Сарадња комуниста са усташама и Немцима

U strogo poverljivom dosijeu komunističke policije - Ozne - s početka decembra 1944. godine, navedena su nacistička odlikovanja i svi drugi bitni podaci o Marku Mesiću.100 Neosnovana bi bila pretpostavka, za ovaj i druge slučajeve, da komunisti nisu znali koga primaju u svoje redove. Naprotiv, njihova politika prema Hrvatima uopšte, i ustašama posebno, išla je tačno određenim pravcem, još od pre rata.
Kao i druge zaraćene strane, i komunisti su posle kapitulacije Italije očekivali iskrcavanje Zapadnih saveznika na Jadran. Tako, J. B. Tito 10. septembra piše 2. proleterskoj diviziji:
Direktiva: razbiti i onemogućiti četničku mobilizaciju, proširiti se, popuniti jedinice...
U oktobru se može očekivati iskrcavanje saveznika na obali. Glavni zadatak je mobilizacija i jačanje vaših snaga. Ne upuštajte se još uvjek u jače borbe s njemcima.101
Prema tome, J. B. Tito je naređivao da partizani napadaju u leđa četnike, dok su se oni borili protiv Nemaca u okviru priprema za doček savezničke invazije. Naredbe su, zapravo, bile uobičajene, jer su u svako doba, pa i u ovo, komunisti izbegavali borbu protiv Nemaca i njihovih satelita, dok im je prvi cilj bio borba protiv četnika. Tako, 8. avgusta 1943. godine J. B. Tito piše štabu 2. proleterske divizije:
Krenite hitno u pravcu Sanyaka i Foče. U Sanyaku, oko Čajniča, četnici se tuku sa muslimanima. Treba četnike likvidirati i mobilisati.102
Dakle, i u situaciji kada su se četnici borili protiv muslimanskih ustaša da bi zaustavili pokolje srpskih civila - 2. proleterska divizija, sastavljena većinom od Srba, dobija zadatak da pomogne ustašama...
Upravo u vreme kapitulacije Italije četnici su preduzeli do tada najveće operacije protiv Nemaca i ustaša. Oslobodili su Podrinje, delove Istočne Bosne, Zapadne Srbije, Crne Gore i Hercegovine, stvarajući mostobran za doček očekivanih savezničkih trupa. Istovremeno, tokom septembra i oktobra 1943, sve raspoložive snage komunisti su slali u napad u leđa četnicima zauzetim borbom protiv Nemaca i ustaša. Glavni pravac četničke ofanzive protiv osovinskih trupa, koji je išao prema Sarajevu, komunisti su uspeli da zaustave tek krajem oktobra. Tada su četničku glavninu istovremeno sa istoka i zapada napadali Nemci i njihovi saveznici, a sa severa i juga partizani.
Pojačanja svojim jedinicama koje su napadale u leđa četnike na sarajevskom pravcu, J. B. Tito je najavio 1. oktobra, radio depešom 2. udarnom korpusu pod komandom Peke Dapčevića:
Namjeravamo, čim budu oslobođene, poslati na vaš sektor još jednu ili dvije divizije. Ovo držati u najvećoj tajnosti.
Preduzmite sve da se onemogući četnička mobilizacija.103
U raspisu svima od 4. oktobra, Draža predviđa ovaj komunistički plan:
Komunisti u Dalmaciji pretrpeli strahovite gubitke... Sada se iskupljaju, ukoliko su uspeli da se izvuku iz nemačkog obruča, u oblasti Livna. Sada treba očekivati sledeće: prvo, da se reorganizuiju, i drugo, kad se reorganizuju da će vršiti upade u Hercegovinu, Crnu Goru i Istočnu Bosnu.
Naime, komunisti su poslali deo snaga u Dalmaciju, radi preuzimanja oružja koje su im Italijani predali po zapovesti Zapadnih saveznika, ali uskoro su naišli Nemci i razbili njihove jedinice. U istom raspisu Draža takođe piše:
Objasnite narodu šta nam čine kao i da smo mi pravi borci protiv svih kako unutrašnjih tako i spoljnih neprijatelja bez razlike. Naša odlučna borba protiv Nemaca služi nam kao najbolji dokaz da se borimo za oslobođenje a ne za političke promene u Jugoslaviji.104
Tako, četnici 5. oktobra savladavaju Nemce i ustaše u Višegradu, sutradan im nanose težak poraz na Sjemećkom Polju, 12. oktobra oslobađaju Rogaticu od ustaša, a za 22. oktobar planiraju napad na nemačko-ustaško uporište na Sokolcu, poslednje ispred Sarajeva.
Prva jedinica koju je J. B. Tito uspeo da pošalje protiv četnika u ofanzivi prema Sarajevu, iz Zapadne Bosne, bila je 5. krajiška divizija. Ova jedinica, brojna 3.000 ljudi, krenula je 10. oktobra sa linije Fojnice - Gornji Vakuf, preko Kalinovika.105
Dan ranije, 2. udarnom korpusu je najavljen i dolazak 1. proleterske divizije. Tom prilikom još jednom je naglašen zadatak broj jedan: "Raščistiti potpuno sa četnicima".106 J. B. Tito je ponovio i osnovni zadatak komunista, koji su oni već u nekoliko navrata pokušavali da ostvare: "Moj plan jeste: koncentrisati 1. korpus i vaš 2. korpus na sektoru Sanyaka i Metohije i, kada za to bude momenat sazreo, krenuti u pravcu Srbije i Makedonije".107
Depešom od 21. oktobra, J. B. Tito obaveštava 2. udarni korpus:
Četnici pod komandom Račića zauzeli Višegrad i Rogaticu. Peta divizija stigla u Foču i danas smo joj izdali naređenje da odmah krene u pravcu Goražda i Rogatice, zauzme Višegrad i čeka dalja naređenja.
Prema tome uputite i vi dve brigade da odmah krenu u pravcu Priboja i Rudoga za zauzmu ta mesta.108
Međutim, do partizanskog Vrhovnog štaba stigla je neželjena vest: da je 2. udarni korpus stupio u borbu sa Albancima. J. B. Tito odmah upućuje kritiku:
Niste trebali da se zakačite sa Albancima, već ste vaše operacije morali uperiti prema Srbiji. To je najvažnija strateško-politička zadaća sadašnjice da se onemogući Draža. Treba raditi hitno u tom pravcu zbog vanjsko-političkih razloga.109
Komandant 2. udarnog korpusa, Peko Dapčević, na ovu kritiku je odgovorio: "Mi nismo napali Arbanase, već oni nas zajedno sa Nemcima sa pravca Andrijevice. Čak smo ih pokušavali neutralisati i vodili sa njima razgovore".110
U ovom pismu od 21. oktobra, J. B. Tito najavljuje znatno veću akciju nego ranije:
Peta divizija je već na Drini. Skoro ću doći i ja sa još dve divizije. Dotle morate vi hitno raditi. Narediću i Vojvođanskoj da pređe u Srbiju a i Kosti da vas podupre kod Višegrada. Javite vaše mere u tom pravcu.111
Prema tome, trebalo je da dođu 1. proleterska i 6. lička divizija (koje su sa 5. krajiškom činile 1. proleterski korpus) iz okoline Drvara, zatim 16. vojvođanska divizija iz oblasti Majevice, a takođe i 3. udarni korpus, pod komandom Koste Nađa, iz oblasti Tuzle. Drugim rečima, komunisti su protiv četnika na pravcu Višegrad - Sarajevo planirali angažovanje sva tri svoja mobilna korpusa (1. proleterski, 2. udarni i 3. udarni), kao i lokalne jedinice. Dakle, sve što su mogli.
 
U zoru sledećeg dana, 22. oktobra, dva sata pre nego što će napasti Nemce i ustaše na Sokolcu, četnici su sa severa napadnuti od strane 17. udarne divizije 3. korpusa, a sa juga od strane 5. krajiške divizije 1. proleterskog korpusa. U raspisu svim jedinicama od 14. novembra, Draža je objasnio šta se tada dešavalo:
Naše trupe iz Bosne uz sadejstvo snaga iz Srbije opkolile su ustaše i Nemce kojih je bilo 4-5.000 na Sokolcu istočno od Sarajeva i koji su branili Sarajevo. Naše trupe pre ovoga pobedonosno su osvojile Višegrad i Rogaticu. Napad na Sokolac trebalo je da se izvrši 22. oktobra, po noći. Uoči 22. oktobra komunisti su se izdajnički i podmuklo podvukli pozadi naših snaga koje su došle iz Srbije i udarili u leđa, a u isto vreme ustaše i Nemci izvršili su udar sa fronta. Ovo neka posluži kao najbolji dokaz svima da su komunisti u punoj saradnji sa ustašama i Nemcima a u svoje redove primili su sav ološ koji mrzi Jugoslaviju i Srbe...
Zbog ovog komunističkog izdajničkog napada mi smo morali napustiti opsadu Sokolca. Kažite svima ovaj slučaj kao najbolji dokaz da je komunistička borba protiv okupatora samo laž.112
U zoru 22. oktobra, umesto da napadaju Nemce i ustaše, četnici su napravili odbranu od napada sa svih strana - u obliku ježa, u selu Stenice.113
Uskoro se napadu pridružuje i druga divizija 3. korpusa, 27. istočnobosanska. Pod borbom, četnici se izvlače iz potpunog okruženja i probijaju prema Višegradu.
Tako je napad četnika na Nemce i ustaše zaustavljen. Komunisti, naravno, nisu napadali Nemce i ustaše, a ni ovi njih. Situaciju dijametralno suprotnu onoj iz njihove propagande, oni su po običaju pravdali lažnim informacijama, čak i u internoj komunikaciji. Druga proleterska divizija 15. oktobra izveštava 2. udarni korpus da četnici zapravo i nisu oslobodili Višegrad: takođe, da u Višegradu nije ni bilo Nemaca, već samo ustaša. Navodno, desilo se ovo:
Četnici su napali Višegrad i bili su prodrli do sredine grada, ali su ih ustaše isterale. Čuje se da je u Višegradu ostalo oko 200 mrtvih četnika, a veliki broj ranjenika je dopremljen u Priboj.114
Posle rata, komunistički istoričari su nudili razne verzije ovih događaja. Evo jedne:
Početkom oktobra 1943, sa svojim Cerskim četničkim korpusom, Dragoslav Račić je pošao u pravcu Istočne Bosne. Pošto su se ustaše povukle, on je bez otpora ušao 6. oktobra u Višegrad, a ubrzo i u Rogaticu, Goražde i Olovo. Nastupajući u pravcu Romanije, uz pomoć četnika iz Istočne Bosne, Račić je prisilno mobilisao srpski živalj i vršio masovne pokolje i pljačku muslimanskog stanovništva.115
Ovo je druga verzija komunističkih istoričara:
Napad četnika na domobrane i Nemce u Višegradu izvršen je 5. oktobra. Cilj napada bio je da se predstavnicima britanskih i američkih vojnih misija, koje su posmatrale napad, pokaže kako se, tobože, četnici bore i protiv okupatora.116
Jedna novija komunistička verzija najpre konstatuje da su upravo u ovo doba, oktobra meseca, uoči četničke opsade Sokolca, ustaše izvršile najveći pokolj Srba u ovoj oblasti. "Mnoge četničke jedinice bile su oslobodile Rogaticu, Goražde, Višegrad i opkolile Sokolac da ga oslobode", saopštava potom ovaj izvor, što je ranije bilo nezamislivo. A onda nastavlja:
Do partizanske komande došlo je obaveštenje da bi u Sokolcu četnici mogli izvršiti veliki pokolj i uništenje mnogo muslimanskog naroda... Saznavši za nameru četnika, komanda partizanskih jedinica izdaje naređenje borcima 2. krajiške i romanijskom odredu da napadnu četnike. Brzim napredovanjem partizanske jedinice su u selu Sijerci napale Azbukovačku brigadu kapetana Dragoslava Račića i tom prilikom su razbili četnike koji su pobegli ka Srbiji, a romanijski četnici na svoje odredište. U toj borbi poginuo je kapetan Pavlović, zamenik Račića i njihovih 97 četnika koji su kasnije zarobljeni na jednom mestu zvanom četničke grobnice u Sijercima.117
Ova verzija je ipak je korisna, jer zapravo otkriva prave razmere komunističke izdaje.
U međuvremenu, dok su delovi 1. proleterskog i ceo 3. udarni korpus napadali četnike na sarajevskom pravcu, 2. udarni korpus je napadao četničku pozadinu u dolini reke Uvac. "Opšti zadatak: razbiti četničke bande i očistiti teritoriju do reke Uvac", naređivao je štab 2. udarnog korpusa svojoj najvećoj jedinici, 2. proleterskoj diviziji, 29. oktobra 1943. godine.118 Treća sanyačka brigada iz sastava 2. proleterske divizije sledećeg dana izveštava da je napala četnike kod Štitkova, ali da je morala da "odstupi". Izveštaj potom opisuje dalji tok borbe:
Naši su se prebacili preko Kladnice potoka u selo Ursule, gde su posle kraćeg sporazuma sa muslimanima bili prihvaćeni, odmorili se, a potom se iste noći preko Uvca prebacili u s. Akmačići.119
Muslimani koji su "prihvatili" 3. sanyačku brigadu bili su zapravo muslimanske ustaše. Komanda 3. sanyačke brigade je zbog ovog sadejstva pohvalila muslimane partizane u svojim redovima - koji su koliko juče verovatno bili ustaše - komandanta 1. bataljona Halila Hayimurtezića i komandira 1. čete tog bataljona Zeću Musića. Komunisti su, kao i ustaše, prema četnicima i dalje imali isti odnos. U ovoj borbi zarobljeno je 20 četnika, "od kojih je pet ostavljeno živih i svrstani u naše redove, a ostali su postreljani", piše u izveštaju 3. sanyačke brigade.120 Poznat je još jedan izveštaj ove brigade o odnosu prema zarobljenicima, s kraja decembra. U selu Zabrđe dve čete njihovog 2. bataljona su "pohvatali pet četnika - zlikovaca, koje su odmah likvidirali".121
Dok su sve raspoložive komunističke snage napadale četnike sa zapada, Nemci su sa svim jedinicama koje su imali u Srbiji, uključujući i stratešku rezervu, zajedno sa Bugarima i ljotićevcima napadali četnike sa istoka. Tokom oktobra i početkom novembra 1943. godine Nemci su preduzeli četiri operacije protiv četnika u pravcu Zlatibora i Zlatara: "Maiskolben", Krum", "Dolhštos" i "Hamelbrot".

15V.jpg


Najpoznatiji ustaša koji je postao partizan bio je Marko Mesić. Ovaj dokument Ozne od 1. decembra 1944. godine dokazuje da su komunisti znali ko je on
 
10. STRADANjE PROTE KONSTANTINA KRSTANOVIĆA U ŠIBENIKU

Za vreme kratke vladavine komunista u primorskim gradovima, ponovili su se masovni zločini Hrvata nad Srbima. U odnosu na period ustaške vlasti s proleća 1941, razlika je bila u tome što su sada, po povlačenju italijanske vojske, likvidirani i mnogi italijanski građani, kao i izvestan broj jugoslovenski orijentisanih Hrvata. Neke ubice su bile nove, a neke iste kao ranije, samo pod petokrakom.
Sekcija Jugoslovenskog Centralnog nacionalnog komiteta za Dalmaciju izvestila je Vrhovnu komandu o dvočasovnoj komunističkoj vladavini u Šibeniku. Vrhovna komanda 25. septembra prenosi ovaj izveštaj svim radio stanicama:
Kada su komunisti upali u Šibenik odmah su pristupili hapšenju Srba. Četiri pravoslavna sveštenika, članove crkvenog suda sa njihovim familijama otela su iz njihovih ruku četiri talijanska vojnika sa jednim tenkom i sakrili ih u podrum kasarne. Uhapsili su 80 najuglednijih Srba i na periferiji grada zatvorili u jednu zgradu.
Po njihovom spisku trebalo je da bude ubijeno odmah 900 nacionalista iz grada među kojima je bilo 11 Hrvata a ostalo Srbi. Grad je bio iskićen sa crvenim i hrvatskim zastavama sa petokrakim zvezdama. Biskupski i katolički dvor i katoličke crkve, sem italijanskih kasarni i srpskih kuća, nosili su crvene i hrvatske zastave sa petokrakim zvezdama. Čak su i žene hapšene. Izvršene su pljačke svih magacina i trgovina.
Na kraju grada počelo je suđenje i ubijanje. U prvoj partiji odveden je na strelište prota Konstantin Krstanović, sa još devet. Pogubljenje je izvršeno. Kad je druga partija odvedena na gubilište došao je jedan italijanski tenk i sprečio njihovo odvođenje. U tome momentu u grad su upali Nemci sa pravca Skradina, a komunisti zahvaćeni panikom pobegli su glavom bez obzira ne opalivši ni jednog metka na Nemce. Ne zna se za sudbinu još 30 povedenih na gubilište.
Jedna grupa nacionalista pokušala je da pobegne brodom, ali su potopljeni. Druga grupa uspela je da pobegne od komunističkog terora motornim brodom za Bari i ne zna se da li su tamo stigli.
Pogubljenje prote Konstantina Krstanovića teklo je ovako: Uhapšen je u crkvi. Ispred crkve padaju ustaški poklici: "Smrt srpskom krvopiji", "Smrt četnicima", "Smrt Cincarima". Protu Krstanovića šamaraju i pljuju u svešteničkoj odori. Krstanović pribran prekrsti se i poljubi prag crkve, dozvoli se da se oprosti sa božjim oltarom jer zna da ga više neće videti.
U tome času vuku ga za bradu i daju nekoliko uboda nožem. Prota raskopčava mantiju, otvara grudi i kaže: "Udrite srpske četničke grudi, ne skrnavite odeždu Hristovu". Posle toga su ga uboli još nekoliko puta nožem, gurajući ga ka gubilištu. Prota se okreće razjarenoj rulji, diže ruke u vis i viknu: "Oprosti im Bože, jer ne znaju šta rade". Rulja ga gura napred, šamara i pljuje uz ustaške poklike: "Dole Cincari, dole kralj balavac, smrt razbojniku". Prota pokušava da peva: "Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi," ali izboden i krvav očigledno je iznemogao.
U tome času prolazi pored biskupskog dvora, na kome se viju crvena i hrvatska zastava. Fratri bezbrižno šeću trotoarom. Ponavlja se 1941. Rulja sa protom Krstanovićem isčezava. Nađen je mrtav u jednoj jami, glave i rebara pijukom razbijenih. Pored njegova leša iskopane oči, odrezane uši, nos i jezik. U blizini još devet unakaženih leševa.
Evo kako je izgledalo dva sata vladavine komunističko-ustaške koalicije u Šibeniku. Sve će se ovo dostaviti preko "Demokratske Jugoslavije" u Ameriku.122
(Mnogo godina kasnije, 30. septembra 2005, mediji su preneli sledeću agencijsku vest: "U Šibeniku je veća grupa ljudi uz povike mržnje prema Srbima upala u sedište dalmatinske eparhije Srpske pravoslavne crkve i demolirala inventar nanevši veću materijalnu štetu, saopšteno je Tanjugu iz eparhije Dalmatinske. Sinoć oko 21,30 časova veća grupa ljudi preskočila je ogradu i upala u dvorište vladičanskog dvora i uz povike `Ubi Srbina` i `Srbe na vrbe` razvalila ulazna vrata na zgradi episkopije demoliravši sve što je našla pred sobom, od prozora do pokućstva.")
Nešto potom, 23. novembra, Vrhovna komanda je poslala raspis svima o zločinima komunista u Splitu septembra meseca, povodom demantija generala Čarlsa Armstronga, šefa savezničkih misija kod četnika, da je član prekog suda u ovom mestu bio i jedan britanski oficir, kao što su to tvrdili komunisti. "Kada su komunisti upali u grad Split prva im je briga bila da obrazuju koncentracione logore nacionalnih ljudi jugoslovenski orijentisanih Hrvata i Srba i odmah su otpočeli sa ubijanjem", stoji pored ostalog u ovom raspisu.123
 
11. "HRVATSKA VOJSKA"

Osnovna crta komunističke paravojske bio je njen izrazito prohrvatski, odnosno, s druge strane, antisrpski karakter. Najviše jedinica imala je "Narodnooslobodilačka vojska Hrvatske", kojom je komandovao "Glavni štab Hrvatske". Pod ovom formacijom početkom 1944. godine bilo je pet od ukupno 11 komunističkih korpusa.
Reorganizacijom s početka oktobra, korpusi, umesto regionalnih, dobijaju nove oznake: "Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije". Umesto "2. hrvatskog korpusa", primera radi, od tada je postojao "6. korpus Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije". Istovremeno nestaju i nacionalni nazivi divizija: "6. hrvatska" sada se pominje kao "6. lička" ili prosto samo kao "6. divizija", "7. hrvatska" kao "7. kordunaška", odnosno "7. divizija", itd.
Međutim, suštinski se stvari ne menjaju, jer pod glavnim štabovima i partijskim telima (centralni i pokrajinski komiteti) ostaju stare teritorije. Drugim rečima, i kada se termin "Narodnooslobodilačka vojska Hrvatske" više nije koristio, sve jedinice pod Glavnim štabom Hrvatske i Centralnim komitetom Komunističke partije Hrvatske i dalje su smatrane, i nazivane, "hrvatskom vojskom", kako je to na primer učinio J. B. Tito u depeši 2. udarnom korpusu od 6. decembra 1943. godine.124
Takođe, svi korpusi i druge jedinice pod komandom Glavnog štaba Slovenije smatrani su slovenačkom vojskom, pod komandom Glavnog štaba Bosne bosanskom vojskom, itd.
Glavnom štabu Hrvatske komunisti su dodelili znatno veću teritoriju nego drugim glavnim štabovima: predratnu Banovinu Hrvatsku, koja je uključivala i oblasti neustavno priključene 1939. godine, zbog opasnosti od Hitlera (Zapadni Srem, Baranja, Konavli i Dubrovnik), kao i teritorije koje su pre rata pripadale Italiji (deo Dalmacije sa ostrvima i Istra). Karakteristično je da su komunisti 24. septembra 1943. godine u Istri osnovali dve brigade u okviru Glavnog štaba Hrvatske,125 mada su većinu ljudstva u ovim brigadama činili Slovenci, dok je najbrojnije stanovništvo na tom delu Jadrana bilo italijansko. I Nemci su znali da su partizanske brigade u Istri sastavljene od Slovenaca. U naredbi nadležne nemačke komande od 24. septembra 1943. godine pored ostalog se kaže: "Firer je još jednom naredio da se slovenački komunistički ustanički pokret u Istri uguši sa bezobzirnom surovošću... Slovenački narod nakon akcije ne sme za nas više predstavljati nikakvu opasnost.126
Četiri dana pre ovoga, hrvatska komunistička vlada, zvana Zavnoh ("Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobođenja Hrvatske"), objavila je proklamaciju o priključenju Hrvatskoj Istre, Rijeke, Zadra, Lošinja, Cresa, Lastova i ostalih kvarnerskih ostrva (sva ova mesta i oblasti pre rata pripadali su Italiji), kao i Gorskog Kotara, Hrvatskog primorja, Dalmacije i dalmatinskokih ostrva (ove oblati Italiji je priključila vlada Ante Pavelića 1941. godine). Zavnoh je predvideo autonomiju za Italijane, međutim, J. B. Tito mu 1. oktobra piše da to "nije pravilno", već da umesto autonomije treba proglasiti "punu slobodu i ravnopravnost italijanske manjine" (misli se na manjinu u okviru Hrvatske). J. B. Tito zatim navodi da proklamacija Zavnoha "neće imati važnosti pred stranim silama", jer znači separatizam. Da bi bila važeća treba da je potpiše - kao što ju je kasnije i potpisao - Avnoj, odnosno vlada komunističke Jugoslavije ("Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije"),127 tada naravno nelegalna, kao i Zavnoh.
Čak i za Istočnu Bosnu J. B. Tito koristi termin "hrvatske mase", mada je u toj oblasti procenat hrvatskog življa bio minimalan: "Ovde je važno istaći da su hrvatske mase, naročito Istočne Bosne, aktivno stupile uz našu borbu", stoji u njegovoj depeši 2. udarnom korpusu od 6. decembra 1943. godine.128
Pritom su, i decembra 1943. godine, većinu "hrvatske vojske" i dalje činili Srbi, što potvrđuje J. B. Tito u već citiranoj depeši 2. udarnom korpusu:
Domobranska vojska u jačem stepenu prelazi na našu stranu... Uskoro će procenat Hrvata u našim jedinicama u Hrvatskoj nadmašiti Srbe.129
Osnivanjem još dva korpusa januara 1944. godine - 10. i 11. korpusa - sa velikim procentom bivših domobrana i ustaša u njima, Hrvati verovatno postaju većina u "hrvatskoj vojsci". Što se tiče Srba u "hrvatskoj vojsci", oni su praktično bili legionari - borci za stvaranje nove nezavisne hrvatske države.
S druge strane, banovine koje su pre rata smatrane srpskim, a to su bile sve banovine osim hrvatske i slovenačke, komunisti su delili na veliki broj manjih oblasti. Osnovali su glavne štabove za Srbiju, Bosnu, Crnu Goru i Boku, Sanyak, Vojvodinu, Kosovo i Metohiju i Makedoniju. Tako je njihov "Glavni štab za Srbiju" obuhvatao samo onaj deo Srbije koji je bio oslobođen pre balkanskih ratova 1912. godine ("predkumanovska Srbija"), odnosno, imao je teritoriju znatno manju od teritorije "Glavnog štaba Hrvatske", iako je u državi Srba bilo dva puta više od Hrvata.
Nepristrasan način razmišljanja podrazumevao bi da se i teritorija Glavnog štaba Hrvatske - najveća od svih - podeli na teritorije glavnih štabova na primer Slavonije, Dalmacije, Istre, i sl. Postojao je i neutralan metod, koji su primenjivali četnici, da se oblasne komande - na primer Komanda Srema, Komanda Vojvodine, Komanda Slavonije, Komanda Starog Rasa, Komanda Zapadne Bosne, itd, osnivaju po funkcionalnom principu, koji nema veze niti sa poništavanjem starih, niti sa prejudiciranjem novih granica. A komunisti su radili upravo to, još prema predratnim Staljinovim direktivama za rasparčavanje srpskog naroda.
Ovako prohrvatski i antisrpski postavljeni temelji komunizma stvorili su kod velikog dela Hrvata ubeđenje da u njemu leži spas od posledica poraza njihove nacističke države i naročito od kažnjavanja za strahoviti genocid koji je ta država počinila. Ubeđenje je raslo sa saznanjima o delovanju komunističkih formacija na terenu. Dva njihova korpusa nalazila su se u blizini Zagreba i koncentracionog logora Jasenovac: 6. korpus (12. i 28. divizija) i 10. zagrebački korpus (32. i 33. divizija). Međutim, u zbornicima komunističkih i nemačkih dokumenata s kraja 1943. i do proleća 1944. godine - dakle u periodu kada su Nemci bili najaktivniji protiv partizana - ne pominju se osovinske akcije protiv ova dva korpusa. Izuzetak je Operacija "Vajnahtsman", koju je nemačka 371. divizija izvela na sektoru Sisak - Glina - Gradac - Jastrebarsko - južna ivica Zagreba - tok reke Save do Siska. O tome komunistički istoričari pišu:
Pošto se 28. udarna divizija NOPVJ, po naređenju Glavnog štaba NOV i PO za Hrvatsku, 26. decembra premestila iz tih rejona, nemačke snage su oko 30. decembra prokrstarile ovu prostoriju bez dodira sa snagama NOVJ.130
Kao što smo već videli, komandant Glavnog štaba Hrvatske, Ivo Rukavina, i komandant ustaške Crne legije u ovom delu Hrvatske, Juco Rukavina, bili su rođena braća. Očigledno, komunisti su bili obavešteni o nemačkoj operaciji i na vreme su se povukli. Zauzvrat, komunisti nisu izazivali ratna stradanja u okolini Zagreba i nisu ni pomišljali o napadu na Jasenovac.
Zanimljiva je prepiska Glavnog štaba Slovenije, Glavnog štaba Hrvatske i Vrhovnog štaba u vezi napada na ustaše i domobrane u Ogulinu. Krajem 1943. godine 18. slovenačka divizija poslata je na teritoriju Glavnog štaba Hrvatske radi preuzimanja dela ratne spreme koju su Zapadni saveznici dopremali preko Jadranskog mora. Glavni štab Slovenije pisao je Vrhovnom štabu 30. decembra: "Osamnaesta divizija vodi borbe kod Ogulina i Fužina nad Sušakom. Hrvati povukli su svoje jedinice u Dalmaciju od Ogulina. Time je onemogućena ozbiljnija akcija na Ogulin..." Glavni štab Slovenije je potom, 3. januara 1944, poslao depešu i Glavnom štabu Hrvatske: "Mislimo da treba odmah napadati Ogulin. Osamnaesta divizija ne može sama. Javite kakve snage možete angažovati za tu akciju."131
Vrhovni štab obaveštava Glavni štab Slovenije 4. januara kako je naredio Glavnom štabu Hrvatske da "ispita mogućnosti napadanja i zauzimanja Ogulina". Glavni štab Hrvatske 5. januara piše Vrhovnom štabu da "ispituje stanje neprijateljskih snaga u Ogulinu, ali da se za sada ne može odlučiti za napad".132
Od napada nije bilo ništa. Ali, komunisti drugačije postupaju u oblastima gusto naseljenim Srbima. Tako, od 31. decembra 1943. do 3. januara 1944. godine oni preduzimaju napad na Banjaluku, angažujući do tada najveće snage u jednoj antiosovinskoj akciji. Na užem sektoru Banjaluke napadale su 4. i 5. krajiška divizija, ojačane 3. krajiškom brigadom iz sastava 1. proleterske divizije. Na širem sektoru, odnosno na severu, 12. i 28. divizija imale su zadatak da sruše pontonski most na Savi i zauzmu Staru Gradišku (ni jedan od ova dva zadatka nije ostvaren), kao i da zatvaraju pravce prema Derventi. Nemci su smatrali da je, sveukupno, angažovano oko 12.000 partizana.
 
U Banjaluci su se u ovo doba nalazili Hrvati - delovi 373. legionarske divizije, domobrani i ustaše. Nemaca je bilo veoma malo: nekoliko štabova i vojna policija.
Komunisti su na početku napada pozvali Hrvate da se predaju, što oni nisu prihvatili. Međutim, prema nemačkom izveštaju, komunisti su prolazili "kroz hrvatske položaje":
Pri tome je bilo karakteristično kako su se grupe srednje jačine neopaženo privukle u zgrade koje su se nalazile nasuprot naših objekata i odatle sa prozora otvarale vatru.133
Nemački izveštaj sadrži i posebno poglavlje "Držanje hrvatskih jedinica", gde se pored ostalog kaže:
Domobranske jedinice i policija borili su se, kao što je poznato, samo tako dugo dok napadači nisu prodrli u neposrednu blizinu njihovog objekta. Onda su se predavali ili se blagovremeno povukli sa položaja. Posle završetka napada 700 domobrana je "nestalo", među kojima 11 oficira. U međuvremenu, njih oko 340 vratilo se nazad, od kojih 129 u civilnoj odeći, 90 sa oružjem.
Ustaše su za vreme borbe malo došle do izražaja. Prilikom odbrane "crne kuće" (zatvora) ne može biti reči o ozbiljnom otporu Hrvata.134
Posle granatiranja Banjaluke topovima i minobacačima, komunisti su krenuli u napad. U borbi se nisu pojavljivali komandanti korpusa i divizija, a "umešno komandovanje", piše dalje u nemačkom izveštaju, nije ni bilo moguće "usled nedostatka prikladnih sredstava veze". Prolazeći kroz hrvatske redove, komunisti su trećeg dana napada, 2. januara, stigli do centra grada i opkolili malobrojnu nemačku policiju i komandu 373. divizije (u kojoj su se takođe nalazili Nemci), u hotelu "Palas" i tvrđavi Kaštel. Onda je Nemcima stigao u pomoć 901. oklopni puk iz Zagreba i komunisti su počeli da se povlače, "većim delom u neorganizovanom bekstvu, koje čak nije dozvolilo da se prenesu ranjenici". Nemci su zapazili i jednu četu žena kod Gradiške: "Ovi ženski banditi navodno su ubijali borce kukavice. Njihova surovost odrazila se na civile".135
Poslednjeg dana borbi partizanima je u pomoć došla američka avijacija, bombardujući Prijedor, 3. januara.
Posledice napada bile su užasne. Nemci su izbrojali 320 mrtvih partizana, a procenjuju da su oni odneli još 600 poginulih tokom prvih dana. Zarobili su 190 partizana, koje su obesili na drvoredima u glavnoj ulici, dok je za ova četiri dana poginulo čak 1.160 civila: "Grad je posle borbe, sa razbacanim leševima komunista, pokidanim telefonskim vodovima, gorućim kućama, razbijenim prozorskim oknima i gusto izrešetanim stambenim zgradama, pružao sliku građanskog rata", piše u nemačkom izveštaju.136
Odmah po okončanju operacija ustaše "u većim grupama, pretežno civili sa trakama" kreću u "akciju čišćenja", odnosno ubijanja Srba. Zato Nemci proglašavaju vanredno stanje, stavljajući grad pod svoju upravu. Oni obuzdavaju ustaše i usmenim naredbama, i plakatima. "Ova mera u svakom pogledu se pozitivno odrazila i sprečila širenje započetog zahvata", pišu Nemci, ne navodeći koliko su Srba u međuvremenu ustaše stigle da likvidiraju. Na kraju izveštaja Nemci govore o strahovanju građana "da će vlast opet prebrzo da se preda u ruke Hrvata", jer bi u tom slučaju komunisti preduzeli novi napad. A ustaše, kao i uvek, novu "operaciju čišćenja".
Komunistički istoričari kažu da je cilj napada bio da se olakša položaj 3. korpusu, protiv koga je u to vreme vodio operacije 5. SS brdski korpus u Istočnoj Bosni. Ovaj cilj nije ostvaren, jer je 3. korpus pretrpeo teške gubitke, a sem toga izazvana je pogibija još 2.000 ljudi u Banjaluci.
Zapravo, bilo je nelogično očekivati da će Nemcima u Banjaluci doći u pomoć 5. SS brdski korpus, umesto neke jedinice sa bližih i prohodnijih terena - kako se i desilo. Cilj napada na Banjaluku treba potražiti na drugoj strani, u depeši J. B. Tita upućenoj 31. decembra komunističkoj radio stanici "Slobodna Jugoslavija", pod oznakom hitno. Depeša je kratka, sadrži samo vest da je 5. korpus preduzeo "opšti napad na Banjaluku".137
Vojnička pravila nalažu da se početak napada skriva, a naročito da se ne naglašava njegov obim ("opšti napad"), kako bi se usporila reakcija druge strane. Međutim, partizanski vrhovni komandant lično piše vest za radio stanicu odmah po početku napada... To ukazuje da je propaganda imala velikog udela u donošenju odluke za napad. Na isti zaključak navodi i letak koji su komunisti ostavljali u Banjaluci:
5. korpus se danas nalazi pred jednom od najvećih bitaka koja će biti zabeležena u istoriji naših naroda. Ovu veliku ofanzivu treba čitav svet da objavi kao treći front. Bitka će sigurno da donese još jedan korpus.138
Napad na Banjaluku zaista je bio najveća operacija koju su komunisti preduzeli protiv osovinskih trupa od početka rata. Druga rečenica iz letka u vezi je sa depešom J. B. Tita "Slobodnoj Jugoslaviji": napad na Banjaluku predstavljao je vrhunac kako komunističke, tako i britanske propagande u korist komunista. Pošto nije bilo vere u uspeh, propagandna kampanja je počela kada i napad, iako je škodila samom napadu.
Na prvi pogled, niko nije razmišljao o ogromnim žrtvama zbog ratne propagande. Ali, samo na prvi pogled. Naime, događaji ukazuju na sledeća nastojanja komunista:
- Da se ratni požar drži što dalje od Zagreba,
- Da se u širokom luku izbegava koncentracioni logor Jasenovac u koji su Hrvati i dalje odvodili i nesmetano ubijali i po 1.000 Srba dnevno.
 
12. NEMCI O PRESTROJAVANjU HRVATA

Od kad su im kola krenula nizbrdo na velikim frontovima, Nemci su uočili proces prestrojavanja Hrvata na drugu stranu, prema komunistima. Najpre su konstatovali da je do delimičnog izvlačenja komunista u Operaciji "Švarc", juna 1943, došlo upravo na sektoru koji su držali Hrvati (369. hrvatska legionarska divizija, tzv. Vražja divizija), kao i delovi njihove najslabije jedinice, 118. lovačke divizije. Što se tiče Hrvata, na čijem sektoru je prošlo najviše komunista, Nemci su bili "ogorčeni" njihovim držanjem i ni na koji način, ni "primenom najoštrijih metoda", nisu uspeli da ih nateraju u borbu.139
Hrvati, bilo ustaše bilo druge formacije, ni ranije se nisu isticali u borbi protiv partizana. U stvari, između partizana i Hrvata nije vođena ni jedna prava bitka još od početka rata, dok su, s druge strane, četnici imali niz velikih krvavih obračuna sa ustašama i domobranima (Bitka za Foču avgusta 1942, Bitka za Ozren, odnosno Operacija "Tojfel" aprila 1943, odbrana Srpca, neprekidne borbe oko Sarajeva, borbe ispod Vučjaka, Bitka za Modriču januara 1945, itd). Međutim, u svom mesečnom izveštaju od 18. jula, komandant nemačkih trupa u "Nezavisnoj Državi Hrvatskoj", general Rudolf Liters, prvi put piše o krupnim strateškim promenama:
Shvatanje da se nemačka vojska nalazi u jednoj prijateljskoj zemlji davno je prošlo. Najveći deo stanovništva potpomaže ustanike, deo iz ubeđenja, deo iz straha, a deo iz proračuna, s obzirom na promenu situacije koju očekuju.140
Do prvog velikog talasa preorijentacije Hrvata dolazi povodom kapitulacije Italije. Kako su Nemci očekivali savezničko iskrcavanje na jugu, oni delove srednjeg i severnog Jadrana ostavljaju bez i jednog svog vojnika. Prema mesečnom izveštaju nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa od 19. septembra 1943. godine, zbog povlačenja nemačkih trupa na južni Jadran komunisti su osvojili oblast Splita, dok su sve ostale luke preuzeli Nemci. Na prostorima na koje su došle komunističke jedinice, Hrvati su im pružili masovnu podršku. Nemci su očekivali da će komunisti uskoro osvojiti još jednu oblast, o čemu u izveštaju 15. korpusa piše:
Pošto u Istočnoj Bosni samo hrvatske jedinice vrše osiguranje, treba strahovati od toga da komunisti ne samo da neće naići ni na kakav otpor, nego će od hrvatskih jedinica dobiti kako ljudstvo, tako i oružje.141
Isti izvor nastavlja:
Izgleda da je u Hrvatskoj seljačkoj stranci došlo do rascepa. Dok se jedan deo pod dr Mačekom drži starog programa stranke, vodeći ljudi stranke u Dalmaciji idu uz Narodnooslobodilački pokret.142
Četiri dana kasnije, 15. korpus zabranjuje "pojačanu upotrebu hrvatskih jedinica" protiv komunista, "s obzirom na nove neuspehe i pojave rasula, između ostalog i kod do sada najbolje hrvatske jedinice - 3. hrvatske lovačke brigade", piše u obrazloženju. "To uslovljava veliku angažovanost nemačkih divizija. Za osiguranje obale stoje na raspolaganju samo male snage", kaže se još u ovom izveštaju.143
U tromesečnom izveštaju 15. brdskog korpusa od 1. oktobra, zabeleženo je kako su ustaše počele da zabranjuju hrvatskim devojkama da se "druže" sa Nemcima, što je ranije bilo nezamislivo:
O stavu izvesnih hrvatskih krugova govori naročito sledeći slučaj. Ustaški kotarski rukovodilac Bjaltas iz Jajca je na početku izveštavanog perioda zabranio ženskoj omladini u mestu da se druži sa pripadnicima nemačkog Vermahta. Zatim je šef policije u Jajcu pljuvao na ulici pred hrvatske devojke koje su viđene sa nemačkim vojnicima. On je uhapšen i hrvatske vlasti su povele protiv njega disciplinski postupak.144
U izveštaju se potom navodi da su ustaše likvidirale velikog župana Banjaluke, dr Dragana Hadrovića, koji je uživao "poverenje ne samo nemačkih vojnih komandi, nego i sve tri narodnosti".
"Stalno se skoro bez otpora predaju jaki hrvatski garnizoni", tipična je rečenica za ovaj period, zabeležena u podsetniku Obaveštajnog odeljenja 264. nemačke pešadijske divizije, 7. novembra.145
Međutim, kada Nemci uskoro pokreću niz velikih operacija, nanoseći komunistima strahovite gubitke, Hrvati uviđaju da su se preračunali, tj. da još nije kucnuo čas za prestrojavanje. Tako mnogi od njih počinju da se iz partizana vraćaju natrag. Ovo je izveštaj 42. lovačke divizije od 14. januara 1944. godine:
Usled teških gubitaka koje su banditi imali poslednjih meseci, opet su prišli u pojačanom obimu prisilnom regrutovanju u mnogobrojnim mestima na području divizije. Rezultat toga bio je da se veliki broj hrvatskih dezertera javio svojim ustanovama.146
Divizija se na sledeći način žali na Hrvate:
Opet se potvrdilo da su uspehe koje je nemački Vermaht izborio oružjem i svojim postojanim držanjem, po njegovom povlačenju hrvatske civilne i vojne vlasti u najkraćem vremenu proćerdale.
Zaključak o uzrocima nemira u "Nezavisnoj Državi Hrvatskoj" kod Nemaca je ostao nepromenjen: "Tolerisanje krvavih, neljudskih izliva ustaške politike dalekosežno je naškodilo razvoju prijateljstva prema Nemačkoj u Hrvatskoj", piše u izveštaju Odeljenje za inostranstvo Abvera Jugoistoka, od 20. januara 1944.147
I o vojnim formacijama "Nezavisne Države Hrvatske" Nemci nisu menjali mišljenje:
Vojničku efektivnu sposobnost hrvatskog naroda nemačke su vođe ocenjivale iz nedelje u nedelju nepovoljnije. O nedostatku muške discipline, borbenog duha, o bekstvu iz vojske, prelaženju celih bataljona, pod komandom oficira koji su pogazili zakletvu, o izdaji neprijatelju i sporazumu sa njim javljano je sve više i više.148
Isti izvor, Odeljenje za inostranstvo Abvera Jugoistoka, analizira i ustaše:
Ustaška milicija ne bi smela samo na papiru već takođe i u stvarnosti da bude sastavni deo hrvatskih oružanih snaga i po svim službama da bude potčinjena ministru rata... Odgovarajućim, jednostavnim regulisanjem komandnih odnosa sprečilo bi se da milicijske jedinice vode posebni, potpuno sopstveni život, izvan hrvatske oružane sile i da zapovesti dobijaju od drugih a ne od svojih vojnih pretpostavljenih, među koje se kao vrhovni komandant uračunava poglavnik, koji je i ustaškoj miliciji posebno zaklet.149
Proces prelaska domobrana i ustaša u partizane - koji su oni videli kao spas od kazne za počinjene zločine - trajao je čitavog rata, a najmasovniji je bio na kraju, kada je sve postalo jasno. Imajući pred očima sliku svečanog dočeka koji su im priredili Hrvati 1941. godine, Nemci nisu uočili ovu opasnost po svoje ljudstvo. Tako, komandant Motajičke četničke brigade, kapetan Vlado Vinčić, 17. septembra 1944. godine izveštava komandanta Srednjobosanskog korpusa, majora Lazara Tešanovića, da su Hrvati bez borbe predali komunistima Derventu, dodajući:
Hrvati su sami pohvatali Nijemce koji su bili u Derventi, pa su ih predali komunistima povezane, a starešine nemačke su sami poubijali.150
Vinčić je, takođe, pisao:
Saznao sam da komunisti ovih dana nisu mobilisali nikoga oko Motajice, iz razloga što su svi Hrvati ostali pod oružjem sa njima. Sami vidite šta se radi sa Hrvatima, kako se predaju komunistima, pa Vi gledajte da Banjaluka ne padne u ruke komunistima ko što je pala Derventa. Prilikom zauzimanja Dervente pridobili su dosta civila uza se koji idu sa njima i pljačkaju.
 
13. ENGLEZI I PRESTROJAVANjE HRVATA

Tradicionalno, engleski političari bili su za Hrvate, a protiv Srba. Jedna doza antisrpstva karakterisala je englesku politiku još od prve polovine 19. veka.151
Engleska je početkom 19. veka bila na strani Turske, jer su preko turske teritorije išli trgovački karavani za Indiju. Ta ideja rukovodila je postupcima prvog engleskog konzula u prestonom Kragujevcu, Džorya Lojda Hoyesa. Njegov naslednik, Longvort, suprotstavljao se politici kneza Mihaila u osamostaljenju Srbije. On je smatrao da velike sile ne treba da priznaju Preobraženski ustav iz 1861. godine, jer bi to značilo "atakovanje na prava Turske" i priznavanje "vodeće uloge Srbije među južnim Slovenima".
Na Berlinskom kongresu 1878. godine Englezi su odigrali glavnu ulogu. Upravo oni su predložili da se Bosna i Hercegovina pripoji Austrougarskoj, a ne Srbiji, jer bi se u tom slučaju "načinila velika slovenska država, koja bi se pružala preko Balkanskog poluostrva i čija bi vojnička snaga činila opasnost narodnostima drugih plemena, koja su na zemljištu južno od njih". Namera engleskih političara bila je da spreče ruski i omoguće nemački prodor prema istoku, što je dovelo do Prvog svetskog rata.
Kada je tokom aneksione krize 1908. godine Bosna i Hercegovina tražila priključenje Srbiji, engleski ministar Grej upozorio je srpskog ministra Milutinovića da njegova vlada ništa ne čini po tom pitanju, jer će joj se u suprotnom "razbiti glava". Potom je na konferenciji ambasadora velikih sila u Londonu data autonomija Albaniji, tako što je utvrđivanjem njenih granica Srbiji zatvoren najbliži izlaz na more, kod Skadra. Na pominjanje "srpskog primorja", Grej je upitao "zašto se primorje naziva srpskim i u kojim je to vekovima pripadalo Srbiji". Odgovoreno mu je da je to bilo od sedmog do četrnaestog veka, na šta je on uzvratio: "Francusko severno primorje vekovima je pripadalo Engleskoj, pa ga ipak zato ne zovemo engleskim. Isti je slučaj i sa oblastima koje sačinjavaju Sjedinjene Američke Države".
Sve do pred kraj Prvog svetskog rata, do sredine 1918. godine, Engleska je zastupala politiku očuvanja Austrougarske. Onda se založila za osnivanje Jugoslavije, u čemu je naišla na podršku kralja Aleksandra Prvog i dela srpskih političara, ali se sukobila sa Nikolom Pašićem, koji je tražio ujedinjenje Srba, bez Hrvata i Slovenaca. Englezi su računali da će Jugoslavija biti brana nemačkom prodoru na Istok, a istovremeno neće biti pod uticajem Rusije zbog "zapadnjačke varijante". Siton-Votson je to obrazlagao rečima da će u "zapadnjačkoj jugoslovenskoj državi katolički zapad vremenom preuzeti vođstvo. Slobodno se može predvideti da će civilizovaniji Hrvati i Slovenci uskoro imati vođstvo u političkom životu i misli nove države, pred njihovim galantnijim ali primitivnijim srpskim saplemenicima".
Kada je 1928. godine Jugoslavija bila na korak od podele, na Srbiju s jedne i Hrvatsku i Sloveniju s druge strane, tako što bi Slavonija, Bosna i Hercegovina i veći deo Dalmacije pripali Srbiji, Englezi su ustali protiv toga. Po njihovom razumevanju stvari, Srbija bi bila snažna i podložna uticajima Rusije, dok se oba ova elementa isključuju kroz stalne sukobe sa Hrvatima i Slovencima.
Tokom Drugog svetskog rata, dok "gvozdena zavesa" još nije bila spuštena, Englezi su zamerali generalu Draži Mihailoviću što pod srpskim zemljama podrazumeva i Bosnu i Hercegovinu. Majkl Rouz, sekretar u Ministarstvu inostranih poslova, upozoravao je da se to ne može prihvatiti, jer bi inače Britanci "prodali Hrvate Srbima". Sklonost da se samo Srbija i Crna Gora računaju u srpske zemlje, bila je razlog što Englezi nisu priznavali velike hrvatske pokolje nad srpskim življem. Tako, u jednom izveštaju iz jeseni 1943. godine, koji je potpisao zajedno sa pukovnikom Vilijemom Bejlijem, šef savezničkih vojnih misija kod četnika, britanski general Čarls Armstrong, navodi:
Mihailović i Centralni nacionalni komitet veruju da ukupni srpski gubici u ovom ratu premašuju milion ljudi. Uzaludni su pokušaji da se ovakvo uverenje uzdrma sredstvima propagande, pogotovu kada se imaju u vidu nedavni slučajevi saradnje između partizana i ustaša.152
Englezi ne samo što su znali za saradnju ustaša i komunista, nego je radio London podsticao prelazak ustaša u partizane, prikrivajući pritom strahoviti genocid nad Srbima. Evo jedne karakteristične Dražine reakcije na emisije radio Londona, u raspisu svim jedinicama iz oktobra 1943. godine:
Putem letaka objavite sledeće: U radio Londonu Mira Rajković, ustaša, kome je mesto uz Pavelića, zatim Grga Zlatoperko, koji je negda na sva usta hvalio Nemce, bio je na službi u Varšavi i Rimu. Obični plaćenici. Pored njih je i druga ustaška mafija. Zato su slatko i objavili pristupanje ustaša komunistima. Pozovite sve Srbe i ispravne Hrvate da razumeju ovu stvar i da napuštaju komunističke redove, kojima sada pristupaju naši krvnici ustaše.153
Prema tome, osnovna težnja engleske politike u vezi sa ustaškim genocidom bila je sprečavanje eventualne srpske osvete. Hrvati bi bili kažnjeni ako bi se posle rata uspostavila srpska vlast, ali ne i u slučaju da se vlast preda Hrvatu Josipu Brozu Titu. Kažnjavanje ustaških zločinaca pratilo bi postavljanje srpske granice na Kupi, što je sadržao program četničkog pokreta. Englezi su bili protivni tome još od Berlinskog kongresa. Njima je odgovarala srpska granica na Drini, zacrtana u planovima hrvatskih komunista.
Engleski političari rano su uočili da je četnički pokret srpski, a partizanski hrvatski, iako su formalno i jedni i drugi isticali jugoslovensko ime. U poverljivoj belešci od 31. maja 1942. godine, Čerčil piše da "ukupno 47 divizija na Balkanskom poluostrvu zadržavaju gerilske aktivnosti Srbina Mihailovića, hrvatskih partizana, opšti neredi u Grčkoj i nemir u tim porobljenim zemljama". Bili su to njegovi uobičajeni izrazi: "Srbin Mihailović" i "Hrvat Tito", odnosno "srpski četnici" i "hrvatski partizani". Zato se Britanija ponašala shodno svojim starim predrasudama. Primera radi, u izveštaju britanskog poslanstva u Jugoslaviji iz 1929. godine, piše da "Srbi nemaju tradiciju osim u ratovanju", nasuprot Hrvatima, koji su "civilizovaniji i skloniji birokratskom razmišljanju". Verujući u takav red stvari, Englezi su podržavali Srbe kada je trebalo ratovati protiv Nemaca, a Hrvate kada je došlo vreme eksploatacije ratnih uspeha. Zbog toga je, čim je Hitler prešao u defanzivu, njihov stav o borbenosti Srba i Hrvata potpuno izmenjen. Sada su govorili o "pasivnosti srpskih četnika" i "herojstvu hrvatskih partizana". Razume se, oni su znali da to nije tačno, ali posle rata samo je herojima dopušteno da postavljaju granice.
Prema Kosti St. Pavloviću, Slobodan Jovanović je imao sledeći komentar za englesko ponašanje:
Kao što postoji neobjašnjiva ljubav Francuza prema Srbima, tako postoji nerazumljivo neraspoloženje Engleza prema nama. Oni vole Hrvate, pokraj svega što su oni, po svojim političkim ubeđenjima, totalitarci, i što je HSS, i po svom ubeđenju i po načinu rada, totalitarna stranka.154
Drugom prilikom, Jovanović je rekao da Engleze rukovodi "mržnja prema Srbima", kao "snažnim elementima" u Jugoslaviji: "Posle Prvog svetskog rata Englezi su stvorili onakvu Jugoslaviju da `matiraju` Srbe. Kako se Srbi nisu dali, sad čine drugi pokušaj s velikim brojem federativnih jedinica", rekao je Slobodan Jovanović.155
Leta 1943. godine Nemci su uočili okretanje Hrvata prema svom starom savezniku, Englezima, koji ih je upućivao u komunističke redove. Primera radi, štab nemačke 114. lovačke divizije tada šalje sledeći izveštaj: "U hrvatskom oficirskom koru, kao i među ustašama, primećena je jaka anglofilska struja. Nosilac propagande je verovatno katolički kler".156
Prema memoarima vojvode Jevđevića, ustaše hvataju vezu sa Zapadnim saveznicima tokom 1944. godine. Najpre to čini "ustaška disidentska grupa" na čelu sa Lorkovićem i Vokićem. Njeni predstavnici došli su kod vojvode Jevđevića, koji se tada nalazio u Sloveniji, rekavši da su preko Meštrovića u Švajcarskoj "uspostavili kontakt sa Angloamerikancima". Sada su, preko Jevđevića, tražili vezu i sa Dražom. (Vojvoda je o ovome obavestio Dražu, koji je odgovorio odrečno.)
Posle rata, u logoru Grotalie u Italiji Britanci zatvaraju vojvodu Jevđevića zajedno sa ustaškim ministrima Perićem, Vrančićem, Totom i Gutićem. Perić je, piše Jevđević, "pregovarao sa Englezima da ga puste na slobodu, a on da im otkrije skrovište dva vagona zlata i srebra, koje su ustaši izneli iz zemlje. Izgleda da su se kasnije Englezi i ustaši sporazumeli i podelili tu pljačku." Drugi ustaški ministar, Vrančić, tvrdio je "da Pavelić ima veze sa najvišim britanskim krugovima, koji smatraju hrvatsku državu temeljom stabilizacije Balkana".
Vojvoda Jevđević uspeo je da pobegne Britancima pre nego što su ga isporučili komunističkim vlastima u Beogradu. Od visokih italijanskih oficira, koje je poznavao iz rata, 1947. godine je saznao da se "u vatikanskoj palati u via G. Veneziano" kriju Ante Pavelić i Vanča Mihajlov, organizator atentata na kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Jevđević piše:
Poverio sam misiju likvidacije tih zlikovaca kapetanu Blagoti Boškoviću. Bojeći se da neće uspeti prodreti u palatu, preko trećih lica poverim tu vest engleskom agentu u Rimu nekom Sterđeviću, očekujući pozitivno da će Britanci uhapsiti zlikovce. Međutim, iste nedelje uz pomoć Britanaca napuste palatu obojica i u popovskim mantijama budu prebačeni u Argentinu.157
 
14. ODNOS KOMUNISTA PREMA GENOCIDU HRVATA NAD SRBIMA

Bila je poznata komunistička sklonost da po svim pitanjima - bitnim i nebitnim - zauzimaju stav i izdaju saopštenja. Oni se jedino nisu oglasili povodom formiranja "Nezavisne Države Hrvatske" i genocida nad srpskim narodom. U stvari, ne samo što nisu osudili genocidnost Pavelićeve Hrvatske, nego su krivo predstavljali događaje, nastojeći da umanje zločin i naprave simetriju među žrtvama. Tako se u proglasu Oblasnog komiteta KPJ za Hercegovinu iz jula 1941. kaže:
Krvavo kolo koje su zaigrali po našoj Hercegovini izdajnici hrvatskog naroda, krvoločne sluge krupnog njemačkog kapitala Ante Pavelić i njegove ustaše, nastavlja se. Poslije pokolja u Gacku, Trebinju, Ljubinju, Nevesinju, Ljubiškom, Mostaru i ostalim mestima, ustaški yelati hrvatskog i srpskog naroda i muslimana, zaređali su sa novim pokoljima. Po Čapljini, Stocu i Mostaru kolju se ljudi, žene i đeca. U duboke jame boksitnih rudnika (na Širokom Brijegu) pobacano je na stotine poubijanih, ranjenih i zdravih ljudi, a među njima ogroman broj muslimanskih i srpskih radnika i seljaka.158
Dakle, dok su za izmišljeno ugnjetavanje Hrvata i muslimana u međuratnom periodu komunisti optuživali čitav srpski narod, za stvarni genocid nad srpskim narodom oni optužuju samo "izdajnike hrvatskog naroda". Štaviše, kažu da su najveće žrtve tih "hrvatskih izdajnika" upravo Hrvati.
Ali, komunisti su tako govorili samo u svojoj propagandi "bratstva i jedinstva svih naroda i narodnosti". Iz njihovih internih dokumenata vidi se da su oni dobro znali ko je yelat a ko žrtva. Vidi se, takođe, kako njima ni na kraj pameti nije bilo da žrtvu zaštite. Naprotiv, oni su se bojali da ubijanja Srba - ne prestanu.
Kada je 12. avgusta 1941. Svetozar Vukmanović Tempo dobio pismo ćure Pucara o pokolju 650 ljudi, žena i dece u okolini Prijedora, posle čega se očekivalo da će Nemci uzeti Srbe u zaštitu i ukinuti ustašku vlast, on je odgovorio:
Mnogo više me je zabrinula vijest da su okupatori išli na ukidanje ustaške vlasti u Prijedoru i da je čitavu vlast u gradu preuzela regularna vojska NDH. Ukoliko okupator počne stvarati stanje u kome će se prema Srbima primenjivati neki pravedniji zakoni, to može da pokoleba veliki dio seljačkih masa i da ugrozi razvoj oružane borbe.159
To je ista ona genocidna politika koju su komunisti primenjivali u Srbiji: izazivanjem nemačkih represalija stotinu za jednoga, želeli su da pospeše "razvoj oružane borbe", bez ikakvih obzira prema stradanju srpskih civila.
Komunisti su i za vreme i posle Drugog svetskog rata, sve dok je njihova vlast bila jaka, skrivali dimenzije hrvatskog genocida nad Srbima, ali i svih drugih zločina nad srpskim narodom, uključujući, po prirodi stvari, i zločine koje su oni sami počinili.
Najveće stratište Srba, hrvatski koncentracioni logor Jasenovac, komunisti su ostavili netaknuto do poslednjeg dana rata. Kada je rat okončan, prva briga bila im je da unište dokaze - logorske zgrade sa spravama za mučenje i ubijanje. "Zatočenici ustaških logora u Hrvatskoj", kako su se potpisali, uspeli su 29. juna 1944. godine da pošalju jednu notu komunističkoj vladi, Avnoju, izražavajući nadu da nisu "zaboravljeni i prepušteni svojoj sudbini". Međutim, na dnu ove note neko od komunista je dopisao: "Ne treba objavljivati!" (znak uzvika u originalu).160
Kada je posle smrti komunističkog diktatora J. B. Tita ova tema otvorena, osamdesetih godina prošlog veka, počeli su se pojavljivati članci, pa i knjige, o tome zašto partizani ranije nisu napali i oslobodili Jasenovac. Naime, Jasenovac se nalazio na teritoriji koja je smatrana partizanskom, a ne četničkom. Konkretno, ovo je bila teritorija 2. hrvatskog korpusa, koji se nalazio pod komandom Glavnog štaba "Narodnooslobodilačke vojske Hrvatske". Korpus je imao dve divizije: 12. slavonsku i 28. slavonsku. Prilikom preformiranja jedinica 5. oktobra 1943. godine ovaj korpus dobija novi naziv - 6. korpus "Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije" - ali i dalje ostaje pod komandom Glavnog štaba Hrvatske. Kao i druge jedinice "hrvatske vojske", kako su J. B. Tito i njegovi podređeni nazivali jedinice Glavnog štaba Hrvatske, i ovaj korpus su većinom činili Srbi. Avgusta 1943. godine 2. hrvatski korpus imao je 72,58 posto Srba i 27,42 odsto Hrvata. Još više Srba imao je 1. hrvatski korpus. U vreme osnivanja, krajem 1942. godine, u 1. hrvatskom korpusu je bilo 95,23 odsto Srba i svega 4,77 odsto Hrvata. (Ovaj korpus činile su tri divizije: 6. hrvatska, 7. hrvatska i 8. hrvatska divizija, koje će se kasnije preimenovati u 6. ličku, 7. banijsku i 8. kordunašku diviziju.)161
Prilikom prvog masovnog prelaska ustaša i domobrana u partizane, ujesen 1943. godine, povodom kapitulacije Italije i očekivanja skorog kraja rata - najviše Pavelićevih vojnika stupa upravo u 2. hrvatski korpus. Nešto kasnije, početkom 1944. godine, zbog velikog priliva domobrana i ustaša, u susedstvu ovog osniva se još jedan korpus: 10. korpus, poznatiji kao "Zagrebački korpus". Teoretski, ova dva korpusa mogla su da savladaju ustaše i domobrane na tom sektoru i oslobode Jasenovac. U stvarnosti, oni nisu ni razmišljali o borbi protiv svojih dojučerašnjih kolega.
Teško je objasniti ponašanje Srba komunista, uprkos klasičnoj poslovici da su poturice uvek gore od Turaka. Naime, u Jasenovcu i drugim hrvatskim koncentracionim logorima nalazili su se u ogromnoj većini Srbi sa partizanskih teritorija, dok su oblasti pod četničkom kontrolom bile relativno dobro zaštićene. Prema tome, u hrvatskim logorima su bile familije onih Srba koji su, praktično kao legionari, služili u jedinicama "hrvatske vojske"...
Vođena idejama cementiranim još direktivama Kominterne, kao i politikom hrvatskih lidera od Ante Starčevića do Ante Pavelića, "hrvatska vojska" iz okoline Jasenovca krajem 1943. godine prelazi Savu, stupa na četničku teritoriju i kreće u veliku akciju ubijanja Srba. Sa južne strane reke Save, ispod padina planine Motajice, nalazi se Srbac, koji su četnici oslobodili još 1941. godine i potom, kao i okolna sela, uspešno branili od ustaša. Oko 1.200 odlično naoružanih partizana iz sastava 12. slavonske divizije nakratko osvaja Srbac i čini strahovite zločine. U dugotrajnim krvavim borbama odred 12. slavonske divizije je potučen do nogu, tako da se preko Save vratilo svega 400 partizana, bez svog komandanta i političkog komesara.162
Posledice napada partizana na Srbac i Motajicu opisao je vojni sveštenik Motajičke brigade Srednjobosanskog korpusa, o. Miladin Petrović, u sledećem proglasu:
Braćo i sestre Motajičani i Motajičanke!
Mi znamo za vaše muke i patnje danas kao i žrtve koje ste dali pod krvoločnim Titinim komesarima, pa ćemo vas radi toga podsjetiti na jednu tužnu, bolnu i sramnu istinu čiji ste vi živi svjedoci. Iz vaše sredine ustaše su poubijale 147 civila Srba, a popalili i opljačkali 74 kuće. Partizani su do danas poubijali iz vaše sredine 234 civila, nenaoružana Srbina, a popalili su 129 kuća, dok su opljačkali 937 najboljih naših domaćina. Vi ste ostali bez stoke, bez životnih namirnica, bez najboljih i najčestitijih Srba domaćina, sve za račun pobjede komunističke partije i njihovih komesara. Vama su komunisti partizani zapalili šest škola, četiri opštinske zgrade i jednu crkvenu zgradu i na taj način lišili vas svega onoga što je potrebno narodu, njegovoj prosveti i napretku. Pozovite sve vaše sinove koji se nalaze u partizanima, da odmah prebjegnu najbližim četničkim jedinicama. Mi ćemo ih bratski prihvatiti. Živeo Kralj! Živela demokratija! Dole Tito!163
O. Miladin Petrović je povodom zločina 12. slavonske divizije u ovo vreme uputio i jedan proglas partizanima, u kome se pored ostalog kaže:
SRBI PARTIZANI!
Ustaše su još uvek žedne nevine srpske krvi! Malo je za njih preko 700-800 hiljada srpskih života, koje su oni uništili u toku 1941. i 1942. godine. Kada više svoje zločine prema srpskom narodu nisu mogli da produže kao ustaše, oni to sada čine kao partizani i tobožnja "narodnooslobodilačka vojska". Pitajte se samo ko sačinjava 12. slavonsku partizansku brigadu| To su sve samo ustaše... Osjetivši strah pred odgovornošću za sve ono što su počinili, ustaše su sada listom prešle u partizane, smatrajući to kao jedini spas i mogućnost da se izbegne zaslužena kazna, verujući da će pod zaštitom Tita i uticaja međunarodnog komunizma biti spašeni...
 
SRBI PARTIZANI!
Zar u vama ne teče više ni kap srpske krvi| Zar vas ne progoni griža savesti za sve ono što se danas pod komandom Josipa Broza čini protiv srpskog naroda, uz vašu pomoć i saradnju| Zar vi verujete da će se poboljšati život vaš i vaših porodica, kao i sveg društva, ako se uništi što više srpskih domova, srpskih imanja i skine što više srpskih glava| O, ne. Krvavo i ljuto se varate. Čim Tito oseti da je uništeno mnogo Srba, i da su nesrbi u većini u našoj zemlji, on će vas baciti u zapećak, smatrajući vas hrpom starog i zahrđalog gvožđa, koje mu više nije potrebno. Tada će se on, Josip Broz, vratiti među ustaše, kao što se kaže da se čovek uvek vraća svojoj staroj ljubavi. Vreme je da najzad i vi otvorite oči i da saznate o čemu se uistinu radi. Žalostan je svaki Srbin koji neki spas i veličinu roda svog i braće svoje očekuje pod vođstvom zloglasne trojke Tito-Ribar-Moša.164
Od proglasa nije bilo koristi. Partizani su sarađivali sa ustašama do kraja rata, o čemu pored ostalog svedoči i izveštaj štaba Motajičke brigade - koja se nalazila u oblasti Srbca - komandantu Srednjobosanskog korpusa majoru Lazaru Tešanoviću od 26. februara 1945. godine. U izveštaju se kaže da su Motajičku brigadu naizmenično, dan za danom, napadale ustaše i komunisti, uz napomenu: "Komunisti prolaze pokraj ustaškog položaja, a neće da pucaju na ustaše. Ustaše viču: druškane, nateraj đikane ovamo da ga mi dočekamo, ne daj đikanu da pobegne".165
Južno od Save, a zapadno od teritorije Srednjobosanskog četničkog korpusa, nalazile su se partizanske krajiške divizije: 4, 5, 10. i 11. Ujesen 1943. godine 4, 10. i 11. krajiška divizija bile su u sastavu 2. bosanskog korpusa, koji u novoj formaciji od 5. oktobra dobija ime 5. korpus. Jedna od krajiških brigada uključena je u 1. proletersku diviziju, a 5. krajiška divizija najpre u 1. proleterski, a potom u 2. udarni korpus. Divizije 5. korpusa uvek su kao prvi zadatak imale uništenje četnika Srednjobosanskog korpusa majora Lazara Tešanovića, kao i Bosanskokrajiškog korpusa poručnika Uroša Drenovića, sa kojim su se graničile na jugu. Krajiška 5. divizija poslata je kao pojačanje jedinicama u napadu na četnike u Istočnoj Bosni i Raškoj oblasti, dok je 1. proleterska divizija u ovo doba obezbeđivala Vrhovni štab, dok će kasnije i ona biti upućena na četnike u pravcu Srbije.
Upravo sa teritorija na kojima je mobilisano ljudstvo za krajiške divizije, a naročito na planini Kozari, Hrvati su odveli najviše civila u koncentracioni logor Jasenovac. Pa ipak, nije bilo ni govora o slanju krajiških divizija na Jasenovac, niti u bilo kakvu akciju prema severu, gde su se, pored Jasenovca, nalazili i koncentracioni logori Stara i Nova Gradiška, pružajući se i na bosansku obalu reke Save...
U zbornicima dokumenata partizanskog Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta Komunističke partije, ne samo što nema govora o akcijama u pravcu sprečavanja strahovitog genocida nad Srbima, nego se on i ne pominje. Ako bi se sudilo samo na osnovu dokumenata Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta, zaključak je da genocida nije ni bilo. Okupatori, Nemci i Italijani, bili su humaniji od domaćih izdajnika komunista, ali i od vođa Zapadnih saveznika. Nemačka i italijanska arhivska građa puna je primera zgražavanja nad postupcima Hrvata, uz navođenje preciznih podataka o veličini zločina. Takođe za razliku od komunista, okupatori, a naročito Italijani, preduzimali su niz mera za spašavanje Srba od hrvatskih nacističkih formacija. Uostalom, tokom Drugog svetskog rata komunisti su ubili više Srba nego okupatori.
Već smo videli kako je jedan od najviših komunističkih funkcionera, Svetozar Vukmanović Tempo, reagovao na vest o pokolju 650 ljudi, žena i dece u okolini Prijedora. Evo još jednom tog dela njegovog pisma:
Mnogo više me je zabrinula vijest da su okupatori išli na ukidanje ustaške vlasti u Prijedoru i da je čitavu vlast u gradu preuzela regularna vojska NDH. Ukoliko okupator počne stvarati stanje u kome će se prema Srbima primenjivati neki pravedniji zakoni, to može da pokoleba veliki dio seljačkih masa i da ugrozi razvoj oružane borbe.
Dakle, na vest o masovnom zločinu, Vukmanović brine što će Nemci zaštititi Srbe i zaustaviti zločine.
A evo kako su nemački okupatori reagovali na vesti o masovnim zločinima nad Srbima i kakvo mišljenje su imali o komunističkim saveznicima ustašama.
Ustaše su bile tako krvoločne da je Hitlerov izaslanik u Zagrebu, general Glez fon Horstenau, jednom prilikom rekao Slavku Kvaterniku: "Dragi Slavko, srećan sam što ćeš uopšte i mene ostaviti u životu".166 General Turner, načelnik nemačke komande Srbije, prosledio je juna 1941. izveštaj u kome o razgovoru sa Kvaternikom kaže: "Srbin za njega predstavlja vrednost tek kada je mrtav".167
Mada su Nemci već godinama držali koncentracione logore, u kojima su milioni ljudi mučeni i ubijani, oni su se ipak zgrozili veličinom hrvatskog zločina nad Srbima. Zato je Hitler 23. septembra 1941. pozvao na raport hrvatskog poglavnika Antu Pavelića. Doduše, teško je proceniti koliko je u ovome ulogu imao sam čin hrvatskog zločina, a koliko srpski ustanci, koji su zabrinjavali Nemce: sudeći po izjavama nemačkih generala, od značaja su bili i zločini i ustanci.
Vođenje hrvatskog slučaja Hitler je poverio Hajnrihu Himleru, a ovaj generalu Aleksanderu Leru, nemačkom komandantu Jugoistoka Evrope. Izveštaj za Hitlera bio je spremljen već 1. oktobra, ali je nemački poslanik u Zagrebu, Zigfrid Kaše, uticao da se izbaci Lerov zaključak o stavljanju opstanka "Nezavisne Države Hrvatske" pod znak pitanja. Prema Radetu Rebiću, piscu obimne studije "Dražina Srbija", Kaše je ipak "naveo da treba uveriti Pavelića da izmeni svoju odluku o uništenju svih Srba u NDH". General Ler je i dalje zahtevao uklanjanje Pavelića i postavljanje Mačekovih ljudi na njegovo mesto. Povodom tog Lerovog zahteva, Horstenau šalje izveštaj u kome daje sledeću ocenu NDH:
Kad general pukovnik Ler, na prvom mestu, insistira na likvidaciji ustaškog ćumeza, on stavlja svoju ruku na inficiranu ranu hrvatskog državnog tela. Od početka rđavo osnovan ustaški režim, sa svojom ludom politikom genocida i svojim kriminalom, postao je simbol ove ružne države.168
 
Kada je Hitlerov specijalni opunomoćenik za Balkan, dr Herman Nojbaher, 1943. godine počeo intenzivnije da se bavi srpskim pitanjem, najpre je pokušao da stane na kraj hrvatskim zločinima. U svojim memoarima, za hrvatski pokolj Srba Nojbaher kaže da "spada u najsvirepije akcije masovnog ubistva cele svetske istorije". Doživeo je da mu se ustaške vođe hvale kako su "zaklali milion Srba, uključujući tu i odojčad, decu, žene i starce", ali to je smatrao "samohvalnim preterivanjem". Prema izveštajima kojima je raspolagao, Nojbaher je "broj zaklanih bez odbrane" procenjivao na 750.000.
Kad sam ja, posle više puta, još jednom govorio u glavnom stanu o zbilja groznim događajima u mojem hrvatskom susedstvu, reče mi Adolf Hitler:
`Ja sam kazao poglavniku da se ovakva manjina ne može prosto istrebiti: ona je prevelika`.
Da, kad bi se znala tačna granica dokle je dozvoljeno istrebljivanje. Zar se ona ne prekoračuje već sa jednim umorstvom| - zapisao je Nojbaher u svojim memoarima.169
I poznata italijanska dokumenta ne govore ništa bolje o Paveliću i njegovoj državi: "Vidim Pavelića, okruženog njegovim banditima", zabeležio je u svom dnevniku, 25. aprila 1941. godine, italijanski ministar inostranih poslova grof Galeaco Ćano. Toga dana, Ćano se sa Pavelićem i "njegovim banditima" sastao u Ljubljani.170
Italijani su se zgražavali nad hrvatskim zločinima u Drugom svetskom ratu, ostavljajući o tome nemali broj dokumenata. Među najpotresnija italijanska dokumenta o hrvatskom genocidu nad Srbima spada pismo generala Aleksandra Luzana Musoliniju. Evo tog pisma:
Duče! Moja bezgranična odanost prema Vama mi, nadam se, daje za pravo da, u nečemu, odstupim od strogog vojničkog protokola. Zato i žurim da Vam opišem jedan događaj kojemu sam, unazad tri sedmice, lično prisustvovao.
Obilazeći sreska mesta Stolac, Čapljinu i Ljubinje (između 60 i 130 km severno od Dubrovnika) - saznam od naših obaveštajnih oficira da su Pavelićeve ustaše, prethodnog dana, počinile neki zločin u jednom selu (Prebilovci), i da će, kad se to pročuje, okolni Srbi ponovo da se uznemire.
Nedostaju mi reči da opišem ono što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj učionici, zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina! Zločin je neumesna i nevina reč - to je prevazilazilo svako ludilo! Mnogima su odsekli glave i poređali ih po đačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo. Primetio sam načeti yak soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove! I, taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se začulo dečje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog đaka, još je bio u životu, disao je sa napola presečenim grkljanom! Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji.
Zločinci su najpre, na smenu, silovali učiteljicu Srpkinju (ime joj je Stana Arnautović) i onda je, pred decom, ubili. Silovali su i devojčice od osam godina. Za sve to vreme, pevao je silom dovedeni orkestar Cigana i udarao u tambure!
Na večnu sramotu naše, rimske crkve - i jedan božji čovek, jedan župnik, u svemu tome je učestvovao! Dečak koga smo spasili, brzo se oporavio. I čim je rana zarasla, našom nepažnjom pobegao je iz bolnice i otišao u svoje selo, da traži rodbinu. Poslali smo patrolu za njim, ali uzalud: našli su ga na pragu kuće zaklanog! Od hiljadu i nešto duša, u selu više nema nikoga! Istoga dana (to smo otkrili kasnije) kad je izvršen zločin u školi, ustaše su pohvatale još 700 stanovnika sela Prebilovci i sve ih bacili u jamu ili na životinjski način na putu do jame pobili. Spasilo se samo oko 300 muškaraca: jedino je njima uspelo da probiju ustaški obruč oko sela i da pobegnu u planinu! Tih 300 preživelih jače je od najelitnije Pavelićeve divizije. Sve što su imali da izgube, oni su izgubili! Decu, žene, majke, sestre, kuće, imovinu. Čak su i straha od smrti oslobođeni. Smisao njihovog života je jedino u osveti, u strašnoj osveti njih je, u neku ruku, i stid što su preživeli! A takvih sela, kao što su Prebilovci, puna je Hercegovina, Bosna, Lika, Dalmacija.
Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su, u tim krajevima, zagađeni i mnogi vodeni izvori. Iz jednog vrela u Popovom Polju, nedaleko od jame u koju je bačeno 4.000 Srba, izbijala je crvenkasta voda, lično sam se u to uverio! Na savest Italije i naše kulture pašće neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vreme, ne distanciramo od ustaša i ne sprečimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje!171
Italijanski pisac Malaparte u svojoj čuvenoj knjizi "Kaputt", u poglavlju pod naslovom "Kotarica ostriga", piše o kotarici punoj očiju srpske dece, koju je šef hrvatske države Ante Pavelić držao na svom radnom stolu prilikom susreta sa Malaparteom. Zgranutom Malaparteu, koji je pomislio da su u kotarici ostrige, Pavelić je objasnio da su izvađene dečje oči poklon njegovih "hrabrih ustaša".172
Italijanski istoričar Marko Aurelio Riveli citira brojna italijanska dokumenta u vezi ovog genocida neverovatnih razmera. Tako je pukovnik ćuzepe Anđelini, komandant jednog puka divizije "Kralj", zapisao:
Na hiljade Srba behu oslepljeni i zverski mučeni, čitave porodice su masakrirane bez ikakvog obzira na pol i dob. Organizatori i izvršioci često su slavili klanje veselo se časteći, kao kad su avgusta 1941. proslavili ubistvo sina direktora srednje škole u Gospiću koji je bio njihova hiljadita žrtva.173
Prema Aureliju, nemački, italijanski i britanski izvori slažu se da su do kraja rata Hrvati ubili između 750.000 i milion Srba,174 kao i praktično sve Jevreje i Rome koje su uhvatili. Aurelio je svojoj knjizi dao naslov "Nadbiskup genocida (monsinjor Stepinac, Vatikan i ustaška diktatura u Hrvatskoj, 1941-1945)", naglašavajući ulogu katoličke crkve u ovom velikom zločinu.

14V.jpg


Pismo logoraša hrvatskog koncentracionog logora Jasenovac komunistima, u kome oni izražavaju nadu da nisu " zaboravljeni ni prepu š teni našoj sudbini " . Međutim, neko od komunista je na dnu pisma dopisao: " Ne treba objavljivati " ...
 
15. DRAŽINA REAKCIJA

Draža je od svojih komandanata često dobijao izveštaje o borbenoj saradnji ustaša i partizana protiv četnika. Na primer, komandant Dinarske četničke divizije, vojvoda Momčilo ćujić, 3. marta 1943. godine poslao je sledeći radiogram:
Kad smo očistili dolinu Vrlike od partizana i počeli rad po uputu br. 5, 27. februara 300 crnolegijaša iz Sinja prodrlo je noću do Vrlike s namerom da tamo uspostave svoju vlast, terorišući i pljačkajući naš narod. U to vreme naš odred sa 150 ljudi bio je zaposlen prema Dinari. Naše seoske straže prihvatile su borbu dok je odred stigao. Dok se izvodila borba protiv crnolegijaša, istovremeno naši su borci bili napadnuti sa leđa iz Svilaje od strane partizana. Borba je trajala celi dan. Rezultat borbe sledeći: Crna legija sjurena u Sinj, a partizani preko Svilaje u pravcu Muča. Zarobili smo 27 karabina - nešto municije i ostale spreme, ubili 32 crnolegijaša i jednog zarobili. Broj ranjenih nepoznat. Mi smo imali četiri mrtva i četiri ranjena.175
Draža je, takođe, o saradnji ustaša i komunista više puta javljao vladi u Londonu. Na primer, u njegovoj depeši od 23. aprila 1943. godine stoji:
Komunisti sarađuju sa ustašama od kojih primaju oružje. Težnja je ustaša da im komunisti, kao prethodnica njihova i Nemaca, očiste teritorije koje ustaše posedaju pošto ih komunisti napuste. Komunisti stoga i vode borbu samo po srpskim krajevima i planski i sistematski uništavaju isključivo Srbe, što će se lako utvrditi na zgarištima naših naselja.176
Do tada najmasovnija saradnja ustaša i partizana usledila je ujesen 1943. godine. Kapitulacija Italije došla je kao onaj poslovični sneg po kome zverke pokazuju svoje tragove. Jer, misleći da se rat uskoro završava, korak više prave, i tako jasno otkrivaju ciljeve, s jedne strane sami komunisti, s druge Pavelićeva ustaška vlada i ostali hrvatski faktori, a s treće Velika Britanija. Za razliku od komunista i ustaša zvanični London je, naravno, znao da će rat potrajati, ali u ovo doba više nije mogao skrivati na čijoj je strani.
Prva Dražina reakcija po ovom pitanju usledila je upravo posle jedne emisije radio Londona. U raspisu svim jedinicama od 15. oktobra 1943, Draža kao najodgovornijeg za zločine "Nezavisne Države Hrvatske" imenuje katoličku crkvu. On piše:
...Londonski radio želi da po svaku cenu izbegne našu osvetu, u čijim redovima ima najviše Hrvata (tj. u redakciji radio Londona za Jugoslaviju - prim. aut), a komunističko vođstvo je stvarno u hrvatskim rukama. Veliki broj ustaša popunio je komunističke redove, što je čak i radio London konstatovao sa zadovoljstvom. Jasno je da su ustaše pod zaštitom Nemaca pobile 1941. godine 700.000 Srba a 1943. godine iste ustaše pod zaštitom komunista podržavaju ubijanje Srba.
Radio London pokušava da umiri Srbe hvaleći Hrvate preko komunista. Tako treba razumeti radio London i njegove lažne vesti u korist komunista. Zbog toga mi radio London više nećemo slušati već ćemo slušati samo američke vesti...177
General Miroslav Trifunović, komandant Srbije, 8. novembra prenosi Dražin raspis u kome se kaže da Hrvati iz Jugoslovenske vlade u Londonu već započinju borbu za nove granice sa Srbima, nastojeći da ih pomere prema istoku ozakonjenjem masovnih zločina Hrvata najpre u ustaškom, a potom u komunističkom pokretu. Evo tog raspisa:
Grupe komunista izbegavajući borbu sa Nemcima stigle su na našu zapadnu granicu (tj. na zapadnu granicu Trifunovićeve Komande Srbije - prim. aut). Ove grupe sačinjavaju svi oni koji su rušili Jugoslaviju i klali i ubijali Srbe. Tu su ustaše, kako Hrvati tako i muslimani, pa i manjine nemačke i mađarske. Cilj im je dvojak, ali satanski. Hoće unutra istrebljenje Srba, koji imaju jedini pravo na odmazdu, kako za izdajstvo u prvim danima rata, tako i za 700.000 pobijenih Srba, među kojima i žena i dece. Sem toga de se pred ostalim svetom pokažu kao nekompromisni borci protivu okupatora, naročito sad u poslednjoj fazi, te da tim zabašure odgovornost i za izdajstvo i za nedela.
Iako vodi komuniste vođa Tito - Hrvat, iako se ljudstvo bori pod komunističkom firmom, ono je u masi hrvatsko i muslimansko. Borba je stvarno i dalje protivu Srba, a borba protivu okupatora samo kamuflaža da bi mogli da se bore protivu Srba. Zajednički cilj komunista i Pavelićevih Hrvata i muslimana je očigledan. Komunisti ih dobijaju u svoje redove kao borce te se ojačavaju u borbi za vlast u kojoj im Srbi svuda čine smetnje a Hrvati i muslimani pod firmom oslobodilačke vojske misle da izbegnu odmazdu.
Sem toga Hrvati, čak i londonski, partizane-komuniste priznaju za svoje, te očekuju da u postavljanju unutrašnjih granica iznesu partizanske borbe kao hrvatske protiv okupatora, te da im to služi za bazu pri razgraničenju. Dakle komunisti i Hrvati su jedno isto. Zbog svega ovoga svi Srbi na okup i borba protiv komunista na život ili smrt.178
U ovo doba Draža se često vraćao hrvatskom pitanju. "Znajte da komunističko delo nije komunističko već hrvatska podvala da nam i na kraju rata zabodu nož u leđa", pisao je on potpukovniku Dragutinu Keseroviću, komandantu Rasinskog korpusa, 14. novembra.179
Nešto kasnije, 2. decembra, Draža kritikuje komandanta Hercegovine potpukovnika Petra Baćovića zbog namere da za preuzimanje jugoslovenskih ratnih brodova u Italiji pošalje i oficire koji su do tada služili u "Nezavisnoj Državi Hrvatskoj". Draža je sledećim rečima obrazlagao svoj stav:
Zar ovi oficiri koji bi kao posada nastupili na naše brodove jednoga dana (ne bi) po starom hrvatskom običaju zajedno sa brodovima prešli komunistima, odnosno ustašama, pod crvenom zastavom| Izvinite, ali ja u kapetana bojnog broda Dabovića imam više poverenja nego u sve koji su služili u NDH. Moj delegat neka ovo saopšti Daboviću i neka Dabović sa svim ostalim marinskim oficirima izvrši podelu uloga na one koji će ići preko Jadrana, a koji moraju biti na prvom mestu Srbi i jedan izvestan procenat najpouzdanijih Hrvata koji nisu stupili u službu NDH i koji nisu naklonjeni komunistima. Sve ostalo ljudstvo koje je služilo Paveliću nećemo odbiti, ali ćemo ih rasporediti na našoj obali.180
U proglasu rasturanom leta 1944. godine, pod naslovom "Srbi i Srpkinje", Draža je pored ostalog pisao:
Pokušaj cepanja srpskog naroda na četiri federativne jedinice u Titovom ustavu, besomučna kampanja partizanske propagande protiv tobožnje srpske hegemonije, proganjanje i ubijanje istaknutih Srba u celoj našoj zemlji, kao i otvorena saradnja ustaških odreda sa partizanima protiv četnika, sve to pokazuje da težište partizanske akcije nije u borbi protiv okupatora, u sprovođenju socijalne reforme, nego u razbijanju srpstva i u težnji da se našem narodu nametne okrutna diktatura jedne klike, kojoj je manje stalo do ideologije nego do spasavanja ustaških zločinaca i do rušenja naših narodnih ustanova.
Naš pokret ima pred sobom dva cilja: prvo, da sačuva našem narodu punu slobodu u pogledu izbora njegovog unutrašnjeg političkog i socijalnog uređenja: drugo, da ujedini srpski narod u jednu zasebnu celinu u novoj Jugoslaviji i da ne dozvoli da mu njegovi neprijatelji povlače granice na Drini, Savi i Ristovcu. TO TREBA DANAS DA BUDE JASNO SVAKOM SRBINU.
Naš narod treba da bude svestan da u ovim ozbiljnim trenucima kad se radi o određivanju njegove sudbine za nekoliko idućih pokolenja, njega može spasiti i održati samo stroga nacionalna disciplina. Niko ne treba da veruje da će moći da obezbedi svoju ličnu budućnost ako ostane po strani ove sudbonosne borbe mimo interesa narodne celine. U sadanjem dobu svi smo mi sudbinski povezani i budućnost svakog pojedinca tesno zavisi od budućnosti celokupne narodne zajednice. Zato pozivam ceo srpski narod da se svrsta u jedan jedinstveni front, koji će složno, kao jedan čovek, braniti i odbraniti svoju slobodu i budućnost.181
Ristovac je selo između Vranja i Bujanovca.
 
Press 04.01.2009

Prijateljski pozdrav velikih neprijatelja

Kako je nastala zajednička fotografija ustaše i partizana, koja se na ovom mestu prvi put objavljuje u našoj štampi?

Nedavno smo na ovom mestu objavili četiri fotografije na kojima se, jedni drugima, osmehuju Nemci i partizani. Bilo je to prvo objavljivanje ovakvih - iza sedam brava skrivanih fotografija u jednom visokotiražnom dnevnom listu.

Ovom prilikom, takođe prvi put u istoriji štampe u našoj zemlji, objavljujemo fotografiju na kojoj se rukuju i prijateljski osmehuju - ustaša i partizan.

Zajedničke fotografije ustaša i partizana skrivane su ne iza sedam, nego iza sedamdeset i sedam brava! Zapravo, komunisti su ih verovatno sve spalili, ali došlo je do neočekivane promene na drugoj strani. Ono što je decenijama bilo tajna, sada se u Muslimansko-hrvatskoj federaciji u Bosni i Hercegovini s ponosom ističe kao primer generacijama. Tako se na veb sajtu www. gracanica. org piše o masovnom prelasku esesovaca iz 13. SS „Handžar" divizije u Tuzlanski partizanski odred i 16. muslimansku partizansku brigadu u jesen 1944. godine.

„Sve do kraja septembra i tokom čitavog oktobra, partizanski su štabovi sa zadovoljstvom izvještavali o prelasku ljudstva iz 13. SS divizije u partizane", beleži ovaj izvor. Partizanima nije smetalo što su esesovci prethodno spalili na desetine srpskih sela u Sremu i potom u Bosni i što su zverski poubijali hiljade srpskih civila. To danas ne smeta ni bosanskim zvaničnicima, već naprotiv, oni ističu dobro naoružanje i obučenost esesovaca, kao i njihovu ključnu ulogu u velikoj bitki za Tuzlu decembra 1944. godine. Partizane, odnosno esesovce, u Tuzli su tada napadali četnici pod neposrednom Dražinom komandom.

„Od pobijenih komunista su najviše SS-ovci jer se to već vidi prema njihovom odelu", zapisano je u Operacijskom dnevniku Gorske kraljeve garde majora Nikole Kalabića za 25. decembar 1944. godine. Druga jedinica koja je odigrala značajnu ulogu na Tuzli bila je 18. hrvatska partizanska brigada - prepuna bivših ustaša.

Slika ustaše i partizana koju donosimo potiče, dakle, iz muslimanskih izvora, i to iz Cazinske krajine. Reč je o pripadnicima tzv. Huskine vojske. Husein - Huska Miljković bio je jedan od lidera cazinskih muslimana, čije ime u doba komunizma nije smelo previše da se pominje, dok se danas poredi s Fikretom Abdićem. Komunisti su ga se odricali jer je po propasti „Bihaćke republike", početkom 1943. godine, sa svojoj jedinicom, koja je na momente imala i preko 2.000 ljudi, prešao na suprotnu stranu, u formacije „Nezavisne Države Hrvatske". Od kapitulacije Italije septembra iste godine, Huska Miljković ponovo počinje da se nećka na koju će stranu. Najpre se opredeljuje za četnike i njegov ideolog, učitelj Kozica, na zajedničkom skupu u selu Vrsti, na putu Bihać-Cazin, izjavljuje:

„Hvala vam, braćo, i dobro nam došli. Mi smo srećni što smo doživeli da se opet nađemo u bratskom zagrljaju i saradnji. Priznajemo da smo dosta zakasnili, ali se nadamo da ćemo ipak stići kuda smo naumili. Danas se mnogima otvaraju oči i, na našu radost, sada nas većina oseća da je naša sudbina vezana za Srbe i nacionalni pokret, a ne za ustaše koljače i tirane komuniste".

Rad vojvode Momčila Đujića s Huseinom Miljkovićem odobrio je lično Draža i uskoro su u Cazin poslate grupe četnika s oficirima za vezu. Ali, onda počinju da dolaze i delegacije iz Zagreba, na čelu s Pavelićevim ministrima Vrančićem i Alajbegovićem. Miljkoviću su obećavane kule i gradovi da se mane Srba i on se lomi januara 1944. godine. Već 1. februara u Cazin dolazi „zloglasni krvolok ustaški pukovnik Juco Rukavina" - kako se izrazio vojvoda Đujić izveštavajući Dražu - sa 16 ustaških oficira koji su imali da preuzmu komandu nad „Huskonom vojskom".

Rođeni brat Juce, Ivo Rukavina, bio je komandant partizanskog Glavnog štaba za Hrvatsku. Da li je ta okolnost imala značaja ili ne, tek, Husein Miljković obnavlja razgovore i s partizanima, koji ga već u noći između 2. i 3. februara ponovo primaju u Komunističku partiju. Miljković je pozvao na razgovor i mučki ubio Miloša Bekvu, komandanta četničkog odreda s Petrove gore, da bi potom njegovi ljudi opkolili i napali četnike u selu Vrelu (pri tom su izvukli deblji kraj).

Rasplet je izgledao ovako: onih 16 ustaških oficira ostaje kod Miljkovića, on hapsi učitelja Kozicu, zaduženog za vezu s četnicima, i celu svoju vojsku ponovo prevodi u partizane. Tu se Husein Miljković poslednji put preračunao jer je i ovaj prelazak usledio prerano. Naime, Nemci su krenuli u kaznenu ekspediciju na Cazinsku krajinu, a Miljković je onda poginuo od „svojih muslimana", kako je Đujić izvestio Dražu 13. aprila 1944.

huskamiljkovic11116lz.jpg


Prema tome, ovaj prijateljski snimak ustaše i partizana nastao je u jednom od dva perioda prelaska Huskinih partizana u formacije NDH i obratno. Takvih situacija tokom rata bilo je mnogo i „Huskina vojska", 16. muslimanska i 18. hrvatska brigada predstavljaju samo neke od primera. A pretapanje ustaških i komunističkih jedinica jedne u druge je samo jedna od okolnosti u kojoj je dolazilo do njihovih prijateljskih susreta. Kada se sve uzme u obzir, zajedničkih fotografija partizana i ustaša mora biti na stotine i one će se tek otkrivati.

http://www.naslovi.net/2009-01-04/press/prijateljski-pozdrav-velikih-neprijatelja/983834
 
Da li zna ovaj Koca sta postavlja ovde?Pa kako to da su partizani saradjivali sa ustasama,a na kraju rata su te iste ustase bezali preko granice od tih istih partizana?!I u emigraciji delovale protiv socijalisticke Jugoslavije!Kako to da nijedan ustaski vodja,Pavelic,Stepinac,Kvaternik...posto kazes da su imali sporazume sa partizanima,nisu posle rata dobili neku funkciju u tadasnjoj vlasti,nego su pobegli glavom bez obzira?Ne znam umes li da odgovoris na ova pitanja?
 
Koča:
kako to da su ti pitanja kao uvek trula, glupava, plitka i vredjaju ljudsku inteligenciju? :hahaha:
Kliknite za proširenje...

Pa ti li si inteligentan???Jedino u tvojim postovima mozemo da vidimo citate iz raznoraznog bez znacajnog stiva,i nista vise.Cim ti se postavi neko pitanje,odgovaras potpuno primitivno...Tako da postavi sebi pitanje kolika je tvoja inteligencija?Kako to da ti sa toliko inteligencije nisi recimo profesor istorije na Beogradskom univerzitetu,pa da prezentiras svima nama `Kocinu istoriju`?Kad vec imas `nova otkrica`?
 
halix:
Da li zna ovaj Koca sta postavlja ovde?Pa kako to da su partizani saradjivali sa ustasama,a na kraju rata su te iste ustase bezali preko granice od tih istih partizana?!I u emigraciji delovale protiv socijalisticke Jugoslavije!Kako to da nijedan ustaski vodja,Pavelic,Stepinac,Kvaternik...posto kazes da su imali sporazume sa partizanima,nisu posle rata dobili neku funkciju u tadasnjoj vlasti,nego su pobegli glavom bez obzira?Ne znam umes li da odgovoris na ova pitanja?
Kliknite za proširenje...

ja sam rekao sto puta da necu padati toliko nisko i ulaziti u raspravu sa tobom al tvoja bezgranicna glupost me prosto tera na to:hahaha:

ako moze odgovor na ovo pitanje, veoma je bitno...koje si godiste?

kako Pavelic nije dobio neku funkciju u tadasnjoj vladi:hahaha::rotf::hahaha::rotf::hahaha::rotf:....i kako mislis da te covek ozbiljno shvati...

evo jedno pitanjce za tebe, zasto Tito nije uhvatio Pavelica, nego je sav napor ulozio u hvatanje Draze?:lol:

Zasto Tito za ceo zivot, kao drzavnik i ''veliki borac protiv fasizma'' ni jednom nije obisao Jasenovac i poklonio se srpskim zrtvama?
 
Prema tome, ovaj prijateljski snimak ustaše i partizana nastao je u jednom od dva perioda prelaska Huskinih partizana u formacije NDH i obratno. Takvih situacija tokom rata bilo je mnogo i „Huskina vojska", 16. muslimanska i 18. hrvatska brigada predstavljaju samo neke od primera. A pretapanje ustaških i komunističkih jedinica jedne u druge je samo jedna od okolnosti u kojoj je dolazilo do njihovih prijateljskih susreta. Kada se sve uzme u obzir, zajedničkih fotografija partizana i ustaša mora biti na stotine i one će se tek otkrivati
Kliknite za proširenje...

dragi koco, za ovu sliku ti tvrdis da predstavlja partizane i ustase. partizani imaju odredjene oznake na kapama i uniformi, koje se ne vide, tako da mozemo reci da je tvoja tvrdnja proizvoljna
tvoja tvrdnja je znaci bazirana na neotkrivenim slikama koje moraju postojati, po bozanskom providjenju samardzica

ndhkomunistii.jpg
 
kiseli1:
dragi koco, za ovu sliku ti tvrdis da predstavlja partizane i ustase. partizani imaju odredjene oznake na kapama i uniformi, koje se ne vide, tako da mozemo reci da je tvoja tvrdnja proizvoljna
tvoja tvrdnja je znaci bazirana na neotkrivenim slikama koje moraju postojati, po bozanskom providjenju samardzica


ti ne znas sta govoris, tesko je suociti se sa istinom kad si pobornik plitke komunjarske propagande...

Ko je bio Huska Miljkovic?...kako je slobodno sa svojom vojskom kad mu se cefne ''prelazio'' iz ustasa u partizane i obrnuto?
Kliknite za proširenje...
 
Poslednja izmena:
IZVORI svega postavljenog:

1 i 5 Pogledi, broj 44, 20. oktobar 1988.
2 S. Avramov, Genocid u Jugoslaviji u svetlosti međunarodnog prava, 260.
3 Ž. Đorđević, Istinom za Srbiju, 408.
4 Proleter, br. 28, 1932. godina. Arhiv Narodne biblioteke Srbije, Odeljenje obaveznog primerka.
6 AVII, Arhiva naprijateljskih jedinica, Br. reg. 3/2, K-116/1638.
7 S. Trifković, Ustaše, 160.
8 Politika, 30. april, 1. i 2. maj 1997.
9 S. Avramov, Genocid u Jugoslaviji u svetlosti međunarodnog prava, 260.
10 Ž. Đorđević, Istinom za Srbiju, 407-408.
11 Vojnoistorijski glasnik, 1-2/2004, strana 141. Prema: AVII, Fond NOP, K-12, f. 6, dok. 1.
12 S. Avramov, Genocid u Jugoslaviji u svetlosti međunarodnog prava, 262.
13 S. Avramov, Genocid u Jugoslaviji u svetlosti međunarodnog prava, 261.
14 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 7, 426.
15 S. Skoko, Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942, knjiga druga, 20. Naređenje je objavljeno u Zborniku dokumenata, tom II, knj. 3, dokument 34.
16 R. i Ž. Knežević, Sloboda ili smrt, 872.
17, 18 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 7, 426, 429.
19, 20, 21, 22 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 10, 18-19, 9, 12, 23.
23 I. Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, 44. Prema: Zbornik dokumenata, tom IV, knjiga 3, 169.
24 I. Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, 44.
25 I. Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, 45.
26 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 2, 306-307.
27 i 28 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 2, 307, 322.
29 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 1, 206.
30 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 2, 243.
31 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 2, 384.
32 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 2, 223-224.
33 S. Krakov, General Milan Nedić, knjiga druga, 113. Prema: Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 3, 58.
34 S. Krakov, General Milan Nedić, knjiga druga, 114. Prema: Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 3, 61.
35 I. Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, 46. Avakumović citira i komunističkog pisca A. Sarajlića, koji u knjizi "Pregled stvaranja bosanskohercegovačkih jedinica NOVJ" (Sarajevo, 1958), na strani 139 piše kako su "četničke kolovođe... uspjele da razbiju iznutra većinu partizanskih i dobrovoljačkih jedinica u Istočnoj Bosni i da ih privedu na stranu četnika".
36 S. Krakov, General Milan Nedić, knjiga druga, 123. Prema: Zbornik dokumenata, tom IV, knjiga 4, 69-70.
37 S. Krakov, General Milan Nedić, knjiga druga, 127. Prema: Zbornik dokumenata, tom IV, knjiga 3, 258.
38 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 2, 434-435.
39 Vojnoistorijski glasnik, 1-2/2005, strana 151.
40 S. Krakov, General Milan Nedić, knjiga druga, 131. Prema: Zbornik dokumenata, tom IV, knjiga 4, 106-107.
41 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 2, 306-307.
42 D. Jevđević, U službi srpskom narodu, 63-64.
43 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 2, 395-396.
44 i 45 S. Skoko, Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942, knjiga druga, 271-275, 298-299.
46 i 47 S. Skoko, Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942, knjiga druga, 243-246.
48 E. Jurišić, Sudski proces Tito-Mihailović, 59. Prema: Dedijer, Dnevnik, tom II, 368-369, 202.
49 AVII, ČA, K-275, reg. br. 18/1.
50 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 1, 656.
51 N. Milovanović, Dragiša Vasić, 66.
52 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 1, 641-642.
53, 54 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 1, 671, 728-729.
55 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 1, 645. Draža je pismima od 8. oktobra odgovorio Birčaninu i Radmilu Grđiću, Birčaninovom političkom povereniku, da je "vest o akciji protiv muslimana i Italijana bila lažna i podmetnuta od strane naših neprijatelja", kao i da se on "u svome radu uvek rukovodio zdravim instinktom našeg naroda". (Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 1, 665, 663.)
56 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 1, 735.
57 AVII, ČA, K-299, reg. br. 14/1.
58 AVII, ČA, K-299, reg. br. 15/1.
59, 60, 61, 62 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 6, 91, 99, 108, 109-110.
63 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 6, 111-112.
64, 65, 66, 67 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 6, 121-122, 289, 277, 286.
68 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 6, 342.
69 Spomenica Dinarske četničke divizije 1941-1945, prva knjiga, 237.
70 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 6, 294.
71 Spomenica Dinarske četničke divizije 1941-1945, prva knjiga, 237.
72, 73 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 6, 316, 409.
74 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 8, 359.
75 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 6, 444.
76 P. Simić, Srbija, zemlja neobjašnjiva, 170.
77 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 6, 366-368.
78 N. Plećaš Nitonja, Požar u Krajini, 206, 210.
79, 80 Bogdan L. Bolta, Gračačka četnička brigada 1941-1945, 206, 205.
81 Gacka dolina i okolina na predstraži srpstva i pravoslavlja, 41.
82, 83, 84 M. Pešut, Revolucija u Lici, 217-218, 180, 181.
85 Pogledi, broj 74, 11. januar 1991.
86 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 2, 768, 778.
87 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 3, 18.
88 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 9, 98.
89 V. R. Perović, Enciklopediski i politički komentar "Genosida" (prva četnička enciklopedija), knjiga 1, sveska 2, 269-270.
90, 91 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 10, 290, 297-298.
92, 93 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 10, 278, 279.
94, 95, 96, 97 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 10, 205, 206, 241, 264.
98 Glas javnosti, Beograd, 10. januar 2004.
99 Ž. Đorđević, Istinom za Srbiju, 311-314.
100 P. Simić, Srbija, zemlja neobjašnjiva, 183.
101, 102 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 10, 283, 141.
103 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 10, 330.
104 AVII, ČA, K-279, reg. br. 6/1.
105, 106, 107, 108 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 10, 370, 367, 368, 399.
109, 110 i 111 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 10, 397-398.
112 AVII, ČA, K-275, reg. br. 21/1.
113 D. Trbojević, Cersko-majevička grupa korpusa, 101.
114 Zbornik dokumenata, tom I, knjiga 16, 124.
115 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 10, 399.
116 Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 3, 27.
117 J. I. Krsmanović, Sokolac (putevi Romanije i istorije), 190-191.
118, 119, 120, 121 Zbornik dokumenata, tom I, knjiga 16, 142, 144, 146, 319.
122 AVII, ČA, K-279, reg. br. 6/1.
123 AVII, ČA, K-278, reg. br. 18/1.
124 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 11, 188.
125 i 126 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 3, 581.
127 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 10, 328-329.
128, 129 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 11, 189, 187.
130 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 3, 731.
131 i 132 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 11, 326.
133, 134 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 4, 52, 53.
135 i 136 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 4, 53.
137 Zbornik dokumenata, tom II, knjiga 11, 321.
138 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 4, 48.
139 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 3, 361-371.
140 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 3, 436.
141 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 3, 558-559
142, 143, 144, 145 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 3, 558, 560, 587, 639.
146, 147, 148, 149 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 4, 73, 105, 106, 107.
150 AVII, ČA, K-216, reg. br. 44/1.
151 Grupa autora, Za bolju Srbiju. Članak dr Marka Pavlovića "Englezi, najveći srpski neprijatelji", strana 75 i dalje. Članak je objavljen i u "Pogledima" od 12. juna 1992. godine.
152 K. Nikolić, Savremenici o generalu Mihailoviću, 118-119.
153 AVII, ČA, K-279, reg. br. 10/1.
154, 155 Grupa autora, Slobodan Jovanović u emigraciji. 40, 56.
156 Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 3, 331.
157 D. Jevđević, U službi srpskom narodu, 249-250.
158 i 159 S. Skoko, Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942, knjiga 1, 285-286, 294.
160 P. Simić, Srbija, zemlja neobjašnjiva, 170.
161 Ž. Đorđević, Istinom za Srbiju, 472-473.
162 V. Maletić, Srednjobosanski korpus, neobjavljeni rad.
163 i 164 AVII, ČA, K-227, neobeleženi dokument.
165 AVII, ČA, K-227, reg. br. 9/5.
166 i 167 I. Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, 35.
168 R. Rebić, Dražina Srbija, 496-497.
169 i 170 L. Kostić, Hrvatska zverstva u Drugom svetskom ratu (prema izjavama njihovih saveznika), 16, 199.
171 R. Rebić, Dražina Srbija, 377-378.
172 E. Jurišić, Sudski proces Tito-Mihailović, 61. Jurišić citira francuski prevod Malaparteove knjige, ed Denoel, 322-323.
173 i 174 M. Aurelio Riveli, Nadbiskup genocida, 122, 121.
175 AVII, ČA, K-293, reg. br. 3/1.
176 R. i Ž. Knežević, Sloboda ili smrt, 871.
177 AVII, ČA, K-279, reg. br. 6/1.
178 i 179 AVII, ČA, K-278, reg. br. 18/1.
180 AVII, ČA, K-275, reg. br. 21/1.
181 Govori i izjave generala Draže Mihailovića, 62-63.
 
Koča:
ja sam rekao sto puta da necu padati toliko nisko i ulaziti u raspravu sa tobom al tvoja bezgranicna glupost me prosto tera na to:hahaha:

ako moze odgovor na ovo pitanje, veoma je bitno...koje si godiste?

kako Pavelic nije dobio neku funkciju u tadasnjoj vladi:hahaha::rotf::hahaha::rotf::hahaha::rotf:....i kako mislis da te covek ozbiljno shvati...

evo jedno pitanjce za tebe, zasto Tito nije uhvatio Pavelica, nego je sav napor ulozio u hvatanje Draze?:lol:

Zasto Tito za ceo zivot, kao drzavnik i ''veliki borac protiv fasizma'' ni jednom nije obisao Jasenovac i poklonio se srpskim zrtvama?
Kliknite za proširenje...

Normalno,nastavljas sa primitivnim odgovorima....sta drugo i ocekivati....Pavelic je odmah uhvatio tutanj,dok je Draza ostao i glumio kakvog heroja i sveca...mislio je da ce podici narod ponovo na ustanak,ovoga puta protiv komunista,sto mu ipak nije uspelo.A Pavelic je mnogo pre kraja rata pobegao iz zemlje...A sto se tice napora za hvatanje Draze...nije to bio nikakav napor,vise jedna rutinska akcija u koju se `sjajni obavestajac` uvukao...Jos jedna stvar,Pavelic je imao otvorenu saradnju sa silama osovine,dok se Draza kurvao svo vreme.
 
Koča:
ja sam rekao sto puta da necu padati toliko nisko i ulaziti u raspravu sa tobom al tvoja bezgranicna glupost me prosto tera na to:hahaha:

ako moze odgovor na ovo pitanje, veoma je bitno...koje si godiste?

kako Pavelic nije dobio neku funkciju u tadasnjoj vladi:hahaha::rotf::hahaha::rotf::hahaha::rotf:....i kako mislis da te covek ozbiljno shvati...

evo jedno pitanjce za tebe, zasto Tito nije uhvatio Pavelica, nego je sav napor ulozio u hvatanje Draze?:lol:

Zasto Tito za ceo zivot, kao drzavnik i ''veliki borac protiv fasizma'' ni jednom nije obisao Jasenovac i poklonio se srpskim zrtvama?
Kliknite za proširenje...

Jel umes da napises post u kome se ne podsmevas sagovorniku?
 
evo jedno pitanjce za tebe, zasto Tito nije uhvatio Pavelica, nego je sav napor ulozio u hvatanje Draze?

Zasto Tito za ceo zivot, kao drzavnik i ''veliki borac protiv fasizma'' ni jednom nije obisao Jasenovac i poklonio se srpskim zrtvama?
Kliknite za proširenje...

1.pavelic je proveo prilicno vremena u austriji, pod zastitom americke obavestajne sluzbe, pa tek nakon toga, uz pomoc vatikanskog kanala nestao u pravcu italije, i argentine
2. tvoja tvrdnja o titu da nije posetio jasnovac je proizvoljna. on jeste posetio jasenovac, odmah posle rata, u vojnoj pratnji , na putu za zagreb. pitanje poklonjenja zrtvama (specijalno srpskim ) je malo provokativno, jer zrtve nisu bile samo srpske ( sta je sa jevrejima, romima, hrvatima..), i politicki bi se trebao onda setati od stratista do stratista, ukljucujuci one u srbiji , gde su srbi ubijali srbe za vreme drugog svetskog rata. nemacki predsednici se ne secu po dahau da bi odavali pocasti, isto kao sto ni poljski predsednik, ne obilazi ausvic.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Enigma
Intervjui s ustašama u Argentini
3 4 5
Odgovora
122
Pregleda
1.098
Лекизан
Лекизан
Mrkalj
KO KRIJE DRAZIN GROB? Diskusija o Drazinoj smrti, zlocini komunista su se desavali bez prestanka
2
Odgovora
33
Pregleda
728
903
903
Neno
Amerika sa Hrvatima spremala "oluju"..
Odgovora
1
Pregleda
266
MOST6
MOST6

Back
Top