Сарадња комуниста са усташама и Немцима

[Gruban]

DOKAZ DA JE TITO MRZEO USTAŠE
3. maja 1945. Ante Pavelić je naredio vojsci da se ne predaje partizanima, već da krene ka Austriji i da se preda Britancima. Kada su došli do Blajburga, Englezi su ih vratili nazad Narodnooslobodilačkoj vojsci. Ono što je potom usledilo bila je osveta za sva zla nanesena jugoslovenskim narodima od strane ustaša tokom četiri krvave godine Drugog svetskog rata

Ukratko ćemo opisati događaje koji su se odigrali na samom kraju Drugog svetskog rata, na graničnoj teritoriji između današnje Slovenije i Austrije, a koji u Srbiji nisu preterano poznati. Razlog zbog koga se o njima ćuti u Beogradu je u tome što se njima ruši mit o jugoslovenskim komunistima kao anti-srpskom pokretu koji je sve ustaše pomilovao, a sve četnike pobio. Ni jedno ni drugo nije tačno.

Drugi razlog zbog koga se među pro-četnički nastrojenim ljudima danas ne pominju ovi događaji je u tome što dokazuju da je u masi ustaša koja se povlačila pred partizanima tražeći spas od zapadnih saveznika bio i veliki broj četnika, čime se implicitno dokazuje da su ove dve grupe sarađivale. Naravno, da ste čitali naš tekst u kojem ste mogli da vidite slike zagrljenih ustaša i četnika, to biste već znali.

Pričamo dakle o Blajburgu, pa da pređemo na stvar. 3. maja 1945. godine vlada NDH naredila je ostacima svoje ionako ne baš preterano uspešne vojske da se ne predaje partizanima već da krene u povlačenje ka Austriji - ka kojoj se već kretao veliki broj ustaša, domobrana i drugih kvislinških snaga, među njima i četnici kao i ruski kozaci koji su se borili na strani nacista - i da se tamo preda britanskoj vojsci.

Britanci su međutim odbili da ih prime i vratili su ih nazad partizanima koji su uspostavili taktičku kontrolu nad poljem kod Blajburga. Ustašama je dat ultimatum: imaju sat vremena da se predaju ili će biti napadnuti. Ultimatum je produžen za 15 minuta, nakon čega je predaja počela.

Šta se tačno dešavalo posle toga niko ne može pouzdano da kaže, ali suština je poznata: došlo je do pokolja, a Josip Broz je osvetio svu srpsku nejač i sve komuniste i borce za slobodu, kako srpske tako i hrvatske, koje su Pavelićevi zločinci ubili tokom rata. Naime, partizani su masakrirali na desetine hiljada boraca Nezavisne Države Hrvatske na polju kod Blajburga, a one koji su pokušali da pobegnu iz obruča ubijali su i Britanci paljbom iz tenkova. Pripadnici Narodnooslobodilačke vojske (pre svega Hrvati i Srbi) ubijali su ustaše i ostale izdajnike i na maršu ka logorima za ratne zarobljenike tako da je Slovenija i danas prekrivena mnogim masovnim grobnicama.

Tačan broj žrtava je vrlo teško ustanoviti, a procene se kreću od relativno konzervativne brojke od oko 50.000 pa sve do maksimalne od 100.000 Hrvata. Tu treba dodati da je bilo i oko 15.000 Slovenaca koji su se borili na strani Trećeg Rajha, kao i desetak hiljada četnika. Sam Franjo Tuđmanje broj stavio između 35-40.000 ustaša, četnika i slovenačkih domobrana zajedno (premda je najviše bilo ustaša).
https://www.telegraf.rs/vesti/15208...bog-ovoga-nema-tica-poglavnika-pavelica-video
********************************
Уместо мог коментара, прилажем коментар Телеграфа:
Ako vam ovo ruši ubeđenje da su jugoslovenski komunisti tokom Drugog svetskog rata radili zajedno sa ustašama i za račun Hrvata stvorili Drugu Jugoslaviju - nema na čemu! To ionako nije istina. Ako želite da shvatite šta su jugoslovenski komunisti stvarno želeli morate da prestane da razmišljate kao nacionalisti, bilo srpski bilo hrvatski, i da počnete da razmišljate kao ljudi kojima nije bitno šta je ko po etničkoj pripadnosti već kakav je ko kao čovek.
ПС. Оставите ( не бришите) приложени текст и коментар, бар пар дана!

Hoćeš da kažeš da je mrzeo sebe ?

 

[Koča]

В. ЂУРИЋ МИШИНА: Партизани и усташе против четника у Источној Босни почетком 1942.

Коначан раскид свих веза партизана и четника и уништење четника уследило је 4. фебруара 1942. наредбом Јосипа Броза штабу Романијског одреда.

Историографија треба да понуди нова тумачења политике комунистичког руководства у првим месецима 1942. године кад су највећа партизанска оперативна дејства била уз Дрину, то јест источну границу Независне Државе Хрватске, кроз борбе против четника, поготову оних из Србије, што личи на чување усташке државе.

Ова тврдња може се доказати документима као што су наређење Врховног штаба од 9. јануара 1942. године штабу Фрушкогорског одреда да се потчини Главном штабу Хрватске (објављено у: Зборник докумената и података о Народно-ослободилачком рату народа Југославије, II/2, 199-201); нескривена радост Иве Рибара-Лоле, Хрвата немачко-јеврејског порекла, исказана у писму од 12. јануара 1942. године ЦК КПЈ о ситуацији у Хрватској, што је Земун коначно у Хрватској (објављено у: Зборник.., II/2, 208-214); наређење Врховног штаба Дурмиторском одреду од 24. јануара 1942. да треба „све четнике из Србије стрељати без икакве разлике“ (објављено у: Зборник.., II/2, 243-244) и тд.

После протеривања већине партизанских јединица из Србије и њиховог преласка на територију Независне Државе Хрватске, основни циљ Јосипа Броза Тита био је уништење српског устаничког покрета у босанском Подрињу. Први оружани сукоби четника и партизана у Источној Босни су почели по доласку Врховног штаба и Прве пролетерске бригаде у те крајеве, који су раније заједничком борбом локалне снаге ослободиле. Прелазак појединих бораца из локалних партизанских у четничке јединице допринео је наређењу о прекиду сарадње. Стога је Јосип Броз 6. јануара 1942. наредио штабу Прве пролетерске бригаде операције њеном Краљевачком батаљону да „четнике треба гонити до уништења.“ (објављено у: Зборник, IV/3, 34). Партизани су уочи Божића разоружали четнике а њихове вође побили.
Преломни догађај збио се 7. и 8. јануара 1942. године у селу Иванчићима код Сарајева када је комунистичко то јест партизанско руководство договорило стратегију борбе против четника. Међу четничким командантима посебно су оклеветали мајора Јездимира Дангића и неколицину других официра који су дошли из Србије. У харанги су предњачили Моша Пијаде и Јосип Броз (документи се могу пронаћи у Брозовом „Сабраним делима“, том VIII)!

Било је то време када се говоркало да би се могло десити да се Источна Босна припоји Србији а да је о томе Милан Недић разговарао са немачким генералима. Те вести ширили су Светозар Вукмановић Темпо и Цвијетин Мијатовић Мајо, па су предлагали брзе акције против четника.
Источна Босна била је део немачке окупационе зоне у Независној Држави Хрватској. Они су покренули нову политику посла именовања војно-управни командант Србије, генерала Паула Бадера за војног команданта немачких снага у Независној Држави Хрватској. Основни разлози били су смиривање српског народног устанка и стварање услова за сигурну привредну експлоатацију тих крајева. Стога је и планирана немачко-усташко-домобранска војна операција за другу половину јануара месеца 1942. године. Немачки генерали тражили су тотално уништење партизанских и четничких снага.

Четнички команданти, предвођени Јездимиром Дангићем, су сматрали да је то напад на партизане а не и на њих. Стога је њихово вођство сматрало да је одступање и избегавање борби било корисно по народ. Те препоруке комунистичко односно партизанско вођство је користило као повод за оптужбу о планираној издаји и то су понављали у свакој прилици.
После офанзиве, Немци нису уништили ни партизане ни четнике мада су им нанели значајне губитке: партизани су изгубили своју територију и претрпели губитке у људству, Дангићевим четницима су спалили логор, заробили много бораца и симпатизера. Сам Дангић је прешао Дрину. Ускоро је доспео до Београда, до Милана Недића и затражио помоћ.
Генерал Бадер је крајем јануара почео нову политичку акцију у којој је, уместо Хрвата, желео Србе за преговараче с којима би договорио смирење Подриња.

Политички рад Јездимира Дангића се темељио на неколико основних поставки: окупација је привремена, не изазивати окупатора оружаним отпором због катастрофалних одмазди, чекати повољније догађаје. Дангић је у Босни сарађивао са партизанима, чак и после разлаза партизана и четника у Србији новембра месеца. Првенствени циљ његове борбе био је заштита српског народа од уништења. После дефинитивног разлаза с партизанима, он је постао веома интересантан за Немце у плановима пацификације Источне Босне.
Бадер је, 19. јануара 1942, у разговору са Недићем чуо његову верзију збивања у Источној Босни, улози Дангића и потреби да се тај крај припоји Србији. Бадер је пристао на разговоре са Дангићем. Кључни човек, са немачке стране, у довођењу Дангића у Београд био је др Јосеф Матл, професор славистике, иначе шеф Абвера за Србију. Први директни разговори немачких официра и Дангића били су 30. јануара у селу Цулинама код Бајине Баште. Сутрадан, пре подне, на састанку код генерала Бадера били су елитни немачки официри, Недић, неколицина његових људи и Дангић (Зборник.., XII/2, 116-117).

Споразум су требали да потпишу 2. фебруара. Тога дана из Загреба су стигли генерал Едмунд Глејз фон Хорстенау, немачки посланик и СС-пуковник Зигфрид Каше, специјални опуномоћеник и још неколико Хрвата. Каше је био против било каквог споразума, који је као загрижени симпатизер усташа бранио Независну Државу Хрватску. Дангић је отишао из Београда 3. фебруара.
Комунистички вођи су дознали о преговорима на разне начине и о томе размењивали сазнања, наводно су имали чак и оригинална документа (Зборник.., II/3, 368-372).

Коначан раскид свих веза партизана и четника и уништење четника уследио је 4. фебруара 1942. наредбом Јосипа Броза штабу Романијског одреда. Они су одговорили да немају снаге да униште четнике. Потом је партизански Врховни штаб 8. фебруара наредио да се територија ка Дрини очисти од четника. Овом приликом треба се подсетити да су тада четничке снаге биле уз Дрину, док су усташке и немачке на потезу ка Сарајеву, уз реку Босну!

артизански Врховни штаб 3. марта 1942. наредио је штабу Друге пролетерске бригаде да разбије све четничке формације, реквирира њихову имовину и прибегне репресалијама и попали одређене куће (Зборник.., II/3, 20-21).

Опсежна партизанска операција против четника трајала је две недеље. Употребљене су Прва и Друга пролетерска бригада. Уништење четничких јединица учињено је између 5. и 25. марта 1942. године. Партизанска операција се завршила тоталним поразом четника: око 130 четничких официра и бораца се добровољно предало на партизанску официрску реч али су их партизани стрељали по кратком поступку, заробљена је већа количина војне опреме и хране (Ј. Броз, Сабрана дјела, X, 61-62).

Четнички пораз имао је и једну по српски народ катастрофалну последицу. Наиме, њиховим поразом нестало је устаничког фронта према усташама у Рогатици и Хан Пијеску а што су они, усташе, предвођени Јуром Францетићем и „Црном легијом“, веома лако искористиле ради напада на српска села и народ.

За разлику од непрестаних борби партизана против четника у периоду јануар-април 1942. године, сукоба партизана са усташама је било веома мало. Своје разлоге избегавања већих борби са усташама, штаб Пролетерске ударне групе је објаснио 13. марта у писму о ситуацији на простору Рогатица-Хан Пијесак-Стари Брод речима да морају да сачекају исход усташко-четничких сукоба (Зборник.., IV/35, 108-113).

Положај четника у Источној Босни почетком априла 1942. био је веома тежак: губили су једно за другим упориште таквом брзином да се и немачки генерал Бадер изненадио. У свом десетодневном извештају, од 31. марта, команданту Групе Југоисток, је писао и ово: „На подручју источне Босне борба између Хрвата и Срба даље се заоштрила. Усташе, домаћи партизани, Муслимани и, на крају, банде које су се пробиле из Црне Горе боре се раме уз раме против српских снага под Дангићем“ (Зборник.., XII/2, 266-271). Бадер је и у потоњим извештајима наглашавао усташко-партизанску сарадњу у уништењу четника. (Зборник.., XII/2, 276-280, 306-311).

Анте Павелић, поглавник Независне Државе Хрватске, је послао у области између Сарајева и реке Дрине, своју елитну јединицу, Црну легију, којом је командовао Јуре Францетић. Црна легија је следећих недеља нанела осетне губитке четничким јединицама а потом направила велике злочине над српским становништвом којих су се и њихови савезници Немци, грозили (Зборник.., XII/2, 405-419). Има индиција да су, у једном окршају са усташама, четници заробили самог Францетића. Међутим, он је убрзо био слободан али се не зна на који начин се то десило. Могуће је да се оружјем ослободио или су га четници морали пустити. Четници су одузели Францетићу архиву. Пронашли су и споразум између њега и једног од партизанских команданата о заједничким акцијама против четника Јездимира Дангића. Како су Немци касније напали и четнике, десило се да су заробили и њихову архиву а тако дошли у посед и Францетићевих папира. Сва документација је однета у Београд, у штаб генерала Бадера (Историјски архив Београда, фонд БдС, Д-254, разне стране).

У међувремену, италијански официри дошли су до Дангића понудивши му да их позове у одбрану од усташких злочина. Немци су за те преговоре дознали и одмах реаговали на тај начин што су ухапсили Дангића. После саслушања, депортован је у официрски заробљенички логор у Немачкој.

https://www.in4s.net/obiljezena-god...ordF1RB5zb2itLxqKlEArehaDMV8CPs8qxtAsz8Lpi25Q

 

[Koča]

Братски позив усташама да пређу у партизане...још једна комунистичка лаж, како се позив односио само на домобране, док су усташе убијали, је раскринкана

* BR. 127 PROGLAS VRHOVNOG ŠTABA NOP I DV JUGOSLAVIJE OD MARTA 1942 GOD

ХРВАТСКИ ВОЈНИЦИ, ПОДОФИЦИРИ И ОФИЦИРИ!

Ми партизани се боримо за братство свих народа наше земље, ми не дамо ни српским ни хрватским усташама да прогоне становништво других вјера и народности. О томе сте се ви већ могли увјерити. Због тога се окомио сав бијес српских четника, Недића, Пећанца и других против партизана. Због тога се окомио сав бијес хрватских усташа против партизана и узалуд настоје да нас униште. Вас лажу хрватске усташе да ми убијамо заробљенике. То је највећа лаж, јер свакоме је познато да ми братски поступамо са свима онима који су заробљени или се сами предали. Ми дапаче не убијамо ни усташе који се сами предаду и који су били заведени од Павелићеве клике. Вара се Павелићева клика ако мисли да нас превари тиме што хоће силом да обуче хрватске домобране у усташка одијела. Ми то знамо и ми ћемо такве заробљенике, или оне који се сами предају, исто тако братски примити као да имају домобранско одијело. Одијело не чини човјека усташом већ поквареност.“

ZBORNIK DOKUMENATA I PODATAKA O NARODNOOSLOBODILAČKOM RATU JUGOSLOVENSKIH NARODA TOM II KNJIGA 3, str. 344

Ово је био индиректан позив усташама да приђу „Народноослободилачкој војсци“. Шта више, „братски“ ће бити примљени и они од њих који су заробљени у борби, јер ето, нису све усташе „покварене“, и не само то, него ни све усташе у ствари и нису усташе, већ „на силу пресвучени домобрани“!

 

[Лекизан]

Пуномоћје за преговоре са Немцима, које је издао партизански Врховни штаб 8. марта 1943. команданту Прве пролетерске дивизије Константину ”Кочи” Поповићу.

 

[Koča]

svedočenje kapetana Ilije Popovića, koji je bio oficir američke obaveštajne službe poznate kao OSS (kasnija CIA) a koji je bio poslat kao obaveštajna veza u partizanske jedinice za vreme Konferencije u Teheranu novembra 1943. g.Ovaj američki oficir je svojim rođenim očima video ustaškog zapovednika Jucu Rukavinu u statusu gosta na gozbi u jednom štabu partizanskih bojovnika i to baš u vreme zasedanja „velike trojice“ u Teheranu na kojem se između ostalog rešavala i sudbina posleratne Jugoslavije. Tom prilikom je politički komesar dotičnog partizanskog odreda pozvao i kapetana Iliju Popovića na večeru i sa tog gozbenog događaja ostalo je sledeće svedočenje ovog američkog obaveštajnog oficira:

Došao sam u jednu kuću i za stolom video kako sede dvojica ustaša (poručnici) i major Rukavina (isto ustaša). Taj major Rukavina imao je na sebi nemačko odelo i gvozdeni krst. Ja sam onda komesaru rekao: ‘Nisam došao u Jugoslaviju da sedim i jedem sa krvopijama koje su ubijale srpski narod. Ja sam došao da se protiv njih borim’. Četiri puta sam ulazio u Jugoslaviju i nikada nisam video da su se partizani borili protiv Nemaca. Iz Jugoslavije sam izneo mnogo ranjenika u Italiju i svaki mi je kazao da njegove rane nisu od neprijatelja nego: ‘Moje su rane od mojega brata’.

 

[Koča]

Na direktnu saradnju partizana i ustaša na prostoru NDH ukazuje i izrađena mapa ustaških zločina nad srpskim stanovništvom od strane Bogdana L. Bolte (učesnika u događajima) koji u svojoj knjizi Gračačka četnička brigada faktografski zaključuje:

Mi znamo, da tamo gde su bile četničke jedinice u južnoj Lici, ili ma gde, ustaše nisu mogli ubiti ni jednog Srbina putem masovnog pokolja. A tamo, gde su bili partizani, i to sa svojim jakim snagama, kao što su ih imali u srednjoj Lici i Krbavi, u srezu udbinskom i koreničkom, ustaše su u tamošnjim srpskim selima nesmetano vršili pokolje tokom rata, kao što su i 1941. g. Dokazano je da je partijska partizanska komanda Hrvatske u leto i jesen 1942. g. namerno sklanjala partizanske jedinice iz srpskih sela u tome delu Like, da otvori put ustašama, da u njima izvrše pokolj.

Bolta, Gračačka četnička brigada, str. 205−206.

 

[banebeograd]

Evo šta konkretno piše o ovom događaju Mane Pešut:
„I dok su, partizanski heroji, igrali kolo i veselili se, dotle su ustaše nesmetano vršile svoj krvavi pir. Koliki je bio plen, lov na Srbe, videlo se najbolje po vrsti ubijanja. Plen je bio toliki, da ustaše nisu imale vremena po njihovom urođenom principu, žrtve najpre sadistički mučiti a potom ubijati, već su samo presecali vratove. Najveći zločin počinjen je u Tržiću i Primišlju, a potom u Veljunu i Perjasici. Mnoge žrtve, koje nisu odmah umrle, prevezene su volovskom upregom na četničku teritoriju u Plaški, gde im je ukazana prva pomoć. Za celo vreme pokolja nije ispaljena ni jedna partizanska puška na ustaše“.
Ovo svedočenje umnogome podseća na slučaj „Kragujevačkog oktobra“ iz 1941. godine kada su partizanske jedinice bukvalno šenlučile u obližnjem selu Divostinu za vreme streljanja civilnog stanovništva od strane Nemaca uz komunističko obrazloženje seljacima iz Divostina da onaj ko nije sa njima jeste protiv njih!

Na direktnu saradnju partizana i ustaša na prostoru NDH ukazuje i izrađena mapa ustaških zločina nad srpskim stanovništvom od strane Bogdana L. Bolte koji u svojoj knjizi Gračačka četnička brigada1941-1945: prilog istoriji narodnog ravnogorskog pokreta, Sidnej, Australija, 1987, 507 stranica, na stranicama 205. i 206. doslovce piše sledeće:
„Mi znamo, da tamo gde su bile četničke jedinice u južnoj Lici, ili ma gde, ustaše nisu mogli ubiti ni jednog Srbina putem masovnog pokolja. A tamo, gde su bili partizani, i to sa svojim jakim snagama, kao što su ih imali u srednjoj Lici i Krbavi, u srezu udbinskom i koreničkom, ustaše su u tamošnjim srpskim selima nesmetano vršili pokolje tokom rata, kao što su i 1941. g. Dokazano je da je partijska partizanska komanda Hrvatske u leto i jesen 1942. g. namerno sklanjala partizanske jedinice iz srpskih sela u tome delu Like, da otvori put ustašama, da u njima izvrše pokolj“.

Nova nemačka dokumenta iz nemačkih arhiva o saradnji partizana i ustaša u borbi protiv Dangićevih četnika (major Jezdimir Dangić je bio komandant četničkih jedinica „Jugoslovenske vojske u Otadžbini“ u Istočnoj Bosni i Hercegovini do aprila 1942, gde je prvenstveno štitio srpski narod od ustaških pokolja, kada je zarobljen od strane Nemaca i poslat u logor Strij u Poljskoj) objavljena su 2005. u beogradskom stručnom časopisu „Vojnoistorijskom glasniku“ i to u prikazu knjige nemačkog istoričara Klausa Šmidera Partizanski rat u Jugoslaviji 1941-1944.
U prikazu se na jednom mestu, pored ostalog, doslovce kaže da je na slom četničkih jedinica Jezdimira Dangića „uticala taktička saradnja između ustaša i partizana početkom aprila 1942, koja je trajala oko dve nedelje. U tom periodu su ustaše dva puta isporučile municiju partizanima“ (citat preuzet iz knjige: Ravnogorska omladina u ratu 1941 – 1945. Sećanja i kazivanja, grupa autora, knjiga druga, Beograd 2008, Vojna štamparija Beograd, stranica 332).

Na kraju, evo i jednog dokumenta iz domaćih arhiva koji nedvosmisleno ukazuje na direktnu fuziju partizana i ustaša. Radi se, naime, o naređenju Vrhovnog štaba tzv. „Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih jedinica“ kao strogo poverljiva depeša zavedena pod brojem 785 od dana 25. jula 1943. Deo naređenja koji je za nas u ovom trenutku relevantan glasi:
„Da što pre uhvatite vezu sa ustašima drugom Drekalom, koji je upućen iz glavnog štaba Ustaškog u Zagrebu. On obilazi ona mesta u kojima se nalaze ustaške jedinice i propagira odnosno naređuje fuziju ustaša i partizana...a u vezi dobivenih instrukcija iz Zagreba. Do sada je obišao sve ustaške jedinice koje se nalaze u Primorju, a kao najzadnje obišao je Imotski. Posle sastanka u Imotskom otišao je javno u Zapadni deo Imotskog sreza po selima: Studenici, Aržano, Lovreno i Čista, da bi sa njima utvrdio detalje. Sa njim sarađuje Boglić ustaški stožernik iz Omiša, kao i većina fratara Franjevaca, koji za njegov račun vode najžešću propagandu u tom pravcu. Ovi podaci primljeni su od druga pukovnika A. Jovanovića, kao potpuno tačni dostavljaju vam se radi orijentacije. U vezi ovoga stupite odmah u vezu sa drugom Drekalom i ukoliko to nijeste učinili u vezi ranije izdatih instrukcija otpočećete na toj bazi organizaciju „U-2“ teritorije“ (citat preuzet iz već spomenute knjige: Ravnogorska omladina u ratu 1941 – 1945..., stranica 336).

 

[banebeograd]

ДОКУМЕНТИ О ПАРТИЗАНСКО- -УСТАШКИМ ПРЕГОВОРИМА 1943. ГОДИНЕ

........Партизанско-немачки преговори отпочели су крајем 1942. године и најпре су вођени ради размене заробљеника. Међутим, преговори о примирју између партизанске делегације и немачке стране, који су вођени у марту 1943. године (11. марта у Горњем Вакуфу, средином марта у Сарајеву и крајем марта у Загребу), имали су изразито политичку конотацију. Наиме, иницијатива за те преговоре потекла је од Врховног штаба НОВ и ПОЈ почетком марта 1943. године, а они су били мотивисани настојањем да се Немци приволе на прекид операција у долини Неретве, како би се спасла партизанска групација (Главна оперативна група дивизија) и велики број рањеника од уништења на десној обали реке (у Прозорскоj котлини) и омогућило њихово пребацивање у источну Херцеговину. У загребачким преговорима, крајем марта 1943. године, партизанска страна хтела је да обезбеди трајније примирје са Немцима и услове за безбедније пребацивање ГОГ дивизија и Врховног штаба ка југоистоку земље, пре свега ка Црној Гори и Санџаку, не пријављујући Немцима (како пише Милован Ђилас, један од преговарача) да је Србија партизанима била главно одредиште. ........

.......Немачки документи, поред осталог (види: Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Лондон 1969, стр. 44–46), откривају да су партизани (делови Прве и Друге пролетерске бригаде) и усташе током фебруара, марта и априла 1942. године извели низ напада на Дангићеве четнике у источној Босни. Партизанско-усташка борбена сарадња против четника у источној Босни била је добро позната Немцима и они су је забележили у неколико војних извештаја из тог периода. Неке од њих потписао је сам генерал Бадер, главнокомандујући немачких, усташких и домобранских снага у Босни. У десетодневном извештају који је 20. марта 1942. поднео команди Југоистока, Бадер је скренуо пажњу да „између хрватских комуниста, усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других“. Једанаест дана касније, он је јављао да се „усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре овде (у источној Босни – И. А) раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом.“ У априлу 1942. положај четника у источној Босни стално се погоршавао. Они се нису могли одржати у Дрињачи, коју су им усташе преотеле 8. априла. Зато је Бадер 10. априла могао да јави да је „четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама, у сарадњи са комунистима…” Немачки извештај од 17. априла потврдио је вест да „партизани и усташе заједно иду против Дангића“, а 20. априла Бадер је обавештавао претпостављену команду у Солуну да је: „Стање на српско-хрватској граници и даље нејасно и затегнуто, јер се партизани не боре против усташа него само против Дангићевих присталица…”. Тридесетог априла Бадер је јављао да су неуспешни напади на Братунац и Сребреницу показали да „остаци“ Дангићеве „групе“ нису више били у стању да постигну ни локалне успехе. Напротив, један број Дангићевих људи Немци и усташко-домобранске јединице заробили су у самој Босни или приликом покушаја да преко Дрине пређу у Србију, други су се повукли у непроходне планине, одакле су наставили борбу, док су остали налазили решења у невероватно замршеној војној и политичкој ситуацији када је многима у збеговима и шумама било врло тешко да се снађу у лавиринту усташа, Немаца, партизана и муслиманских милиција – у примирјима са локалним окупаторским посадама. ......


http://www.odbrana.mod.gov.rs/odbra...XFnaeyutVBWI8ADAr0G4N-d9F8LQ0tVrLvPbGgUGJVm-E

 

[Koča]

ДОКУМЕНТИ О ПАРТИЗАНСКО- -УСТАШКИМ ПРЕГОВОРИМА 1943. ГОДИНЕ

........Партизанско-немачки преговори отпочели су крајем 1942. године и најпре су вођени ради размене заробљеника. Међутим, преговори о примирју између партизанске делегације и немачке стране, који су вођени у марту 1943. године (11. марта у Горњем Вакуфу, средином марта у Сарајеву и крајем марта у Загребу), имали су изразито политичку конотацију. Наиме, иницијатива за те преговоре потекла је од Врховног штаба НОВ и ПОЈ почетком марта 1943. године, а они су били мотивисани настојањем да се Немци приволе на прекид операција у долини Неретве, како би се спасла партизанска групација (Главна оперативна група дивизија) и велики број рањеника од уништења на десној обали реке (у Прозорскоj котлини) и омогућило њихово пребацивање у источну Херцеговину. У загребачким преговорима, крајем марта 1943. године, партизанска страна хтела је да обезбеди трајније примирје са Немцима и услове за безбедније пребацивање ГОГ дивизија и Врховног штаба ка југоистоку земље, пре свега ка Црној Гори и Санџаку, не пријављујући Немцима (како пише Милован Ђилас, један од преговарача) да је Србија партизанима била главно одредиште. ........

.......Немачки документи, поред осталог (види: Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Лондон 1969, стр. 44–46), откривају да су партизани (делови Прве и Друге пролетерске бригаде) и усташе током фебруара, марта и априла 1942. године извели низ напада на Дангићеве четнике у источној Босни. Партизанско-усташка борбена сарадња против четника у источној Босни била је добро позната Немцима и они су је забележили у неколико војних извештаја из тог периода. Неке од њих потписао је сам генерал Бадер, главнокомандујући немачких, усташких и домобранских снага у Босни. У десетодневном извештају који је 20. марта 1942. поднео команди Југоистока, Бадер је скренуо пажњу да „између хрватских комуниста, усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других“. Једанаест дана касније, он је јављао да се „усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре овде (у источној Босни – И. А) раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом.“ У априлу 1942. положај четника у источној Босни стално се погоршавао. Они се нису могли одржати у Дрињачи, коју су им усташе преотеле 8. априла. Зато је Бадер 10. априла могао да јави да је „четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама, у сарадњи са комунистима…” Немачки извештај од 17. априла потврдио је вест да „партизани и усташе заједно иду против Дангића“, а 20. априла Бадер је обавештавао претпостављену команду у Солуну да је: „Стање на српско-хрватској граници и даље нејасно и затегнуто, јер се партизани не боре против усташа него само против Дангићевих присталица…”. Тридесетог априла Бадер је јављао да су неуспешни напади на Братунац и Сребреницу показали да „остаци“ Дангићеве „групе“ нису више били у стању да постигну ни локалне успехе. Напротив, један број Дангићевих људи Немци и усташко-домобранске јединице заробили су у самој Босни или приликом покушаја да преко Дрине пређу у Србију, други су се повукли у непроходне планине, одакле су наставили борбу, док су остали налазили решења у невероватно замршеној војној и политичкој ситуацији када је многима у збеговима и шумама било врло тешко да се снађу у лавиринту усташа, Немаца, партизана и муслиманских милиција – у примирјима са локалним окупаторским посадама. ......


http://www.odbrana.mod.gov.rs/odbra...XFnaeyutVBWI8ADAr0G4N-d9F8LQ0tVrLvPbGgUGJVm-E

пријатно ме изненадио извор...свака част!

да се зна о братској сарадњи партизана и усташа против Срба! ЕТО И НА САЈТУ МИНИСТАРСТВА ОДБРАНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

 

[banebeograd]

ЕТО И НА САЈТУ МИНИСТАРСТВА ОДБРАНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

polako ali sigurno, istina o tim vremenima skrivana decenijama unazad stize medju srbe !!!

 

[Koča]

IZVESTAJ ŠEFA ITALIJANSKE VOJNE MISIJE U NDH
OD 18. MARTA 1943. ŠTABU 2. ARMIJE O RAZGOVORIMA
SA DELEGATOM VRHOVNOG ŠTABA NOVJ V.
PETROVICEM (V. VELEBITOM)

Petrović je za vreme boravka u Zagrebu stanovao u
sedištu komande nemačkog generala, poluslobodan, i s njim
se postupalo vrlo obzirno, tako da je mogao da se kreće
po gradu, iako je bio podvrgnut diskretnoj kontroli, i išao
je da poseti porodicu.

Мишо Лековић, Мартовски преговори 1943.
http://znaci.net/00001/170_4.pdf

Велебит у току сарадње са Немцима 1943. становао у Загребу у седишту команде немачког генерала породица му најнормалније читав рат живела у Загребу, ишао чак да их посети

 

[Лекизан]

Некад било и поновило се.

Тек много касније, почело је у Хрватској да се јавно говори да је циљ усташа и хрватских комуниста био јединствен: независна хрватска држава; ово је најсажетије изразио наслов чланка који је објављен у љубљанском Делу 10. маја 1995. (на стр. 6), уз извештај о прослави 50-годишњице завршетка Другог светског рата у Хрватској. Та прослава је резимирана у наслову чланка загребачког дописника Дела: „Национална држава јединствени циљ партизана и усташа“, а у поднаслову је додано: „Таква је порука са централне хрватске прославе 50. годишњице победе над фашизмом и нацизмом“.
http://www.srpskaistorija.com/nikol...L2v8H_kc1tCRldZnGR37O71IMTOIS_okPlJSIy1JhOlS4

 

[Пресретач]

IZVESTAJ ŠEFA ITALIJANSKE VOJNE MISIJE U NDH
OD 18. MARTA 1943. ŠTABU 2. ARMIJE O RAZGOVORIMA
SA DELEGATOM VRHOVNOG ŠTABA NOVJ V.
PETROVICEM (V. VELEBITOM)

Petrović je za vreme boravka u Zagrebu stanovao u
sedištu komande nemačkog generala, poluslobodan, i s njim
se postupalo vrlo obzirno, tako da je mogao da se kreće
po gradu, iako je bio podvrgnut diskretnoj kontroli, i išao
je da poseti porodicu.

Мишо Лековић, Мартовски преговори 1943.
http://znaci.net/00001/170_4.pdf

Велебит у току сарадње са Немцима 1943. становао у Загребу у седишту команде немачког генерала породица му најнормалније читав рат живела у Загребу, ишао чак да их посети

У Лепоглави!

Владимир Велебит је врло интересантна фигура, Србин, адвокат, масон, агент британског СИС-а, сумња се да је управо он Тита приближио британској тајној служби.

 

[Koča]

Титов генерал и народни херој Павле Јакшић о проусташкој КПХ

Hebrangovo političko opredeljenje i delovanje u ulozi sekretara CK SKH nije bilo bez veze s njegovim praktičnim angažovanjem da u dogovoru s katoličkim, klerofašističkim, ustaškim »vođama« oformi u NDH, aprila 1941. godine, kominternovsku, secesionističku, proustašku Komunističku partiju Hrvatske. Ta Partija trebalo je da kao i ustaštvo bude zadojena duhom habsburškog, vatikanskog vazalstva, verske isključivosti i mržnje, i neprijateljski nastrojena ne samo prema ideji zajedničkog življenja izmešanih i srodnih balkanskih naroda - ideji jugoslovenstva, nego i prema nacionalnim hrvatskim stremljenjima vezanim za ilirizam i glagoljaštvo.

http://znaci.net/00003/727.pdf

Све јасно ко дан. Више нико не може да оспори братску сарадњу усташа и комуниста, као и за чије интересе и за који народ су се борили комунисти, а против ког народа...

 

[Пресретач]

Све су то деца Старе даме из Лондона.
Тојих савезника Кочо!

 

[Koča]

Опште је познато да су у ишчекивању савезничког искрцавања 1943. комунисти отишли под немачке скуте у Загреб на преговоре за борбу против савезника и четника...за то постоје документа и ту нема ничег спорног...а сада сазнајемо да су чак убијали и Србе у својим редовима који су подржавали искрцавање савезника јер врх КПЈ није желео да до тога дође и био је спреман да се заједно са Немцима бори, раме уз раме против савезника и четника

као један од разлога за убијање српског комунисте Вељка Кораћа се наводи и тај разлог. За комунисте је те 1943. искрцавање савезника представљало ударац!

Skreće pažnju izjava (1987) tada šefa obaveštajne službe Četvrtog korpusa NOVJ, Dure Stankovića, neosporno obaveštenog o relevantnim zbivanjima:

»Istraga je dokazala njihovu (Korać-Zegarac - P.J.) krivicu koja se kratko rečeno sastojala u stvaranju pogodnih elemenata za iskrcavanje savezničkih, zapravo engleskih trupa na teritoriji Korduna i Banije i da se na taj način zada udarac NOP-u.. .«38

38 Prvi korpus NOV Hrvatske, Historijski arhiv u Karlovcu, 1987. godine, str. 657.
http://znaci.net/00003/727.pdf

 

[Пресретач]

То је обмана МИ6, Енглези никад нису имали намеру да се искрцају на Балкану.
Алпи су били препрека те стога је Савезничка команда одбацила Балкан као могућност отварања другог фронта.
МИ6 је пласирала дезинформације о могућем искрцавању на Балкан.

 

[Koča]

То је обмана МИ6, Енглези никад нису имали намеру да се искрцају на Балкану.
Алпи су били препрека те стога је Савезничка команда одбацила Балкан као могућност отварања другог фронта.
МИ6 је пласирала дезинформације о могућем искрцавању на Балкан.

ок...ал то не мења чињеницу да су комунисти (као и остали) веровали да ће се савезници искрцати и да су на то гледали као на опасност и да су у складу са тим преговорали са Немцима о заједничкој борби против савезника и четника...Ђилас, Велебит и други су то и сами признали касније у својим мемоарима...мада имамо немачка документа па нема спора...

када све ово знамо, трагикомичне постају комунистичке бајке о "антифашистима", "сарадницима окупатора", итд...

 

[Пресретач]

Владимир Велебит је водио преговоре у Загребу, а био британски агент!?
Совјетске службе касније су га раскирнкали као британског агента и извршиле притисак на Тита да Велебит буде удаљен из дипломатије.
Значи енглески човек преговара са Немцима да ће партизани пружити отпор Енглезима уколико се искрцају у Далмацији, а Енглези немају ни намеру да се искрцају у Далмацији!?
А и зашто би се Енглези било где искрцавали, кад имају Шкоте, Ирце, Пољаке!?
Енглез користи мозак, ужива са псом, има ко за њега да ратује.

 

[Koča]

на страну твоје теорије и бисери...

Чекај, је ли ти то оспораваш "Мартовске преговоре"?! у ком паралелном свету ти живиш?

Велебит мора да је пошандрцао...није имао тебе крај себе док је писао све ово

А потпуно си у праву за Енглезе...имали су и Србе...и зато им никад није било доста српске крви...а све то су им омогућили комунистички терористи

 

[Пресретач]

Па назови како хоћеш, чим игру воде тајне службе ради се о завери.
Јел си слушао завршну реч ђенерала Драгослава Михаиловића на суђењу?

 

[banebeograd]

То је обмана МИ6, Енглези никад нису имали намеру да се искрцају на Балкану.
Алпи су били препрека

jesu li to isti oni alpi koji su ometali i svabe u povlacenju iz afrike , grcke , jugoslavije i ruse kad su iz srbije krenuli put berlina ?

 

[Koča]

Па назови како хоћеш, чим игру воде тајне службе ради се о завери.
Јел си слушао завршну реч ђенерала Драгослава Михаиловића на суђењу?

човече малопре си тврдио да Владимир Велебит није водио преговоре с Немцима у Загребу на тему искрцавања савезника на Јадран и да није изјавио да би се партизани борили против Британаца...још се исчућаваш...и шта сад?

ајде бре људи, лечите се негде другде...

 

[Пресретач]

Само за генералисимуса Суворова Алпи нису били проблем,а богами и за Ханибала.
Енглези воле своју војску.

 

[Пресретач]

човече малопре си тврдио да Владимир Велебит није водио преговоре с Немцима у Загребу на тему искрцавања савезника на Јадран и да није изјавио да би се партизани борили против Британаца...још се исчућавао...и шта сад?

ајде бре људи, лечите се негде другде...

Па прочитај мој пост лепо пише на српском поборниче антиправославне капиталистичко-масонске идеје!

Владимир Велебит је водио преговоре у Загребу, а био британски агент!?
Совјетске службе касније су га раскирнкали као британског агента и извршиле притисак на Тита да Велебит буде удаљен из дипломатије.
Значи енглески човек преговара са Немцима да ће партизани пружити отпор Енглезима уколико се искрцају у Далмацији, а Енглези немају ни намеру да се искрцају у Далмацији!?
А и зашто би се Енглези било где искрцавали, кад имају Шкоте, Ирце, Пољаке!?
Енглез користи мозак, ужива са псом, има ко за њега да ратује.

Ти мора да си неки сенилни пензионер који своја сазнања црпи на публицистичкој историји страних центара моћи.