Često mi se dešava da tuđe priče doživim kao svoje, sve vidim pred očima kada mi onaj koji posvećeno pripoveda i koji je istinski pojmio događaj, priča priču. Uglavnom uspevam da razlučim fikciju od mašte, tuđe od svojih priča; osim jedanput... Naime, desilo mi se da u krugu prijatelja pričam događaj iz ratnih vremena (ovo sam nekima i odavde sigurno pričao), gde sam se iz Bosne vraćao sa punom kesom kostiju za kera i na granici imao apsurdno-komičnu situaciju. Znači bilo je pitanje šta prenosite, ja kažem prenosim vreću s kostima, onda ide ceo skeč - od neverice, preko ruku na krovu automobila i čeprkanja po kesi za đubre, do razrešenja situacije. Međutim, dok sam pričao, sve vreme sam se s mukom prisećao, imao sam neke rupe u pamćenju, sve mi je bilo nekako čudno. Otkud meni kosti? Ko mi ih je dao? Za čijeg kera sam nosio kad ja nemam kera, a za tuđe me baš i nije briga?.
Uglavom, priveo sam tu priču kraju, bez nekog efekta, kao kad se isprča loš vic za koji baš i ne znamo kako ide ali je sve u svemu Era ispao najpametniji.
Posle nekoliko meseci, sećam se ko da je juče bilo, i gde smo hodali i mesta gde me je pitala, kaže mi bivša žena onako iznebuha - znaš, moram nešto da te pitam, jednostavno moram da znam, ne poznajem te takvog, pa želim da vidim sa čim se nosim - Zašto si onom prilikom pričao priču koju nam je Boban o kostima pričao kao da se tebi desila? - I meni tek tu sine! Zbog toga mi ništa nije bilo jasno, otud ja u celoj priči. Upišao sam se od smeha. Objasnio sam joj potom, valjda.
Inače, Boban, o kojem želim da prozborim što se tiče pripovedanja, je moj rođak. On je skroz urbana faca, rođeni Beograđanin, ta neka gradska priča, umetnost ovo ono, završio dramaturgiju, snima dokumentarce i slične stvari. Ali ima neobičan osećaj za ljudske priče, znači da vidi prave stvari, da svuda i pred svakim nastupi otvorenog srca i uma, da to upije, i ume da to prepriča sa oduševljenjem. Zanimljivo je da i on takav, kada dođe u susret sa drugačijim ljudima izaziva simpatiju, dožive ga kao dobroćudnog ili kao nekakvog frika od kojeg im ne preti opasnost, pa ga usvoje i prenesu mu svoje priče.
Mnogo smo takvih priča međusobno razdelili.
Boban čak uporno pokušava da priča ijekavski, zapravo mislim da mu je to potreba, nešto što nesvesno radi, mada je rođen i odrastao što bi se reklo u krugu dvojke.
Fotografija na kojoj se nalazimo Boban i ja je nastala u Radio Pančevu, početkom devedesetih. Hah, čak sam i taj događaj na forumu pre izvesnog vremena pominjao. Dakle doveo me je u emisiju čiji je bio autor i voditelj, a koju je tom prilikom posvetio ideji dekriminalizacije marihuane. Misim brate, u to vreme.
Koncept je bio živog programa, sa uključenjima slušalaca, a mi u studiju smo napravili interaktivnu radio-dramu, podelivši među sobom uloge gostiju iz različitih miljea; svako iz svoje uloge komentarišući zašto bi dekriminalizaciju trebalo utemeljiti. Naravno da smo bili naduvani kao zmajevi.
Ja sam predstavljao radničku klasu, fabričkog radnika. To mi je nekako odmah leglo, sam se odlučih to da budem, imao sam i iskustva iz proizvodnog pogona. Ostali su već podelili uloge ne sećam se kako; osim Mileta Rovca, lika sa gitarom, on je glumio sam sebe, misim nije glumio nego je pričao svoju priču, drombuljao gitaru i govorio neke stihove koje je sklepao. Sećam se refrena - ''Droga, droga, droga, to je ono najgore, droga, droga, droga, to je - SMRT!''
Boban je skroz levo. Čovek se do dana današnjeg nije promenio ni za jotu. Znači od frizure do stajlinga. Ma nije ni osedeo. Možda je samo dvoredni sako zamenio jednorednim.
Ja sam, valjda prepoznajete markantnog mladića u sredini, u tom trenutku definitivno bio u fazonu ruskog kneza, ili recimo pre Raspućina, koji je upao među plemstvo da unese tu neku hijerarhiju i živinu na plaži.
