Secanje

Pjesma mrtvog pjesnika

Moj prijatelju, mene više nema,
Al nisam samo zemlja, samo trava,
Jer knjiga ta, što držiš je u ruci,
Samo je dio mene koji spava.
I ko je čita - u život me budi.
Probudi me, i bit ću tvoja java.

Ja nemam više proljeća i ljeta,
Jeseni nemam, niti zima.
Siroti mrtvac ja sam, koji u se
Ništa od svijeta ne može da prima.
I što od svijetlog osta mi života,
U zagrljaju ostalo je rima.

Pred smrću ja se skrih (koliko mogoh)
U stihove. U žaru sam ih kovo,
Al zatvoriš li za njih svoje srce,
Oni su samo sjen i mrtvo slovo.
Otvori ga, i ja ću u te prijeći
Ko bujna rijeka u korito novo.

Još koji časak htio bih da živim
U grudima ti. Sve svoje ljepote
Ja ću ti dati. Sve misli, sve snove,
Sve što mi vrijeme nemilosno ote,
Sve zanose, sve ljubavi, sve nade,
Sve uspomene -- o mrtvi živote!

Povrati me u moje stare dane!
Ja hoću svjetla! Sunca, koje zlati
Sve čeg se takne. Ja topline hoću
I obzorja, moj druže nepoznati.
I zanosa! i zvijezda, kojih nema
U mojoj noći. Njih mi, dragi, vrati.

Ko oko svjetla leptirice noćne
Oko života tužaljke mi kruže.
Pomozi mi da dignem svoje vjeđe,
Da ruke mi se u čeznuću pruže.
Ja hoću biti mlad, ja hoću ljubit,
I biti ljubljen, moj neznani druže!

Sav život moj u tvojoj sad je ruci.
Probudi me! Proživjet ćemo oba
Sve moje stihom zadržane sate,
Sve sačuvane sne iz davnog doba.
Pred vratima života ja sam prosjak.
Čuj moje kucanje! Moj glas iz groba!

Dobriša Cesarić

676


thumbnail_1658511_10201815372241463_295125330_o.jpg
 
Branko Lori:
Trošnost, u kojoj dogorevam
sa ćutanjem posmatraš kletim,
ti si kamenit - a ja pevam.
Ti si spomenik - a ja letim.

Marina Cvetajeva
125060870_2547405355557824_1890074171261802499_n.jpg
Kliknite za proširenje...

Podsetio si me ovim stihovima Cvetajeve na pok. komšiju, mir duši njegovoj.
Prof. književnosti. Ima jednu štampanu zbirku poezije.
Mogla bih neku pesmu i iskucati...
On je mnogo insistirao na štampanju škrabanja, gotovo svaki put kad se sretnemo. Uglavnom smo razgovarali o književnosti.
I interesovanja da li pišem, koliko, šta, što ne ovo, što ne ono ... i uvek isto moje sagibanje glave pred njim.
Bio je Čovek predivne duše...Pred takvima se sagne glava.
Uvek sam imala osećaj da ga razočaravam svojim odbijanjem, evo i sad, dok se prisećam, imam isti osećaj.
Još veći blam sam imala zbog njegovih reči nakon čitanja, mislim i danas da je preterivao iz neke lične prvrženosti.
Zbog njega sam pročitala sve o Cvetajevoj, što nisam pre, na šta sam naišla, jer biografije retko i nerado čitam... I obnovila Čehova...
I da me pitaš što sam sad ovo iskucala, pojma nemam...:), ali znam da se lepo setiti nekih malih-velikih ljudi...
 
:zag:
123949887_2542087969422896_7366366087559885299_n.jpg

Kuća je moja uboga
i ponašam se ko prosta žena.
Jer ja sam ostrvljanka
s Ostrva udaljena.

Živim, i ne treba mi niko.
A ako uđe, noćima bdim.
Da zagrejem večeru tuđincu
spremna sam krov da upalim.

Pogled, - i više nismo strani.
Ušo si, pa, eto, ostani.
Prosti su zakoni naši
u krvi zapisani.

Mesec ćemo u dlan namamiti
ako nam to bude milo.
A ako ode, - kao i da nije bio,
i ja – ko da me nikad nije bilo.

Ranu od noža gledam i brinem
da l' će zarasti do one zore
kad novi putnik zatraži vode
za usne što mu od žeđi gore.

Marina Cvetajeva
 
Bjegunica

Zadrhtati ću bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome životu,
u svjetlosti udaljenog svijeta.
Zaustavljajući se,
prepoznati ću tvoje oči,
tamne kao jutarnje zvijezde,
i znati ću da su pripadale
zaboravljenom sumraku
pređašnjeg života.
Reći ću:
čar tvog lica nije samo u njemu,
u nju se utkala žarka svijetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Tagore

cdyvez7n.gif
 
Ako ljubav nije nista nego bol, zasto ce ljubav ova?
Kakva ludost traziti uzdarje srca njenog za svoje sto joj dade.
Sa gorucom u krvi strascu i zarom mahnitim u pogledu.
Zasto lutanje kroz pustinju?
Ne cezne ni za cim na svetu onaj koji sebe poseduje sam.
Za njega nije slatki miris proleca, cvece i ptica poj.
A ljubav kada dodje, kao senka zakloni sav svet,
potire zivot i mladost.
Zasto onda traziti u magli ljubavi pomracenje postojanja svog?
Rabindranat Tagore

 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top