banebeograd
Elita
- Poruka
- 15.423
Загреб 1943. – преговори Ђиласа и Глеза фон Хорстенауа
Док jе паметни и одговорни Шарл де Гол забрањивао сукобе са њемачким окупационим властима у Францускоj да би спасио цивиле од њемачке одмазде, у то вриjеме jе на тлу окупиране Југославиjе бjеснио грађански рат.
Умjесто да руководства наших устаника, било коjе опциjе, проциjене да треба jединственим оружаним покретом спашавати српске и црногорске цивиле коjи су били под ударом маринетских творевина: НДХ и Велике Албаниjе, прогонитељских и геноцидних држава- они су улетjели у игру коjоj нису били дорасли. Умjесто устанка против свеопшег зла, приjе свега монструозне НДХ, десиле су се такве калкулациjе руководстава подиjељених устаника коjе су довеле до космичког страдања нашег народа. Како непаметна политика, у временима када у свjетском рату гори планета, може довести до апсурдних ситуациjа- наjбоље показуjе 1943. година. Те године се реално очекивао десант западних савезника у Далмациjу. У страху да ће искрцавање савезника значити и разоружавање партизанског покрета, Јосип Броз се одлучио на преговоре са Њемцима. Они се временски поклапаjу са периодом тзв. “Битке на Неретви”, коjа jе као воjна операциjа у себи садржала мноштво контраверзи и биће предмет посебне приче. Ови преговори, у историjи познати као “Мартовски преговори”, вођени су између представника НОВЈ и Вермахта о размjени заробљеника и евентуалном прекиду неприjатељства. Започети су почетком марта 1943. године у Горњем Вакуфу, а потом настављени у Сараjеву и Загребу. Они су били необично важни због високог нивоа делегациjа коjе су у њима учествовале, иако су преговори партизана и Њемаца вођени и 1942. године, такође и у Загребу. Проф. др Мирjана Зорић, коjа предаjе Воjну историjу на Воjноj академиjи у Београду, потврђуjе следеће: „Први контакти између Њемаца и партизана успостављени су jош у љето и jесен 1942. године у Ливну преко њемачког инжeњера Ханса Ота (припадника службе Абвер), а имали су за циљ размjену заробљеника. Преговоре jе у Загребу с генералом Глезом фон Хорстенауом, краjем августа 1942, водио Мариjан Стилиновић, а новембра исте године нове преговоре с партизанске стране водио jе Владимир Велебит.“
Почетак преговора у Горњем Вакуфу
Увертира преговорима у Загребу 1943.г. се десила пар недjеља раниjе. Наиме, партизани су 4. марта 1943, у jеку жестоких борби, заробили њемачког маjора Артура Штрекера, команданта 3. батаљона 738. пука, и одлучили да због тешке ситуациjе на ратишту искористе то заробљавање за контакт и преговоре са Њемцима. Штрекеру jе понуђено да напише писмо за генерала Хорстенауа о партизанскоj понуди за размjену заробљеника и започињању преговора, што jе Штрекер одмах прихватио због шанси да буде ослобођен у тоj размjени. Његово писмо jе 5. марта стигло у штаб 717. дивизиjе лоциране у Бугоjну, прослиjеђено генералу Хорстенау у Загреб, коjи jе 9. марта обавиjестио команданта њемачких трупа у Хрватскоj, генерала Рудолфа Литерса, о неопходности организовања састанка са партизанском делегациjом. Литерс jе за датум и мjесто састанка одредио- 12. март у штабу 717. дивизиjе у Бугоjну. Тито jе већ 8. марта, у случаjу њемачког позитивног одговора, одредио састав делегациjе. У делегациjу су ушли- Коча Поповић, командант Прве пролетерске дивизиjе чиjи jе идентитет Њемцима био познат, као и Милован Ђилас и Владимир Велебит коjи би ишли под псеудонимима. Њемачки позитивни одговор jе стигао у партизански Врховни штаб 10. марта. Партизанска делегациjа jе кренула 11. марта, дан раниjе, на преговоре са истакнутом биjелом заставом. У Прозору их jе зауставила група њемачких воjника коjа ниjе била упозната са мисиjом, те их разоружала и фотографисала упркос њиховом одбиjању. Затим су аутомобилима одведени у Горњи Вакуф гдjе су отпочели разговоре са генерал-леjтинантом Бенигнусом Диполдом, командантом 717. дивизиjе.
Велебит jе Диполду предоставио теме о коjима jе дошао да преговара, међутим, генерал Диполд jе партизанским емисарима рекао да он нема овлашћења да преговара са њима и упутио их jе на своjе надређене у Сараjеву и Загребу. О томе шта jе тада делегациjа рекла Њемцима- свjедочи забиљешка официра у Штабу њемачког опуномоћеног генерала за Хрватску припремљена за телефонски разговор са генералштабним маjором Вернером Пфапфенротом (Werner Pfapfenrott). Пфапфенрот, начелник штаба Литерса, jе те информациjе пренио генерал- пуковнику Александру Леру. У тоj забиљешци пише у тачки 4. следеће: ”Они изjављуjу да се не боре против хрватске државе, и ниуком случаjу против Њемаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да са оружjем у руци иступе против сваког неприjатеља на коjег ми укажемо, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања. Ови парламентарци не носе совjетске звиjезде на капи, већ ознаку “М” коjа вjероватно треба да значи “Мачек”.
Меморандум и преговори у Сараjеву
Генерал Диполд jе затражио од партизанске делегациjе да у писменоj форми наведу тачке о коjима ће се преговарати, а коjе ће он проследити вишоj команди. Делегациjа му официjално предала Меморандум са предлозима. У њему су, осим размjене заробљеника и примирjа, навели и двиjе интересантне тачке. Трећу, за коjу су партизански преговарачи тражили од Њемаца да буде у таjности, гдjе jе писало: “У садашњоj ситуациjи нема разлога због коjег би њемачки Вермахт вршио ратне акциjе против Народноослободилачке воjске Југославиjе, поготово у свjетлу положаjа, неприjатеља и интереса обиjе стране- према томе, било би у интересу обиjе стране кад би неприjатељства престала. У вези с тим, њемачка команда и ова делегациjа треба да одреде своjе приjедлоге коjи се тичу евентуалне зоне и наведу циљеве економских и других интереса”. У четвртоj тачки Меморандума стоjи:
“Народноослободилачка воjска Југославиjе сматра четнике главним неприjатељима.“ Послиjе предаjе Меморандума, партизанска делегациjа jе остала у Горњем Вакуфу да чека њемачки одговор. Како до 14. марта партизанскоj делегациjи ниjе саопштен њемачки одговор, Коча Поповић jе одлучио да се врати у своjу дивизиjу и њемачким аутомобилом jе превезен до линиjе фронта између Раме и Јабланице.
Док jе паметни и одговорни Шарл де Гол забрањивао сукобе са њемачким окупационим властима у Францускоj да би спасио цивиле од њемачке одмазде, у то вриjеме jе на тлу окупиране Југославиjе бjеснио грађански рат.
Умjесто да руководства наших устаника, било коjе опциjе, проциjене да треба jединственим оружаним покретом спашавати српске и црногорске цивиле коjи су били под ударом маринетских творевина: НДХ и Велике Албаниjе, прогонитељских и геноцидних држава- они су улетjели у игру коjоj нису били дорасли. Умjесто устанка против свеопшег зла, приjе свега монструозне НДХ, десиле су се такве калкулациjе руководстава подиjељених устаника коjе су довеле до космичког страдања нашег народа. Како непаметна политика, у временима када у свjетском рату гори планета, може довести до апсурдних ситуациjа- наjбоље показуjе 1943. година. Те године се реално очекивао десант западних савезника у Далмациjу. У страху да ће искрцавање савезника значити и разоружавање партизанског покрета, Јосип Броз се одлучио на преговоре са Њемцима. Они се временски поклапаjу са периодом тзв. “Битке на Неретви”, коjа jе као воjна операциjа у себи садржала мноштво контраверзи и биће предмет посебне приче. Ови преговори, у историjи познати као “Мартовски преговори”, вођени су између представника НОВЈ и Вермахта о размjени заробљеника и евентуалном прекиду неприjатељства. Започети су почетком марта 1943. године у Горњем Вакуфу, а потом настављени у Сараjеву и Загребу. Они су били необично важни због високог нивоа делегациjа коjе су у њима учествовале, иако су преговори партизана и Њемаца вођени и 1942. године, такође и у Загребу. Проф. др Мирjана Зорић, коjа предаjе Воjну историjу на Воjноj академиjи у Београду, потврђуjе следеће: „Први контакти између Њемаца и партизана успостављени су jош у љето и jесен 1942. године у Ливну преко њемачког инжeњера Ханса Ота (припадника службе Абвер), а имали су за циљ размjену заробљеника. Преговоре jе у Загребу с генералом Глезом фон Хорстенауом, краjем августа 1942, водио Мариjан Стилиновић, а новембра исте године нове преговоре с партизанске стране водио jе Владимир Велебит.“
Почетак преговора у Горњем Вакуфу
Увертира преговорима у Загребу 1943.г. се десила пар недjеља раниjе. Наиме, партизани су 4. марта 1943, у jеку жестоких борби, заробили њемачког маjора Артура Штрекера, команданта 3. батаљона 738. пука, и одлучили да због тешке ситуациjе на ратишту искористе то заробљавање за контакт и преговоре са Њемцима. Штрекеру jе понуђено да напише писмо за генерала Хорстенауа о партизанскоj понуди за размjену заробљеника и започињању преговора, што jе Штрекер одмах прихватио због шанси да буде ослобођен у тоj размjени. Његово писмо jе 5. марта стигло у штаб 717. дивизиjе лоциране у Бугоjну, прослиjеђено генералу Хорстенау у Загреб, коjи jе 9. марта обавиjестио команданта њемачких трупа у Хрватскоj, генерала Рудолфа Литерса, о неопходности организовања састанка са партизанском делегациjом. Литерс jе за датум и мjесто састанка одредио- 12. март у штабу 717. дивизиjе у Бугоjну. Тито jе већ 8. марта, у случаjу њемачког позитивног одговора, одредио састав делегациjе. У делегациjу су ушли- Коча Поповић, командант Прве пролетерске дивизиjе чиjи jе идентитет Њемцима био познат, као и Милован Ђилас и Владимир Велебит коjи би ишли под псеудонимима. Њемачки позитивни одговор jе стигао у партизански Врховни штаб 10. марта. Партизанска делегациjа jе кренула 11. марта, дан раниjе, на преговоре са истакнутом биjелом заставом. У Прозору их jе зауставила група њемачких воjника коjа ниjе била упозната са мисиjом, те их разоружала и фотографисала упркос њиховом одбиjању. Затим су аутомобилима одведени у Горњи Вакуф гдjе су отпочели разговоре са генерал-леjтинантом Бенигнусом Диполдом, командантом 717. дивизиjе.
Велебит jе Диполду предоставио теме о коjима jе дошао да преговара, међутим, генерал Диполд jе партизанским емисарима рекао да он нема овлашћења да преговара са њима и упутио их jе на своjе надређене у Сараjеву и Загребу. О томе шта jе тада делегациjа рекла Њемцима- свjедочи забиљешка официра у Штабу њемачког опуномоћеног генерала за Хрватску припремљена за телефонски разговор са генералштабним маjором Вернером Пфапфенротом (Werner Pfapfenrott). Пфапфенрот, начелник штаба Литерса, jе те информациjе пренио генерал- пуковнику Александру Леру. У тоj забиљешци пише у тачки 4. следеће: ”Они изjављуjу да се не боре против хрватске државе, и ниуком случаjу против Њемаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да са оружjем у руци иступе против сваког неприjатеља на коjег ми укажемо, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања. Ови парламентарци не носе совjетске звиjезде на капи, већ ознаку “М” коjа вjероватно треба да значи “Мачек”.
Меморандум и преговори у Сараjеву
Генерал Диполд jе затражио од партизанске делегациjе да у писменоj форми наведу тачке о коjима ће се преговарати, а коjе ће он проследити вишоj команди. Делегациjа му официjално предала Меморандум са предлозима. У њему су, осим размjене заробљеника и примирjа, навели и двиjе интересантне тачке. Трећу, за коjу су партизански преговарачи тражили од Њемаца да буде у таjности, гдjе jе писало: “У садашњоj ситуациjи нема разлога због коjег би њемачки Вермахт вршио ратне акциjе против Народноослободилачке воjске Југославиjе, поготово у свjетлу положаjа, неприjатеља и интереса обиjе стране- према томе, било би у интересу обиjе стране кад би неприjатељства престала. У вези с тим, њемачка команда и ова делегациjа треба да одреде своjе приjедлоге коjи се тичу евентуалне зоне и наведу циљеве економских и других интереса”. У четвртоj тачки Меморандума стоjи:
“Народноослободилачка воjска Југославиjе сматра четнике главним неприjатељима.“ Послиjе предаjе Меморандума, партизанска делегациjа jе остала у Горњем Вакуфу да чека њемачки одговор. Како до 14. марта партизанскоj делегациjи ниjе саопштен њемачки одговор, Коча Поповић jе одлучио да се врати у своjу дивизиjу и њемачким аутомобилом jе превезен до линиjе фронта између Раме и Јабланице.
.
