Jugoslovenski narodi treba da znaju, da je Sutjeska i sve sto se tamo dogodilo bilo rezultat najsramnijeg i najpodlijeg izdajstva u periodu narodno-oslobodilckog rata, koje je direktno izvrsila banda Tita-Rankovica. Sutjeska je najteza optuzba za danasnje fasisticko rukovodstvo Jugoslavije na celu sa Titom. O slavi na Sutjesci moze se govoriti imajuci u vidu podvige partizana, heroizam boraca, legendarnost podviga Save Kovacevica i drugih partizanskih boraca i komandanata.
U vezi s tim potrebno je napomenuti i o vezama Tita sa engleskim generalom Maklinom i Randolfom Cercilom, koji sada iz Londona hvale Tita, nazivajuci ga "milim i dragim drugom". Samo jedna cinjenica iz ove Titove veze sa imperijalistima razjasnice tu "ljubav" i "intimnost". Kada je 1944 godine, na Vrhovni stab u Drvaru bio izvrsen nemacki desant iz vazduha u toku bitke, izmedju ostalih u nemacke ruke pao je i Stojan Pribicevic, poreklom Jugosloven, americki podanik i clan americke vojne misije. Tito je uspeo preko Randolfa Cercila, da Nemci i ustase kroz nekoliko dana povrate Vrhovnom stabu Pribicevica,
koji je vec bio odveden u Zagreb. Poznato je da za vreme desanta Tito nije hteo da se probija i hteo je da se preda Nemcima. Sreten Zujovic i Arso Jovanovic pod pretnjom oruzja primorali su ga da napusti pecinu gde je bio Vrhovni stab. Ovo je nasiroko poznato medju partizanima i time se medju nama objasnjavala mrznja Tita prema Zujovicu i Jovanovicu.
1941 godine u ruke Gestapoa pao je Rankovic, koji je bio poznat beogradskoj policiji kao jedan od clanova Politbiroa CK KPJ. U to vreme, dok su Nemci i nedicevci streljali i vesali sve simpatizere kompartije i narodno-oslobodilackog pokrta, Rankovic je uskoro posle hapsenja premesten u bolnicu, a zatim se pod vrlo sumnjivim okolnostima najedanput nasao na slobodi. Za komuniste u to vreme bila je isfabrikovana zvanicna titovska verzija, da su "oslobodjenje" Rankovica ostvarili komunisti pomocu "organizovanog begstva" iz zatvorske bolnice. Nema sumnje da su prebacivanje Rankovica u bolnicu stvarno izveli gestapovci na osnovu prethodnog sporazuma, da bi zamaskirali njegovo oslobodjenje.
Danasnja zlocinacka gestapovska aktivnost Rankovica u Jugoslaviji ubedjuje sve postene ljude u to, da njegovo "oslobodjenje" iz gestapovskog zatvora nije bilo slucajno. General-major Miladin Jovanovic, koji je bio "oslobodjen" zajedno sa Rankovicem, govorio je 1942 godine, nama - nekolicini drugova iz Prve proleterske jugoslovenske brigade, da ih nisu silom oslobodili nego u dogovoru s Nemcima.
Na taj nacin su bile oslobodjene iz gestapovskih ruku Djilasova zena Mitra Mitrovic - Djilas i Kidriceva zena Marieta Kidric. Prvu su pratili Nedicevi zandarmi do oslobodjene teritorije, a Kidricevu zenu su dovezli automobilom gestapovci i predali je direktno CK-u Kompartije Slovenije.
Veze danasnjeg fasistickog rukovodstva Jugoslavije sa nemacko-italijanskim fasistickim okupatorima jasno se vide i po tome kako se drzao, radio i ziveo u toku citavog rata clan CK Svetozar Vukmanovic-Tempo. Taj covek je ziveo legalno u gradovima, koji su bili pod vlascu okupatora, lecio se u bolnicama i slobodno se kretao po okupiranoj teritoriji. Do rata Vukmanovic je bio nekoliko puta u zatvoru i bio je dobro poznat staroj policiji, koja je sva bila u sluzbi okupatora. Pa ipak mu to nimalo nije smetalo da se nekoliko godina nalazi na neprijateljskoj teritoriji. Te cinjenice koje su navedene i u nizu knjiga zvanicno izdate od strane klike Tita-Rankovica, razoblicavaju Tempa i njemu slicne kao stare "prijatelje" okupatora.
Ko je taj Vukmanovic? O tome svedoce sledece cinjenice. U pocetku 1942 godine, Vukmanovic se nalazio u Sarajevu kao delegat CK i tamo je rukovodio partijskom organizacijom. Dogodila se krupna provala, usled cega je potpuno bio unisten partijski aktiv Sarajeva (vise od 150 komunista), ostao je ziv jedini Vukmanovic! Jos u tom periodu partizani su sa ironijom govorili: ili je Vukmanovic madjionicar, ili ima neke dobre veze sa neprijateljem. Poznato je, na primer, da je on bez ikakvih poteskoca u pocetku 1942 godine otpravio vozom iz Sarajeva u Ljubljanu Kardelja i Ivana Maceka, sadasnjeg zamenika pretsednika vlade Slovenije. Na putu su oni navratili u Zagreb (!) i tamo ostali oko dva meseca, "krijuci se" u kuci Vlatka Velebita. Kasnije je Macek pricao partizanima kako se na falsifikovanim dokumentima potpisao svojim pravim prezimenom i da su to primetile ustase, ali je Velebitu uskoro "uspelo" da ih spase!
Upravo u to vreme, kada su tako uspesno "oslobadjali" Rankovica, zene Djilasa i Kidrica, kada se Vukmanovic mogao slobodno da krece pred nosem neprijatelja i da se leci u ustaskim bolnicama, po zatvorima su bili unisteni najbolji jugoslovenski revolucionari, komunisti-heroji - Ognjen Prica, Bozidar Adzija, August Cesarec, Otokar Kersovani i mnogi drugi. Titovsko rukovodstvo nije naslo nacina da ih oslobodi, ma da su drzani u zatvoru jos od marta 1941 godine. Treba napomenuti da su neki od pomenutih drugova, kao Prica bili clanovi CK KPJ i otvoreni protivnici Tita i njegove politike jos pre rata. Iz toga se vidi da su Tito i Rankovic zajedno sa fasistima unistavali najodanije i najproverenije partiske kadrove Jugoslavije.
Cinjenice govore i o vezama Titove klike sa gestapovskim agentima. O ovome svedoci, izmedju ostalog, veza CK KP Slovenije u toku citavog rata sa italijanskom Ovrom i Gestapom. Koliko su tesno bili povezani sa okupatorima rukovodioci CK Slovenije - Kardelj i Kidric, govore svima poznati podaci o "pomoci" partizanima od strane nacelnika Gestapoa Slovenackog primorja po nadimku "Jozica", koji je imao rezidenciju na Bledu. On je uspostavio vezu sa CK KP Slovenije preko zene vlasnika hotela na Bledu. On je sa svojim automobilom prebacivao Kardeljeve kurire iz Dolenska u Gorensko, Stajersku, Korusku, Primorsku i obratno. Partizanima su govorili da je on toboze obavestavao nase jedinice o nemackim namerama, ma da su jugoslovenske jedinice u tom sektoru trpele strasne gubitke. Jedan za drugim bila su unistena tri partizanska staba. U partizanskim jedinicama bilo je gestapovaca, od kojih su neki bili komandanti bataljona. Kardelj je objasnio tu "pomoc" od strane "Jozice" time, sto je on Poljak clan socijal-demokratske partije koji je izrazio spremnost da pomaze partizanima.
Kapitulaciju Nemacke "Jozica" je docekao mirno na Bledu, postavljajuci sta vise zahteve, oslanjajuci se na veze koje je on imao sa Kidricem i Kardeljem. Cim je on poceo da provaljuje veze koje je imao sa rukovodstvom, titovci su ga, odmah posle rata, hitno likvidirali…
Za vreme rata mnogi partijski rukovodioci, medju njima i clanovi CK, ginuli su tajanstveno. Moze se sa sigurnoscu tvrditi da za nasu partiju nema vise tajni o stvarnim uzrocima smrti nasih najboljih drugova. O ovome najrecitije govori slucaj s Lolom Ribarom. Neposredno pred letenje Lole Ribara avionom u inostranstvo, sto je bilo poznato samo Titu, Kardelju, Djilasu, Rankovicu i njihovim engleskim prijateljima iz vojne misije, doleteo je ustaski avion i na zemlji unistio avion kojim je trebao da leti Ribar i ubio samog Ribara.
Jos zagonetnije, odmah posle oslobodjenja Beograda, poginuo je clan Politbiroa CK KPJ Ivan Milutinovic. CK je saopstio da se Milutinovic utopio, ali kako, pod kakvim okolnostima, kuda je isao i s kime, do danasnjeg dana ostala je tajna za sve, osim za kliku Tita-Rankovica.
To su samo neke cinjenice koje ilustruju izdajnicku delatnost fasisticke bande Tita-Rankovica u proslosti.
Saopstavajuci o ovim cinjenicama, ja to cinim sa punom odgovornoscu za njihovu tacnost pred svojim narodom i svetskom javnoscu. Neka znaju narodi Jugoslavije o tome kakve su namere i kuda vode nasu zemlju najcrnji neprijatelji u istoriji naroda Jugoslavije - fasisticka banda Tita-Rankovica.
Iz svega ovoga moze se izvesti samo jedan jedini zakljucak, da je Titova klika stari klasni neprijatelj, imperijalisticka agentura, koja se dugo krila u radnickom poketu Jugoslaviji.
Jugoslovenski komunisti i patrioti potpuno su svesni toga, da je njihov prvi i neodlozni zadatak obaranje i kaznjavanje te zlocinacke fasisticke bande koja nam je nanela toliko nesrece i sramote. Nema sumnje da ce jugoslovenski komunisti ispuniti ovaj zadatak. Neka prijatelji Jugoslavije u to ne sumnjaju.
("POD ZASTAVOM INTERNACIONALIZMA", Broj 11 od 15. X. 1949, str. 4, Organ Jugoslovenskih komunista-politemigranata u NR Rumuniji)
"сарадници окупатора"..."народни непријатељи"...
