Сеобе Срба у данашњу Украјину

Krishna

Elita
Poruka
23.868
Познато да су се Срби средином 18-ог века досељавали на подручје данашње Украјине а тадашње царске Русије, те да су основали две области - Нову Србију у данашњој Кировградској области у централној Украјини и Славеносрбију у данљшњој источној Украјини.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Нова_Србија_(област)
https://sr.wikipedia.org/wiki/Славеносрбија


Оно што је слабо познато је сеоба 303 српске породице из Далмације у данашњи украјински део Галиције у периоду 1771-74 (тј. у део Пољске који је 1771. припао Аустрији).

Политичка слика уочи сеобе
Венеција није успевала да решава проблеме у свом делу Далмације. Сиромаштво и глад је озбиљно погађала становништво обе вере, а верска нетолеранција према православнима није престајала. Католички свештеници су немилице пропагирали унијаћење. Локалне прилике помно је пратила Аустрија, увиђајући да јој таква ситуација олакшава могућност за евентуално присвајање Далмације. У том циљу, Беч је слао своје агенте по Далмацији како би међу људима распиривали незадовољство млетачком влашћу и потицали исељавање на аустријску територију. Нарочито је била привлачна "вест" да власти у Госпићу сваком сваком досељенику деле "две оке брашна дневно." Истовремено, Аустрија је заузела Галицију која је било врло слабо насељена. Темишварски Банат, такође. Како би пропаганда била успешнија ангажовани су православни свештеници као нпр. епископ Вићентије Темишварац и Петар Петровић који је столовао у Плашком.

Организатори сеобе
Свештеник Јово Угарковић
из Грачаца, је обилазио Жегар и остала села у Котарима те подстицао исељавање у Пољску и Темишварски Банат 1773. године. Тодор Сукундрић, такође свештеник, агитовао је по Буковици и Книнској крајини. Њихов најближи сарадник је био свештеник Марко Банић из села Бргуда. У његовој је кући држан крст манастира Крка који су Срби из околине, ноћу, љубили и давали заклетву да ће се сигурно иселити из Далмације. Истицао се и калуђер Спиридон Симић из манастира Крупе. Он је због своје активности завршио у задарском, а после у венецијанском казамату где је робијао заједно са попом Лазаром Вујиновићем. Симић је коначно пуштен на слободу 1779. године.
Међу осталим подстрекачима и организаторима помињу се калуђери манастира Крка, Силвестар Штрбац и Никодим Кнежевић. Они су побегли из своје парохије у Косову како би избегли обавезу да звоњавом своје цркве укажу част устоличењу новог папе. Јерођакон Василије Вукашиновић не само да је агитовао већ је и лично побегао из Далмације. Затим свештеник Марко Момић из Голубића, свештеник Пантелија Зелић из Жегара и Васиљ Драгичевић.
Сви су наводили као разлог сеобе, тешке економске прилике и верске разлоге, али с обзиром на верску припадност огромне већине исељеника, видљиво је да су религијски разлози преовладали. То је приметио и Ђакомо да Рива, генерални провидур у Далмацији, цит: "Упадљиво је да сви одсељени, без изузетка, практикују српски обред." Према доступној архивској грађи, у периоду од 1771. до 1774. године одсељено је 634 породице, од којих је 181 насељена у турској Босни, 303 у аустријском делу Пољске, а 150 породица је отишло у Темишварски Банат. Савременик ових догађаја, Герасим Зелић тврди да је било чак 1000 одбеглих породица источног вероисповедања.
Што се тиче римокатоличких породица, не може се рећи да је било организоване сеобе премда су их погађале исте недаће као и православне. Разлог лежи у чињеници да они нису имали никог ко би их подстакао на то. Локално католичко свештенство није имало никаквог мотива, а световне вође су биле однарођене као и православне. Ипак, као што се може видети и на списку исељених, било је неколико одбеглих римокатоличких породица (нпр. Јукић, Чауш, Зупчић и др).

Извор (и опширније) https://www.poreklo.rs/2013/02/14/seobe-dalmatinskih-srba-drugi-deo/
 
Poslednja izmena:
Познато да су се Срби средином 18-ог века досељавали на подручје данашње Украјине а тадашње царске Русије, те да су основали две области - Нову Србију у данашњој Кировградској области у централној Украјини и Славеносрбију у данљшњој источној Украјини.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Нова_Србија_(област)
https://sr.wikipedia.org/wiki/Славеносрбија


Оно што је слабо познато је сеоба 303 српске породице из Далмације у данашњи украјински део Галиције у периоду 1771-74 (тј. у део Пољске који је 1771. припао Аустрији).

Политичка слика уочи сеобе
Венеција није успевала да решава проблеме у свом делу Далмације. Сиромаштво и глад је озбиљно погађала становништво обе вере, а верска нетолеранција према православнима није престајала. Католички свештеници су немилице пропагирали унијаћење. Локалне прилике помно је пратила Аустрија, увиђајући да јој таква ситуација олакшава могућност за евентуално присвајање Далмације. У том циљу, Беч је слао своје агенте по Далмацији како би међу људима распиривали незадовољство млетачком влашћу и потицали исељавање на аустријску територију. Нарочито је била привлачна "вест" да власти у Госпићу сваком сваком досељенику деле "две оке брашна дневно." Истовремено, Аустрија је заузела Галицију која је било врло слабо насељена. Темишварски Банат, такође. Како би пропаганда била успешнија ангажовани су православни свештеници као нпр. епископ Вићентије Темишварац и Петар Петровић који је столовао у Плашком.

Организатори сеобе
Свештеник Јово Угарковић
из Грачаца, је обилазио Жегар и остала села у Котарима те подстицао исељавање у Пољску и Темишварски Банат 1773. године. Тодор Сукундрић, такође свештеник, агитовао је по Буковици и Книнској крајини. Њихов најближи сарадник је био свештеник Марко Банић из села Бргуда. У његовој је кући држан крст манастира Крка који су Срби из околине, ноћу, љубили и давали заклетву да ће се сигурно иселити из Далмације. Истицао се и калуђер Спиридон Симић из манастира Крупе. Он је због своје активности завршио у задарском, а после у венецијанском казамату где је робијао заједно са попом Лазаром Вујиновићем. Симић је коначно пуштен на слободу 1779. године.
Међу осталим подстрекачима и организаторима помињу се калуђери манастира Крка, Силвестар Штрбац и Никодим Кнежевић. Они су побегли из своје парохије у Косову како би избегли обавезу да звоњавом своје цркве укажу част устоличењу новог папе. Јерођакон Василије Вукашиновић не само да је агитовао већ је и лично побегао из Далмације. Затим свештеник Марко Момић из Голубића, свештеник Пантелија Зелић из Жегара и Васиљ Драгичевић.
Сви су наводили као разлог сеобе, тешке економске прилике и верске разлоге, али с обзиром на верску припадност огромне већине исељеника, видљиво је да су религијски разлози преовладали. То је приметио и Ђакомо да Рива, генерални провидур у Далмацији, цит: "Упадљиво је да сви одсељени, без изузетка, практикују српски обред." Према доступној архивској грађи, у периоду од 1771. до 1774. године одсељено је 634 породице, од којих је 181 насељена у турској Босни, 303 у аустријском делу Пољске, а 150 породица је отишло у Темишварски Банат. Савременик ових догађаја, Герасим Зелић тврди да је било чак 1000 одбеглих породица источног вероисповедања.
Што се тиче римокатоличких породица, не може се рећи да је било организоване сеобе премда су их погађале исте недаће као и православне. Разлог лежи у чињеници да они нису имали никог ко би их подстакао на то. Локално католичко свештенство није имало никаквог мотива, а световне вође су биле однарођене као и православне. Ипак, као што се може видети и на списку исељених, било је неколико одбеглих римокатоличких породица (нпр. Јукић, Чауш, Зупчић и др).

Извор (и опширније) https://www.poreklo.rs/2013/02/14/seobe-dalmatinskih-srba-drugi-deo/
Већина српских далматинских породица које су се иселиле у Галицију 1771-74 су биле са подручја Буковице и Равних Котара.

Наталитет је у тим крајевима је био висок, а породице су биле бројне током 18-ог века па и знатно касније.
1709. године на млетачком катастру Жегар је имао 8.65 особа по кући у просеку, Мокро Поље је имало 10.36, а Ервеник 10.4 (сва три села су у Буковици) https://forum.krstarica.com/threads/sjeverna-dalmacija.788717/page-10#post-42821803

Ако се саберу просечни бројеви особа по кући из Жегара, Мокрог Поља и Ервеника из 1709, те поделе са 3, добије се 9.8. Кад се 9.8 помножи са 303 (породице) добије се 2969. Може се рећи да се се око 3000 (да заокружим) далматинских Срба иселило у Галицију 1771-74.

Узео сам просек по кући од три поменута православна буковачка села из 1709, док је рецимо оближње православно село Зрмања у јужној Лици 1712. године имало чак 13.6 особа по кући у просеку (пред крај на линку испод поднаслова Аустријски попис Зрмање http://www.plavno.rs/documents/Kako je zaista naseljen kraj od Plavna do Zegara.pdf)
 
ivan-samojlovich.-gerb.jpg
 
Хорват был этническим сербом и до перехода на русскую службу являлся подданным Австрийской империи. В Габсбургсгой державе он служил на границе с Турцией, пока там не начались непопулярные среди сербских гранычар (пограничников) реформы.
Осенью 1751 г. тогда ещё полковник Хорват прибыл во главе группы сербских офицеров для поселения в Российской империи и продолжения пограничной службы. Планировалось, что балканцы привлекут в Россию ещё несколько тысяч соотечественников, из числа которых будут сформированы этнически однородные полки.

Полный титул Хорвата звучал так: «Его высокопревосходительство господин генерал-лейтенант при гусарских полках Новосербского корпуса главный командир и первого гусарского полка непременный полковник».

Читать далее: https://ukraina.ru/history/20210219/1030621530.html

ivan-horvat.jpg
 
Некоторое представление о национальном составе гусарских полков, расквартированных в Славяносербии, дают данные по полку Райко Прерадовича, датированные 1757 годом. На тот момент в полку числилось 199 военнослужащих, в том числе 92 офицера и 105 рядовых гусар. Среди них было 72 серба, 51 валах и молдаванин, 25 венгров, 11 греков, 9 болгар, 4 македонца, 3 цесарца, 1 славонец, 1 моравец, 1 малоросс, 1 русский и даже три турка и один еврей, принявшие православную веру. В полку Ивана Шевича из 272 военнослужащих на 1758 год были представлены следующие национальности: сербы — 151 человек, валахи и молдаване — 49 человек, македонцев — 20 человек, венгров — 17 человек, болгар — 11 человек, русских — 8 человек, «славян» — 5 человек. Также в полку несли службу принявшие православие босниец, татарин, еврей, немец и даже англичанин и швед (Подов В. И. Донбасс. Век XVIII-й. Социально-экономическое развитие Донбасса в XVIII веке., Луганск, 1998.).
https://topwar.ru/55648-gusary-novo...rona-yuzhnyh-rubezhey-rossiyskoy-imperii.html
 
Професор украјинистике универзитета у Загребу, др Јевгениј Пашченко, презентација књиге "Украјинско-српске везе у доба барока XVII и XVIII столеће." Човек наступа са позиције русофобичног украјинског националисте, шта друго очекивати од Украјинца који је професор у Загребу. 😆

 

Back
Top