Јездимир Дангић, син свештеника Саве и мајке Милице, рођен у Братунцу 4. маја 1897. године. Као младић припадао је револуционарној организацији ''Млада Босна'' због чега је провео три године у аустро-угарском затвору, за време Првог Светског рата. Дангић се као млад исказао као левичар, тј. као симпатизер комунистичке партије. Често је спашавао комунисте од судова, један од њих је био и Родољуб Чолаковић. Запослио се у жандармерији, радио је као полицијски чиновник у Сарајеву, Тузли и Суботици.
У Априлском рату, Дангић бива у краљевој пратњи до Никшића, одакле краљ одлази у егзил. Дангићу је понуђено да са краљем напусти земљу, на шта он одговара:''Један Србин не би смео да напусти своју земљу у невољи.'' Дангић се затим повлачи у Београд, где се склања од Немаца, и избегава службу у жандармерији под окупацијом. У августу 1941. Дангић прелази Дрину да преузме команду над устаницима. Дража Михаиловић га поставља за команданта свих војночетничких одреда источне Босне, 16. августа. У то време настала је сарадња четника и партизана у циљу борбе против усташа. Дангићеве снаге су успеле да ослободе пар већих места:Сребреницу, Фочу, Горажде, Чајниче, Братунац, Олово. Но, након периода сарадње, полако је долазило до разиласка два покрета отпора. Дангић је забранио комунистима да држе говоре у народу о револуцији и комунизму, да не користе своју борбу за револуцију, док су комунисти почели да оптужују Дангића да претвара борбу народа за слободу, у рат Срба против муслимана. Грађански рат у источној босни почео је управо доласком Јосипа Броза Тита и Прве пролетерске бригаде у те крајеве. Комунисти су наставили да оптужују Дангића за злочине над муслиманима, и говорили да он намерава да сарађује са Немцима и Италијанима. 7. и 8. јануара 1942. године у селу Иванчићима код Сарајева, одржано је саветовање Покрајинског комитета КПЈ за БиХ. У прогласу који је објављен након заседања, четници су оптуживани за саботажу борбе против окупатора и грађански рат. Комунисти су у разним прогласима почели да истичу да им је циљ борба против четника, тако показајући своје право лице. Примера ради Тито је 8. јануара 1942. године, наглашавао Главном штабу Србије:''Чишћење терена од четника и сузбијање њихове пропаганде''. Грађански рат је пореметио борбу српског народа за опстанак, што су усташе искористиле за нови талас геноцида. 1942. прочуло се да се спрема нова немачко-хрватска офанзива на устанике. Дангић и Тодоровић одлучили су да се треба припремити за офанзиву и да не треба изазивати Немце и Италијане. Бошко Тодоровић је у својој директиви од 9. јанура рекао:''Ситуација је таква да сваког тренутка може доћи до немачко-италијанске инвазије нашег ослобођеног дела Краљевине Југославије, а однос снага не даје изгледа да за наш успешан отпор. У таквој ситуацији, сваки отпор био би штетану крајности за српско становништво у овом крају, а уз то и узалудан. Услед тога, предузеће се благовремено стратегијско одступање једним делом наших трупа, док ће други део под видом Српских добровољачких одреда остати са становништвом слично како поступају приликом евакуације територије санитетски органи, општинске власти и полиције. Партизанске старешине биће упозорене да не стварају излишне српске жртве српског живља.'' Дакле, Дангић и Тодоровић сматрали су да су четничке снаге слабе за отпор Немцима, да би акције већег обима само повећале број жртава, али да треба по сваку цену спасти народ. Дангић је упозоравао да се на Немце не пуца, јер они не дирају народ, али да се усташе и домобрани униште свим силама. У току офанзиве заробљен је велик број четника и партизана, претрпели су велике губитке, изгубили доста ослобођених места. Ситуација је била веома тешка, и јанура 1942. док је Дангић лежао кући болестан, у Братунцу, дошли су људи из народа и од њега тражили да иде у Београд на преговоре, говоривши:''Ако мајор Дангић дође у Београд, источна Босна ће се припојити Србији.'' Дангиће је одговорио да за успех преговора нема шансе, и рекао:''Док је Павелића, Немци Србији Босну дати неће''. На конференцији која је одржана 23. јануара, где су се састали генерал Паул Бадер, немачки посланик у НДХ, Глејз фон Хорстенау, пуковник Зигфрид Каше, маршал Славко Кватерник и поглавник Анте Павелић, закључак је био да би источна Босна требало да буде под заповедништвом управног команданта Србије, с тим што би остала хрватског суверенитета. Бадер је позвао Дангића на преговоре. Преговори су одржани од 31. јануара до 2. фебруара у Београду. Дангићу је нуђено да се у области источне Босне формира српска управа са њим на челу, да се пљачке и злочини кажњавају, да се води заједничка борба против комуниста. Дангић је рекао да ће размислити, међутим он је споразум одбио. Дангиће се затим вратио у Босну, а грађански рат је настављен. Партизани су и даље износили да им је први циљ борба против четника, избегавајући борбу са усташама. Веома је важна ствар, да је у току грађанског рата дошло до сарадње партизана и усташа, тј. Прве пролетерске бригада и Црне Легије. Генерал Паул Бадер је у пар својих извештаја тврдио да су Дангићеви четници разбијени у борби са партизанима у сарадњи са усташама. Након тих борби, четници су скоро у потпуности разбијени. Априла 1942. године мајор Дангић бива ухапшен и депортован у Немачку. Након његовог одласка, у источној босни је нестао јединствен покрет оптора, у којем су сарађивали и четници и партизани. Усташе, пре свих Францетићева Црна Легија, искористиле су прилику и извршиле нови талас геноцида. Прилоком депортовања у Пољску, Дангић бежи Немцима и придружује се пољском покрету отпора. Након уласка совјета у Пољску, Дангић бива заробљен и послат у логор у Русију. 1947. изручен је властима ФНРЈ, и 7. јуна у Сарајеву, Дангић је оптужен и стрељан. Не зна се где је сахрањен.
Проф. Др Вељко Ђурић, Мајор Дангић, 2001.
"Pred nosom Nemcima" 
vase vreme je proslo...tu i tamo se javi neki povampireni ali kraj vam je svakako dosao 
...
