Srboskizborim
Veoma poznat
- Poruka
- 10.581
Одласком већине Срба и Хрвата Сарајево је постало још мултиетничкије, јер су их заменили Турци, Саудијци, Иранци, Емираћани, Кинези (Ујгури)
Аутор: Ненад Кецмановић
среда, 01.01.2020. у 18:00
Многе ће изненадити, али може се рећи да је БиХ и даље мултиетничка, а Сарајево чак и највише мултиетничко у целом региону.
Београдски босноносталгичари и данас тугују што БиХ више није мултиетничка и за то оптужују своје прекодринске сународнике. И после четврт века се присећају како су на путу за Дубровник или Јахорину свраћали у Сарајево, седели са колегама и пријатељима по башчаршијским кафанама и уживали у мултиетничкој идили. Сарајевски домаћини Муслимани, Срби и Хрвати дочекивали су их заједно „и јели иста јела, пили иста пића и заједно се смејали вицевима о Муји и Хаси” Да ли су Срби заиста криви и за то што тога у Сарајеву више нема, како нас последњих деценија учи „међународна заједница”, а поменути Београђани то слушају отворених уста?
Нису многи ни приметили да је још у она „златна времена”, постојала извесна селекција „истих песама”. Уживали су у севдалинкама „Мујо кује коња по мјесецу” и „У Стамболу на Босфору”. „Војводо Синђелићу” и „Устани бане” су, међутим, брзо прекидане. Оног ко би, од пића неопрезно, први запевао, најближи од сународника би мунуо ногом испод стола.
Не знају ни то да је већ после првих вишестраначких избора Хаџибајрић, који је до тада држао култну кафану за трежњење киселом чорбом у зору, као први председник општине Стари град забранио точење алкохола по башчаршијским кафанама.
Не знају, такође, да су Муслимани/Бошњаци у међувремену открили да их „исти вицеви о Муји и Хаси” национално дискримимишу, јер се два позната јунака аутоироничних шала о „глупим Босанцима” нису звали „Перо и Ђоко”, или бар по кључу „Ђоко и Хасо”.
Толико о заједничкој песми, пићу и вицевима у јединственој Босни и њеној бајковитој престоници. А што се тиче „истих јела”, ако овдашњим грађанским боснољубима толико недостају, у Београду сада има напретек „сарајевских ћевапа” и „босанског бурека”. Избеглички ланац „Валтер” именом им нуди асоцијацију да, једући, „бране Сарајево”, из предратног филма.
Да ли су сарајевски Срби криви што није обновљена социјалистичка мултикулти бајка звана „заједништво и суживот”?
Како да седе заједно са комшијама у башчаршијским механама и дочекују госте када Срби у Сарајеву више не станују. А зашто су отишли, уместо да са комшијама обнове мултикулти живот у заједничкој престоници? Унпрофор их јесте позвао да остану, али је при томе повукао беле шлемове у касарне.
Алија је, напротив, бар што се тиче Сарајева, био као у мало у чему доследан. Као што је у Дејтону био одбио Холбруков предлог да главни град буде екстратериторијалан и добио га целог за Бошњаке, тако је по повратку, преко Радио Сарајева, запретио Србима да ће све који су носили оружје послати на суд. А на српској, као и на муслиманској страни, још три и по године раније била је проглашена општа мобилизација.
Али, као и обично „међународна заједница” је оптужила паљанско вођство да је натерало Србе да оду из Сарајева. Ипак, ни наредних година, када је паљанско вођство сишло са политичке сцене, нису искористили међународну гаранцију да се „врате на своја вековна огњишта”. Радије су некретнине неповољно мењали или испод цене продавали. А онда је 2013. дошао први и једини послератни попис становништва и егзактно показао да Срба у Сарајеву „има једва за лек”.
„Бошњачки грађани” из Сарајева, „мудро” су одговорили да „статистичка промена националног састава није променила космополитски дух босанске престонице”. Може им се на то додати и и да је одласком већине Срба и Хрвата, Сарајево постало још мултиетничкије, јер су их заменили Турци, Саудијци, Иранци, Емираћани, Кинези (Ујгури).
Муслимани разноликог етничког идентитета учинили су од Сарајева метрополу исламске интернационале на Балкану, каква се среће још само на Блиском истоку и у западним мегалополисима. Ако преостале православне у Источном Сарајеву саберемо са муслиманима у „блискоисточном” Сарајеву, а Бошњаци иначе воле да кажу да је Сарајево један град, добијамо толико мутикултуре какве никад није било .
Консеквентно томе, можемо посматрати и целу БиХ. Број становника је смањен погибијама, избеглиштвом, економском емиграцијом на све три стране релативно подједнако. Последица узајамног етничког чишћења била је понајвише интерно расељавање, што значи да се нешто мањи број становника само другачије прераспоредио унутар БиХ.
Елем, као целина, а Бошњаци воле да је тако посматрају, БиХ је остала једнако мултикулти као и пре грађанског рата, само је унутар ентитетских и кантоналних делова постала нешто мање мултикулти. Посматрано из једне ведрије новогодишње перспективе, Бошњаци би могли да уживају у мултикулти Босни и мултикулти Сарајеву. Једино што им срећу квари јесте то што немају власт у Источном Сарајеву и на две трећине територије БиХ.
А што се тиче њихових србијанских сабораца за мултикултуру, има у Београду, као и пре, и Бошњака и Хрвата за мултикулти друштво. Има и сарајевских пита и роштиља, има и ракије и вицева о Муји и Хаси, и може да пева ко год шта хоће. Бујрум на дочек Нове.
У то ће и ауто-пут Београд–Сарајево, „Блискоисточно” виа Источно. Воља вам да се станете на једној или другој страни. Не може једино на самој међи, јер није ни обележена, а нема ни караула, патрола, царине. Али домаћи је некако осећају и нерадо прелазе. Биће да знају зашто.
Професор емеритус
http://www.politika.rs/scc/clanak/444864/Pogledi/Sarajevo-i-BiH-su-multikulturalni-kao-i-pre
Аутор: Ненад Кецмановић
среда, 01.01.2020. у 18:00
Многе ће изненадити, али може се рећи да је БиХ и даље мултиетничка, а Сарајево чак и највише мултиетничко у целом региону.
Београдски босноносталгичари и данас тугују што БиХ више није мултиетничка и за то оптужују своје прекодринске сународнике. И после четврт века се присећају како су на путу за Дубровник или Јахорину свраћали у Сарајево, седели са колегама и пријатељима по башчаршијским кафанама и уживали у мултиетничкој идили. Сарајевски домаћини Муслимани, Срби и Хрвати дочекивали су их заједно „и јели иста јела, пили иста пића и заједно се смејали вицевима о Муји и Хаси” Да ли су Срби заиста криви и за то што тога у Сарајеву више нема, како нас последњих деценија учи „међународна заједница”, а поменути Београђани то слушају отворених уста?
Нису многи ни приметили да је још у она „златна времена”, постојала извесна селекција „истих песама”. Уживали су у севдалинкама „Мујо кује коња по мјесецу” и „У Стамболу на Босфору”. „Војводо Синђелићу” и „Устани бане” су, међутим, брзо прекидане. Оног ко би, од пића неопрезно, први запевао, најближи од сународника би мунуо ногом испод стола.
Не знају ни то да је већ после првих вишестраначких избора Хаџибајрић, који је до тада држао култну кафану за трежњење киселом чорбом у зору, као први председник општине Стари град забранио точење алкохола по башчаршијским кафанама.
Не знају, такође, да су Муслимани/Бошњаци у међувремену открили да их „исти вицеви о Муји и Хаси” национално дискримимишу, јер се два позната јунака аутоироничних шала о „глупим Босанцима” нису звали „Перо и Ђоко”, или бар по кључу „Ђоко и Хасо”.
Толико о заједничкој песми, пићу и вицевима у јединственој Босни и њеној бајковитој престоници. А што се тиче „истих јела”, ако овдашњим грађанским боснољубима толико недостају, у Београду сада има напретек „сарајевских ћевапа” и „босанског бурека”. Избеглички ланац „Валтер” именом им нуди асоцијацију да, једући, „бране Сарајево”, из предратног филма.
Да ли су сарајевски Срби криви што није обновљена социјалистичка мултикулти бајка звана „заједништво и суживот”?
Како да седе заједно са комшијама у башчаршијским механама и дочекују госте када Срби у Сарајеву више не станују. А зашто су отишли, уместо да са комшијама обнове мултикулти живот у заједничкој престоници? Унпрофор их јесте позвао да остану, али је при томе повукао беле шлемове у касарне.
Алија је, напротив, бар што се тиче Сарајева, био као у мало у чему доследан. Као што је у Дејтону био одбио Холбруков предлог да главни град буде екстратериторијалан и добио га целог за Бошњаке, тако је по повратку, преко Радио Сарајева, запретио Србима да ће све који су носили оружје послати на суд. А на српској, као и на муслиманској страни, још три и по године раније била је проглашена општа мобилизација.
Али, као и обично „међународна заједница” је оптужила паљанско вођство да је натерало Србе да оду из Сарајева. Ипак, ни наредних година, када је паљанско вођство сишло са политичке сцене, нису искористили међународну гаранцију да се „врате на своја вековна огњишта”. Радије су некретнине неповољно мењали или испод цене продавали. А онда је 2013. дошао први и једини послератни попис становништва и егзактно показао да Срба у Сарајеву „има једва за лек”.
„Бошњачки грађани” из Сарајева, „мудро” су одговорили да „статистичка промена националног састава није променила космополитски дух босанске престонице”. Може им се на то додати и и да је одласком већине Срба и Хрвата, Сарајево постало још мултиетничкије, јер су их заменили Турци, Саудијци, Иранци, Емираћани, Кинези (Ујгури).
Муслимани разноликог етничког идентитета учинили су од Сарајева метрополу исламске интернационале на Балкану, каква се среће још само на Блиском истоку и у западним мегалополисима. Ако преостале православне у Источном Сарајеву саберемо са муслиманима у „блискоисточном” Сарајеву, а Бошњаци иначе воле да кажу да је Сарајево један град, добијамо толико мутикултуре какве никад није било .
Консеквентно томе, можемо посматрати и целу БиХ. Број становника је смањен погибијама, избеглиштвом, економском емиграцијом на све три стране релативно подједнако. Последица узајамног етничког чишћења била је понајвише интерно расељавање, што значи да се нешто мањи број становника само другачије прераспоредио унутар БиХ.
Елем, као целина, а Бошњаци воле да је тако посматрају, БиХ је остала једнако мултикулти као и пре грађанског рата, само је унутар ентитетских и кантоналних делова постала нешто мање мултикулти. Посматрано из једне ведрије новогодишње перспективе, Бошњаци би могли да уживају у мултикулти Босни и мултикулти Сарајеву. Једино што им срећу квари јесте то што немају власт у Источном Сарајеву и на две трећине територије БиХ.
А што се тиче њихових србијанских сабораца за мултикултуру, има у Београду, као и пре, и Бошњака и Хрвата за мултикулти друштво. Има и сарајевских пита и роштиља, има и ракије и вицева о Муји и Хаси, и може да пева ко год шта хоће. Бујрум на дочек Нове.
У то ће и ауто-пут Београд–Сарајево, „Блискоисточно” виа Источно. Воља вам да се станете на једној или другој страни. Не може једино на самој међи, јер није ни обележена, а нема ни караула, патрола, царине. Али домаћи је некако осећају и нерадо прелазе. Биће да знају зашто.
Професор емеритус
http://www.politika.rs/scc/clanak/444864/Pogledi/Sarajevo-i-BiH-su-multikulturalni-kao-i-pre
