Krishna
Elita
- Poruka
- 23.868
Познато да су се Срби средином 18-ог века досељавали на подручје данашње Украјине а тадашње царске Русије, те да су основали две области - Нову Србију у данашњој Кировградској области у централној Украјини и Славеносрбију у данљшњој источној Украјини.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Нова_Србија_(област)
https://sr.wikipedia.org/wiki/Славеносрбија
Оно што је слабо познато је сеоба 303 српске породице из Далмације у данашњи украјински део Галиције у периоду 1771-74 (тј. у део Пољске који је 1771. припао Аустрији).
Политичка слика уочи сеобе
Венеција није успевала да решава проблеме у свом делу Далмације. Сиромаштво и глад је озбиљно погађала становништво обе вере, а верска нетолеранција према православнима није престајала. Католички свештеници су немилице пропагирали унијаћење. Локалне прилике помно је пратила Аустрија, увиђајући да јој таква ситуација олакшава могућност за евентуално присвајање Далмације. У том циљу, Беч је слао своје агенте по Далмацији како би међу људима распиривали незадовољство млетачком влашћу и потицали исељавање на аустријску територију. Нарочито је била привлачна "вест" да власти у Госпићу сваком сваком досељенику деле "две оке брашна дневно." Истовремено, Аустрија је заузела Галицију која је било врло слабо насељена. Темишварски Банат, такође. Како би пропаганда била успешнија ангажовани су православни свештеници као нпр. епископ Вићентије Темишварац и Петар Петровић који је столовао у Плашком.
Организатори сеобе
Свештеник Јово Угарковић из Грачаца, је обилазио Жегар и остала села у Котарима те подстицао исељавање у Пољску и Темишварски Банат 1773. године. Тодор Сукундрић, такође свештеник, агитовао је по Буковици и Книнској крајини. Њихов најближи сарадник је био свештеник Марко Банић из села Бргуда. У његовој је кући држан крст манастира Крка који су Срби из околине, ноћу, љубили и давали заклетву да ће се сигурно иселити из Далмације. Истицао се и калуђер Спиридон Симић из манастира Крупе. Он је због своје активности завршио у задарском, а после у венецијанском казамату где је робијао заједно са попом Лазаром Вујиновићем. Симић је коначно пуштен на слободу 1779. године.
Међу осталим подстрекачима и организаторима помињу се калуђери манастира Крка, Силвестар Штрбац и Никодим Кнежевић. Они су побегли из своје парохије у Косову како би избегли обавезу да звоњавом своје цркве укажу част устоличењу новог папе. Јерођакон Василије Вукашиновић не само да је агитовао већ је и лично побегао из Далмације. Затим свештеник Марко Момић из Голубића, свештеник Пантелија Зелић из Жегара и Васиљ Драгичевић.
Сви су наводили као разлог сеобе, тешке економске прилике и верске разлоге, али с обзиром на верску припадност огромне већине исељеника, видљиво је да су религијски разлози преовладали. То је приметио и Ђакомо да Рива, генерални провидур у Далмацији, цит: "Упадљиво је да сви одсељени, без изузетка, практикују српски обред." Према доступној архивској грађи, у периоду од 1771. до 1774. године одсељено је 634 породице, од којих је 181 насељена у турској Босни, 303 у аустријском делу Пољске, а 150 породица је отишло у Темишварски Банат. Савременик ових догађаја, Герасим Зелић тврди да је било чак 1000 одбеглих породица источног вероисповедања.
Што се тиче римокатоличких породица, не може се рећи да је било организоване сеобе премда су их погађале исте недаће као и православне. Разлог лежи у чињеници да они нису имали никог ко би их подстакао на то. Локално католичко свештенство није имало никаквог мотива, а световне вође су биле однарођене као и православне. Ипак, као што се може видети и на списку исељених, било је неколико одбеглих римокатоличких породица (нпр. Јукић, Чауш, Зупчић и др).
Извор (и опширније) https://www.poreklo.rs/2013/02/14/seobe-dalmatinskih-srba-drugi-deo/
https://sr.wikipedia.org/wiki/Нова_Србија_(област)
https://sr.wikipedia.org/wiki/Славеносрбија
Оно што је слабо познато је сеоба 303 српске породице из Далмације у данашњи украјински део Галиције у периоду 1771-74 (тј. у део Пољске који је 1771. припао Аустрији).
Политичка слика уочи сеобе
Венеција није успевала да решава проблеме у свом делу Далмације. Сиромаштво и глад је озбиљно погађала становништво обе вере, а верска нетолеранција према православнима није престајала. Католички свештеници су немилице пропагирали унијаћење. Локалне прилике помно је пратила Аустрија, увиђајући да јој таква ситуација олакшава могућност за евентуално присвајање Далмације. У том циљу, Беч је слао своје агенте по Далмацији како би међу људима распиривали незадовољство млетачком влашћу и потицали исељавање на аустријску територију. Нарочито је била привлачна "вест" да власти у Госпићу сваком сваком досељенику деле "две оке брашна дневно." Истовремено, Аустрија је заузела Галицију која је било врло слабо насељена. Темишварски Банат, такође. Како би пропаганда била успешнија ангажовани су православни свештеници као нпр. епископ Вићентије Темишварац и Петар Петровић који је столовао у Плашком.
Организатори сеобе
Свештеник Јово Угарковић из Грачаца, је обилазио Жегар и остала села у Котарима те подстицао исељавање у Пољску и Темишварски Банат 1773. године. Тодор Сукундрић, такође свештеник, агитовао је по Буковици и Книнској крајини. Њихов најближи сарадник је био свештеник Марко Банић из села Бргуда. У његовој је кући држан крст манастира Крка који су Срби из околине, ноћу, љубили и давали заклетву да ће се сигурно иселити из Далмације. Истицао се и калуђер Спиридон Симић из манастира Крупе. Он је због своје активности завршио у задарском, а после у венецијанском казамату где је робијао заједно са попом Лазаром Вујиновићем. Симић је коначно пуштен на слободу 1779. године.
Међу осталим подстрекачима и организаторима помињу се калуђери манастира Крка, Силвестар Штрбац и Никодим Кнежевић. Они су побегли из своје парохије у Косову како би избегли обавезу да звоњавом своје цркве укажу част устоличењу новог папе. Јерођакон Василије Вукашиновић не само да је агитовао већ је и лично побегао из Далмације. Затим свештеник Марко Момић из Голубића, свештеник Пантелија Зелић из Жегара и Васиљ Драгичевић.
Сви су наводили као разлог сеобе, тешке економске прилике и верске разлоге, али с обзиром на верску припадност огромне већине исељеника, видљиво је да су религијски разлози преовладали. То је приметио и Ђакомо да Рива, генерални провидур у Далмацији, цит: "Упадљиво је да сви одсељени, без изузетка, практикују српски обред." Према доступној архивској грађи, у периоду од 1771. до 1774. године одсељено је 634 породице, од којих је 181 насељена у турској Босни, 303 у аустријском делу Пољске, а 150 породица је отишло у Темишварски Банат. Савременик ових догађаја, Герасим Зелић тврди да је било чак 1000 одбеглих породица источног вероисповедања.
Што се тиче римокатоличких породица, не може се рећи да је било организоване сеобе премда су их погађале исте недаће као и православне. Разлог лежи у чињеници да они нису имали никог ко би их подстакао на то. Локално католичко свештенство није имало никаквог мотива, а световне вође су биле однарођене као и православне. Ипак, као што се може видети и на списку исељених, било је неколико одбеглих римокатоличких породица (нпр. Јукић, Чауш, Зупчић и др).
Извор (и опширније) https://www.poreklo.rs/2013/02/14/seobe-dalmatinskih-srba-drugi-deo/
Poslednja izmena:
