисано, а то може да се види из докумената. Тада је то отето Боровици.
Владимир Поповић Беба је формирао фирму у Бечу, сувласници те фирме су, по мојим сазнањима, и Чеда Јовановић и Зоран Ђинђић, а та фирма је онда као подизвођача ангажовала Чуметову фирму “Дифенс роуд”. Онда је, у бесу, дошло до минирања и не знам да ли је до краја разрешено како је извршено минирање тог Чуметовог складишта, како је уништена та механизација. Ту је, у почетку, било више различитих верзија. Једна је била да је он сам то урадио због наплате осигурања. После се испоставило да су то урадили они који су кивни зато што су испали из комбинације, из поделе профита и сад се бечка фирма појављује као извођач, а наше домаће фирме ангажују као подизвођачи. Значи, кајмак њима, а наше домаће фирме раде за бедну зараду, за бедне наднице. Немогуће је истерати до краја борбу против криминала док се истрага не поведе против Драгољуба Марковића, власника “Крмиво продукта”. Он је био све време главни шеф сурчинског клана, он, а не Чуме, а њега нико не дира. Као што не дира ни овог Миодрага Костића, афера аферу сустиже, а сви о томе ћуте. Зашто је Чеда Јовановић био у иностранству баш кад је Ђинђић убијен? Ово је озбиљно питање.
Још ћу вам једну ствар рећи. Кад су се Црвене беретке понудиле да ме штите, ја сам то рекао Чеди Јовановићу на скупштинској седници, на првој седници која је била после тога, онако у клупама. То су могли сви да чују, не знам да ли су чули, не сећам се тачно ко је седео око нас. Испред мене су седели Дејан Михајлов, Маршићанин, поред мене Гордана Поп-Лазић, Наташа Јовановић. Да ли су у том тренутку баш сви они били, али неко од њих је то могао да чује, јер сам ја гласно рекао – Чедо, Црвене беретке се нуде да ме чувају. Он ме је погледао зачуђено, али ако будете с њим разговарали претпостављам да ће се сетити, није то баш информација која би се тако лако заборавила.

Јес' разумео мали? :

Проф. др Војислав Шешељ : Господине судија, ја се вама обраћам све време са “господине судија”, ви се мени обраћајте са докторе Шешељ.
Истражни судија Вучко Мирчић : Важи, сагласан.
Проф. др Војислав Шешељ : А то “Шешељ” нема смисла.
Истражни судија Вучко Мирчић : Добро.
Проф. др Војислав Шешељ : Је ли тако?
Истражни судија Вучко Мирчић : Значи овако докторе (...)

Наставиће се.

 

[Петар Адамов]

Sekijeve zrtve:

Идемо лане, Шеки је дошао...

 

[goxy]

Идемо лане, Шеки је дошао...