Bold 1:
Pitao sam zato što si napisao da je Trt-mrt "vernije originalu", a to bi valjda značilo da je u pitanju bolji prevod.
Bold 2:
Upravo ovo je suština našeg neslaganja. Da li prevodilac smije da čitaocu "ukazuje na značenjsko", ako je pisac/pjesnik taj sloj ostavio u većoj ili manjoj mjeri skriven? Ja mislim da ne smije. Prevodilac mora da približi pjesnika drugog jezika čitaocu, ali ne bi smio da ga objašnjava, tumači, da čitaocu govori šta je pjesnik mislio onda kad pjesnik sam nije želio to eksplicitno da kaže. I to nema veze sa bukvalnim prevođenjem, Murakamijem, Bitlsima, Norveškom šumom, Norveškim drvetom i ostalim.
Opštepoznato „Biti il' ne biti, pitanje je sad“ prevodilačko je delo upravo Laze Kostića, on se za to opredelio u završnoj verzija.
O „Trt-mrt, život ili smrt“ govorio je i pisao do kraja života, objašnjavao time poprilično ranjivo „Biti il' ne biti...“, i davao je, tako, primer šta je sve prevodjenje.
Već duže od veka „Trt-mrt...“ je predmet raznih i različitih užestručnih rasprava.
Suština književnog dela su postupak, jezik i višeznačnost, a ne fabula, likovi, zaplet, rasplet, jer tih „stvari“ ima jedva desetak (u dramskoj književnosti ima jedanaest zapleta) i odavno su potrošene.
Jedino tzv. trivijalna književnost „zahteva“ bukvalne, „tačne“ prevode, jer je tamo važno ko, kada, kako, zašto, s kim, u velikoj književnosti važne su posve druge stvari.
U originalu Ogdena Neša nigde se ne pominju Srbi i Hrvati, on, verovatno, nije znao da postoje, ali je prevodilac samo tako srpskom čitaocu mogao da dočara suštinu stiha o večnoj iracionalnoj netrpeljivosti dve američke etničke grupacije, van Amerike malo poznate.
Najingeniozniji prevod nekog dela na srpski svakako je prevod Stanislava Vinavera romana „Gargantua i Pantagruel“ Fransoa Rablea, a u Vinaverovom prevodu ne može se naći rečenica verna originalu, ali je u njemu sve, baš sve, Fransoa Rable, u njemu je, u prenošenju Rableovog duha, veličina i tog pisca, i njegovog kapitalnog ostvarenja.
Možda najveći srpski prozni pisac Miloš Crnjanski, najveći zbog nedostižnog osvajanja jezika, zbog nedostižnog „poetskog u prozi“, malo je prevodjen, a i gde je prevodjen sve je prolazilo nezapaženo, iako ima i dobre likove, i dobre fabule, jer je duh Crnjanskog, ono zbog čega je on Crnjanski, a ne Majkl Krejton, neprevodiv.
Nije „Hamlet“ grandiozno delo zbog priče i likova, „Hamlet“ je književna stena zbog višeznačnosti, čak nedokučivosti mnogo čega u njemu, zbog poezije, poigravanja u metrici, na kraju, zbog jezika.
Kada je u Americi pripremljeno štampanje „Grobnice za Borisa Davidoviča“ Danila Kiša, pisac je zamolio prijateljicu Suzan Zontag da pročita englesku verziju, da mu kaže da li je ona samo veran prevod ili je i „američka“ knjiga, a rezultat toga je bio da je štampanje, na sugestiju Suzan Zontag, odgodjeno skoro dve godine, kako bi ona, zajedno sa Kišom, evropski (i srpki) duh tog dela „prevela“ na duh tamošnjeg čitaoca.
Možda baš zbog te dve izgubljene godine Kiš nije stigao da dobije Nobelovu nagradu, ali je američki čitalac dobio evropsku knjigu koja i danas živi.
Razlike izmedju „Grobnice za Borisa Davidoviča“ na srpskom, engleskom i francuskom jeziku su ogromne, jer su ogromne i razlike u tim jezicima.
Pa, i srpsko „Dobar dan“ prevodi se na stotine načina, jer bi na mnogim jezicima „dobar dan“ bio nešto posve drugo od pozdrava.
Žao mi je što sam uopšte pomenuo Lazu Kostića, njemu se, prosto „ne da“, ostaje i dalje, kao i u devetnaestom veku, ukleto neshvaćen.
Da ne bi one Lenke Dundjerske, retko ko bi ga pominjao, a i ona je poznata uglavnom po porodičnom dvorcu, turističkoj atrakciji.
