„БЕСА“ – серија која је померила границе српске и регионалне ТВ продукције
Зашто је серија „Беса“ толико заокупила нашу пажњу и буквално нас „приковала“ за мале екране?!
Већ дуже време живимо у друштву у коме су рад, таленат, знање и стручност не само омаловажени, већ су просто непожељни, јер су као фактор разобличења све масовнијих појава нестручности, неукости и непрофесионализма, за исте сметња и претња. У тој поплави дилетантизма, кича, шунда, простаклука, бахатости, самозваних свезналица, сумњивих „стручњака“ са купљеним дипломама и плагираним докторатима, урушених институција и уништених моралних вредности, издвоји се као светао пример сваки истински таленат, стручност, знање и труд. У том смислу серија „Беса“ нас је обрадовала и охрабрила, јер је својим квалитетом битно померила границе домаће, па и регионалне ТВ продукције. Наравно, није „Беса“ једини ТВ пројекат са оваквим заслугама, част ретким изузецима, али ће засигурно остати један од најзначајнијих међу њима.
Настала по оригиналној идеји Срђана Шапера, криминалистичка серија „Беса“ својом радњом прати животну причу наизглед обичног, породичног човека Уроша Перића (Радивоје Раша Буквић), који стицајем несрећних околности у једној саобраћајној несрећи (за коју није крив), усмрћује кћерку главног балканског нарко-боса Дардана Берише (Арбен Бајрактарај). То што је девојка под дејством наркотика излетела аутом пред њега и што он није крив за саобраћајну несрећу и њену смрт, више никога не занима, најмање моћног Дардана. Да би сачувао живот своје породице и себе, Урош бива приморан да за Дардана убија људе. До јуче нормалан, миран породични живот претвара се у агонију из које делује да излаза нема. Ово није прича о тамо некој нарко-мафији која се нас не тиче, јер је далеко од наше стварности и свакодневице. Ово је прича о нашој реалности! Свако од нас данас-сутра могао би се наћи у кожи Уроша Перића. Везе нарко-мафије са полицијом и властима обесхрабрују унапред сваки покушај обраћања било којој институцији ради заштите. Остаје једино Бог и вера у сопствену снагу, коју главни јунак серије црпе првенствено из љубави према својој породици. Дубоко психолошки разрађен Урошев лик, који у тој наметнутој улози убице долази до своје тачке пуцања, до понора у себи у ком почиње да осећа насладу у убијању, на себи својствен, оригиналан начин изнео је глумац Радивоје Раша Буквић. Након сазнања да је улога првобитно била намењена Небојши Глоговцу, можда су неки од нас и нехотице замишљали како би Глоги то одиграо и осетили жал што смо ускраћени за једну глумачку креацију која би, засигурно, била врхунска, али то не умањује квалитет глумачког остварења Раше Буквића, који је потпуно другачијим темпераментом и уметничким сензибилитетом овај комплексни лик „обојио“ на свој начин. Целокупна интернационална глумачка екипа, од Арбена Бајрактараја (Дардан) до Милице Гојковић (Уна), је заиста била на висини задатка и свој део посла урадила високо професионално. Све од почетне шпице, преко сјајне музике, фотографије, продукције (на колико локација је снимано!), одличног сценарија, до режије и глуме, серија одише професионализмом и завидним квалитетом. To добија на тежини утолико више ако се узме у обзир да ми немамо неку нарочиту традицију у продукцији криминалистичких серија ( уз изузетак серије „Убице мог оца“ у новије време), на коју су се творци „БЕСЕ“ могли „наслонити“. Утолико је ова серија, са свим својим вредностима и квалитетима, значајнија. Динамична радња, непредвидива решења пуна наглих обрта и изненађења, напети ритам су квалитети сценарија (Тони Џордан, Младен Матичевић, Игор Стоименов, Вук Ршумовић, Душан Булић) и режије (Игор Стоименов, Никола Љуца, Милан Тодоровић, Маша Нешковић, Душан Лазаревић) захваљујући којима пажња гледаоца бива „прикована“ за екран и он „увучен“ у ток радње. Мотив оцеубиства (у односу Дритон - Дардан) – елеменaт античке трагедије, додатно обогаћује радњу 2. сезоне и доприноси њеној дубини и вишеслојности.
Након одгледане 1. сезоне, постојала је бојазан да ће у наставку серије квалитет опасти, како то обично бива и код серија и код филмова чији је 1. део одличан, али сада, након завршетка 2. сезоне, са олакшањем можемо констатовати да је квалитет серије не само одржан, већ да је у 2. сезони чак порастао. Познато је да се серија већ окитила заслуженим наградама, да је добила награду „Златна антена“ за најбољу ТВ серију у Србији у протеклој години, најбољу музику и најбољу фотографију, али као посебан квалитет серије издваја се и мноштво локација на којима је снимана. Друга сезона серије снимана је на преко двеста локација широм света – у Естонији, Албанији, Литванији, Француској, Италији, Србији, Црној Гори, Хрватској...Међу тим локацијама има предивних природних предела, па су неки кадрови са аспекта ликовности посебна уметничка вредност. Такође, у серији се говори неколико језика: албански, српски, енглески, турски, италијански, естонски. Симпатична је прича продуценткиње Тее Королије са колико муке и довијања су успели да дођу до глумца Арбена Бајрактараја (који живи и ради у Паризу) и приволе га да прихвати улогу главног нарко-боса у серији, као и сведочење редитеља Игора Стоименова о томе како није било нимало лако убедити албанске глумце да играју криминалце и мафијаше у једној српској серији, због потенцијалне осуде средине у којој живе и стварају. Све то сведочи о количини труда и воље уложених у овај пројекат и о свим препрекама и предрасудама са којима се цела екипа серије морала изборити. Тај обједињујући моменат, повезивање и поновно грађење порушених мостова, што је некако вечита мисија уметника, нарочито на овим нашим трајно узбурканим просторима, је још једна димензија (људска) и вредност ове серије.
И на крају, да не би баш све било у суперлативу, запазићемо и неке недостатке који су се, сматрамо, поткрали у 2. сезони. Постоји бојазан у ком правцу ће се даље развијати лик Уроша Перића, главног јунака, будући да се у 2. сезони појавила тенденција да он прерасте у неку врсту Супермена, неуништивог јунака коме нико ништа не може, а он може и сме све. С обзиром на сурово реалистичну бруталност серије, била би штета да се у даљем току серије оде у банализацију овог лика. Такође, није јасно како је Урош тако лако дошао до Дардана у последњој епизоди, како је уопште сазнао где се крије, када на Дардановој заштити ради читава екипа њему оданих људи, који га брижно крију и чувају. Ова опаска се надовезује на горе наведену бојазан о надчовечанским способностима које Урош Перић почиње да поприма. Ипак, верујемо да ће се високо професионална екипа серије изборити са овим малим слабостима и са нестрпљењем очекујемо сезону 3.
Историчарка уметности Драгана Албијанић
